Милоје Стевановић: Рад и молитва
субота, 07 новембар 2009

Милоје Стевановић

 РАД И МОЛИТВА

Петак, 30. октобар

Данас Нада и ја, обиласком неколико салаша око Палића и наниже ка Београду, приведосмо крају наше мало студијско путовање, које је имало за циљ да још једном одмери оправданост идеје о реализацији пројекта „Етно село" на падинама Јелице планине, изнад Чачка, идеје која је изашла из друге фазе свога остварења.

Путујући слушамо „Петкану" Љиљане Хабјановић коју је добра глумачка екипа трансформисала у дивну звучну књигу. Благодарни смо господину Драгану Елчићу што нам подари ову звучну књигу, непосредно пред наше путешествије, која нам постави још један аршин за одмеравање наше пословне идеје.

А тај аршин мери двоструким тасом. На једном тасу глас савести каже: Господ ти је подарио таленте. Дужан си да их умножиш: запослићеш још двадесет, тридесет људи. Зар то није добро дело? А на другом тасу глас говори: И Параскева је имала таленте, па је живот провела у посту и молитви. Шта ће ти да цео свет задобијеш ако души својој наудиш?

Питање је сад: после свих пројеката који су упослили стотинак наших радника и много више коопераната које смо изнедрили и пред чињеницом да наврших шест деценија овоземаљског битисања, да ли је мудрије да овај посао уступим неком млађем партнеру, а да Нада и ја тежиште свог трудољубља ставимо на подвиг поста, молитве, поклоничких путовања... е да би тако сабрали мало оног блага кога мољци не гризу и рђа не напада, јединог блага које можемо понети са собом после потоњег издиханија?

 

Субота, 31.октобар

Одранисмо у малу српску Свету Гору. Манастирски молитвени поредак. Јутарња служба. Па Литургија за упокојене. Приносим воштанице за покој душа мојих родитеља. Ђедова. Прађедова... Господе, помилуј их у Царству Своме! Сети се, Господе, како су ти се молили кад су волове кошали, кад су бразде разоравали, кад су откосе раскошавали, кад су бадњаке секли, кад су сетве започињали, кад су славске колаче ломили, кад су ђецу крштавали... Сети се, Господе, како су Ти благодарили кад роди берићет; кад пљусне пролећна киша; кад задремају родне гране под теретом; кад се препуне салаши и амбари, па се напуне тавани; кад се пођену, уврше и полемезају сјена у тору; кад се овршу стогови; кад се облизни овца, а крмача опраси дванаесторо; кад се даје алвалук што се отелила Златуља; кад квочка излеже пилиће без једног, јединог мућка; кад се запева песма жетелачка и копачка; кад се заори смех на моби, ил' на прелу, ил' на комишању; кад се погости о благданима, на бабинама; кад запуцкета бадњак на огњишту; кад се ломи василица...

Сети се, Господе, како су страховали кад град сатре љетину, кад ветар поломи родне гране, поваља пшеницу, а ђетелину смота у ковитлац; кад нека сотвора удати у пиљеж; кад се удави крава с јабуком или јунац надује док су се ђеца замаријала; кад удари суша, чини се све изгоре, па омали ране за стоку и за чељад; јопет, кад ударе кише, дни се још горе - све сатрули...

Страховали, јер су наслућивали да је то опомена Твоја, по заслузи њиховој, по гресима њиховијем...

После Литургије: Боже, помози нам да данас учинимо неко добро дело за покој душа мојих и Надиних предака.

Пожега, опело рабу Божијем Миловану. Оцу Славковом.

Покасно стигосмо у канцеларију. Бог је услишио молитву. Каже секретарица: Одавно Вас чекају два дипломирана технолога. Зови их, реко'. Одлични свршени студенти. Просек изнад девет. Дипломски: десетке. Имају само три проблема: сиромашни су, родом из сиромашног градића на југу Србије; дипломирали су и мора да се иселе из студентског дома, а немају главу где склонити; посао нашли нису а хлеба насушног им треба.

Погледасмо се Нада и ја. Реко, иако тренутно немамо потребе за новим запошљавањем - ево ја вам дарујем шансу. Ако ову шансу трудом својим искористите добићете стално запослење код нас. Угледасмо им сузице у очима и радошћу озарена лица.

Нада додаде: ми имамо већу кућу него што нам је потребна. Са два улаза. Део те куће од данас Ви ћете користити. Бесплатно, наравно.

Господе, велика је милост Твоја и Ту милост читам на лицима ове деце. Наше мале браће у Христу.

 

Недеља, 1. новембар

Опет смо зору дочекали у малој Светој Гори. Овога пута у Преображењу. Препуна Црква. Препуна припрата. И мноштво народа молитву вазноси у порти која је већ одавно морала да се озвучи. Ово су плодови, ово су чудеса светог владике Николаја. Он је, кад су безумни срушили старо Преображење, рекао: Овде ћемо подићи ново Преображење. И овај манастир ће живети од молитве!

Ваистину, чудо Божије: манастир без имовине живи у духовном (а и материјалном) богатству. А највеће богатство је овај силан свет који хрли у недељна праскозорја на молитву.

После Литургије каза неко: Ево у Ваљеву, с Божјом помоћу, васкрсава Богомољачки покрет владике Николаја. Данас је Трећи богомољачки Сабор епархије ваљевске.

Из истих стопа се упутисмо у Ваљево. Едаби нашим сићушним присуством дотурили бар једно зрнце горушичино у духовну бразду светог владике Николаја, који је говорио да су богомољци најречитија опомена роду нашем.

Доживесмо у Ваљеву величанствено сабрање отроичених, охристовљених, обожених душа које уживаху у богатој духовној трпези сатканој од предивних богомудрих беседа и појања духовних песама. Верном народу се надахнуто и с љубављу пастира доброг обратио владика Милутин.

У сумрак, вративши се из Ваљева, одосмо у Драгачево да посетимо Сава. Рек'о, Ој јуначе боле ли те ране? Каже: Да не боле не би с ране звале. Опоравља се. Још ћемо ми, ако Бог да, здравица подићи Богу у славу а прецима у част.

 

Понедељак, 2. новембар

Уобичајени састанак мог стручног тима. Добри су. Млади, а одговорни. Гризу. Подсећају ме на мој ентузијазам кад млађан бејах. Само што то не смем да им признам. Да се не погорде. Увек ми је на уму мисао једног светог старца: „Боље га спали, него похвали". Не нашавши им примедбе за прошлонедељне извештаје закључих: добро је. Али, с Божијом помоћу, биће још боље. Притисните. Запните. Свом снагом. И главом. И Богу се молите. Јер без Божије помоћи ништа не можемо урадити. Знате како је оно казано: Ако ти Господ не сачува града, узалуд не спавају стражари. И још је казано: Ако ти Господ не сазида дома, узалуд се труде зидари.

Предвече нам дођоше, како их Нада зове, милоснице и радоснице: унучад наша. Нема веће части, положаја, титуле, богатства... од дара Господњег: да угледаш како, у благочешћу, расту деца деце твоје. Јана већ девојче. Маторица. Јанко омудрао. Добар човек. Јован и Марта нам приредише мали концерт показавши шта су све на фолклору научили. А Миона се утрпава, едаби показала које је још речи савладала. Запевасмо „Оче наш и почесмо се служити бакиним ђаконијама.

 

Уторак, 3. новембар

Обиђох продавнице, радионице: продавце, магационере, књиговође, комерцијалисте, куваре, посластичаре, месаре, пекаре... Усмерих. Трудио сам се да им кажем благу реч Добро је ћери. Браво синко. Ви сте то урадили ко прави мајстори. Приметих пропуст. Застадох. Погледах је у очи и кажем: овако сам могао и без тебе. Али ја сам тебе изабрао за сарадника да то урадиш боље него што ја могу. Немој да ме жалостиш. Немој од пријатеља да правиш непријатеља. А ја желим да будем твој пријатељ. Кад је обли румен стида, потапшем је по рамену: сваком се то може десити. А ти се, благо мени, потруди да се то више не понови.

Повукох се у „илегалу": покушавам да докрајчим посао око трећег (допуњеног) издања мојих „Казивања".

 

Среда, 4. новембар

После наше уобичајене молитвице, у кући, пијем са Надом кафу. Видим јој тугу у очима. Не може да преболи искушење кроз које смо недавно прошли. Ма тугујем и ја. Но се држим у сили. Сматрам то нормалним. Реко, ет' како смо ти ми ништавни. Јадни. Себични. Никакви. Доживели смо својеврсну малу издају од неког кога неизмерно волимо. Ево на данашњи дан, у среду ону, Јуда издаде Господа. А он ће му сутрадан, на Тајној вечери, рећи: Што чиниш, чини брже. И пострада. И са распећа вапијаше: Опрости им Оче, јер не знају шта раде. Ајде да нам Он узор буде. Рецимо: нека вам је благословен пут који сте одабрали. И нека вас на том путу прати љубав наша. А нама нека на утеху буде прича о блудноме сину. И надање наше...

На послу сам већину дана посветио планираним разговорима са пословним партнерима...

Пред вече побегох навише, на Јелицу, да помазим овце, да нахраним кокоши. Ћурке увелико почеле да носе јаја. Маче уловило првог миша... Ех, да ли је било паметније провести живот са овим љупким створењима и у молитви? Шта би би: Касно Марко на Косово стиже.

 

Четвртак, 5. новембар

Јутрос смо пустили у рад нови мали погон у коме ће се правити неколико аутохтоних производа, по традицији наших ђедова. Што би модерни привредници рекли, наших „брендова".

Реко': Нека и овај део наших трудова пропрати милост Господња. Нека Бог да вама који се око овога будете трудили, здравља, радости, среће и свакога добра. А даће вам ако овај посао будете радили часно и поштено. Ако они за чије трпезе ове производе правите буду говорили: „Дабогда се усрећили"; „Дабогда вам срећа певала"; „Алал, вам вера"... Ако њихов благослов призовете, а призваћете га ако то будете радили с љубављу, без помисли на незаслужену корист, или, не дај Боже, какву превару, онда ће Господ ниспослати благослов Свој на вас, на домове ваше, на послове ваше, на чељад вашу. И на све нас који се све ове године трудисмо да испунимо Закон Господњи, једући хлеб насушни у зноју лица својијех.

По подне се вратих својим „Казивањима". Пишем пролог за приче из Стевановића џемата: „Елем, беше нараштај један на размеђу епоха. Нараштај који је стасавао уз жижалицу и огњиште над којим су висиле вериге. Крај тог огњишта се преносило предање. Мудрост. Поуке. Са оца на сина. Са ђеда на унуке. Многе лекције су ту, уз пуцкетање ватре, научене. И она најважнија: Бога се бој, и заповести његове држи, јер то је све човеку. Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла. (књ. Проповедникова 12.13,14)

Извор: „Данас“, субота-недеља, 7-8. новембар 2009, викенд додатак, рубрика „Дневник“.

 Image

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 новембар 2009 )