Из другог угла
уторак, 10 новембар 2009

ИЗ ДРУГОГ УГЛА

          Желео бих да се позабавим са два горућа црквена проблема и да их, као што и сам наслов указује, размотрим из другог угла. Угла можда неуобичајеног ревнитељима за веру, али, рекао бих, не мање исправног.

Интернет презентација "Верујем"

Многи од читалаца вашег сајта су, вероватно, у једном или другом тренутку били страшно саблажњени текстовима објављеним на сајту "Верујем", и још више дискусијама на истоименом форуму. Након дужег размишљања, променио сам свој став о датом питању. Испочетка сам и сам био страшно саблажњен. Сада, напротив, мислим да је појава презентације "Верујем" донела велику корист српској Цркви. "Како?", "зашто?", питаћете се.

Ради се о следећем. Многи од нас су, током много година, слушали нечувене и небивале ствари од наших (бивших и садашњих) пријатеља и познаника, богослова и будућих свештеника. Често смо били склони да такве ставове припишемо недораслости, некој "пролазној фази", или да их посматрамо као појединачне случајеве, који не говоре ништа о целини. У таквој ситуацији, јерес је могла несметано да се развија, метастазира и на крају захвати цео организам српске Цркве. И, шта се догодило? Између осталог, појавила се интернет презентација "Верујем"! Ту су студенти Богословског факултета, свршени студенти, и неки већ рукоположени свештеници, "пустили машти на вољу" и потпуно јавно и нескривено отворили срце. Исповедили и у шта верују, и у шта не верују, и ко су им ауторитети а ко нису, и како умују о Светом Писму, и за шта држе црквено предање, и у постојање какве (или никакве) душе верују, и шта мисле о екуменизму, дарвинизму и осталим "измима", и тако даље, и тако ближе.

Да се они нису тако ласно "отворили", многи и премноги би остали у заблуди да је све у реду, да је "ситуација под контролом", и не би ни приметили да су нам отачку веру живу прождрли. По речима Светог Амвросија Оптинског, зло увек истрчава, али добро побеђује. Ето, од силног нестрпљења, изазваног духом који их води, новотарци нису издржали да подрију све, па да се онда објаве, него су се истрчали и, чак и нехотично, зазвонили на узбуну. Коме на узбуну? Нама православнима! Да, православнима.

Нама који верујемо да је душа бесмртна, да је Свето Писмо реч Божија, а не некаква тамо збирка "прича у пренесеном значењу", нама који не верујемо да смо постали од мајмуна, и који не одобравамо заједничке молитве са јеретицима. Дакле, за овај бесцени знак за узбуну имамо захвалити ником другом до интернет презентацији "Верујем".

 

Игњатије звани и Игнатије, епископ Браничевски

Осврнућу се и на учење и деловање једног поприлично познатог епископа, опет из мало другачијег угла. Многи мисле да је Игњатије Браничевски прави проблем српске цркве, или да је тај, додуше "увозни" проблем, Јован митрополит Пергамски. Да ли је то баш тако? Не, никако не може бити тако. Проблем је у нама.

Опет, рекао бих, запитаћете се "како?", "зашто?", "како то може бити?". Покушаћу да објасним. Рукоположени епископ Игњатије Браничевски проповеда нескривену и отворену јерес. То је ваљда свакоме ко има очи да види, и уши да чује, јасно. Међутим, то није нека паметна, истанчана, "софистицирана" јерес. То је, најблаже речено, једна кардинална глупост коју не би прогутало шестогодишње ретардирано дете - ако има и мало чистоте у њему. То је таква колекција лудости какву нико, никада, не би узео за озбиљно, осим ако није потпуно полудео, или потпуно духовно атрофирао, до те мере да не може да разликује основне појмове, као што су светлост и тама, истина и лаж, бело и црно, и томе слично. Пошто у српској Цркви ипак, хвала Богу, нема пуно лудих, одговор је веома једноставан - ми смо као народ потпуно духовно атрофирали.

На такав организам уопште не мора да нападне јак вирус - нека куга или колера, као нпр. монофизитство или иконоборство. На такав организам напада најобичнија досадна и бесмислена кијавица, као Игњатијева "веронаука", и, ако га обори - то је организам, тако рећи, сам себе оборио, а кијавица је била само нуспојава. Дакле, да закључим: није проблем Игњатије Браничевски, проблем смо ми! Наша молитва је ретка и хладна, нас је мало и премало, и нас и кијавица обара! Не дао Бог теже болести, и не дао Бог софистицираније јереси! Ко зна да л би ико остао! А ми можемо само да захвалимо Богу што је допустио да нас нападне најглупља у дугој и глупој историји јереси, најбесилнија, и најбесмисленија. И ако нас чак и таква надјачава, колико ли смо само ми бесилни! Где је наша молитва?

Раб Божији Псевдодионисије.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 12 новембар 2009 )