Трака истине
понедељак, 16 новембар 2009

ТРАКА ИСТИНЕ

 Ако се може веровати, а мора се, јер сумња је за човека као и мољац за човеков капут, патријарх Павле је уснио свој вечни сан 15. новембра. Чему сумња? Српски народ не сумња у траку која је кренула ТВ екраном са словима о упокојењу српског патријарха. Зна овај народ да из његове вештине потичу његови епископи и његови политичари. Свој у своје не сумња.

Српски народ има једну неуништиву особину. Наиван је као што је наивно његово дете. Те наивности се он не одриче. Оставиће порекло, историју из тог порекла, оставиће и своју колевку духовне нације, оставиће и свој образ ако затреба, али наивност детета никада оставити неће.

Због  те дечије чистоте епископи су и снажили народ да се врати светињи,  речима да је он небески народ. И како да се на те речи не врате својој светињи? Ко не би волео да чује да је небески народ?

Знао је српски народ и онда, а зна и данас, колико сме да верује својим епископима. Епископи су и данас оправдали то народно поверење. Само небеском народу може да се деси да датуми прате његове историјске дане.

Да је земља Херцеговина дала посебне синове, јаче од синова Србије, говори и податак да се 13. новембра нетрулежно тело мученика Леонтија показало пред очима грађевинских радника, а синови Србије су тек 16. новембра сазнали за Божију благодат. Застаје дах пред ликом нетрулежног херцеговачког српског сина. Застаје дах и пред скромношћу захумскохерцеговачке епархије, и њеног сина епископа, да се о тој вести не звони на сва звона као што то чине они који се хвале скупим палатама, аутомобилима, и које чим још трулежним.

Овако све иде онако како међу Србима и треба да буде. Прво треба да се истакне рад, проналазаштво, па тек онда нетрулежност светог праха.

Бог је српском човеку прво 13.  у месецу показао светост, затим 14., дан после вида светог живота, показао како се тргује са својим светима, и дан после трговине 15. у месецу показао како се иде у светост. Који то народ за време свог живота може да види Јуду крај Светог Тројства?

Како српски човек све претвара у мит, легенду и епску песму, нека не замере овом наивном народу што ће песму о свом патријарху опевати и његов вечни санак стопити са датумом откровења светих моштију светог Леонтина.

Зашто све мора да буде по протоколу српских епископа и српских политичара? Зашто народу не дати за право да верује да му је патријах утонуо у вечни сан онда када је тело светог праведника изашло пред вечну Истину?

Не замера народ свом милом патријарху што вечни сан није уснио на дан откровења српског светитеља, а не замера народ ни траци што је баш 15. новембра изнела истину о том вечном сну. Народу је само лакше да се опрости од патријарха кроз датум светог откровења.

Цени народ труд свих трудбеника да мило тело уснулог патријарха пред народ изнесу одмах по његовом упокојењу. Знају народни трудбеници колико је народни вид био жељан патријарховог лика. Две године, пусте и безвредне, одвајале су пастира од свог стада.

Али, код Србина увек победи милосрђе, па је тако победило и код српских владика. Нису дали да тело уснулог патријарха заноћи још једну ноћ у болничким одајама. Тренутак да пастир дође стаду свом, био је пред  српским епископима и они су га часно искористили. Вратили су православног оца својој деци. Занемарени су сви бескорисни протоколи.У његов вечни сан нико није сумљао, и после тужних сказаљки преданог живота, које су стале на врмену 10,45, пастир је пред својим стадом био у 15,00 часова по пролазном времену непролазне истине.

Нека су га вратили народу његовом. Две године је дуг период. У љубави својих речи, и љубави према скромном монашком одрицању, отишао је тихо из одаја склоњености. И није оставио свој народ неутешан. Није га оставио ни без наде. Ни без путоказа. У двогодишњој скромној послушности ка склоњеном животу од захтевног народа, није дангубио. Умолио је Господа да не оставља његово стадо без знака који треба да прати у данима жалости који му долазе.

И Господ је примио молитве његове. Открио је народу тело херцеговачкосрпског митрополита. Један православни праведник је одлазио од стада свог, други се вратио стаду напуштеном. Између одласка и доласка остао је Јуда, све као и на Голготи истине. На Распећу је тело одлазило у сусрет васкрнућу, само је издајица појео сам себе.

Хвала српском патријарху што је живео скромно и упокојио се тихо у сенци варљивог сунца. Да не би његових суза у тишини болничке самоће, мученичко тело не би оставило тишину земље и у светињу међу своје се вратило.

БУДИМО ЉУДИ, и опростимо се у тишини његовог двогодишњег тиховања од одласка са стазе одрицања. Нека његова вера у Бога и свакојако Божије биће не буде његова узалудна нада, већ нада да ће Бог бити милостив стази ка којој ће гледати српски народ у зебњи чији ће се кораци чути на напуштеном путу патријарха Павла.

Боже, и анђели свети, крените у сусрет погледу срне.                               

Душан

Последњи пут ажурирано ( уторак, 17 новембар 2009 )