Ж. Которанин: Презвитера у Митр. црногорско-приморској
среда, 18 новембар 2009

Жељко Жугић Которанин

(члан Управног одбора УГ „Законоправило“)

ПРЕЗВИТЕРА У МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО - ПРИМОРСКОЈ

 Прегледајући сајт Информативне агенције Митрополије Црногорско – Приморске „Светигора прес“, рубрику „О нама“ http://svetigora.wordpress.com/about/,  уочили смо назив „презвитера“. Заиста прва асоцијација на овај назив била је та, да је дотична женска особа рукоположена у чин презвитера. Када погледамо праксу западних „цркава“ видећемо да тамо заиста постоје презвитере, и знамо да наша Црква, нажалост, на недопустив начин сарађује са таквим „црквама“ у оквиру ССЦ, а и у билатералним односима, па смо се заиста за тренутак запитали, да ли ветрови са Запада донесоше и презвитере – жене у наше крајеве, у нашу Цркву.

Међутим, после мало консултовања, установили смо, са захвалношћу Богу, да у СПЦ Митрополији  Црногорско - Приморској нема рукоположених жена. А откуда онда дотична презвитера?

Назив презвитер односи се на свештеника. Свештеник је наша српска реч, словенског порекла, врло сродна речи светлост.  Свештеник је тај који раздаје благодат Божију благоверном народу. Благодат Божија је као светлост - отуда њему и назив свештеник – осветљава силом Божијом. Светост – светлост.

Наравно, у нашем народу постоји и други назив, а то је поп. Реч поп је грчког порекла, за разлику од речи свештеник која је словенског порекла, која је српска реч. Дакле, поп долази од грчке речи „папас“, што значи отац. Свештеника најчешће ословљавамо са „оче“, иако му је званичан начин којим би га требало ословљавати, заправо, „пречасни“.

И постоји назив презвитер, који уопште није одомаћен у нашем народу, али се користи у стручној литератури. То је реч која потиче од грчке речи „презвево“, која има равно десет значења: од изасланика државе, што би данас рекли амбасадора, до, рецимо, човека који је паметан. Међутим, у стварању речи презвитер од кључне важности је значење речи „презвево“, у смислу „ја имам првенство“, у смислу првенства над женом, у смислу првенства над другим људима и првенство управљања. Дакле, од тога значења, које се може подвести под једну српску реч, а зове се старешинство, настао је назив презвитер, то јест онај који је добио и има првенство у духовним стварима над осталим људима да их предводи као свештеник (опет долазимо до наше српске речи). То је смисао превода речи презвитер. Е сада, од те речи у Православљу изводити реч „презвитера“ је нешто што се назива насиљем и над језиком и над смислом.

У народу је за свештеника уобичајен назив поп, па је његова жена добила назив попадија. Иако народ има српску реч - свештеник, нико неће за свештеникову жену употребити назив свештеница, јер је тај назив дубоко противан Православљу. Жена не може бити свештеница. Православна свештеница не постоји. И сама реч свештеница је без смисла.

У истом, црквеном смислу не може постојати ни презвитера, јер „презвево“ не дозвољава да буде женин атрибут. Жена не може у Цркви имати власт, првенство, старешинство над мужем, над осталим благоверним људима, осим само према одређеним женама. Зато се она не може звати презвитера. 

Зато се питамо: која је потреба у нашој Цркви, а нарочито у Митрополији Црногорско-Приморској, да се врши насиље над језиком и над смислом, увођењем једног таквог накарадног назива као што је „презвитера“.

Можемо се присетити праксе у прво време Цркве.

У првим вековима Цркве постојали су канонима одређени називи који су се просто данас изобичајили. Једноставно зато што је служба коју су дотични са тим називом вршили прешла на друге људе, и друге називе, или је једноставно исчезла. Међу таквим називима јесте назив ђакониса. Њу канони врло добро познају. Али то је била ђакониса - жена произведена у службу, а није добила назив као жена ђакона. Не може се тражити  веза између ђаконисе и ђакона. Те везе нема. Нити је служба ђаконисе уопште слична служби ђакона.

Али, постојале су и канонима непознате, такозване презвитиде. То су у суштини биле ђаконисе, које су имале права надзора над одређеним ђаконисама у дотичној Цркви. Међутим, Свети Оци су ово осуђивали управо због тога што се повлачила паралела између назива презвитера и презвитиде. Други разлог је тај што је долазило до великих подела у самој Цркви. Имамо презвитера и ђакона - презвитиду  и ђаконису. Иако та два назива, мушки и женски, нису имали ништа суштински заједничко, повлачена је извесна паралела, па је долазило до велике зависти међу самим ђаконисама. Долазило је до злоупотреба, до проневера, јер су ђаконисе прекорачивале своју службу, узимале на себе ствари управе, а, наравно, презвитиде су у томе предњачиле. Дакле, не каноном, него једноставно праксом, у Цркви се назив и служба ђаконисе изгубила. Праксом, али и одлукама Помесних Цркава. Тако, на пример, Антиохијска патријаршија је донела изричиту одлуку којом се забрањује постављање ђакониса. Када су нестале ђаконисе, нестале су и презвитиде и тога више нема.

И зато сада постављамо питање, на које очекујемо да нам неко из Митрополије Црногорско-Приморске одговори (онај ко зна, ако зна), због чега, која потреба, са којим смислом је довела до тога да се уводи назив презвитере. Ако та  потреба заиста постоји, и ако је смисао заиста оправдан, онда то значи да све жене свештеника имају право да се називају презвитере. Па ето, то да знамо, па да више не ословљамо попадију са попадија, него са презвитера. А ако је у питању појава презвитида, онда треба да постоји и ред ђакониса, да би постојала презвитида, јер је презвитида у суштини ђакониса. Није она нешто посебно, није она нешто друго. Да повучемо једну паралелу да би се знало: у манастиру су све сестре монахиње, а једна је игуманија, а игуманија није ништа друго до монахиња, осим што има одређена старешинска права над сестрама свога манастира. Уколико би се забранио ред монахиња (не дај Боже! – ово сад говорим само ради илустрације), самим тим би се забранила и игуманија. Јер она је монахиња.

Последњи пут ажурирано ( среда, 25 новембар 2009 )