Често љубави приписујемо оне особине које су нам блиске и разумљиве. Љубав за већину је повезана са мекоћом, љубазношћу, топлином, удобношћу, смиреношћу, удобношћу.

У људском разумијевању, ово је дјелимично тачно, али у Божанском је таква идеја нетачна.

Љубав је строжа и виша од доброте. Она је непристрасна и нелицемјерна. Љубав - највиша правда – Бог.

Бог је створио човјека. И Он безусловно воли Своју творевину, не сажаљева је, затварајући очи пред недостатцима и несавршеностима, наиме, Он воли свом силом Својом. А ова љубав је креативна. Изједначава недостатке и кривине, приближава их идеалу.

Љубав Створитеља се изражава у жељи за сталним усавршавањем Његове творевине, у постизању замишљене слике. На крају крајева, Господ сваког од нас води у ону врсту, стање, које одговара Његовој замисли о нама. Он се према свакој особи односи као што се умјетник односи према свом главном дјелу.

 Нико осим Бога не зна шта је најбоље за нас. Он једини познаје нашу првобитну слику и трансформише нас, поравнавајући и исправљајући, сецкајући и подрезујући. И често су ове промјене болне и мучне. Али оне су потребне човјеку, без њих ће његов живот изгубити смисао.

Већини људи је изузетно тешко да схвати ову стваралачку снагу – љубав самог Творца. Али само Божанска љубав доноси добро човјеку, јер „не мисли на зло“ (1. Кор. 13:5). Дакле, то је љубав без икакве рачунице за личну корист. И само Бог то може. Он је извор љубави.

Извор: pravlife.org

Преузето са: “Етос“