Уредништво: Поводом разарања Свете Литургије у Епархији ваљевској
субота, 24 децембар 2022

 Браћо и сестре, доносмо једну темељну анализу, која из учења Цркве и Светог Предања демантује кључне новотарске обмане, којима преверавају у латинство и јереси православни српски народ. Одвојте време и читајте пажљиво (текст објављујемо у три наставка). Не спавајте, него бдијте!

НАЈЕЗДА НОВОТАРАЦА

Већ деценијама новотарски екуменисти руше СПЦ, и систематски разарају богомољачке епархије, којима је темељ и основ био Владика Николај. Прво су довели јеретика Игњатија у Браничевску, затим покојног Хризостома у Жичку, Давида у Крушевачку, а сада Исихија, специјалца за рушење из Ковиља, у Ваљевску, да опогани све што су нам оставили владика Никола и отац Јустин, чије мошти почивају у Лелићу и Ћелијама.

Где год дођу, новотарци (чији је у овом тренутку вођа и надахнитељ архиновотарац и модерниста епископ бачки Иринеј Буловић) руше Литургију до темеља: наглас читају тајне свештеничке молитве, склањају иконостасе, причешћују живе честицама за покојне, масовно позивају народ да се причешћује без припреме, уклањају иконостасе и творе сва могућа безакоња, да бисмо постали као римокатолици и да би нас ујединили с папом. Предањског свештенства и монаштва остало је јако мало, и биће га све мање. Кад умру владике Јефрем, Василије и Никанор, све ће прећи у њихове руке. Зато је последњи час, браћо Срби, да спасемо што се спасити може. У сваком случају, упознајмо веру своју и не идимо на срамне новотарске службе издајника у мантијама. И  не слушајте њихове лажљиве попове, који лажу и мажу по ју тјубу. Бежите од папистичког змијарника главом без обзира!

Ми ћемо вам у овом тексту поновити основне истине нашег Предања, да знате да вас срамни новотарци лажу.

ЗАШТО СЕ МОРА ЧУВАТИ СВАКА „СИТНИЦА“ СВЕТОГ ПРЕДАЊА?

Ко руши неписано Предање Цркве, срушиће Цркву у целини. То је рекао Свети Василије Велики у свом делу о Духу Светоме: “Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви ми једне имамо од записане дидаскалије, а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског предања. Оба елемена, и записано и незаписано Предање, имају један те исти значај за веру, те свако ко је имало упућен у црквене установе неће хтети ово да порекне. Јер ако станемо негирати незаписане обичаје, као да они немају велику силу, а при том не схватајући Јеванђеље у његовој суштини, ми ћемо оштетити, или напросто свести на испразну мисао оно што је тамо проповедано. На пример (да се најпре опоменем предмета првог и најпознатијег), ко је писменим путем научио оне који своју наду полажу у име Господа нашег Исуса Хрисга да чине знак крста? Окретати се према истоку при молитви, како смо томе Писмом научени? Речи епиклезе у време освећења евхаристијског хлеба и благосиљања путира, ко нам је од светих оставио записано? Нити се ми опет задовољавамо само оним речима које нам апостол или Јеванђеље помињу, него још друге и пре и после говоримо, јер оне имају велику силу за вршење тајне, а примили смо их из незаписане дидаскалије. Ми такође благосиљамо воду крштења и уље помазања, па још и крштаваног. А све то на основу каквих записаних наредби? Зар то није из муклог и тајног Предања? Шта још? О самом помазивању уљем, на основу које записане речи бејасмо научени? Да човека треба три пута погрузити при крштењу, одакле је то? Пак и све остало при крштењу, одрицање од Сатане и анђела његових, из којег је то писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке коју су наши Оци сачували у ћутању и скровитости, лишену сувишног истраживања, добро научени да светињу тајни треба чувати ћутањем? (...) Сви ми, на пример док се молимо, гледамо на исток. Међутим, малобројни знадемо да тиме древну отаџбину тражимо - рај што га Бог насади у Едему на истоку (Књига Постања 2,8). Исто тако ми стојимо док вршимо молитве у први дан по суботи (у недељу, прим. прев.), али разлог томе сви не знадемо. Јер не само зато што смо саваскрсли са Христом и што смо дужни тежити ка ономе што је небеско ми стојимо у времену молитве на дан помена Васкрсења; - да бисмо се сећали дароване нам благодати, него и зато што се овај дан приказује као икона века кога ми очекујемо. Јер и почетак дана будући, он од стране Мојсеја не беше назван првим него-једним. И би дакле, вече, и би јутро, дан један (Књига Постања 1,5). Као да тај исти дан много пута чини један исти круг. Таквим начином тај један, а уједно и осми дан, који је збиља и један и прави осми, и кога помиње псалмопојац у појединим натписима Псалама (6 и 11), собом показује стање које ће наступити после овога века, дан коме никада неће бити краја, никада вечери-(или заласка), онај век коме други неће последовати, него који ће свагда трајати, а никада застарити. Црква своје васпитанике дакле нужно поучава да се у онај дан молитве они морају уздизати стојећи, како трајним сећањем на бесконачни живот никада не бисмо занемарили попутнину за прелазак тамо. И опет, свака Педесетница јесте сећање на васкрсење очекивано у будућности. Онај пак дан један, седам пута уседмостручен, сачињава седам свештених седмица Педесетнице. Од првог дакле почевши, она истим завршава, који се у међувремену одвија педесет пута кроз једнаке делове. Стога (он) сличношћу опонаша вечност, јер у кружном кретању завршава тамо где и почиње. Црквене установе нас поучише да тога дана на молитви треба стајати усправно: очевидним сећањем наш ум се преноси из садашњости у будућност, па и сваким чином сагибања колена и поновног устајања ми показујемо да смо због грешности наше на земљу панули, а кроз човекољубље Створитеља да смо поново у небо позвани (...) Само пак исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа, из којих писама имамо? Ако је из предања о крштењу то да по благочестивој доследности морамо веровати онако како смо крштени, и да према крштењу и исповедање постављамо, нека нам онда у складу са истом том доследношћу допусте да и славу одајемо у складу са веровањем.

Свети Василије Велики, дакле, тврди да порицање „незаписаних обичаја“ води порицању у Јеванђеља. Нама нико на васељенским саборима није наредио да се молимо ка Истоку и крстимо са три прста, али је свима јасно да је то Предање које се не сме дирати – иначе, оде све у провалију.

ГЛАСНО ЧИТАЊЕ СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА

Новотарци у Српској Цркви, што из незнања, што по тајним намерама, убеђују вернике свим силама да свештеничке молитве на Литургији треба читати гласно, да их народ чује, јер, тобож, ако их не чује, он не учествује у Литургији на прави начин. Ове се молитве, иначе, читају тихо у целој Цркви Божјој од осмог века наовамо, и то није сметало људима да се спасавају у Христу кроз Евхаристију. А сад, гле чуда, ако не буде наглас молитава, пропадосмо и нисмо прави хришћани. Хиљаду и двеста година су људи који нису слушали свештеничке молитве били „глупи“ и „непросвећени“, а сад одједном дођоше нови теолози, од којих је многима, по апостолу, бог трбух, и указаше на неопходност да се „опаметимо“ и „просветлимо“. Наравно да то није пут ка просветлењу, и да Свето Предање каже другачије. Јеромонах Никодим (Барузис) у свом чланку „Литургијски препород или екуменистичка униформисаност“, у часопопису „ Теодромија“, чији је издавач и директор отац Теодор Зисис, између осталих тема, дотиче се и питања произношења литургијских молитава. Он такође наводи и цитате Отаца Цркве, у којима се говори о тајном читању молитава. То су такви Оци какви су Свети: Василије Велики, Дионисије Ареопагит, Никола Кавасила и Атанасије Пароски. У ствари, он се позива на текстове на које се позива преподобни Никодим Светогорац, који је доказао да Свети Оци што их наводи говоре о оном што нас данас узнемирава. Божаствена Литургија је Тајна свих тајни, она је срце живота Цркве. Зато су Оци и чували тајанственост, тишину и чистоту Тајни. Зато кад скривено постане јавно, када се неизрециво озвучи и када се свима преноси, оно престаје да буде Тајна. 

 Шта је занимљиво код новотараца у Српској Цркви? Они из Предања узимају „на парче“ оно што им одговара, а што им не прија – прецртавају. Јеретици бирају из Цркве оно што им се допада, у складу с њиховим палим разумом, а остало одбацују. На крају, изаберу веру супротну вери Цркве...Тако се, на пример,  новотарци код нас позивају на учење Светог Никодима Агиорита и других кољивара – светогорских отаца, о што чешћем причешћивању као неопходности духовног живота. Међутим, кад им се помене учење Светог Никодима о исповести и покајању, и његова тврдња да духовници, ради лечења грешника, овима морају давати епитимије  у складу са најблажим каноном, Светог Јована Посника, који налаже трогодишње одлучење од Причешћа за озбиљне грехе,новотарци тврде да је Свети Никодим у учењу о исповести био под „римокатоличким утицајем“ (значи, кад је често причешћивање у питању, то је православно, а кад су исповест и епитимије на реду – то је, тобож, „латинско“, јер је „престрого“).

Јеромонах Никодим (Барузис) нуди нам сведочење Светог Атанасија Пароског, које помиње професор Пантелис Пасхос, где Светитељ каже: „Да се не узглашава епиклеза за време претварања Хлеба и Вина“. Чињеница је да су Оци кољивари сачували древно црквено предање које се назива исихастичким, и које је бит православног учења и живота.У наше време, ипак, демонстративно се игнорише традиција повезана с тиховатељским посвећењем у Св. Тајне Цркве, и говори се само о некаквом разумском и чулном познању. На тај се начин ствара утисак да се поимање богослужења и учешће у Божаственој Литургији односи само на видно, слушно и логичко примање онога што се твори и говори. Но, такав начин размишљања искључује дух тиховатељског Предања и, наравно, скрива, уз помоћ извесних елемената, некакво зближавање с варлаамитским поимањем Светих Тајни.        

Божаствена Литургија јесте причасност догађајима савршеног Божјег Домостроја, али будућим Небеским Царством, а не неком протестантском и рационалистичком свешћу о оном што се збива. Они који наводе аргументе многих у корист читања молитава „громким гласом“ подривају православно гледиште о тајанственој мистагогији која се савршава на Божаственој Литургији и ту мистагогију своде на некакво протестантско рационалистичко поимање. Ако се чињеница сведе на то да многи, приликом читања тих молитава, истима дају своју личну „боју“, буквално показујући своју „побожност“ и „гануће“, онда се, с рационализмом, уводи и индивидуалистичка побожност. Једном речју, народу се, под видом „литургијског препорода“, намеће крајњи рационализам: ако чују молитве на преведени језик, све ће разумети; ако разумеју, они ће се стално причешћивати; ако се стално причешћују, они су у заједници; ако су у заједници, они су,самим тим, спасени. Подвижништво је „психологизам“, старци су „гуруи“; само је епископ (или њему подобан свештеник ) који наглас чита евхаристијске молитве прави пут ка свеопштем спасењу...Али, то није истина. Народ не може да разуме  превод древних молитава ако није побожан. Чак тај превод може и да га саблазни.  

Само побожност просветљује ум и срце, бубреге и унутрашњост. Превођење и читање наглас тајних молитава, сами по себи, нису никаква замена за благочешће. Напротив – каткад постају узрок саблажњивог немара и одмахивања руком!    

ИКОНОСТАС 

Иконостас није преграда, него уклањање преграде, као што је убедљиво доказао свештеник Павле Флоренски; иконостас због тога открива и разоткрива, он не затвара, него нераздељиво и несливено сједињује, а не разједињује. Флоренски пише: ''Иконостас је граница између видљивог и невидљивог света и ова олтарска преграда се остварује и постаје приступачна свести кроз чврсто спојени низ светих, кроз облак сведока који су окружили престо Божији, сферу небеске славе, и обзнањују тајну. Иконостас је виђење. Иконостас је јављање светих анђела, ангелофанија, јављање небеских сведока, а пре свега Богомајке и Самог Христа у телу - сведока који обзнањују шта је са оне стране тела. Иконостас су сами свети... Вештаствени иконостас не замењује иконостас живих сведока и не поставља се уместо њих, него само као указивање на њих, да би они који се моле своју пажњу усредсредили на њих. Усмереност пажње представља нужан услов за развој духовног зрења. Сликовито речено, храм без вештаственог иконостаса одвојен је од олтара слепим зидом; иконостас отвара прозоре у њему и ми тада кроз њихова стакла видимо, или бар можемо да видимо, оно што се догађа иза њих - живе сведоке Божије. Уништити иконе значило би исто што и зазидати прозоре...

Овде постоји онтолошка веза између Тајне и лика, показивање оног прослављеног Тела Христовог, реалног у Евхаристији и изображеног на икони'' Без обзира на своју спољашњу разноликост и живописно, колористичко богатство, иконостас предстаљва једну хармоничну, свеукупну икону.

О СВАКОЛИТУРГИЈСКОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ

Што се учесталости примања Евхаристије тиче, и о томе знамо: Преподобни Нил Синајски препоручивао је монасима да се причешћују сваки дан, да би тело Христово постало наше. Али, већ Свети Златоуст каже да у његово доба има оних који се причешћују једном годишње. Зато многомудри старац Клеопа Румунски и вели: “Саборна црква, брате Јоване, није дала никакву заповест којом би некога обавезивала на причешћивање Светим Тајнама,јер је тај обичај,то јест причешћивање Светим Тајнама, ствар савести. А у погледу свакодневног причешћивања Црква је увек имала резерве и одређену сумњу/.../имајући у виду да није лако хришћанској души да свакога дана буде спремна за причешће/.../“Старац Клеопа о условима за причешћивање цитира Златоуста: “А ти, пре него што се причестиш, пости,да би се показао достојан причешћа; а након што си се причестио, поспеши уздржање,да не би све упропсастио.“

Наставиће се...

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 26 децембар 2022 )