Живојин Ракочевић: Сахрањена грачаничка игуманија Теодора |
понедељак, 13 март 2023 | |
„Договоримо се, мико, па усред ноћи уђемо у цркве. Ја узмем велику иглу за плетење да из касе ишчепркам неки динар да не помремо од глади. Све су нам узели комунисти – црква је била одузета, земљу узела Земљорадничка задруга, каса је државна, нисмо смеле да идемо у башту кроз парк него около… Много су нас малтретирали од 1955. до 1963. године. Тад смо отишле у Београд и жалиле се Комитету. Рекли су нам: ’Идите, сестро, кући, биће све ослобођено.’ Били су нам узели и конак, нас смо седам спавале у једној соби. Врло смо тешко пролазили то доба”, сведочила је игуманија Теодора, која је после дуге болести преминула у Београду и јуче сахрањена на монашком гробљу манастира Грачаница. Како је оног дана са лавором у рукама кренула у свој народ да проси, монахиња Теодора из њега никада није изашла нити га је икада оставила и заборавила. Нема у грачаничкој историји, која траје преко седам стотина година, личности која се толико и тако саживела с народом, манастиром и његовом лепотом. „Какав је народ у Грачаници, Теодора?”, питали су је игуманија, владика, свештеници… „Ангелски, мати, ангелски!”, одговарала је млада калуђерица, све док једног дана у манастир није дошао свештеник Милорад Цветковић – бацио своју велику црну торбу на сто строге грачаничке игуманије, одложио епитрахиљ, крст и требник и рекао: „Са дна до врха Грачанице – нико ме није у кућу примио!” „Теодора, црна Теодора, овај твој ангелски народ попа у кућу не прима!”, виче игуманија Татијана. „Узми блокче и оловку и иди у парохије, па нек тебе прима твој ангелски народ!” Од тада је она, супротно пракси и правилима, готово преузела улогу свештеника у многим селима централног Косова. Разговара с болеснима, а с балоном освећене водице обилази домове Срба, изговара молитве, до касно у ноћ за Светог Николу реже славске колаче и сви је чекају да се слава не изгуби. „Први ми је капије отворио Шујо, а његова жена Дренка се радује: ’Имаш ли свеће? Имам, имам!’ И тако од врха до дна Грачанице, само једна кућа одби да прими светињу.” Кумује стотинама људи, одлази пешке по сиротињском Новом Брду са освећеном водом у рукама. С Албанцем зауставља тешке рудничке камионе да се, у несигурним временима и по мраку, врати у свој манастир. „Ако су моји, ја ћу рећи да си ми брат – ти ћути, а ако су твоји, ти кажи да сам ти сестра – ја ћу да ћутим, женско сам.” Кад су набавиле пар коња, Путка и Везиру, кад су почеле да ору и довлаче дрва, па чак и кад су се сурвале у кањон Дренице код Голеша, видело се да њихов ропски рад и молитва чувају Грачаницу. У најлепшем храму пребогатог српског краља Милутина, што је градио храмове од Крке до Јерусалима и делио прилоге од Барија до Будима, владала је глад и потпуна пустош. Владика Павле, каснији српски патријарх, годинама подучава монахиње – измучене радом на њивама – певању, Светом писму, историји, а кад Теодора почне да пева, он, сав од истанчаног слуха и тачности, почиње да се мршти и нервира. Кроз мати Теодору прошао је један грачанички век. Кад су победиле беду, глад и вратиле цркву из комунистичких руку, сестре отварају врата за уметнике, студенте и градски свет Косова. Упркос строгим и изричитим забранама владике Павла, на манастирској економији једног дана је освануо чак и аутомобил, а мати Теодора постаје економ. У свом црвеном југу затрпаном вином, сиром и доконим студентима Универзитета у Приштини, она постаје омиљено лице које храни, теши и упорно тражи земљу Светог краља Милутина. „Седео је краљ у перунике, у Бадовац – ту и сад расту. И на облак видео Грачаницу, па се спустио и наредио да се зида”, причала је једну од само њој знаних верзија приче о настанку манастира. Ту где је она замишљала краља, епископ Теодосије је, на враћеној земљи, подигао једну од најсавременијих економија у српској цркви. Бомбе НАТО пакта и сукоб 1999. из темеља су протресли Грачаницу, на њене зидове је стигла бодљикава жица и остала до дана данашњег. Војске КФОР-а, избеглице, мртви и рањени, високи званичници целог света, авантуристи, чудаци и новинари стижу у манастир који постаје духовно и политичко средиште косовских Срба. Игуманија Ефросинија, њена заменица Теодора и сестринство, све су их испратиле и угостиле, иако је немаштина и глад поново покуцала на грачаничка врата. Њих две су, заједно са Предрагом Миловановићем Шпрендијем, у касну јесен 1999. набрале пуну тракторску приколицу кукуруза и седећи на њој довезле касетну бомбу са малим белим падобраном. Шпренди је узео бомбу однео је шведским војницима КФОР-а и рекао: „Ово је ваше!” Војника више није било у манастиру. Сви су се разбежали, а неколико сати касније снажна експлозија зачула се местом. Специјална јединица деактивирала је бомбу. Мати Теодора (Жарковић) рођена је 1940. у селу Ракља код Александровца. Седамдесет година живела је у манастиру и једна је од последњих монахиња из генерације која је сачувала највеће светиње Српске православне цркве. За рад, молитве, трпљење и отпор ових жена ниједан систем није имао решење и светиње су сачуване. Оне се готово никада нису искључивале из живота. Кад Новаку Ђоковићу не иде у неком важном тениском мечу, забринута игуманија благо би рекла својој сестри: „Иди, Саро, запали ону велику свећу и учини коју метанију испред Мајке божије!” Зато је јуче на сахрани утихнула Грачаница, а у цркву није могао да стане сав свет који се опраштао од своје народне игуманије. Родбина из Александровца, пријатељи и кумови из Београда, Приштине, Ниша, професори и сви ђаци Богословије из Призрена, за које је стално говорила да ће јој певати на опелу. За њих је говорила да су њена деца, да су гладна и „увек товила свињу од сто педесет кила и спремала сто кила сира”. Игумани, дечански Сава Јањић, Михаило из Архангела призренских, Теоктист из Сопоћана, Данило из Бањске, свештеници, игуманије на челу са епископом рашко-призренским Теодосијем служили су опело. „Цео свој живот посветила је овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи Косову и Метохији”, рекао је у беседи владика Теодосије и нагласио да је она „као особа била свима све, како би божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога”. Разговарала је са председницима и патријарсима, сведочила о тешком стању пред камерама, напајала својим вином уметнике и професоре, нахранила и школовала многу сиротињу. „Педесет година ми је у кући – у добру, у злу, у свему”, каже Мара Поповић из Грачанице са сузама у очима. Ретки су људи који на такав начин уђу у причу и историје једне велике светиње. Мати Теодора се уградила у њену лепоту и значај и саживела се са људима њиховим страховима, радостима, вером и угроженим слободама. Извор: pokretzaodbranukosovaimetohije.rs, Политика |
|
Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 март 2023 ) |