БОРБА ЗА ВЕРУ - Поводом 94.годишњице убиства царске породице Романов

Почетак руског свенародног мучеништва (наравно, не фактички, него мистички) јесте убиство Цара Николаја и његових у ноћи између 16. и 17. јула (по новом календару) 1918. године у Ипатјевском дому на Уралу. До дана данашњег, ово ритуално убиство, којим је на жртву принето последње православно Царство, чиме је окончан миленијум и по симфоније Цркве и Монархије, потреса руску историју и људе дели на два табора: оне који су Господњи са Царем и његовима и оне који су са ђаволом и цареубицама.

Руска Загранична Црква је Царске Мученике канонизовала још 1981.; у Московској патријаршији тај процес је још увек у току, без обзира на свенародно поштовање које Цар Николај II ужива. Канонизацији се противе они који су на власти (Јељцин је, на пример, 1977. срушио дом Ипатјева у коме су Цар и његови стрељани, и то је учинио по задатку Комунистичке партије), као и "светска закулиса", творци "новог светског поретка", који су, заједно са русофобском државном врхушком покушали да 1998. фалсификују мошти последњих Романова, проглашавајући за светињу нечије остатке који мошти уопште нису. Московска патријаршија, обавештена од представника Руске Заграничне Цркве да се делови Царских моштију налазе уграђени у спомен – храм Многострадалног Јова у Бриселу, а да је остатак од бољшевика уништен одмах после стрељања 1918., није признала посмртне остатке сахрањене у Петропавловској тврђави за царске. Томе је допринело и опште противљење црквеног јавног мњења и многобројне непристрасне научне анализе које су показале да је реч о фалсификату...

Ко је био Цар – Мученик? Ко су били његови? Како су ишли за Христом? Пред читаоцем су житије и друга сведочанства о томе, а нарочито чуда која се, благодаћу Божјом, све до наших времена дешавају. Два најновија чуда Божја су течење крви из једне иконе (фотокопије у боји свих Царских Мученика), које је отпочело на литији у Москви 17. јула 1998. и мироточење једне иконе Цара Николаја II, које је почeло у јeсeн тe исте, 1998. године...

Овај благоверни родио се 6./19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.

1894, након краће болести, упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени Хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот Царев из руке Свевишњег. Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, Премудрост и Силу Очеву, говорећи: "Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога Који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио". Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила Православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је "затуцаном". Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале "модерне" од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је Цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети Синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: "Прославите га одмах!" У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом Завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном Цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, "блед, али одлучан". Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: "Цара који ме прослави – ја ћу прославити". Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети.

Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова Царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе –освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства,

После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви:

многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за Цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је Цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, Онај Који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов.

Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.

Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је Цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, Цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх Московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни Хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке.

У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући му да је сада "обичан грађанин", који има "иста права као и други". Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло.

Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење Цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: "Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено." Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа Цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи.

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, "савезнички" Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост. Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: "Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу"... У бележницама Царевих кћери остала је записана песма под насловом "Молитва", у којој су, између осталог, и овакви стихови: "А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата..." Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: "Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде". Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

1./14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували Цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву "Со свјатими упокој", свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због "контрареволуционарне делатности", убијен само Цар Николај II; али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски Цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска Загранична Црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање Цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским Новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989).

48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је " здрав", и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао на Православље.

Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске Цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога Живога, новомучениче Царе Николаје! Као Цар Сверуски и Самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство Небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!

Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!

Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!

Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу "подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом Својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

Једна руска богомољна бабушка се, у годинама љутих прогона Рускe Црквe, много молила Светом Николају Чудотворцу за спасење Русије. Једном, у храму, пред њом се појавио Свети Николај, чудотворац мирликијски, у пратњи још неког свеца. Окренувши се молитвеници, Свети Николај јој је рекао:

– Зашто тражиш од мене? Русија сада има свог заступника, њега и моли.

– Ево, то је нови угодник Николај, благоверни цар мученик, свети молитвеник за Русију и за руски народ.

У Монморансију код Париза године 1952. А. А. Костанца, од својих средстава је саградио храм "у спомен господара императора Николаја II, целе царске породице, верних слугу њених, свих војника који су за веру, цара и отаџбину живот свој положили".

Он пише: "После освештања храма, у три часа, отишао сам у цркву да бих се усамљено помолио за спасење Русије од сатанистичког јарма. Због Светле седмице царске двери у храму биле су отворене. Одједном, олтар се обасјао јарком светлошћу, синула је муња и чуо се глас:

– Хвала ти, мој верни и одани слуго. Русије ће ускоро бити.

– Сети се шта сам ти рекао 1908.: ти ћеш подићи храм на туђој земљи, а он ће бити праслика многих храмова, који ће бити саздани на земљи руској.

Затим је светлост ишчезла. Речи, које ми је рекао други глас, чуо сам од стране оца Јована Кронштатског у априлу 1908. када је он посетио нашу породицу".

Године 1990., 5. октобра по новом календару око подне довезен је камионом метални крст који је требало поставити на месту где је убијена Царска Породица. Време је било сумрачно. На небу густи, тамни облаци. Падао је и редак снег.

Када је крст постављен, сви су, у страху, видели чудо: непосредно над крстом небо се обасјало чудесном светлошћу. Облаци су се разишли. Сунце се није видело, само округли отвор између густих облака, кроз који је луча светлости падала право на тек подигнути крст. На тлу је био круг око стотинак метара, и у пределу око крста није падао снег. Појава је трајала око пола сата, док крст није подигнут, а затим је све ишчезло. Многи који су чуду присуствовали, до тада неверујући, постали су сведоци силе Божје јављене на месту мучеништва благоверног цара и његове породице.

Касније је од крста постављеног на месту разореног Ипатјевског дома непрестано исходио мирис.

Евгенија Михајлова је са својом пријатељицом отишла у шуму да беру шумске плодове. Свуда је била мртва тишина и било је веома блатњаво. После дугог лутања, Евгенија и њена пријатељица су залутале. Никако нису могле да нађу излаз из очајне ситуације.

Тада се Евгенија сетила да се моли Царским Новомученицима. Почела је да вапије на сав глас: "Убијени благоверни царе мучениче Николаје! Убијена царице мученице Александро! Убијене мученице велике кнегиње Олго, Татјано, Маријо и Анастасијо! Убијени царевићу Алексеје и сви са њима убијени! Ради Господа нашега Исуса Христа изведите нас из ове мочваре. Спасите слушкиње Божје Евгенију и Љубав."

Одмах после те молитве, нешто пред њима је засјало. Светлост им је помогла да нађу пут до најближег села.

Владика Мелхиседек, који је први у Русији на својој, јекатеринбуршкој епархији, прогласио Цара и Породицу за месно поштоване светитеље, седамдесетих година био је представник Московске патријаршије у Берлину. Једном приликом, враћајући се у отаџбину, владика је собом понео много књига о прогонима Руске Цркве под комунистима од 1917. наовамо. У то време, власти су то могле да прогласе уношењем антисовјетске литературе, што није било кривично кажњиво.

На аеродрому "Шереметјево" цариници су, први пут у току неколико година од када је владика путовао у иностранство, почели да детаљно прегледају његов пртљаг. Књиге забрањене у Совјетији Владика је ставио у торбу где је било црквено одјејање, и увио их у сакос. Да су књиге нашли, владику би одмах отерали у "пензију" – у најбољем случају; у најгорем – дошао би пред судију као антисовјетски пропагандиста. Владика се усрдно молио Богу и Цару – Мученику, кога је одавно сматрао за свеца. Цариници су прегледали предмет по предмет. Извадили су и сакос, у коме су биле књиге; прегледали су дно сваког кофера. Изгледало је као да ће све бити откривено; Владика се упорно молио Светом Цару. И Господ га је услишио: ствари су враћене тамо где су и биле, а њега су пустили у земљу.

У Дивјејевском манастиру, који је основао Свети Серафим Саровски, средином октобра 1996. замирисала је копија Фјодоровске иконе Мајке Божје, чудотворне заштитнице дома Романових. Икона се налази у храму Рођења Мајке Божје, који је, још за живота Светог Серафима, подигнут по Богородичином благослову. Икона је замирисала у време у коме се у Московској патријаршији снажније покренуло питање канонизације Царске Породице, у манастиру свеца који је рекао: "Цара који мене прослави, ја ћу прославити".

О овоме је сведочио Иполит, монах Зосимовске пустиње. Пре но што је отишао у манастир, живео је у породици неверујућој. Мајка вишег образовања (нажалост, комунистичког) није могла да схвати како неко сматра за свеца Николаја Романова, о коме су у школи учили као о тиранину "Николају Крвавом". Отац, такође безверник, ипак је изјавио да му је жао што су комунисти убили Цара и његову породицу. Стање у породици се погоршало кад је отац будућег монаха позван на суд, пошто се, по простоти и незнању, нашао међу некаквим криминалцима, чијој је групи требало да почне суђење. Већ је покренут кривични поступак, а била су и саслушања. Једне ноћи, његов отац је уснио Цара – Мученика у униформи, високог, сјајног, плавих очију; неки, у црну мантију одевен човек, каже: "Поклони се њему, и он ће ти помоћи". Око Цара је била његова породица. Одмах после тога, отац и мајка будућег монаха отишли су оближњу сеоску цркву Светог Архангела Михаила, испричали сан свештенику, који је пристао да одслужи молебан Цару – Мученику. И чудо се десило. Била је 1.993.; дошло је, свега после три – четири дана, до преврата у вези са Белим домом, и шеф обласне администрације, који је мрзео оца монаха Иполита, и желећи да га суд строго казни, био је замењен другим. Отац је изашао на суд, добио годину дана условно, а касније, једини од шесторице оптужених, потпуно ослобођен. Отац будућег монаха се Цару за помоћ обратио још једном, кад није имао семена за сетву (пошто је био земљорадник, са 150 хектара обрадиве површине, то је значило потпуну пропаст газдинства, и продају имања за дуг.) Новца да се семе купи није било. Али, Цар Николај је прискочио у помоћ. Игуман новооснованог оближњег манастира нашао је човека који је оцу будућег монаха бесплатно дао семе, и све њиве биле су засејане!

Светлана Александров Р. каже: "Мој рођак се уочи дана цареубиства (17. јула) спремао за испите из математике (алгебра и геометрија) и пао у потпуно очајање. Није могао да се спреми да положи са "одликом", а са другом оценом није могао да се упише на техничку школу. Наговорила сам га да се преда вољи Божјој и заступништву Цара–Мученика, и са речима "Господе, помилуј" да иде на испит. Сама сам, како сам могла, на Литургији умољавала Господа да, ако буде Његова света воља, помогне мом рођаку по светим Молитвама Господара – мученика. Са сузама сам молила Цара и све чланове његове породице да умоле Господа да помилује нас грешне. Ствар је у томе што смо се моја мајка и ја веома надале да ће мој рођак, ако ступи у техничку школу, имати много мање времена да "скита" по улицама и учествује у којекаквим злим делима. И десило се невероватно: када је изабрао задатак, са теоремом о којој он није ништа знао, изгубио се. Испит му је пролазио као у сну. Није се касније сећао ни како је одговарао и каква су му додатна питања постављали, па ипак је добио највишу оцену. То је било чудо како за њега и мене, тако и за моју маму, која донедавно не само да је била безбожница, него ми је, током петнаест година, увек правила скандале кад сам ишла у цркву. Ништа – никакве речи и догађаји – није могло да поколеба њено активно богоборство. Сада она поштује Цара – мученика и моли му се са другим свецима, које зна, нарочито Светом Серафиму Саровском, и у тешким животним ситуацијама, а и редовно, и чак покушава да вери приведе моју сестру, њену кћи".

Рођење детета по молитви царским мученицима

Парохијанка храма Светог Николаја "в Пижах" (у Москви) дуго времена није могла да добије дете. Било јој је тешко због бездетног брака. Нарочито се молила Светим Царским Мученицима, знајући да су они после дугог времена добили наследника Алексеја. Једном је у сну видела Цара Николаја у расцветалом јабуковом врту, и он јој је, уз речи утехе, дао једну јабуку. Кад се пробудила, била је сигурна да ће добити дете. Заиста, тако је и било. Касније је родила још једно чедо.

Парохијанка храма Мајке Божје "Свих Тужних Радости" на Великој Ординки у Москви Јулијана Тељенкова, проста полуписмена жена, цео живот је провела у служењу Господу. Она о Цару – Мученику није знала скоро ништа. Једном, када је њена породица запала у очајну материјалну ситуацију, и кад је изгледало да нема излаза, јавио јој се Цар у официрској униформи, дао јој сребрну рубљу са својим ликом и рекао: "Одслужи ми помен, и све ће ти кренути како ваља". Од тог тренутка, све је било како треба, а старица Јулијана се молила Цару као другом Николају Чудотворцу.

Једном сеоском свештенику из Молдавије, јеромонаху Валеријану, десило се ово. Видео је себе у сну како кади у храму, и то иконе на иконостасу, са великом вером и страхом Божјим. Међу познатим иконама, угледао је једну са које му се, као жив, обратио светац на њој изображен. Био је то Цар – Мученик Николај II, који је баћушки заповедио да му се отад моли као и другим свецима. Тeк касније је јеромонах Валеријан сазнао које Цар Николај, чимe је његово виђење Богом потврђено.

У кући Евгеније Михајлове почела је да излива миро фотографија цара Николаја II. Из десног ока стално му теку сузе које миришу. Ово чудо као да показује да цар Николај II до данас плаче над распетом руском земљом.

Син Марине Михејеве од детињства је имао Бехтерјевљеву болест, што је његовој мајци причињавало огромне патње.

Једном је она уснила цара Николаја како седи наспрам ње и љубазно је гледа. Она му је рекла:

– Царе Николаје, хоће ли мом Валерију бити боље? Цар је рекао: "Биће му боље", и ту се сан завршио. Одмах после тога Валерије се разболео од менингитиса, и две седмице провео у бесвесном стању. Лекари су рекли да неће преживети, или, ако преживи, биће тежак инвалид. Мајка је свакодневно читала псалтир за његово здравље. Одједном је све ишчезло: дечко се подигао и почео нормално да прича.

Запрепашћени лекари су, видевши чудо Божје, решили да освештају болницу. Све се десило у Вознесенску, Сумска област.

Свештеник Владимир Пересљагин из Москве је, још у раној младости, почео молитвено да се обраћа Цару Николају за помоћ у тешким животним околностима. Године 1984., 11. октобра, решавало се у војном одсеку питање да ли ће њега, који је тек завршио факултет, позвати у војску на пола године. Отац Владимир је већ био запослен, ожењен и чекао је дете. Трудноћа његове супруге била је веома тешка – имала је јаку токсикозу, а није било никог да им помогне. Отац Владимир се молио Богу да га не зову у војску, али није хтео да тражи незаконите начине да избегне војну службу.

После Литургије, на дан одлуке, свештеник Владимир је кренуо да види резултат одлуке војног одсека. У џепу је носио еванђеље са иконицама Цара Николаја и Свете Јелисавете, царичине сестре, којима се стално молио за избављење. Када је ушао у канцеларију, рекли су му да га ослобађају због здравствених разлога, иако је лекарски налаз за такву одлуку био недовољан.

Октобра 1995. лекари су саопштили старици Наталији Владимировној из града Москве да јој је очни живац тешко оболео, и да ће морати да се оперише. Њој је то било страшно да чује, али резултати испитивања су били неумољиви. Тада је она, уочи коначног прегледа пре операције, са сузама и великом вером почела да се моли Светим Царским Мученицима, чију јер икону имала. Отишла је на контролу и – лекар јој је рекао да више нема ни трага очне болести!

Место убиства Цара и његових десетлећима је, упркос настојањима комунистичке власти да то спрече, било циљ поклоничких путовања и молитава верујућих. Због тога су га, на крају, и уништили. Зинаида Степановна Гребенчикова, становница Јекатеринбурга, који су бољшевици преименовали у Свердловск, испричала је читав низ таквих чуда. Побожни људи су ту долазили за празнике зимског и пролећног Светог Николаја, за Васкрс, уочи 17. јула, итд. Палили су свеће, певали "Вјечнују памјат", итд. Неко је ту ставио и седам крстића, али су их комунисти склонили. У подруму где је извршено убиство налазио се стари намештај. Једна жена, која је ту радила као собарица, причала је да је из зидова подрума, где је злочин извршен, без обзира на кречење и тапетирање, непрестано истицала крв. Текла је тачно кроз рупе од метака. Причало се да се уочи великих празника, Божића, Васкрса и Тројица из подрума чује ангелско појање.

Свештеник Алексеј Кагирин, који је, у доба овог дешавања, 1995. године био чтец у једном од храмова Подмосковља доживео је следеће. На прелазу од станице "Библиотека Лењина" ка станици метроа "Боровицка", сукобио се са продавцима новина, и уништио неколико примерака развратних новина "Сида–инфо". Одмах затим стигла је полиција, која је од њега тражила да плати оно што је поцепао. Пошто је он одбио, притворили су га на станици "Комсомолскаја". Старешина тог одељења полиције му је запретио да ће га послати у лудницу, и да ће тек у понедељак да га саслуша (а био је четвртак).

Оставши сам, Алексеј се растужио: сутрадан је требало да прислужује на свеноћном бденију уочи Преображења. Када је већ упао у чамотињу, почео да је да пева тропар новомученицима царске крви, и отпевао га је неколико пута, молећи се Цару и Његовима.

После пола часа, дошао је полицајац и одвео га на разговор са шефом полиције, који је малопре претио да ће га сместити у лудницу. Сада је то био сасвим други човек; рекао је да разуме његов гнев због порнографије, али – "закон је закон". Вратио му је све личне ствари, дао му да потпише неки формулар – и пустио га. Било је то право чудо Божје!

Године 1996., 6. фебруара, по новом календару, на дан Свете Ксенија Петроградске, једна група свештеника и верника је, са дозволом управе, посетила Државни архив Руске федерације, одељење у коме се чувају личне ствари и белешке Светих Царских Мученика. У групи је био свештеник Димитрије Иљин, ђакон Александар Мумриков, уредница часописа "Держава" Људмила Кудрјавина, и други.

Када су ушли у зграду, сви су се, на другом спрату (а ишли су на четврти, где су царски предмети чували) запањили због чудесног мириса који су осетили. Питали су ђакона Мумрикова да ли је он понео тамјан, пошто су желели да одслуже молебан у том одељењу архива. Али, код ђакона није било тамјана. Миомирис се и даље осећао. Испоставило се да ово благоухање допире од рукописних свезака и личних бележака Царских Мученика. Долазило је до присутних у предивним таласима. Преко десет људи сведочило је ово чудо.

Преузето из књиге Владимира Димитријевића „Диван је Бог у Светима Својим“