А како је ушла прелест у људе, како је речено у почетку Библије? „И још произведе Бог од земље свако дрво лепо на изглед и добро за јело: и дрво живота посред раја, и дрво знања добра и зла. И заповеди Господ Бог Адаму, говорећи: од сваког дрвета, које је у рају, имаш јести: а од дрвета знања добра и зла – нећете јести: а у који год дан поједете од њега, смрћу ћете умрети“ (1Мојс.2:9-17).
„А змија беше мудрија од свих звери на земљи, које створи Господ Бог. И рече змија жени: шта је то рекао Бог: да не једете од сваког дрвета рајског? И рече жена змији: од сваког дрвета рајског ми ћемо јести: а од плода дрвета, које је насред раја, рекао је Бог, да не једете од њега, нити да се дотичете њега, да не умрете. И рече змија жени: нећете смрћу умрети: јер знао је Бог, да у који дан поједете од њега, отвориће се ваше очи, и бићете као богови, знајући добро и зло (лукаво). И виде жена, како је дрво добро за јело и како је угодно очима видети и лепо је разумети (добро и зло): и узе од плода његовог и поједе: и даде и мужу своме са собом, и једоше“ (1Мојс.3:1-6).
Све три прелести, које помиње Апостол, виде се код праматере Еве, као што стоји: „И виде жена, како је дрво добро за јело и како је угодно очима видети и лепо је разумети (добро и зло)“. Наиме: „како је дрво добро за јело“ – то је плотска похота, а „како је угодно очима видети“ – то је похота очију, и како је „лепо разумети (добро и зло)“ – то је гордост житејска. Све три прелести биле су у уму и духу Еве, али још није наступила смрт у телу, него тек кад су Ева и Адам узели са забрањеног дрвета тада је прелест ушла у тело и наступила је смрт, о којој је упозоравао Бог.
На основу учења светог Апостола свети Оци су тачно одредили три прелести, које владају светом, а то су: љубав према плоти (телу) и љубав према богатству и љубав према слави људској. На земљи владају три прелести: прелест плоти (тела) и прелест богатства и прелест славе људске, и чим једна од њих зароби човека, она га и усмрћује.
Прелест плоти види се код људи пред потоп, као што је речено у Библији: „А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише, видећи синови Божији кћери човечије, како су лепе, узимаше себи жене од свијех, које изабраше. А Господ Бог рече: неће дух Мој до века пребивати у овим људима, јер су плот (тело); нека им још сто и двадесет година“ (1Мојс.6:1-2).
Прелест плоти је владала пред потоп, а и данас влада та прелест, и ондашњи и данашњи слепци говоре исто: где је грех у томе, што „видећи синови Божији кћери човечије, како су лепе, узимаше себи жене од свијех, које изабраше“? И данас се жене шминкају и пуштају нокте и дотерују косу и одећу – да би људи видели како су оне лепе, и где је ту грех? Ту је грех – идолопоклонство, јер такве жене су демонизоване богиње, и који год њих гледају, то су идолопоклоници. То је прелест плоти и ту је погибија неизбежна као и у време потопа. А прелест богатства види се у јеванђељу, где је Господ за богатог младића рекао: „Лакше је камили кроз иглене уши проћи, него богатоме у царство Божије ући“ (Мт.19:24). Како то, говоре слепци, младић је био добар и праведан, он није ни крао ни отимао него је само био богат, и где је ту грех? И ту је грех – идолопоклонство, то је прелест богатства и младић је пао у ту прелест, за коју је Господ рекао: „Не можете служити Богу и мамони“. И апостол Павле потврђује да је то идолопоклонство, поклоњење новцу и богатству.
Прелест славе људске може да обори и највеће подвижнике и од те прелести су се посебно чували свети Оци и Матере, и говорили су, да без смирења нема спасења. За пример да наведемо једну повест из Отачника:
Повест о цару и монаху
У време царства императора Теодосија Великог живео је близу Константинопоља неки монах у малој келији, ван града, недалеко од капије, од које су императори обично излазили из града ради шетње. Кад је чуо Теодосије да тамо живи монах-затворник, који никуда не излази из келије, пошао је у време шетње према том месту. Својој пратњи – дворјанима он је заповедио да се не приближавају келији монаха, и сам је пришао к њој и закуцао на врата. Устао је монах, отворио му врата, али није познао, да је то био император, зато што је император, да га не би познали, скинуо са себе царску круну. После уобичајене молитве обојица су сели, и император је питао монаха: „Како живе свети Оци у Египту“? Монах је одговорио: „“ви моле Бога за спасење ваше“. Међутим, император је пажљиво осматрао саму келију. У њој он није видео ништа, осим мало сувог хлеба у котарици, која је висила на уже, привезано за плафон. Император је рекао: „Авво, на благослов предложи ми јело“. Монах је брзо ставио у сасуд соли и суварака, и насуо воду, и они су заједно узели то јело. Затим је монах дао чашу воде императору, који је и испио ту воду. Тада је Теодосије рекао: „Знаш ли ти, ко сам ја“? Монах је одговорио: „Не знам, ко си ти, господине“. Император је рекао: „Ја сам Теодосије император, дошао сам к теби да замолим за молитве твоје“. Монах, кад је то чуо, пао је њему пред ноге. Император је продужио: „Блажени сте ви монаси, слободни од светских брига; ви се наслађујете спокојним и безмолвним животом, без буке и галаме. Ваше старање је само о спасењу душа ваших, о достизању живота вечног, о задобијању награда небеских. Буди уверен у истинитост речи мојих: ја сам рођен од цара и царујем; али никад нисам јео тако пријатно јело као сада“. После тога император се поклонио са посебним поштовањем монаху, и отишао од њега. Те ноћи раб Божији је почео овако да размишља сам у себи: „Мени већ не ваља да остајем у овом месту. Сада следујући примеру императора многи ће поћи к мени не само из народа, него и дворјани и сенатори (велможе) неће проћи а да ми не одају почаст као служитељу Божијем. Мада ће они то чинити ради имена Божијег, ипак ја се бојим за себе, да лукави ђаво не преласти мене неприметно, тј. да ме ђаво не доведе у прелест неприметно, те да ја не почнем да налазим задовољства у пријему значајних особа, и да се срце моје не наслади од њихових похвала и поштовања према мени, и да ја не изгубим смирење“. И човек Божији, пошто је размотрио све то, побегао је отуда те исте ноћи и дошао је у Египат, у пустињу ка светим Оцима.
Обратимо дужну пажњу, љубљена браћо, на ову ревност, са којом је служитељ Божији настојао на очувању у себи врлине – смирења. Свети монах се бојао прелести и зато је побегао од ондашњих саблазни у пустињу египатску, а данас прелашћени епископи и свештеници и многи монаси трче као суманути у загрљај саблазнима. И још су у ово време такве саблазни да без болести није могуће сачувати се од прелести, и управо зато Бог сада свима шаље неку болест. Али опет, ако се човек и сам не бори молитвом и постом и ако се не чува од прелести, онда ни болест не може да га сачува од данашњих саблазни и прелести.
Прелест није просто зло
Прелест није просто зло, јер кад би прелест била просто зло, онда би се свако чувао од зла и нико не би падао у прелест. Јер ако је човек свестан зла и чува се од зла, тада зло већ није зло, него прелази у добро, јер оно за човека постаје узрок вечне награде и вечног живота. Зато и у јеванђељу ђаво није назван просто злим, него лукавим у молитви Оче наш, а Јеврејима је Господ рекао: „Ви сте од оца (вашега) ђавола, и похоте оца вашега хоћете чинити: он је човеко-убица од искона, и у истини не стоји, јер нема истине у њему: кад говори лаж, од својих говори (и своје говори): јер је лажа и отац лажи“ (Јн.8:44).
Речено је ђаво је лажа и отац лажи или тачније ђаво је прелест и отац прелести.
Три прелести: плот и богатство и слава, сами по себи нису ни добро ни зло, него добро или зло постају зависно од Бога, јер Бог је Једино Апсолутно Добро, и тамо где је Бог, тамо је Добро, а тамо где нема Бога, тамо нема Добра. Отуда, ако су плот и богатство и слава освештани Богом, они су добро, а ако нису освештани Богом, они нису добро, него су зло. Христос је на Крсту избавио људе од прелести. Апостол Павле се жали на прелест плоти и говори: „Ја, јадни човек. Ко ће ме избавити од тела смрти ове“ (тј. од прелести плоти) (Рим.7:24)? И одмах одговара: „Благодарим Богу својему кроз Исуса Христа Господа нашега, што ме на Крсту избавио од прелести плоти и богатства и славе људске“.
Али кажи нам, Апостоле, како си упао у прелест плоти и како си се избавио из те прелести? Апостол одговара: „Све зависи од Бога и где је Бог, тамо је Добро, а где нема Бога, тамо нема Добра ја сам мислио да је тело добро и упао сам у прелест, јер у њему није било Бога и оно се показало зло, па кад је тело освештано Богом, тек тада је оно постало добро“.
Људи обично говоре, да је дете безгрешно, али тако говоре слепци, који не знају шта је прелест, и о њима Господ говори у јеванђељу: „Оставите их: они су слепи вођи слепцима: а слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт.15:14). Јер обично деца падају у прелест од јела и пића, а и друго чега, па ако дете падне у прелест, самим тим оно пада у грех. Изузетак су света деца, која су пуна благодати од рођења као Пресвета Богородица и свети Јован Крститељ. Али та деца нису света сама по себи, него њих је чувала благодат Божија и свети анђели Божији. Архангел је изрекао поздрав Пресветој Богородици: „Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом“! Благодат Божија је чувала Пресвету Богородицу, али и она сама је чувала благодат Божију, да је не би напустила благодат. Према томе, само по себи, дете не може бити безгрешно, него се њему греси не рачунају, а то је нешто друго. Једно је немати греха, а друго је не рачунати грехе.