БОРБА ЗА ВЕРУ - Исповест штићеника центра "Црна река" (2)

ИСПОВЕСТИ ШТИЋЕНИКА ЦЕНТРА „ЦРНА РЕКА“ (2)

Дрогу сам почео да користим са 16 година. У почетку су то били: марихуана, лекови и алкохол. Због честе употребе дроге, даноноћног губљења времена по улици и граду, често сам изостајао са наставе због чега сам убрзо био избачен из школе. Као млад сам се дуго бавио ватерполом и имао веома запажене резултате у том спорту, али због немарности, изостајања и преокупације другим стварима, убрзо сам престао да тренирам. Од тог тренутка сам имао превише слободног времена, којег сам проводио на улици и ту није било тешко доћи до алкохола, марихуане и тада је кренуло лудило, које је лагано измицало контроли. У крају се тада појавио хероин и са њим мноштво проблема.

Хероин сам почео да користим са осамнаест година и од тада сам га непрестано конзумирао. Због недостатка новца и све већих потреба, често сам био приморан да украдем, преварим или направим разбојништва због којих сам имао проблеме са законом. Недолажење на време кући, многобројне лажи, лош физички изглед и психичко стање су допринели да се сумња увуче међу моје родитеље. Због великог притиска једном приликом сам признао да користим дрогу. Тешко, али веома свесно су се сусрели са проблемом и понудили су ми сваку врсту помоћи. Сестра која је све време знала за мој проблем али због немоћи није могла ништа да учини у међувремену се распитивала и сазнала за место које се зове Црна Река.

После разговора са родитељима сам добровољно одлучио да одем на лечење иако сам пре тога покушавао сам да решим проблеме, али у томе нисам имао успеха, јер је проблем био заиста озбиљан. Почетак у центру као и сваки почетак је био веома тежак, али уз помоћ људи који су радили са нама и са доста муке сам пребродио и тај проблем. Честа предавања, разговори са свештеницима, редовна богослужења су ме навели да размишљам у правом смеру. У центру сам већ две године. Помажем сарадницима у раду са новим штићеницима и радим као возач. У слободно време прочитам неку књигу, погледам неки филм и бавим се спортом (кошарка, фудбал, стони тенис и билијар). Једном у два месеца одлазим на викенде кући. У разговорима са породицом се провуче питање када ћу бити спреман да се вратим и наставим да нормално живим. Закључио сам да ћу без благослова, елементарне црквености, исповести и Светог причешћа, тешко моћи, нормално да живим и због тога се и даље налазим у центру и бићу ту докле год буде требало.

„Глас са Цера“, број 12, новембар лета Господњег 2009.