БОРБА ЗА ВЕРУ - Свештеник Драгољуб Цокић: О Владици Николају

Двоумио сам се да ли да напишем који редак о својим личним искуствима и блискости с владиком Николајем. Двоумио сам се из два разлога. Први је тај што сам већ напред, маколико се иначе трудио да искључим себе, много тога личног унео, описујући разна Владичина својства. Други разлог се крије у мом страху. Плашим се да се не стекне утисак, јер се ради о најинтимнијим сазнањима, да некако не испаднем као особа која мисли да поседује личност владике Николаја.

Ипак, коначно сам дошао до одлуке да морам и то урадити, да нека бар своја лична искуства и сећања изнесем. Јер, држим, какав би то био осврт на Владичину успомену без приказивања личног односа? Свакако бледа слика јер јој недостаје боја сећања. А она је боја једне дуге која се пружа попут лука и као рефлектор сунца лије своје зраке кроз капље кише. Јер, људски оживотворени сузарник није ништа друго до краткотрајна величанствена боја једне дуге.

И поред, дакле, бојазни да не испадне да "монополишем" Владичину личност, с једне, и сазнања, с друге стране, да већ постоје (или ће тек постојати) многи аутори по истој овој теми, трудићу се да будем и останем само један од многих сведока живота и рада владике Николаја.

Далеко би ме одвело у овом излагању ако бих се осврнуо на све запамћене детаље моје блискости с владиком Николајем када бих, и ако бих, износио све што сам лично доживео, постао бих досадан и најбрижљивијем читаоцу. Овако, решио сам да проберем и прикажем оно што је Владику Николаја чинило јединственим.

У овим описима, пре него што бих потпуно искључио своју личност, морам, међутим, на самом почетку, да укажем како је дошло до наше, Владичине и моје блискости.

Ни сањао нисам да ће први сусрет и упознавање с владиком Николајем значити почетак једног односа који се не описује тако лако. Чак ни данас ми није јасно због чега и како се родио један такав саоднос а, с обзиром на чињеницу да сам неколико година пре сусрета с владиком Николајем провео као у неком "егзистенцијалном бунилу". (Надам се да ће читаоц из овога што следи тачно сазнати на шта мислим при употреби овог, објективно говорећи, небулозаног израза).

Иако, дакле, на изглед, тих и молитвен, у то време, у мени је све бујало и брујало. Нисам могао да применим духовно оружје које ме је бранило током рата. Мир света око мене није био мир сваке људске јединке укључујући ту и моју маленкост. Нисам се могао помирити са тзв. миром без мира. Био сам као у неком револту и бунилу. Чинило ми се, као да сам тумарао у свом животном ходу с крилима једног духовног полетарца. Видик повећан - духовна моћ недовољна. Нисам постао духовни орао који може да лебди над животном реалношћу. Још увек сам птић који мора да буде близу гнезда. Духовне пелене - "мисли као дете, закључуј као дете..." - још нису скинуте а ишчекује се да се постане човеком. Велики и тежак је процес духовног узрастања. Човек одолева и савлађује физичке болести у младости, али је тешко одгурнути све насртаје духовне немани младости која има толико мамаца. А, с друге стране, инстиктивно осећаш да се треба борити против "владара овог мрачног света, против злих духова на небесима... обујте ноге приправношћу на еванђеље мира. При свем томе узмите штит вере, којим ћете моћи да погасите све огњене стреле нечастивога". (Ап. Павле: Ефесцима 6:12-16).

Када се човек млађих година, као што сам ја тада био, суочи са овом егзистенцијалном реалношћу он постаје, на неки начин, парализован. Тада, тумарање и тетурање постају човеку два поштапача у дневном раду тако да је у стању бар да обавља рутинске послове, па макар они били чак и присуствовање разним богослужењима. И тако, ја, молитвено полетарче, растрзан "егзистенцијалним бунилом" младости, без пунијег сазнања о животу уопште, уз то и недовољно школски образован, сусретох се с владиком Николајем.

Ето, то је тај преломни тренутак којим отпочиње моја блискост са Владиком која ће се ускоро претворити и у узајамну. Нашао сам се поред духовног горостаса који ме је очински водио поред свих мојих младалачких Сцила и Харидби и одвео, најзад, у свет Духа и молитве, за чим је моје биће интимно жудело од најранијих дана мога свесног живота. Ја сам стекао духовног оца, а владика Николај духовног сина, пријатеља и помагача.

Речено је раније да се владика Николај ретко поверавао другима, како у погледу откривања свог интимног света, дакле, своје личности, тако и што се тиче његовог мишљења о људима са којим се сусретао. Ипак, он је то понекад испољавао само онима у које би имао велико поверење а после искуства стеченог у општењу са извесним особама. Када ово кажем, не мислим превасходно на пристојност, устручавање, двоумљење - јер се то подразумева - већ на срдачност којом се плави и напаја њива плодоносног сарадништва и духовног прожимања.

Можда, и највероватније, владика Николај, због свог положаја и стеченог угледа, није могао да отвори брану свог духовног језера и да тиме залива вртове појединаца, већ је то највише препустио својим мисаоним речима, да оне обављају тај посао. Усмено, тј. у непосредном контакту са особама с којима није био близак, он је био врло шкрт на том плану.

Не могу да кажем, јер ми то Владика Николај никад није рекао, ко му је био пријатељ међу архијерејима српске Цркве. Једном приликом ми рече, да је саветовао патријарха Гаврила да се не враћа у земљу док тамо владају комунисти. Знам, исто, да је своје сараднике као оца Алексу Тодоровића и оца Миодрага Ђурића сматрао више него пријатељима. Новоизабрани викарни владика Герман, потом Патријарх српски, био је врло близак владици Николају. А, исто знам, јер ми је тако говорио и писао, да се радовао када је био у кругу својих "младих пријатеља", од којих сам и ја био један. Али, какво је то било пријатељство? Седи, слушај и напој се животном мудрошћу која долази из извора Владичине животне искуствености. Понекад питај и исповеди се а он, Владика, ће обично да изусти - "не кажем то ја него народ".

Свети отац Николај 1949: То је слава владике Николаја. Али и моја као и мог кума и пријатеља, Миодрага - Драгана Најдановића¹. Позвао нас је Владика да славимо заједно. Неко је припремио посну храну а ми (Драган и ја) послуживали госте. Долазили су, колико се сећам: бивши министар Др. Лаза Радивојевић, инжињер хемије Воја Николајевић, професор Музике Гођевац и други. Доста је било послуживања током тих поподневних и раних вечерњих часова. Црквени достојанственици нису недостајали иако су проводили кратко време (митрополит Теофил, епископ Леонтије, доцније митрополит). Наредних година придружи се слављењу и, већ напред поменути, Александар - Аца Мићић (Аца - Дугајлија). Месни парох (у Њујорку) прота Душан Шуклетовић је обављао чин резања колача. Ето, тако захваљујући Св. Оцу Николају бејах са-слављеник владике Николаја.

Дошло Бадње вече. Мора да се служи и проповеда. Био сам у Владичином стану Одједанпут ми рече: "прочитај". Поступих како ми каза. Кратка бесеца поводом Рођења Господа Спаса.

- Ето, зато што ће тај народ, као и сваке године, у гомили да насрне а Ваша беседа их сусреће са "Христос се роди". Ја бих их поздравио са "Зашто сте дошли?"

- Да, то је све, са додатком: зашто сте дошли вечерас а нигде вас нема преко године на богослужењима?

- Ништа не знаш Желш да изјуриш из цркве оне оји у њу долазе макар и једанпут годишње.

- А шта ти се још не допада?, запита ме Владика.

- Не волим оне клупе у цркви. У нашим црквама су биле постављене столице за оне који нису у добром здрављу.

- Опет ништа не знаш - узврати Владика и додаде: - Боље је да људи мисле о Богу па макар и седећи него о ногама стојећи.

Упамтих ове савете и примених их током свога свештенослужитељства. Сватих, да је мој одговор "Зашто сте дошли?" требао да буде: "Добро дошли!" Да се чује и прозвони по целој цркви. Можда је то једини начин - а Владика је вероватно на то мислио - да се Христос роди не само на речима већ и у срцима свих тих Срба који једном годишње дођу у цркву.

С владиком Николајем сам - у то време, раних педесетих - био без мало посведневно, врло често и по цену мог неодласка на предавања на Светом Владимиру и Колумбији Универзитету. Никад, међутим, нисам био сигуран какав ће бити сусрет са њим. Увек ме је с нечим изненађивао, па било то шта ће ми рећи, шта да непосредно обавим односно шта би требало предузети. Тако, једног поподнева, нађох га да шета по великој соби. Застаде па ми рече:

- Знаш, Цоко, да сам ја, још давно открио да поп има ноге.

- Па, ето, ми као деца веровали да поп нема ноге. Носи мантију па му се не виде ноге. Деси се да угледах како један поп јаше коња. Засукао мантију, а ја, сав срећан, потрчах и јавих деци да поп има ноге.

Да ли овом, или неком другом, приликом исприча ми:

- ... Наша породица велика. По правилу најстарији дечак одлази у школу у манастир Ћелије. Изненада се разболи мој старији брат па мене послаше у школу. Да није дошло до тога, остао бих кући да помажем око обрађивања земље и чувања стада. Тако се то догоди".

Заврших школе и нисам мислио да се рукоположим. Хтео сам да се оженим и да будем учитељ. Ја тако а Бог другојачије. Одједанпут добих оспе по телу те увидех да нема ништа од женидбе. Како да се женим са таквом болешћу и какав бих имао пород? Рукоположио сам се али никако нисам желео да постанем Епископ. Приморали су ме Патријарх Димитрије и Никола Пашић.

Ту и тамо говорило се и писало, да је Владика Николај имао шкрофуле "од којих је боловао целог свог живота". Мени лично то није било познато, јер нисам видео никакве оспе по рукама, глави и ногама, нарочито на стопалама јер сам повремено секао нокте које Владика није могао да досегне. Било ми је мило да сам могао да му будем од помоћи.

Нађох на необичан призор. Не шета по трпезарији а нема га ни у спаваћој а повремено и радној соби. На купатилу мало отворена врата. Усудих се и провирих. Каква сцена! Владика Николај клечи поред каде и пере своје панталоне.

- Шта то радите, Преосвећени?" Одговори кратко:

- Ето, морам да оперем ове панталоне. Нема ко други па сам се латио посла. Ухватих га испод рамена и приморах га да се дигне.

- Ја ћу - рекох - то опрати за трен ока. Он оде у собу а ја заврших посао. Добро исцедих, поравнах панталоне и пребацих их преко мотке у купатилу да се осуше.

Није било избора. Нисам ништа изустио, јер није био потребан коментар.

Удари ме мисао по глави: "Па он, Владика Николај, сам себи пере веш!"

Знам да је себи спремао јело и да му је понеко донео повремено што је било спремљено у кухињи других, али нисам могао да појмим да се за прање веша у овој земљи мора користити када у купатилу.

Знао сам да га је усрдно и несебично обилазио г. Воја Омчикус², који је са својом супругом Златом и ћерком становао на трећем спрату исте зграде. Када је Владика требао да иде у град или околину, Воја је био тај који га је возио колима. Вероватно му је посао био такав да је увек био "слободан" за Владику. С обзиром на Војин однос с владиком Николајем, Воја и ја смо постали пријатељи. Ту није било проверавања ко је ко, него, просто, једна узајамна сагласност да радимо заједно добра ради.

Владика је на њему својствен начин изјављивао своју захвалност. Сам његов живот био је више него довољан па да и Воја и ја осетимо Владичину топлоту. Необично, али стварно. У извесном смислу, владика Николај је био самодовољан. Није молио никога за помоћ у ма коме смислу, а кад би дошло до исте, Владика је својом достојанственом срдачношћу рекао све.

- Ето како. Неко ми дошао у собу и направио неред. Нарочито по овом писаћем столу. Све је скупљено и стављено на гомилу. Сада не само да морам да тражим него и да трагам.

Није било потребно да га испитујем. Дивна особа, госпођа Драгица Перуничић, удовица са сином Ђорђем и ћерком Неном, живела је у једном делу Њујорка. С времена на време нашла би за сходно да путем своје дамске достојанствености уђе у просторије владике Николаја и да исте почисти и уреди. Знао сам, по уређају, да је била ту. Не само то, него је увек донела "нешто спремљено код куће".

Претпостављао сам да Владика Николај то зна, па га нисам ни питао. Није био незахвалан, али га је мучило то да мора да размрсује "клупчад". Наслагана пошта. Писма долазе а Владика их слаже и по потреби и одбиру одговара непосредно. Прибележавао је своје мисли и на најмањем парчету хартије. Сад, све је поремећено и мора да се среди. Нико то не може да уреди до лично он.

Интересантно је било привирити и посматрати Владичину брзину сређивања. Успостављени ред за њега је био неред. Брзо је прегледавао све и сређивао по свом реду. А затим, окренуо би се са столице и рекао:

Владика је имао своју умну картотеку. То је било његово поседство, његово имање, које је само он могао да обрађује. Да није било овог случаја, не бих могао да уочим ту посебну црту владике Николаја.

Сусретох га да шета по великој соби с лаким осмехом на лицу. Целивах му руку (нерадо је примао изразе тог поштовања). Одједанпут ме запита:

- Родио сам се на Туциндан, па се зато потуцам по свету.

Може се слободно рећи да се потуцао нарочито неколико година пре свога упокојења. Био је у Енглеској, па онда дошао у Америку. Боравио је у Њујорку (то му је била као нека оаза), а 1950. године, после лета, отселио се у руски манастир Св. Тихона, где је и дочекао крај свога земног живота. Ипак је често навраћао у Њујорку колико су му дозвољавале прилике због рада (био професор у тамошњој богословији) у манастиру. Посећивао је разне српске колоније, али је био најчешћи гост код о. Миодрага Ђурића у Лакавани. Ту му је, како ми рече једном приликом, "било најбоље и најлепше као и код оца Сергија" (овај је био старешина обданишта у манастиру Св. Тихона). Захваљујући митрополиту Леонтију, боравак владике Николаја у руском манастиру учинио га је таквим као да се налази у сопственом дому.

Величанствени приказ живота Владичиног у манастиру од стране професора Мајевског, једног од предавача на тамошњој богословији, указује на тугу и патњу његову због трагедије Срба.

На ту тему се и сам он навраћа. У својој књизи Живот Светог Саве (на енглеском језику која је публикована 1951. године) владика Николај каже, у 42-ом поглављу, о Св. Сави: "... Да ће Господ да испуни његову последњу жељу, а то је да умре у страној земљи. Сада, Бугарска је била последња страна земља кроз коју је требао да путује". И упокоји се на дан после Богојављења у Трнову. Тако често, кад би се жалио на Србе, Владика би указао да Србима није ваљао ни Св. Сава. Као да је то неки удес и Божија казна када смрт задеси светог човека.

Рече ми једном приликом: "Знаш, Јевреји су плакали и ридали на рекама Вавилонским. То би и ми, Срби, требали - да ридамо и плачемо!" Очигледно, из општег и сопственог искуства саживао се Владика Николај са самонаметнутом српском трагедијом, која се испољавала вековима.

Надежност и упорност да се задаци обаве, биле су дневне поштапалице Владике Николаја. Али и разочарења која су, на неки начин, била посведневна. Ево неколико примера.

Др. Лаза Костић написао је један чланак. Приказао је типичан дух и рад емиграната. На све стране кипте свађе и клеветања. Свако жели да убеди другога и сматра себе врховном инстанцом за давање серума - лека - оболелој емиграцији. Даде ми Владика да прочитам тај чланак. Интересантно писан али пун гњева и осуде за рад појединаца. Владика ме кратко запита:

- Јеси ли приметио жаоку чланка? Да ли си видео како назива оног великана? "Политичка гњидица". Не гњида, него гњидица.

- Наљутио ме Пејовић³. Замисли, даде оглас у новинама да неће да слави Св. Оца Николу. Лупиће га Господ и Св. Никола кога је свет већ давно прославио. Оштро ћу реаговати и писати му - рече.

Очигледно велико разочарење које, међутим, није било једино. Пословична изрека владике Николаја "уби нас незнање" је најбољи сведок и тумач његових осећања у односу на понашање српског народа. Мора да је Владика, као и многи претходници и савременици, налазио снагу у вери Онога "који је јачи и од смрти и од пакла".

"Кичма му је као зарђало гвожђе!", дошао Владика до овог закључка ако не и прекора, за особу чија је главна карактерна црта била тврдоглавост. Није помогло ни саветовање усмено ни писмено без обзира на чињеницу што је то он, владика Николај, који саветује и преклиње.

Ценио је вредне и жртене напоре многих свештенослужитеља. Нажалост, било је доста оних за које је "политика" и старање о себи, попут Сремчевих попа Ћире и попа Спире, био компас кретања по шару земаљском. Сумњао је у интегритет некога, рецимо свештеника, па би казао:

- Не знаш ти њега; он је у стању свашта да учини.

Неке је, пак, калуђере називао чак увредљиво - "калуђерчинама".

Сва ова и слична искуства владике Николаја нису новина. Од како је постојања грешног човечанства, било је свега и свачега. Савремени напори и успињања сваковрсних режима и идеологија завршавају се потпуном пропашћу првих и утопистичком надом других.

Беше то дан Св. Оца Николаја 1952. године. Знао сам да ће Владика да служи, па се потрудих да будем у цркви Св. Саве у Њујорку.

Владика је, чини ми се, дошао сам у цркву. Помагао сам му раније при облачењу у владичанске одежде, тако да ми процес тога "рада" није био непознат. Облачио се журбено и показивао шта долази следеће. Могло би се рећи, бар што сам видео, да је овом приликом, Владика облачио сам себе.

Заврши се то. Отидох до певнице да одговарам - појем, а Владика је сам служио. Одједном он махну руком да изађем из певнице. Поступих тако и приђох му Имао је у руци Часослов (једна од богослужбених књига). Већ га је отворио.

Узех и прочитах на црквено-словенском језику оно што је био одредио. Више ћутећи и полугласно он прочита неке молитве. Тек када узе маказе, знао сам о чему се ради. Произвео ме је за чтеца. Нити он мени рече било шта, нити ја њему.

Настави је са службом. По завршетку Св. Литургије, скинусмо му одежде које поставих на налоњ да се суше и изветре од зноја.

Никољдан. Отац Душан Шуклетовић пререза колач - обави славски обред. А онда, спремај, постављај и служи. Гости ће почети да долазе. Неки раније, а доста њих касније. Ништа није недостајало, баш по Владичином принципу: "Царство и господство... сиротиња српска".

Посетих га наредни дан, мислећи да његов стан треба да се чисти. Неко, или неки, били су добри па су већ обавили тај посао. Владика је седео за својим писаћим столом и држао нешто у руци. Као да је исчекивао да се појавим.

Шта прочитах – Грамата⁴. Написао и украсио је својом руком. И то наредног дана рано пошто ме произвео за чтеца. Тек сам, међутим, касније могао да схватим до пунине његову неисказану жељу и сигнал да се и сам посветим свештено-служитељском позиву.

- Ето, ове недеље читам Духовне Вежбе Рамакришне.

- Читао сам и ја то некада. Пази да те не заведе Рамакришна. Има код њега пуно етичке лепоте. Но, знаш, мени се чини да Господ хоће да нас, хришћане, покуди, па дозвољава да се баш код незнабожаца дигну велики људи. Како их другојачије тумачити? Али, ипак, жалосно је да људи трче људима а не Богочовеку - заврши Владика са неком тугом.

- Неће мене завести Рамакришна. Има код њега доста аномалија. - узвратих на Владичин очигледан страх и бојазност да не паднем под утицај Рамакришне.

- Како напредујете са књигом Једини Човекољубац? - запитах га.

- Још ништа. Испуних 15 глава и то је. Него, нисам ја само Владика мислитељ него и Владика на Њиви Господњој, мисионар. Саставих календар с оцем Алексом. Писах ово, оно. Баш убедих Српски народни савез да погидну споменик Николи Тесли. (Отац му је био свештеник). Сви говоре да је Тесла био њихов, само не Срби чији је он стварно. Нека стоји као споменик од два метра, па нека сведочи.

Желео је владика Николај да се чим пре рукоположим пошто је моја ранија жеља ка монаштву отпала мојим ступањем у брак с Олгом Попин. Пре мога венчања посетио сам Владику с Олгом. Ја њу претставих Владици.

- Ето, овде у српском врту у Њујорку. Она је ћерка Анке Попин.

Владичина жеља за мојим рукоположењем је била врло интензивна. Чак и преко његових краћих и дужих писама та његова жеља је постала као маљ над мојим бићем. По савету, ако не и духовном наређењу, посетио сам неке упражњене парохије (као Лебанон и Стилтон) односно "ишао на гледање" (како ме мој кум, Миодраг - Драган - Најдановић, духовито, у шали, потсети на ону народну која се не односи на парохију већ на невесту). Од свега тога, парохије, наравно, није било ништа. Био сам се пријавио Владици Дионисију за кандидата. Он ми је лепо одговорио рекавши да предност имају архимандрит Георгије Удицки (Лебанон) и јереј Крстивоје Котур (Стилтон).

Једног дана појави се изненада владика Дионисије. Ја сам већ био код владике Николаја који је седео на кревету с бројаницама у руци. Као гром из ведра неба рече владици Дионисију:

- Молим Вас, Владико, да сутра рукоположите за ђакона Драгољуба Цокића. О њему не желим ништа да кажем него само да је савестан.

Дође до застоја у разговору; одједанпут владика Дионисије рече:

- Не може то тако. Мора да се зна ко је ко и какве је школе свршио.

Заћута владика Николај, па кад владика Дионисије изађе из собе, он ми рече:

Од тога дана па надаље владика Николај се повукао у односу на моје рукоположење иако је стално бдио над тим што сведоче писма мени. Један од необичних савета, по овом питању, беше: "... Буди уздржљив". Мора да је оценио моју пламеност као и на који и какав начин сам се изражавао и понашао по овом питању али и по другим.

Зимски дан. Нема снега али је хладноћа смрзавајућа. Дува ветар попут Кошаве са Саве и Дунава. У цркви је хладно јер се ваздух чак не може ни смлачити када је простор цркве огроман и све гута.

Владика хоће да служи. Ушао он у цркву и обукао се. Као и увек, не говори. Чини ми се да је то био дан Светог Саве.

По завршеној служби, сав знојав до коже, кренуо је у стан и то кроз простор где ветар снажно дува.

- Ставите нешто на себе, Преосвећени - рекох му. - Не треба ми ништа -одговори кратко.

Прођосмо кроз тај "брисани простор" и уђосмо у одаје. Као и увек, сам је себи кувао кафу. Дође и до ручка који поделисмо заједно. Отидох на предавања и оставих га самог.

Дође наредни дан. Ето ме код њега рано пре подне. Суочих се с нежељеном сценом. Владику Николаја ухватила велика кијавица скопчана с температуром. Последица јучерашњег дана: у цркви "хладније него у гробници" а кратки "брисани простор", по изласку из цркве, изложен фијуцима ветра, удара као бич по незаштићеном телу, поготово Владичином, јер се презнојавао током службе. Услужих га с најнужнијим и напустих стан.

Морао сам сутрадан да га видим како је и да ли му је што потребно. Кад оно нема Владике. Рече ми, вероватно, Богдан Кузмановић, да се Владика налази у болници Св. Луке. Како је болница, мање више, у реону Колумбијског Универзитета, било ми је лако да се дошетам до исте.

Нађох га у повећој соби с доста болесника. Владичин кревет покривен "шатором". Прима кисеоник. Проговори ми на неки начин па сам тада, или наредном приликом, чуо и ово:

- Сумњам. Велика је диктатура овде. Овај доктор - кога Владика духовито претстави на српском - као "Пиринач“ (ric, на енглеском) стално бди. Н смем ни да мрднем.

Неколико дана касније, Владика је изашао из болнице и наставио са својим "нормалним" животом.

За мене неочекивано, а за Владику, највероватније, очекивано, дође у посету Герман, тадашњи викарни епископ патријарха Викентија, доцније и сам Патријарх српски. С њим у друштву (уколико, по причању, није био од комуниста назначен као "пратилац") беше професор Старог Завета на Теолошком факултету у Београду, т. Душан Глумац.

Беше то, бар за мене, необична посета. Викарни владика Герман оде одмах, по пријему, да разговара с владиком Николајем. Професор Глумац и ја нађосмо се сами у великој одаји. Врата у спаваћој соби су била затворена...

Док су Владике разговарале, професор Глумац је желео и хтео да ступи у везу с неким. Помогох му да се снађе с телефоном, који је био при руци.

Када је обавио што је хтео, погледа ме тако да сам, по изгледу његових очију и дивне седе косе на глави, осетио да жели нешто да ми каже. И би тако.

- Ето, владика Герман је тамо а ја овде с вама. Прикачили ми да сам агент тајне службе. Ја с њима немам никакве везе.

Споменућу један разговор који се, мислим 28. децембра 1955, водио између владике Николаја и канона Веста. Међутим, пре него што пређем на разговор, да додам још нешто о њему.

Канон Вест је био англикански свештеник, члан групе канона при англиканској катедрали Св. Јована Богослова у Њујорку и заузимао је одговорно место одржавања и чувања светих утвара (ствари). Био је велики пријатељ и добротвор Срба а посебно поштовање је гајио према владици Николају. Једном приликом, нешто касније, канон Вест ми је лично рекао: "да Срби неће бити ослобођени од комунизма све дотле док владика Николај не буде проглашен за свеца".

Елем, поменути разговор између Владике и канона Веста био је необичан и по томе што се кретао далеко од сваке укалупљености. Прво је била реч о протестантској атомизацији. По том питању Владика рече:

- Отишли су (протестанти - пр. аутора) у детаље. Све испитују. А ја не нађох никакву разлику између учења Св. Павла и Христа..."

На примедбу канона Веста у погледу атомизације у српској Цркви, Владика јасно рече:

Разговор, међутим, скрете. Дође тако, некако, са стране владике Николаја и до неког излива исповедничке врсте.

- Читао сам у своје време Св. Јефрем Сирина. Кад сам га прочитао отвори ми се читав хоризонт. Беше Св. Јефрем стављен у затвор, ни крив ни дужан. Неко други украо овцу, а како он беше у близини, то окривише њега... 'Бог зна да нисам украо, али како то да ја испаштам када нисам крив' - тако размишљајући, отвори му се дубина душе. Поче да се пита, да ли је икада шта украо. Тачно је, нико га никада није ухватио, али пита се да ли је то апсолутно тачно. Пошто је интимно знао да није, закључи св. Јефрем да мора да испашта за онога који, у конкретном случају, није ухваћен али и за своје личне крађе. Потсети ме то - рече Владика - па питам ја једног свог колегу: "да ли сте икада украли нешто?" "Нисам" - рече. Понових питање па опет исти одговор. "Е, када је тако, дубоко се клањам. Ја сам као дете и дечак крао мале, ситне, ствари. Шта сам само туђих јабука и крушака помлатио, а тек колико пурењака. А, како ме је тек баба Мица карала. Зато увек морамо да будемо с Давидом: "Немој се сећати моје младости Господе, и не заборави ме у старости мојој".

У једном од последњих разговора који сам имао са њим, владика Николај саветодавно и испоснички ми, без мало, одржа беседу:

- Врло је важна ствар имати при себи свеску у коју треба стављати мисли и необичне ствари из читаних књига. Надасве прибележавати необичне појаве у народу из народа. Ја сам имао неколико свески, али када је оно Драгиша Цветковић⁵ био у Бечу и потписао пакт, рече ми Јован Тановић (новинар), који је био с Драгишом, да се шеф немачке пропаганде интересовао два пута за мене. Рачунао сам да ће ме Немци одмах интернирати. Зато замолих, после премишљања, монаха Арсовића и протођакона Валеријана Лекића (монаси из жичког сабратства - аутор) да нађу неку лимену кутију и да у њу ставе моје свеске, да је закопају негде у подруму у новом конаку (у манастиру Жичи, седиште вл. Николаја - пр. аутора). Известили су да су закопали. Ово учиних под сумњом да ћу изаћи жив из рата, а мислио сам да ће било један од њих двојице остати у животу. Арсовић је умро а Лекића су стрељали Немци у Крушевцу због неких веза са четницима. Беше то диван човек. Стасит и поштен. Другу групу прибележака изгубих 1946. године. Био сам у Лондону на Божић а изненада добих везу за Америку. Писах и тражих од мога кума Витковића - коме сам крстио децу још у Првом светском рату - да ми пошаље прибелешке. Касније ми јави лондонски прота Милоје (Јовановић - пр. аутора) да је Витковићева жена све хартије спалила.

Срећом, нису ипак све свеске Владичиних исписаних мисли изгубљене. И дан данас оне се проналазе а верни скупљач, владика Лаврентије, их оштампао у 12 великих томова.

У нешто ранијем општењу преко писама, сазнадох да је владика Николај имао рукопис за књигу С. Јеванђељем кроз природу. Био је уверен да сам исти прочитао и, по њему, да ми се није допао. У једном од писама (види писмо бр. 17) чак убедљиво изјави: "И на твој суд постоји апелација". После тога замолио сам Владику да ми достави рукопис да га још једном прочитам. Јавља ми да није одмах могао да га пронађе, али да га је најзад пронашао у својим списима. Рукопис, међутим, нисам добио јер је ускоро Владика умро, али он је дефинитивно постојао. Рукопис је, по Владичином упокојењу, био спакован и однет. Где је рукопис? Нема га... Да ли ће икад бити, бар делимично, приказан?

(Ово поглавље заслужује једно објашњење. Наиме, кад се све ово што следи - а није, да тако кажем, ништа спектакуларно - одигравало, ја, наравно, нисам био свестан да је то моје задње виђење с Владиком. После његове смрти, међутим, кад сам дошао до болног сазнања да је то заиста био наш задњи састанак, некако ми се учинило да сваки, па макар и безначајан, детаљ треба осветлити. Такви су, дакле, следећи редови - аутор).

Добих писмо од Владике који ми рече: "ако се кад решиш овамо долазити (руски манастир Св. Тихона у Саут Канону - аутор), не мораш чекати Топала (г. Тихомир - Тика - Топаловић, тада председник Црквене општине у Њујорку). Телефонирај само г. Георгију Ворчолоку. Он би те радо довезао за викенд. Разговарао сам...". Тако сам и поступио. Господин Ворчокој је редовно одлазио и посећивао гроб своје мајке у манастирском гробљу. Договорили смо се па смо Мики (Јовановић) и ја кренули у посету владици Николају.

Приликом путовања за манастир догодио се један необичан случај. Необичан по свему. Г. Ворчокој се, одједанпут, обрати Мики и мени и рече:

- Ја ћу да зауставим кола; ето пред нама је жељезничка пруга. Деси се понекад да нити браници нити светла раде приликом проласка воза.

И он заустави аутомобил. Био је у праву. Истога тренутка затутњао је воз и великом брзином прошао раскрсницу. Мирно нам се окрете г. Грегорије и изусти: "видите да сам био у праву". Мора да је имао ранијих искустава пред тим прелазом јер се једино може тако објаснити како његово заустављање аутомобила тако исто и мирноћа када хукњава воза прође.

Интересантно - зар не? - такав случај баш пред последње виђење с владиком Николајем.

Затекли смо Владику у цркви где служи. Богослужење дивно као и увек. Изненади се када нас угледа приликом примања нафоре. Сачекасмо га при изласку.

- Невероватно! Ја вас очекујем тек после подне, рече радосно. Отидосмо у његову малу собицу. Преселио се из друге зграде.

- Ето, скучен сам. Многе ми се ствари налазе тамо. Немам их где. Погледајте само како сам стешњен.

Заиста, мала собица једва да се човек окрене у њој. Кревет ненамештен. Књиге по поду. Мали сто пун списа, писама, рукописа, итд. Изнад стола икона и свећа. Распаковах неке ствари (чиста кошуља, пиџама, марамице) и распоредих како ми рече.

- Морао сам да се преселим, не могу уз степенице да идем, пожалио се Владика.

- Чули смо да се нисте добро осећали пре две ноћи, упитасмо.

- Да, то је било. Стомак ме мучио. Дође зора те и моја болест прође. Учи ме Господ да почнем опет да постим. Ништа не смем да једем до мало хлеба, млека, воду и воће кувано. Право и има и треба да постим. Намеран сам да проведем Часни Пост баш како треба. Нема без поста ништа.

Беше мало срдит на ситуацију у Њујорку. Поновио је ствари о којима ми је већ раније писао. Исприча нам једну истиниту причу о једном Србину који, иако се решио да се настани и ради где Срба нема, да се исти вратио међу Србе.

- Не може да живи без Срба. Уопште, с тугом је Владика говорио о Србима. Испричах му насамо мој случај поводом парохије у Стилтону. Није имао шта

ни да дода а ни да одузме. Само рече: "по сваку цену обавестити чим пре канона Веста". (Канон Вест, свештеник Англиканске цркве и велики поштовалац в. Н. -аутор). Даде ми да прочитам нека писма поверљиве садржине.

Заједно смо ручали код оца Сергија. Био је расположен и топао као и увек. Доста хумора, али озбиљног хумора. Као на пример: "Дела да овако као пословни људи свршавамо ствари". Даде Мики нека писма а даде и мени. И важно и неважно.

Увече смо били на бденију. Вратисмо се, а ја продужих у обданиште да покушам да дођем у везу с Милом Радаковићем (тада председник Српског Народног Савеза - аутор), који је претходно звао али веза, као ни овог пута, није била успостављена. Како је већ било прошло десет сати увече одлучих да не идем код Владике; да га не бих узнемиравао.

Служио је у недељу. На крају службе беседио је на руском. Остаде у цркви више него обично. Студенти га сликаше неколико пута у његовим епископским одеждама.

Приликом обеда с нама и монасима пожали се да има много посла а у вези предавања из беседништва.

- Не само да морам да дајем нацрте за беседе студентима, него морам да исте исправљам. Седео сам у петак дубоко у ноћ и исправљао. Лакше би ми било написати их.

По подне требало је да буде једно крштење у дому сирочади. Око пола два зове Миле Радаковић. Био сам на телефону и рекох му да владика Николај може да стигне тек кроз десетину минута. Миле рече да га позовемо. Отидох до Владике.

Одмах се диже и крете јер је наслућивао зашто га Миле зове. Наиме, претходнога дана била је вест у "Србобрану" да је тешко болестан, да је у болници. Додаде Владика:

- То су они комунисти протурили. Хоће да ми се освете због мога божићњег говора.

Најзад веза с Милом. Присуствовао сам том телефонском разговору. Миле не верује да је то владика Николај који говори. Сумња неколико минута. Владика га потсећа на интимније моменте из њихових разговора (о Тесли, молио се Богу за његово - Милово - здравље, управо оздрављење, итд. - аутор). Тек тада поверова Миле Радаковић да заиста владика Николај разговара с њим. Још су разговарали нешто о владици Варнави. После разговора Владика ми рече: "ово држи за себе. Немој ни Мики да кажеш, ама никоме".

- Знаш, назива га (владику Дионисија - аутор) сотоном. Неће да помогне да владика Варнава дође овамо. Сада Миле ради на томе. Дабоме, да дође. Треба нам мисионар и духовник... оно у Србобрану (допис да је в. Н. у болници - аутор) је дело "Титића" (комуниста). Послаће ми Миле копију писма.

Био је потом на већ споменутом крштењу. С радошћу је посматрао сваки покрет. "Никада нисам чуо крштење по правилу. Све молитве су читане". Оде са крштења, не испратисмо га, а ми остасмо да чекамо г. Георгија. Кад он дође, отидосмо до Владике да се опростимо. Седи у соби и пише. Иста мала соба, исти утисак, само соба мало уређенија. Уредио ју је отац Кирило, руски монах.

Задржасмо се у кратком разговору. Целивасмо га. Он нас благослови и пољуби нас. Веселим ходом испрати нас до самих излазних врата. Дуну ветар и заталаса његову мантију, седу браду и нешто седе косе.

"Хајде, идите", потапша нас по рамену и затвори врата. Уђосмо у кола. Он стоји унутар код прозирних врата. Гледа нас испраћа и... маше руком. Окретох се још једном и сагледах милог ми Владику у мантији утопљен једним јелечетом којим се тако поносио и хвалио. Ко би се надао и веровао да ће то бити последња посета, последње узајамно целиво, благослов Владике и растанак од пријатеља који се да појмити само кроз однос родитеља према деци.

Билаје то Сиропусна недеља 18. марта, 1956. Седео сам сам за столом и ручао. Још се сећам: добар ручак; вероватно, због покладне забаве. И још нечег се сећам: дође за сто брат "Македонац". У том, пак, моменту, изненадих се када се оно мало народа у сали српске цркве у Њујорку изненада, као по команди, поче комешати па се онда подиже са својих седишта. Помислих: "опет се почиње са говорима". И пре него што се мисао могла сама по себи завршити, иста се прекиде под ударом једног гласа. Г. Брашић, председник црквено-школске општине, је објавио озбиљним тоном: "Стигла нам је тужна вест да је Његово Преосвештенство др. Николај Велимировић данас умро. Нема покладне забаве. Јадна нам забава..."

Потрчах главном столу и полугласно изустих пред народом који поче да одаје једноминутну пошту Владици. "Ама људи, немогуће је", прозборих ја. "Сасвим тачно. Стигла је вест преко г. Омчикуса". Воја Омчикус беше ту и ћутећи потврди. "Ама, немогуће", продужих ја. И, тако, у моменталном бунилу, придружих се седници Управног одбора.

Реших се да треба да кренем по сваку цену за манастир Св. Тихона у Јужни Канан у Пенсилванији. Али, с чиме и како? Пре свега треба обавестити оца Удицког, оца Мију Ђурића, Веселина Кесића, Зорана Миљковића, Мику Јовановића. Обавестих о. Удицког. Имао је исти ментални удар као и ја: "Немојте говорити - немогуће!" Моја супруга је требала да обавести остале. Отац Мија Ђурић је већ био спреман да крене за манастир. Неко му је већ јавио тужну вест. Обавестих и канона Веста (англикански црквенодостојник и велики поштовалац Владике Николаја).

Због малог неспоразума, јер сам и ја требао да идем са њима, г. Топаловић, Вујошевић и Вуловић отпутоваше с Војом Омчикусом за манастир, без мене. Г. Брашић се осетно узнемири и сажали кад виде да нисам отишао. Остало је тако да морам да путујем сам, како знам и умем.

Снежна мећава засипа Њујорк већ увелико. Дотетурах се до главне аутобуске станице и, верујем, по Промисли Господњој, ускочих у аутобус за Карбондел који је кренуо свега три минута по мом доласку на аутобуску станицу. Проведох на том путу неколико часова тумарајући умом тамо - амо. И све то мислено тумарање сводило се на оно што је увек могло бити јасно, а то је: изгубих оца, пријатеља, духовника - Владику. Али мисао иде даље: "Да ли случајно неће доћи до непожељности? Владика није имао никакав тестамент, тако да све што је имао (рукописи, преписка, итд.) постаје својина епархије. Да ли ће тако бити - видећемо. Али, у сваком случају, нека чудна сумња ме обузе Како спречити да неки људи - а има их - не покушају да направе земни капитал од његових сени? Да ли ће се наћи нека компетентна особа (или особе) која би о свему томе повела рачуна". Ову, пак, потисну друга резигнирајућа мисао: "Не може се ништа радити док се не дође на лице места". У тим и сличним мислима, стигосмо, најзад, с великим закашњењем у Карбондел који је једно пет - шест миља удаљен од манастира.

Позвах телефоном оца Сергија, старатеља манастирског обданишта, да пошаље неког како би стигао у манастир. (Мећава није била тако велика у Пенсилванији као у Њујорку). Кроз петнаестину минута стиже г. Стево Краговић, који тек што је, са оцем Мијом Ђурићем, приспео из Лакаване.

Отидох право у манастирску цркву. Поклоних се сенима. Све ово учиних још увек с неверицом иако суочен с укоченим телом милог ми Владике. Теше оно положено на носилима превученим јорганом: Владика одевен у архијерејске одежде док отац Атанасије, један руски монах, чита молитве. Био сам присутан неколико минута, а затим се повукох да се нађем са оцем Мијом Ђурићем.

Око једанаест часова увече стигоше гг. Топаловић, Вуловић и Вујошевић. Настаде овом приликом прилично велика пометња јер је отац Миодраг Ђурић већ био изабрао ковчег, а и погребни предузимач, управо његова супруга, је била ту да се постара око преноса посмртних остатака у погребно предузеће. Расправљајући око тога, нађосмо се у цркви. Отац Атанасије и даље чита. Чувши, пак, наш разговор пестаде с читањем, окрете се према г. Топаловићу и рече на руском језику:

"Владика је окупан, помазан и одевен у архијерејску одећу по пропису Цркве. Он не сме бити дат у руке погребном предузимачу јер је то против канона. Како ћемо знати да ли је проглашен светитељем?"

Како се отац Атанасије одлучно супростављао сваком прекршају канона Цркве, то г. Топаловић оде до телефона, да би дошао у везу с митрополитом Леонтијем, у чијој је надлежности манастир. Овај му рече да се обрати владици Дионисију. Тако г. Топаловић и учини. Владика Дионисије, из хотела Статлер у Њујорку, нареди Топаловићу да се посмртни остаци владике Николаја уруче погребном предузећу и да ће он, владика Дионисије стићи у манастир, сутра 19. марта, рано после подне. Када је ово чуо отац Атанасије, затвори књигу, повуче се у своју собу - ћелију - из које не изађе, нити дође ни на један касније одржани помен.

Свукоше обученог владику Николаја. Право мучење због укоченога тела. Свукоше га и људи погребног предузећа однесоше посмртне остатке да би исте донели сутрадан.

Отидох до о. Атанасија. Поразговарах о свему и сагласих се с његовим мишљењем. Исприча ми неке разговоре које је имао с владиком Николајем као и шта је радио последњег дана свог овоземаљског живота. Каже о. Анастасије: "Преосвећени је служио Свету Литургију 17. марта. Све је било некако изузетно лепо. По обичају, Владика је свратио у трпезарију монаха и после разговора, приликом изласка, три пута је рекао: 'Простите ми братије!'. Желео је - наставља о. Анастасије - да остатак живота проведе потпуно повучен, у молитвеном бдењу, са циљем да прими велику схиму - тај највећи монашки подвиг - и да тиме заврши свој земни живот. Није, пак, могао одмах ову своју намеру да спроведе у дело јер је морао да посвршава још неке послове. Иначе, често је говорио да жели да буде сахрањен у манастиру св. Тихона, јер је ту предавао, ту се Богу молио и служио и - како гаје цитирао о. Анастасије - "... сасвим је природно да овде будем укопан".

Следећег дана, око три часа по подне стиже владика Дионисије. Уђе у цркву, скиде камилавку и клече поред ковчега. Клечао је неколико тренутака, наслоњен рукама на ковчег и главом на рукама. Хладан и сталожен, он уђе у олтар, обуче се и изађе да одржи помен. Мало је певао, сем возгласа које је морао да узима. Хор студената је верно и дивно одговарао.

Заврши се помен. Владика ми рече да останем у цркви код ковчега. То и учиних. Отац Генадије прилази са страхопоштовањем Владици, како је то обичај у руских монаха, и предаде му кључ од собе владике Николаја. Владика, о. Мија, Топаловић и Вуловић одоше заједно. Када изађох из цркве суочих се с непријатним призором. Картонске кутије, испуњене стварима, чак и кофери, уносе се журбено у Вуловићева кола. Дође и до непожељне ситуације. Повишеним гласом, познати теолог и књижевник, Милутин Деврња (дошао из Лакаване с оцем Мијом) обрати се владици Дионисију:

- Шта вам је то у руци? Да знате да ће цео српски народ да зна шта радите. Вама није место овде.

- Нећу да разговарам, изусти владика Дионисије дајући актташну оцу Николи Стојисављевићу.

- Него, да се вратимо у собу - обрати ми се владика Дионисије - јер ми Мија рече да је Николај имао три златника - наполеона.

Уђосмо у собу. Брзим потезима владика Дионисије прегледа фијоку од стола. Не нађе ништа.

Отац Мија, Тика Топаловић, Вуловић, Радослав Ковачевић а можда и још неко други беху у другој кући тј. соби где је владика Николај боравио током топлог времена, а где се углавном налазио већи део његових списа и књига. И ја им се придружих. Имам шта видети: соба пуно разбацаних ствари, писама, исечака из новина, књига, исписаних мисли на цедуљицама, итд., док горе поменути журно претурају по стварима и стављају исте у картонске кутије. Један део пренесмо и сместисмо у Вуловићева кола. Владика Дионисије беше поред аутомобила (није одлазио у другу собу) и спремао се да крене за Њујорк. Нареди оцу Мији да прати ковчег што овај и учини. Нико од Срба не беше поред ковчега. Чак ни ја кад га изнесоше из цркве. Потрчах студентима у сусрет који достојанствено и тужно у погребној песми носише ковчег ка аутомобилу. Отпевасмо "Вјечнаја Памјат" и отпратисмо кола која одоше за Њујорк.

Одбацих, пак, све ово непријатно што му Срби, на очигледно згражање Руса, приредише, па се вратих на моју стално присутну мисао, коју иначе због вртоглавости догађаја, нисам могао да следим: Како се упокојио владика Николај? Какви су му били последњи часови?

Наравно, нико не зна, нити ће знати. Може само да се нагађа и закључује из сакупљеног материјала. Факат је да је умро изненада и неочекивано. По изјави месног лекара, владика Николај је био жртва закречених артерија. Нашли су га мртвог где лежи потрбушке главом према вратима и једно пола метра од врата. Ти који су га тако нашли су и први сведоци.

Пошто је била недеља, 18. март, студенти - богослови су напустили манастир, управо интернат, да би, како је код ових студената, Руса, уобичајено, посетили оближње парохије и узели учешћа у богослужењима. То је било око шест часова ујутру. Они нису ништа чули, мада их је од Владичине собе делио само танак картонски зид.

Доцније, како је уобичајено, један од монаха пође да доведе Владику у цркву. Закуца на врата али не беше одзива. Дође и по други пут, па кад не доби одговора, отвори врата. Стари монах се брзо врати и позва игумана манастира оца Андроника. Заједно уђоше у собу и подигоше Владичино тело на кревет. Кажу да му је тело било млако и да су њих двојица ушли у собу око 9:30 ујутру.

Судећи по модрицама и огреботинама ако не и усецима на челу, изгледа да је Преосвећени Владика падао и дизао се. Сама чињеница да је нађен пред вратима указује на могућност да је покојни Владика пузио да тражи помоћ. Изјава монаха да му је тело било млако и да нико од студената, који су обично чули сваки шум у његовој соби (собе су преграђене картонским зидом), није ништа приметио пре напуштања интерната, може се слободно претпоставити, ако не и тврдити, да се Владика упокојио после шест сати, али још тачније између седам и осам часова ујутру.

Упокојио се изненада и за себе и за друге. Тихо за друге - мучно за себе, јер самртни ропац, иако на изглед тих, последњи је обрачун чудног хода живота на овоме свету.

А упокојио се без игде икога свог. Нигде ни једног Србина које је тако волео. Нигде икога већ сам да том усамљеношћу буде доследан својој мисли и свом делу. Усамљен као мислитељ без наследника; доследан дела - јер је све тихо радио и стварао

Као што сам већ споменуо, касно по подне 19. марта кренула је мала погребна поворка за Њујорк. Нисам, на жалост, био учесник те поворке јер сам журио пошто сам морао бити на послу наредног дана, тј. 20. марта. Тако сам се некако дотетурао до свога стана где су ме чекале супруга и ћерка од 11 месеци.

Пошто сам се вратио са посла, одмах сам кренуо у цркву Св. Саве у Њујорку, где су Владичине мошти биле изложене. Приђох ковчегу и спазих мали ћилим које су вредне монахиње из његовог Лелића изаткале и послале Владици на поклон. Развих ћилим и покрих посмртне остатке јер се он - тако ми је говорио - "поносио истим".

Дође и до помена. Доста присутних свештеника с владиком Дионисијем. Најупечатљивији говор одржа прота Светозар - Тоза - Радовановић. Он је на завидан начин оцртао лик и улогу владике Николајау Православној Цркви.

Народ испунио цркву и дефиловао поред ковчега. Сви у плачу, многи у јецају а понеки и у кукњави. И када се све сврши и сви напустише цркву, остадосмо само јеромонах о. Адам Бурхам и ја. Обратио ми се о. Адам (замонашио га је владика Николај) и замолио ме да му донесем неколико кесица кикирикија.

- Молим Те, иди купи и донеси. Овде у канцеларији има воде па ћу је пити. Ја ћу да читам све по реду молитве, које се читају приликом упокојења једног архијереја па кад се уморим ја ћу да прилегнем на клупу поред Владике.

Испуних што ме замоли да учиним и одох кући. Остаде отац Адам сам самцит да ту ноћ проведе у молитвеном бдењу.

Због посла у предузећу, у које тек што сам био примљен, нисам могао бити нити учесник нити посматрач опела и помена одржаних у среду и четвртак.

Пропратио сам кроз штампу (Србобран) опис "путовања" посмртних остатака владике Николаја. Из Њујорка - у Лакавану. Из Лакаване у Чикаго а из Чикага у Либертивил да би исти били положени у гроб 27. марта. Дакле, пуних девет дана по Владичином упокојењу. Да је била испуњена искрена жеља Владичина, његови посмртни остаци би били положени у гроб највероватније 21-ог марта и то у манастирском гробљу св. Тихона.

Одржани су многи говори над сенима и гробом владике Николаја, као и касније исписани некролози. Да наведем бар неке:

1. Један од најискренијих беседа је била она оца Душана Поповића, пароха у Чикагу. "Упокојио се владика Николај и то изненадно. Погребени су му посмртни остаци девет дана после смрти. Лично, не верујем да би владика Николај могао и замислити једну такву деветодневну погребну поворку..."

2. Србобран од 19. марта, на првој страници доноси: "...тело блаженоупокојеног владике Николаја лежаће у гробници коју је он за живота одредио, поред гроба великог родољуба српског, књижевника и песника Јована Дучића".

Ја не знам да ли је ово заиста била жеља Владике Николаја, јер је он сматрао нормалним да се положи у гроб и да буде, како рече већ споменути о. Анастасије из манастира св. Тихона, "с онима с којима је живео и Богу се молио". Нада све, мени је лично оставио "аманет", додуше у невезаном разговору, а то је да му посмртни остаци буду пренесени у Србију.

- Знаш где да се сахраним?, упита ме једном приликом Владика.

- Има и лепших. Него, тамо сам започео и тамо да завршим, јасно и гласно рече ми Владика.

Иако се питам, ја верујем да постоји још неки сведок о овој Владичиној интимној жељи. И, опет, и нада све, није био положен у гробницу већ у један обичан гроб.

3. Србобран од 29. марта доноси говор владике Дионисија који је одржао "над одром бесмртног владике Николаја" после св. Архијерејске Литургије, 25. марта. Између осталог, владика Дионисије каже: "... Са бројаницама у рукама ноћу између 17. и 18. марта ове године, он се преселио у вечност...". Ово, међутим, као што се зна, није било тачно.

4. На питање зашто је владика Николај умро и живео у руском манастиру, а не међу Србима, дати су неки одговори у говорима над његовим одром као и некролозима који су се појавили у штампи. Тако, на пример, г. Брашић (Србобран, 29. март, стр. 2) каже: "било најзад, да се мисли на његова изгнанства ван отаџбине или на склањање његово од наших распри и зађевица какво је и ово последње у светотихонски манастир за време кога нам га је смрт уграбила баш као и Светога Саву у Трнову пре више од седам стотина година".

И војвода Момчило Ђујић (Србобран, 9. април, стр. 3) још разговетније проговори: "... Јер, ти ниси био само изгнаник са нама заједно, него понекад и изгнаник и прогнаник међу нама, од нас самих".

5. "Вес о смрти владике Николаја" (Србобран, 5 април, стр. 1) чланак - некролог с отписом СМД. С узбурканим срцем писац описује своје емотивне доживљаје у цркви св. Марка у Београду. Може човек да се саживи са свим тим приказима, ма како величанствени да су били, али човек не може да прими изјаву, управо веровање, као што је ова: "... и да га молимо да нам опрости ако смо за живота учинили какав грех према своме народу Да га молимо да буде наш заштитник пред Господњим Престолом где је отишао да заузме достојно место безгрешног".

Лепе речи и још лепше жеље. Само, то је све било противно стварном животу владике Николаја. Зар онај који посведневно исповеда: "Господе, помилуј мја грешнога" може да буде безгрешан? Највероватње, из незнања г. СМД је изустио оно што није тачно и противно самом духу Цркве којој је Владика служио.

6. Интересантан је чланак Ин Мемориам, СРБОБРАН, 5 април. Чланак је невероватно блистав, јер је сведок - писац - описао како је Владика Николај проповедао марта 1908. године у Саборној цркви у Београду. Да наведем само један пасус тог чланка (а чланак препоручујемо да га свако прочита): „лаганим, но јасним и разговетним гласом, он је отпочео своју чувену проповед 'Чуј, чуј пријатељу мој' – чија тема беше – Вечно Осигурање“.

¹ Активни официр, капетан; за време Другог светског рата био у добровољцима. Умро јуна 1992. Као и Владика такође Ваљевац. Владика га је много волео и поштовао.

³ Лука Пејовић, у то време један од водећих људи Српске Народне Одбране.

⁴Грамата је писмена, обично украшена, потврда неког епископског признања.

⁵Председник југословенске владе који је 25. марта 1941. потписао пакт са Немцима.