БОРБА ЗА ВЕРУ - Уредништво: Српски однос према Светом Причешћу и новотарске лажи (1)

Ватиканци уче своје да примају њихово причешће – хостију – без икакве припреме, а англиканци су почели да дају хостију и кучићима, „кућним љубимцима“.

Драга браћо и сестре, који хоће да вас одуче од озбиљне припреме за Свето причешће, хоће да вас покатоличе. Њих су учили папини поклоници фанариоти, од којих је највећи био несрећни Јован Зизиулас, слуга разоритеља Руске Цркве и народа лжепатријарха Вартоломеја, митрополит без пастве, друг Јевтића, Радовића и Буловића и отац Игњатија Мидића, као и бискупа америчког Максима и немачког Гргура.

Желимо само, да вас на почетку питамо: да ли сте запазили драстичну разлику како раде новотарци, а како радимо ми? Новотарци, све своје тврдње своде на величину снимка на „Тик Току“, па се њихова „теологија“ и може назвати тиктокерска. Истргну неки цитат из контекста, и то су сви њихови докази. А ми? За свако озбиљно теолошко питање, дајемо озбиљне теолошке анализе, засноване на Светом Писму, Учењу Светих Апостола, Светоотачком Предању и историјским доказима. Где су ти њихови вајни теолози? Што не уђу у полемику са нама, па да наши верници виде чисти истину – да они немају појма ни о чему, неко само лупетају по „Јутјубу“ и друштвеним мрежама. А вас, драги наши читаоци, ,молимо да читате ове наше анализе (тема је таква, да морају да буду темељне и дуже), како вас српски јеретици не би преварили и завели на пистичке странпутице.

Зизиулас је однос према причешћивању свео на устајање из кревета да би се ишло на службу. Родољуб Лазић је о томе рекао: „У чланку-интервјуу под насловом "Праве промене", Митрополит изјављује: "Пре свега бих желео да кажем да не смемо потцењивати важност присуства људи. Није тако безначајно што су присутни, што устају из кревета(!) и долазе у цркву. То представља својеврстан аскетски напор, подвиг(!)". (стр.27, подвукао - Р.Л.). И после неколико читања, опет са запрепашћењем посматрамо речи која преносе невероватну мисао: да је устајање из кревета и долажење у цркву – подвиг! Ако је подвиг делање не-обично, скопчано са подношењем ванредних напора и жртава, нешто што "одскаче" од "нормалног" живота, док се неподвижничко делање може сматрати уобичајеним и "нормалним", значи ли то да је, по Митрополиту, нормално да хришћани не устају из кревета и да не долазе у цркву? Колико се овакав став разликује од изворне хришћанске поруке, од Христових речи о "идењу узаним путем који води у живот", о томе да се "Царство Небеско с напором осваја" и да га "подвижници задобијају", да се демони изгоне само "постом и молитвом", или од речи Апостола Павла да "у ревности не будемо лењи, да будемо духом ватрени", јер "који су Христови, распеше тело са страстима и жељама"... У суштини, подвиг и жртва су израз љубави коју имамо према некоме. Раније су хришћани за име Христово неустрашиво полагали своје животе и подносили страховита телесна мучења, живели у девствености и потпуном сиромаштву, одрицали се сваке удобности и задовољства "сматрајући све за трице, да би Христа добили". Они су Бога волели изнад свега и до краја, и зато су живели и умирали у подвигу. Зато рећи данас да је устајање из кревета и долажење у цркву – подвиг, јесте, макар и нехотично, исмејавање њихове ватрене ревности и љубави, јесте снисхођење нашој општој раслабљености и млакости и јесте прихватање као нормалног – стања бљутаве соли. Да ли ми стварно тако мало волимо Христа? Присетимо се шта смо све учинили и били спремни да учинимо за своје родитеље или децу, или за вољену жену одн. мушкарца, или за "обичне" пријатеље, па ћемо видети да је то далеко више од онога што као меру поставља Митрополит. Питамо се: зашто да љубав комуниста према њиховој идеји, и љубав навијача према њиховом клубу, и љубав научника према његовом истраживачком раду, и љубав било ког секташа према тобожњем богу... буде већа од наше љубави према Једином Правом Богу? Ми треба да будемо светлост свету и со земљи, ми треба да љубимо Бога свим срцем, свим разумом својим, свом душом и свом снагом, и ближњег као самог себе и да, носећи крст свој, принесемо сав свој живот Господу. То је оно на шта смо позвани. Но, мало шта од поменутог ми остварујемо. Нама је данас, ето, подвиг да устанемо из кревета и дођемо у цркву. И зато смо, нажалост, Лаодикијска Црква.“

Овај несрећник Зизиулас је толико угодио папи да је папа написао предговор за његову последњу књигу. И то папа Фрањо, који је издао свако хришћанство, па и римокатоличку веру, и кога сви озбиљни бискупи презиру и сматрају хулитељем и одступником. Ватиканци уче своје да примају њихово причешће – хостију – без икакве припреме, а англиканци су почели да дају хостију и џукелама, „кућним љубимцима“ https://www.tportal.hr/vijesti/clanak/.

А ево како папа Фрањо пише о Зизиуласу, и то пре месец дана (да видите чији је био Зизиулас, кога су духовна чеда бискупи Максим Васиљевић и Гргур Дурић, који су за својим духовним оцем лили сузе, а Максим штампа, као и Игњатије, хвалоспеве једном издајнику вере и фанариотском идеологу цариградског папизма):

“Држати у рукама ову књигу Јована Зизиуласа, митрополита пергамонског, за мене је још увек да му стиснем руке у пријатељству које нас је повезало. Постхумна књига, како нам наслов каже, долази ми као знак који извире из прошлости која је ослобођена у Будућности Божијој. Јована Зизиуласа сам први пут срео 2013. године када сам дочекао делегацију Цариградске васељенске патријаршије која је дошла у Рим на празник Светих Петра и Павла. Био је то сусрет који је за мене потврдио уверење колико још морамо да научимо од наше православне браће и сестара у погледу епископске саборности и традиције саборности.

У нашим разговорима током узастопних сусрета, често је покретао тему есхатолошке теологије коју се годинама надао да ће претворити у књигу. Када смо се молили и размишљали о јединству хришћана, он ми је саопштио свој реализам: то ће се постићи тек на крају векова. Али, у међувремену, имали смо дужност да учинимо све што је могуће, spes contra spem, да заједно наставимо да га тражимо. Чињеница да ће се то постићи тек на крају не би требало да храни самозадовољство или да нас заведе у беспосличарству: морали смо да верујемо да је будућност већ у функцији, „узрок свега бића“. Будућност која иде ка историји, која не излази из историје. Не само крај пута, већ сапутник у нашем животу који је способан да га „обоји“ бојама Васкрсења и гласом Духа који би „сећао нових ствари“. Избегао је опасност да наш поглед буде уперен у прошлост способну да нас учини затвореницима, затвореницима пре свега старих грешака, неуспешних покушаја, кроз гомилање негативног смећа, кроз подстицање усађивања неповерења. Сви ми трпимо негативност гледања уназад, а искрено трагање за јединством свих хришћана пати од тога на посебан начин. Вредност наше традиције је да отворимо пут, а ако га уместо тога затварају, ако нас спутавају, то значи да грешимо у начину на који их тумачимо, заточеници свог страха, везани за свој осећај сигурности, са ризиком претварања вере у идеологију и мумифицирања истине да је у Христу увек живот и пут (Јн. 14,6), пут мира, хлеб заједништва, извор јединства.

Есхатон куца на врата нашег свакодневног живота, тражи нашу сарадњу, попушта ланце, ослобађа прелазак у добар живот. И у срцу евхаристијског канона је да се за Зизијуласа Црква „сећа будућности“, довршавајући, као што то чини у поглављима ове књиге, доксологију „Ономе који долази“, теологију коју је написао на коленима, у очекивању.

Желим да пробудим зору (Псалам 108:2). Стих из псалма позива све инструменте и гласове човечанства да вапе нашу потребу за Божјом Будућношћу. Пробудимо зору у себи, пробудимо наду. Заиста, „суштина онога чему се надамо“ (Јеврејима 11:1), гест који сачињава хришћанство, јесте да се да знак, опипљив и свакодневни знак, понизан и разоружан знак, „Оног који јесте и који је био и који ће доћи“ (Откривење 1,8). Ватикан, 15. октобар 2023“

Да ли ви видите, браћо и сестре, шта пише папа Фрањо? Да бисмо се ујединили, не треба да гледамо у прошлост, него у будућност. То значи да издамо наше свете претке, и да постанемо хулитељи светиње као они што џукелама дају хостију. ДА БИ ВАС УЈЕДИНИЛИ С ПАПИСТИМА, НОВОТАРСКЕ ВЛАДИКЕ И ПОПОВИ ВАС ГУРАЈУ У ПРИЧЕШЋЕ БЕЗ СТРАХА БОЖИЈЕГ.

- Уредништво: Српски однос према Светом Причешћу и новотарске лажи (2)

- Уредништво: Српски однос према Светом Причешћу и новотарске лажи (крај)

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.

Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!