Проф. С. Живановић: Где се налазе мошти и гробови српских владара
субота, 26 децембар 2009

Проф. др Србољуб Живановић

ГДЕ СЕ НАЛАЗЕ МОШТИ И ГРОБОВИ СРПСКИХ ВЛАДАРА - СВЕТИТЕЉА

УВОД

Image       После свршетка Другог светског рата, српска национална историја се све мање предаје и учи у школама. Преовладало је мишљење да ученици треба да се „растерете" па је тако сведено на минимум поглавље преисторије и ране историје Срба, а већина српских владара пре династије Немањића се уопште не спомиње. Чак и они владари и светитељи чији живот и рад не погодују тренутним идеологијама носилаца власти, бивају гурнути у страну и запостављени у настави иако је њихова заслуга за српски народ огромна.

У току комунистичке диктатуре у Југославији, у настави националне историје нагласак је стављан на тзв. „непријатељске офанзиве" и догађаје из борбе комуниста да освоје власт. Истовремено, политички идеолози су захтевали да се да подједнак простор у настави Хрватима, Словенцима, Муслиманима, Албанцима и др. па за историју Срба више није било места. У садашње време, после пада комунизма, завладала је нова идеологија која тежи да се национална историја потисне из наставе, а да се више учи заједничка историја народа који живе у Европској заједници. Увођењем информативне технологије у наставу, ученицима се пружа само оно знање које садржи амерички и „европски" школски програм. Полако се остварује тежња да у целој Европи сви ученици постану незналице историје сопственог народа.

Са друге стране, непрестано се развија и стимулише туризам. Све више људи путује, посећује археолошка налазишта, музеје, бројне цркве и манастире. Ту се срећу са споменицима, гробовима и моштима владара-светитеља за које никада нису чули. О њима ништа нису учили у школи. Остају запањени када им чувари светиња или пак мање или више стручни водичи изнесу податке о неком владару или светитељу о коме баш ништа не знају.

Циљ ове мале књижице је да помогне заинтересованима да добију бар извесне, иако веома оскудне податке о српским владарима-светитељима, чији се гробови и мошти чувају у бројним црквама и манастирима широм Србије. На овај начин заинтересовани, индивидуални посетиоци, као и учесници организованих путовања моћи ће да усмере своје интересовање према одређеним местима, и моћи ће нешто више да сазнају о својим владарима-светитељима пре него што дођу на поклоњење њиховим моштима или у обилазак њихових гробова.

 

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Старији син Св. кнеза Лазара, Стефан, рођен је вероватно око 1373. год. умро је 19. јула 1427. год. по старом календару. Тако се прославља 1. августа по новом календару. Његово житије је написао у Грчкој више година после његове смрти, Константин Филозоф, по сећању. То житије је изгубљено, али постоје преписи из доцнијих векова. Два таква преписа је објавио Ватрослав Јагић 1875. год. у Гласнику Српског ученог друштва. Стефан је владао заједно са мајком Милицом као кнез од битке на Косову 1389. год. до 1402. год. а од тада као деспот до своје смрти 1427. год. Деспотска титула је била по рангу виша од титуле краља. Био је државник, витез и ратник, али пре свега мудар, и од ране младости веома побожан човек. Његов лични живот је био скоро монашки. На његовом двору није била дозвољена свирка, певање или шупљи и непотребни разговори. Зидао је цркве и манастире. Највећи манастир је била Манасија, подигнута као утврђени град са 11 кула. Ту се налазила чувена Ресавска школа у којој су преписиване црквене књиге. Био је веома скроман, па је за место свог вечног починка одредио најмању од свих цркава које је подигао - манастир Копорин, који се налази код Велике Плане. У Београду је подигао 3 цркве: Успенија Богородичиног, Три Јераха и Светог Николе, а град Београд прогласио је за престоницу Србије. Његов култ успостављен је у моменту његове смрти, 19. јула 1427. године. Умро је у пети сат по црквеном рачунању времена, што је подне по садашњем рачуну. Била је субота. Смрт га је задесила у месту Глава или Главица. У том моменту у Београду је ударио страшан гром. Београд је прекрио мрак. У цркви су попадале иконе са олтара и пopeђале се у поретку као на Страшном суду. Одмах је успостављен његов култ у руској цркви али се у Србији за то није знало. Сам народ је долазио у манастир Копорин не-знајући да је ту сахрањен Св. деспот Стефан, али су ту желели да се моле и тражили исцелење. Уз манастир се налази и свети извор. Пред Први светски рат покренут је поступак у Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве да се канонизује Св. деспот Стефан, али је поступак одложен због избијања рата. Патријарх Димитрије је прогласио за светитеља деспота Стефана у Београдској Митрополији 1927. год. Током више векова манастир Копорин је много пута рушен и обнављан. Регионални завод за заштиту споменика  културе из Крагујевца је почевши од 1974. год. изводио радове на заштити и обнови цркве. Том приликом је испод ктиторске фреске на којој је приказан Св. деспот Стефан са црквом Копорин у руци, пронађена уз јужни зид његова гробница која је према дословним речима епископа Браничевског, господина Хризостома, „прилично аљкаво и нестручно ископана од стране археолога Завода из Крагујевца, Марина Брмболића". Епископ Хризостом је више пута изразио незадовољство радом археолога из Завода из Крагујевца. Пошто је посумњао да су у ктиторској гробници нађене мошти Св. деспота Стефана, затражио је да се изврши стручни преглед. На молбу Њ. Св. Патријарха Германа  и надлежног епископа  Браничевског господина Хризостома, антрополошки  и палеопатолошки  преглед и идентификацију моштију извршио је антрополог из Лондона проф. Србољуб Живановић. Лабораторијска истраживања су трајала од 1983. до 1989. године. Лабораторијске анализе су извршене у Београду, Британском музеју и болници Св. Бартоломеја у Лондону (која је основана још 1123. год.). Целокупан антрополошки преглед и вештачење снимао је Научни програм Радио-Телевизије Београд. По одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве, мошти Св. деспота Стефана су положене у ћивот који је израдио вајар Небојша Митрић, аутор споменика Св. депоту Стефану на  Калемегдану и аутор крстова  на  храму Св.  Саве  у Београду.

Приликом извођења радова у манастиру Манасији 2006. год. екипа Републичког завода за заштиту споменика културе Србије пронашла је у цркви владарску гробницу Лазаревића. У жељи за славом и медијском промоцијом, екипа је јавно објавила да су пронашли гроб и скелет Св. деспота Стефана, пре него што су извршили било каква стручна испитивања. Доцније се показало да је ту био сахрањен млађи брат Св. деспота Сефана - Вук, коме су Турци одсекли главу. Одсечена глава је пронађена сахрањена поред скелета трупа, испод левог лакта. ДНК анализа је утврдила да је глава припадала сину Св. кнеза Лазара, али то није утврђено и за труп. Можда је приликом преноса леша погрешно пренет труп неке друге особе (унука Св. кнеза Лазара?), погубљене заједно са Вуком. (Турци су заједно са Вуком погубили одсецањем глава још неколико особа које су бацили у заједничку јаму, недалеко од Пловдива у Бугарској.).

Републички завод за заштиту споменика културе Србије и управа манастира Манасија нису дозволили ни једном стручњаку, нити ни једној научној или стручној институцији да виде скелет или налазе у Манасији, већ су их сакрили тако да нико није у стању да потврди или оповргне тврдње екипе коју је предводио археолог Марин Брмболић.

Култ светитеља у манастиру Копорин постојао је од смрти Св. деспота Стефана још у XI веку, док таквог култа у Манасији никада није било. Приликом антрополошког прегледа моштију Св. деспота Стефана у Копорину, црквом се ширио светачки мирис, што је истакнуто пред камерама Радио-Телевизије. Такве појаве светачког мириса никада није било приликом радова у манастиру Манасија. На жалост, морамо приметити да је и овога пута Републички завод за заштиту споменика културе Србије поверио радове у Манасији екипи која није била довољно стручна за обављање антрополошких испитивања. Поред тога, Завод се није потрудио да се рад у Манасији правилно и јавно документује.

Из књиге Проф. др Србољуба Живановића „Где се налазе мошти и гробови српских владара – светитеља“.

Последњи пут ажурирано ( субота, 26 децембар 2009 )