В. Димитријевић: Прав се смије, крив се крије (2)
недеља, 27 децембар 2009

 ИЗ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ

Када је Дени Дидро, познати философ - атеиста, кога је двор позвао у Русију, рекао митрополиту московском Платону (Левшину) да нема Бога, овај му је одговорио скромно:

- Нисте Ви то први рекли, господине. Знамо из Псалтира: „Рече безумник у срцу своме: „Нема Бога”''(Пс. 52).

 ***

У деветнаестом веку, понудили протојереју да проповеда на сахрани богате трговке, и обећали му леп хонорар. Да се не би мучио око састављања проповеди, он узме беседу на опелу Петру Великом, коју је саставио владика Теофан (Прокопович), уместо „он”, убаци „она”, па почне:

- Шта је ово? Руси, шта смо дочекали? Шта видимо? Шта радимо? Теклу Карповну Кособрјухову сахрањујемо!... Да није ово привид? Да није сан? О какав бол! Каква несрећа!

Све је било добро док је прота говорио о врлинама покојне трговке и њеној бризи око просвете. Али, пошто је Теофан (Прокопович) причао и о младости Петра Великог, кад је овај, прерушен у обичног човека, у Холандији изучавао бродоградњу, прота се излети па каже:

- Толико је била скромна да је, док је учила у Холандији, спавала с обичним морнарима!

Остаде прота без хонорара, и једва утече.

 ***

Крајем деветнаестог века у Јарослављу умре дивни архиепископ Јонатан, добар и милостив епископ кога су сви волели. Он је у родном граду подигао дивну зграду епархијске школе за свештеничке кћери. Често је тамо одлазио, а пошто је зграда била интернатског типа, у њој се налазио само женски тоалет. Једном је владика  морао да сврати тамо; чује се нека девојчица да се приближава, весело певајући:

- Немој ми шити, мајчице, црвени сарафан! (део руске народне ношње, нап. В.Д.)

Да би је упозорио, владика допева:

- Не улази голубице, ту је чика Јонатан!

 ***

Скупилили сељаци прилоге да се Еванђеље у олтару окује сребром. Свештеник први пут служи Литургију с Еванђељем у прекрасном окову:

- Од Луке Светог Еванђеље читање!

У храму бунт:

- Шта од Луке?

- Што од Луке?

- И ми  смо дали прилог за оков, а не само Лука!

 ***

Генерал Дурново добио дворјански чин, и нови мундир. Огледа се задовољно, па пита свог посилног, простосрдачног мужика:

- Иване, како ми стоји мундир?

- Дивно, Ваше Превасходство! у њему сте пљунути лав!

То би мило генералу, али знајући да је посилни из руске забити, упита:

- А где си ти, Иванушка, видео лава?

- Па на слици, Превасходство. На њему је на Цвети Исус у Јерусалим ујахао.

 

ИЗ БОЉШЕВИЧКЕ РУСИЈЕ

Бољшевици долазе да ухапсе митрополита Венјамина, петроградског архијереја (касније ће бити стрељан). С њима је и познати проповедник, свештеник Александар Ваведенски, бољшевички шпијун и будући вођа обновљенаца. Лицемерно, он прилази владики Венјамину, и тражи благослов.

- Немојте, оче, нисмо у Гетсиманији, каже му Преосвећени христоносац.

 ***

Ана Владимировна, ћерка познатог кловна Дурова, причала је свештенику Михаилу Ардову како је њен отац, на неком скупу двадесетих година двадесетог века, водио расправу са свештеником о томе има ли Бога. Будући кловн био је представник атеистичке „науке”. Усред расправе, пред великим аудиторијумом, свештеник рече:

- Могу просто да докажем да је Господ Исус Христос постојао и васкрсао.

Затим се окренуо присутнима и узвикнуо:

- Христос воскрсе!

- Ваистину воскресе! чуло се на стотину гласова.

 ***

Кад су, на брзину, изградили Лењинов маузолеј 1924, канализација се излије и поплави га. Свети Тихон Исповедник, патријарх московски, чувши за то каже:

- Какве мошти, такво и миро!

 ***

Свештеномученик и богослов Иларион (Тројицки) био је смештен у Соловјецки концлогор (негда манастир), где су му логорске власти одредиле да, са групом сапатника, лови рибу. Владика је то примио без роптања, и, сећајући се црквене песме која се пева за Тројице, често је говорио:

- Све твори Дух Свети: негда је рибаре учинио богословима (апостоле, нап. В. Д.), а сада је од богослова направио рибаре.

***

Питали митрополита Антонија (Храповицког), оснивача Руске Заграничне Цркве:

- Да ли је власт бољшевика - власт антихристова?

- То би им била почаст. Они су лупежи и ништа више.

 ***

У неком селу комунисти затварају цркву. Један од „чекиста” урла:

- Гледајте! Нема Бога! Нема!

У бесу, зликовац пуца у иконе, и још јаче урла:

- Види! Види! Гледај! Где је Бог? Што ме не казни ако Га има?

Неко из гомиле добаци:

- Већ те је казнио.

- Кад? Како? збуњен је „чекиста”.

- Па зар не видиш да ти је узео памет?

 ***

Двадесетих година у селу Никољск служио је старац, јеромонах Исидор. Позвали га на разговор у сеоски совјет:

- Изволите друже Никољски, кажу.

- Нисам ја ваш друг. Никад вам нисам био друг. Не дај Боже да сам у вашем друштву!

 ***

„Обновљенци” у Русији су увели „жењени епископат”, као у „раној Цркви”.  После  храмовне славе у једном од обновљенских храмова, за трпезом седи обновљенски „епископ” (у ствари, свештеник кога су извикали за „архијереја”), а поред њега  - жена. Жена прича, уста не затвара, свима командује, а „владика” би да и он дође до речи:

- Молим те, матушка... почиње он.

- Каква матушка? Ја сам сад владичица, одговара покондирена попадија.

 ***

После рата, владика новосибирски Вартоломеј (Городцев) дошао је у Москву. Некад је служио у Тбилисију као јеромонах, и Стаљин га се сећао из богословије. Чувши да је у престоници, „велики вођа” га позове у госте.

Сав уплашен, архиепископ се двоумио да ли да на пријем оде у мантији, или у грађанском оделу. На крају, страх је победио, и владика скине мантију.

Сусрет је прошао пријатно - пили су кавкаско вино и сећали се Тбилисија. На растанку, изненада, Стаљин ухвати владику Вароломеја за мишицу, и рече:

- Мене се плашиш, а? А Њега се не плашиш?

И показа руком ка небу.

 

И ВИНО ВЕСЕЛИ СРЦЕ ЧОВЕКУ

         У Русији постоји изрека: „Напили се - свеце да изнесеш”. Настала је овако: кад  Руси пију, и осете да ће да препију, што значи да ће да падну испод сваког дна пристојног понашања, изнесу иконе из собе у којој се напијају - да свеци не гледају ту бруку људску.

(чуо од ђакона Андреја Курајева)

 ***

У једном манастиру се много пило. Игуман, који је и сам волео  да гуцне реши да се обрачуна с пороком. Забрани монасима чак и употребу речи „вино”.

Једном братија добро ручала, и виде нешто недостаје. А не смеју да изговоре проказану реч. Тек ће један, у стиху:

-Ала би се пило

када би га било!

Игуман не издржа, па рече:

- Деде скочи, па наточи!

 ***

Уочи недеље, оци јеромонаси добро вечерали, па почели да се веселе вином. Мало  - помало, прође поноћ.

- Куку шта урадисмо! Писмо, писмо - и прође поноћ! Ко ће да служи Литургију? закука архимандрит.

- Не  брини оче, има ко да служи, утешише га. Пантелејмон је пао под сто око пола једанаест.

 ***

Пре рата, сиромашни богослови нису имали пара да иду кући за Божић, па дочекали празник у богословији. Била служба, па братска трпеза - све лепо. Само, нису служили вино, јер је дежурни наставник био строг јеромонах. На крају, коцка падне да један од њих пита дежурног смеју ли да траже по чашу вина.

Овај се упреподоби, па почне с аргументацијом из Светог Писма:

- Оче, ми бисмо, ако може, мало вина. Знате како каже вечерњи псалам: „И вино весели срце човеку!”

А овај, ни пет, ни шест:

- У истом том псалму вели: „Чекају магарци да утоле жеђ своју”! Напоље! (Кажу да је млади богослов будући војвода Момчило Ђујић, а васпитач авва Јустин.)

 ***

Срели адвентисти (суботари) једног пијаницу, па реше да га „спасу”:

- Видиш ли какав си? Пропао си начисто: пијан, прљав, поцепан, никакав! Дођи у адвентистичку заједницу, да будеш човек.

Овај им стварно приђе и, пошто они не пију, почне да живи уредно, чита Библију, иде суботом на молитвене скупове. Издржао три месеца, али није могао више. Оде у кафану, једна чаша, друга, трећа - сруши се адвентистичка наука у њему. Тетурајући се, изађе из кафане и сретне православног свештеника, па каже:

- Дођи, попе, да те загрлим! Поново сам постао православац!

 

ИСТОК - ЗАПАД

-Каква је разлика између куће православног и римокатоличког свештеника у Украјини?

- Попова деца играју се ИСПРЕД куће, а жупникова деца се играју ИЗА куће.

(чуо од ђакона Андреја Курајева)

 ***

Једна грофица се понуди да организује пријем у част папског нунција у Паризу, и овај то прихвати. Грофица све спреми, лепо уреди, али се преслободно обуче. Гости долазе, пријем траје, а папски нунције домаћици све време говори:

- Грофице, послужите се јабуком! Молим Вас, грофице, узмите једну јабуку!

После извесног времена, дама упита:

- Опростите, Ексленцијо, али зашто ми све време нудите јабуку?

- Зато што је Ева појела јабуку и схватила да је нага.

(чуо од владике Данила)

 

БАЋУШКЕ И БАКИЦЕ

Долази бабушка код баћушке:

-Баћушка, дајте ми благослов за тешки подвиг јуродства!

- Шта ће ти благослов? Ти си ионако блесава!

 ***

Исповеда се бабушка код баћушке:

- Баћушка, грех сам учинила, велики грех!

- Какав, бакице?

- Јела сам кобасицу уз посте.

- Коју кобасицу, бакице?

- Зидарску, баћушка!

- Е, онда ниси грешница, него мученица!

 ***

Једна бакица је речи вечерње службе („Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју”) доживљавала као: „Да исправитсја молитва моја, ја КРОКОДИЛА пред Тобоју”, и од срца је додавала, са уздахом: „Нисам само крокодила, него и носорогица, и слоница, и свака друга животиња - због греха”.

 ***

Друга бакица је речи вечерњег псалма доживљавала „еколошки”, као молитву за крокодила и остали живи свет.

 ***

Трећа бакица дошла код баћушке на исповест, па, са уздахом, каже (не помињући ниједан конкретан грех):

- Ех, баћушка, баћушка! За све сам грехе крива.

А овај, пошто се наслушао таквих „исповести”, дрекне.

- А јеси ли турирала мотор после поноћи?

- Нисам, баћушка, нисам!

- Онда исповедај шта имаш, а не да причаш да си „све грехе починила”!

 

СРБСКЕ ШАЉИВЕ ПРИЧЕ

Поп и парохијани

Буде једне године силна суша, зато састану се сељани пред црквом по летурђији и укоре попа како му нијесу пријатне молитве к Богу,  а у толико је пута залуд молио за кишу. Поп се нашао мудар и рече им:

- Знате ли, браћо, да су ми јуче поручили озгор с неба да се с вама договорим, у који ћете дан да вам пошље и колико кише. Сад ми одговорите.

Рече главар од села:

- Ето,  сјутра, у понеђелник. Одговори поп:

- Сјутра не, за што сам најмио мобу да ми окопавају фрментин.

- А оно у уторник - рече главар, а други одговори:

- А зар нијеси видио да ми је толико жито прострто на гувно да се суши.

-  А ми хајдемо у сриједу - рече главар. А трећи одговори:

- Не у сриједу, мене је крсно име, пак ако ми се званице сквасе, ондар куд ћу ја?

-  А ми елајмо у четвртак - рече главар,  а четврти одговори:

- Како у четвртак? Да ли ја тај дан не женим сина?

- Ајдемо, дакле, у петак - рече главар, а пети опет скочи:

- Не у петак, људи говоре да никака срећа у петак није пробитачна.

- А ви, браћо, хајдемо у суботу.

- Богме, ја нећу - одговори шести - догнаће ми један ортак два вола, како се погодисмо, пак ваља ми их обидовати.

Тадар рече поп:

- А ви, моји људи, ове друге неђеље договорите се, пак ми одговорите. - А сељаци се ни друге неђеље не могоше договорити, па ни до данас.

 

Немој, хаџија!

Некога слијепца ухвате хајдуци,  те га оплијене и свуку до кошуље и обуће. Кад га гако оставе и пођу својим путем, поврати се један и стане га нагонити да скине опанке, а слијепац, молећи му се, рече:

- Немој, хаџија. Бога ти!

Хајдук, који је заиста био хаџија, зачуди се кад ту ријеч чује од њега, па га запита:

- Откуд ти, море, знаш да сам ја хаџија? А он му одговори:

- Та ја знам да то други чоек не би учинио (тј. опанке му скинуо) до онај који је на ћабу ишао.

 

Калуђер претворио туку у рибу

Дође уз Божитњи пост калуђер у једну хришћанску кућу, и не намјеривши се ништа друго посно, испече му једну туку, говорећи у себи: „Ако не усхоће калуђер и ђак, оно ћемо ми, а они нека узму хљеба и вина, што је посту дато.” Изнесу ову туку, калуђер и ђак гладни, погледају обојица, а чују мирис, па од милине обојица почну жватати и зубови им чинити воду, те један другога почну гледати. Рече домаћин:

- Духовниче, опрости, јер поснога није ми се намјерило у кући ништа.

- Лако је за то - одговори калуђер - ја ћу је претворити у рибу.

Па, викне на туку: - Повељавају ти да претворши сја в рибје - па одмах поче јести, а ђак и домаћин запитају га:

- Може ли, оцо, то тако бити? А он им одговори:

- Всја возможна вјерујуштему.

 

Слово иже, али сирца ниже

Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) иже (и): да би познао, ако ђак осијече мало сирца. Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад видје на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било. Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: - Ва истину, слово иже, али сирца ниже.

 

Крећи, оче игумане!

Умирао један стари игуман у зенђилу манастиру, па од жалости кад види да ће умријети почне плакати. Упита га један од најстаријих калуђера, који је као у руци држао да ће он по смрти игумана старјешином постати:

- Што ти је, оче игумане, те тако плачеш? Одговори му он:

- Како нећу плакати, кад промислим како ћете ви, јадни калуђери. без мене пошто ја умрем? Како ли ће ови наш манастир без добра управитеља као што сам ја?

А они му калуђер одговори, као да плаче:

- Крећи ти, оче игумане! Не мисли се ништа за манастир.

 

Оправио посао као Петроније на Браићима

Игуман у некакоме манастиру наређујући увече млађе шта ће који сјутрадан радити, рече некоме Петронију:

- Ти ћеш, Петроније, сјутра ићи на Браиће.

Кад ујутру сване, Петроније не чекајући да му игуман каже зашто ће ићи на Браиће узме пушку на рамо, па управо на Браиће; и проведавши онамо читав дан врати се пред вече опет у манастир. Кад га игуман, који га је ујутру тражио да му каже шта ће чинити на Браићима, запита:

- Ђе си ти данас, Петроније? - он му одговори:

- Ишао сам на Браиће, као што си ми ти синоћ рекао.

 

Доста је ђаво опанака подерао док је то и то учинио

Приповиједа се како је ђаво некаквога побратима свога све варао и на зло навраћао, докле га није на вјешала довео, а кад га објесе, онда га запита види ли што, а он му одговори да не види ништа осим једног магарца и на њему читав товар подеранијех опанака: онда му ђаво рече:

- Све сам ја оно подерао, док сам тебе ту виђео.

 

Лупежи у цркви

Некакви лупежи ноћу провале цркву и уљегу, те почну скидати све оно што је златно и сребрно, али једно канђело, које је вишјело над свегом трпезом, не могаше дохватити, него се припе на свету трпезу кано ти бездушник и који се Бога нити цркве боји. Завикаше му дружина:

- Шта учини, да од Бога нађеш? Буд ли се попе на свету трпезу, зашто не изу опанке?

- Муч те, будале! Шта ви знате? Не гледа Бог на обрљане опанке, него на чисто и праведно срце.

 

Утопио се поп што није руку дао

Укрцају се у један чун пет-шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док на један мах пухне жестоки вјетар и изврне се чун, те сви у блато. По срећи, сви су знали пливати, до самога попа, док начну се топити, те се сваки од њих ухвати за чун и преплију на другу страну. Кад се врате кући, кажу и попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав плач попадија кукати, као коме је невоља, пак их запита:

- Како се утопи? А они јој одгворе:

- Кад се изврну чун и ми сви у воду панусмо, сви једногрлице завикасмо: „Дај, попе, руку! Дај, попе, руку!” И он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и у толико се утопи.

- Знам ја кукава кукавица - рече попадија - да је тако, ма да сте му завикали: „На, попе,  руку!” хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати,  а не давати.

 

Ове године не долази Божић

Био је један поп у некаквом селу, који је жље знао књиге, а једва своје име потписати; а није имао никаквог мјесецослова, него кад би запостили, вазда би у џеп ставио онолико зрна фаџоле (пасуља) колико је дана поста, па би свако јутро бацао из џепа по једно зрно, и по томе би знао кад ће доћи они празник којему се пости. Уз Божитњи пост узме му попадија бјелачу (гуњ), да му закрпи лактове, па кад види у цепу 20-30 зрна фаџоле, а не зна зашто он то држи, баци фацолу из џепа. Кад поп обуче бјелачу, а не нађе фаџолу,  завиче:

- Ко ми је помео Божић?

- Какав Божић? Бог с тобом! - упита га попадија.

- Ја знам, но ђе ми је фаџола?

Попадија узме из вреће по шаке, те му стави у џеп. Поп је бацао по обичају свако јутро по зрно, но на десетак дана пред Божић упитају га сељани пред црквом:

- Попе, колико има још дана до Божића?

А он врже руку у џеп да преброји зрна, кад ли нађе преко 40, па им одговори:

- Како ми је виђег на фаџоли, ове године не долази Божић.

 

Много их је

Напио се паор добре цујке, без обзира на нове мере, те кад је навршио стару меру,  а он мало љуљајући се пође кући. Пред биртом дреждао му је коњ на улару, он га одреши, метне руку коњу на грбину, а левом се окебери за гриву. Али, не уздајући се сасвим у се, завапи за помоћ речима:

- Помоз' Боже и сви свеци! - па се нешто јаче отисне са земље, те прескочи коња и тресне с друге стране о ледину.

- Охо! Одступите, одступите, много вас је! - говораше он устајући.

 

Махни и ти рукама, махни!

Казао Свети Никола чоеку који је био пао у воду па само викао:

- Помози, Свети Никола! - А није гледао да плива или од воде да се отима.

 

ТРИСТА  -  БЕЗ ПОПА НИШТА

Чуо владика да му се сеоски свештеник креће наоружан по парохији - због друмских разбојника.

- Оче, да ли Ви знате да, по канонима, ако неког убијете, више не можете да служите Литургију? упита га он.

- Али, Преосвећени, ако они мене убију, опет не могу да служим Литургију.

(чуо од оца Саве из манастира Вазнесења)

 ***

У забаченој планинској парохији умре стари прота. Његов син, без рукоположења, узме мантију и епитрахиљ, и настави да обавља требе.

Владика га позове и пита:

- Црни црњане, па шта то радиш? Нисам те рукоположио, а ти служиш? Знаш ли да треба да те рукоположим?

- Хвала ти, владико, али не мораш, код мене све иде како треба. Кога венчам, тај се не разводи; ког опојем, не повампири се!

(чуо од оца Саве из манастира Вазнесења)

 ***

Чуо архијерј да неки свештеник служи Литургију користећи место вина вотку. Позове га на одговорност:

- Баћушка, ти служиш Службу на вотки. Знаш ли да то не може?

- Може, Преосвећени, верујте ми - пробао сам, и може.

(чуо од оца Венијамина из манастира Преображења)

 

 МЛАДИ ГОЛОБРАДИ

Дошао искушеник у Хиландар, па му досадно.

- Има ли где да се прошета? пита старијег монаха.

- Има одавде до пирга Хрусија на обали.

Само то?

- Само то. Ако хоћеш више, најближи корзо ти је у Солуну.

 ***

Млад монах копао неку рупу.

- Шта то радиш? пита га искусни подвижник.

Копам себи гроб, да се сећам смрти.

- Е, одлично! Онда одмах копај неки каналчић за одвод.

- А што?

- Па  кад ти потекне миро из моштију, да имамо где да захватимо.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 02 август 2016 )