Објашњење зашто Срби, православни хришћани, не треба да  славе Нову годину по папском календару!

Постављено питање је само део једног великог питања које стотинама година заокупља свет. То је питање рачунања времена или, народски речено, питање календара.

 Хришћанство је настало у времену када се у целом, тада познатом свету, време рачуналo према Јулијанском календару (по римском Јулију Цезару, из I века пре Христа). По том календару су установљени и сви хришћански празници, односно догађаји из живота Господа Исуса Христа и историје Његове Цркве. У првим вековима хришћанства посебна пажња била је посвећена питању празновања Васкрса хришћанске Пасхе, и осталих "покретних" празника.

У XVI веку после Христа папа Григорије VIII извршио је реформу до тада важећег Јулијанског календара, тако што је из њега избацио 11. дана који су се накупили због неподударности календарске и астрономске године. Тај нови календар се по папи Григорију назвао Григоријански календар. А како је он настао под утицајем римскога папе, и углавном одмах био прихваћен од стране римокатоличког Запада, православни Исток је остао према њему резервисан и неповерљив (не без разлога), те је тако настала разлика у празновању оних хришћанских празника који су везани за одређене датуме, као Божић, Никољдан и тд.
За обичан свет то је постала "главна", јер свима јасна и видљива, разлика између римокатолика и православних. Временом (за око 300. година) разлика од 11 дана нарасла је на 13 дана која и до данас постоји измећу старог (Јулијанског = православног) и новог (Григо-ријанског = католичког) календара.

Стотинама година то углавном није никоме сметало. Свако је живео у својим областима, држао се свога календара и по њему славио своје празнике. Но, када је почело кретање народа, политичке и економске миграције, и померања са једног места на друго, а нарочито стварањем нових држава после I светског рата, разлика у календару постала је озбиљна сметња за политичке, дипломатске, а нарочито економске односе међу народима и државама.
Како је почетком овога века Запад био напреднији, то је прихватање новог, Григоријанског календара, био видљив знак укључивања у напредне светске токове. Ту је дошло до раскорака између младих новостворених држава (каква је била и Краљевина СХС, касније Краљевина Југославија) и Православне Цркве у тим државама, која је из оправданих разлога настојала да остане при старом рачунању времена. Преласком и неких помесних цркава на нови календар почетком двадесетих година прошлог века (Као Васељенска Патријаршија, Грчка, Румунска и неке друге православне цркве) доводило је до великог хаоса у богослужбеном црквеном кругу године.
Тако, и када је новостворена држава Јужних Словена, настала после I светског рата, прихватила Нови календар за своју администрацију, Српска Православна Црква задржала је за своју унутрашњу употребу стари Јулијански календар, као што су чиниле и неке друге помесне православне цркве (Руска, Бугарска , Јерусалимска).

Тако је дошло да у једној држави, један део становника римокатолици - Хрвати Божић славе 13. дана пре од православних Срба. Шта важи за Божић (који се слави 25. децембра), важи и за све остале празнике, па и за Нову Годину. И тада је код Срба настала пометња у глави. Цео грађански њихов живот (од рођења до смрти), и сви пословни односи грађанског карактера, рачунати су и одређивани по новом сада названом: државном календару, док је њихов верски живот и сви црквени празници остали по старом црквеном календару. И тако се десило да су Срби почели говорити да светог Николу славе 19. (уместо: 6.) децембра, Божић 7. јануара (уместо: 25. децембра) и тд, што је скроз погрешно.
Па како смо поводљиви и неотпорни на туђинске утицаје, иако православни Божић славимо по старом календару, многи (данас скоро сви) Срби свечано славе и државну (римо-католичку) Нову Годину, која пада на седам дана пре православног Божића. А како смо ипак остали православни народ, ми после нашег Божића славимо и Православну Нову Годину. Како су ову Нову Годину у Југославији (оној старој), славили искључиво само Срби она се у народу почела називати и СРПСКЕ НОВА ГОДИНА, што је такође веома погрешно, јер њу славе и сви они православни народи који су у цркви задржали употребу старог Јулијанског Календара, као и ми Срби.

Тако смо, надамо се, укратко, одговорили на питање зашто се "Српска Нова Година" не слави истога датума као и државна. Уствари, она се слави истога датума, а то је УВЕК 1. јануара, али не и истога дана, пошто по Новом календару 1. јануар долази 13 дана раније.

И још остаје питање: Како ту нашу (српску) Нову Годину обележити или прославити?
Истински православном Србину (који није то само по имену и крштеници) одговор је јасан и без нашег одговора. Он зна да Божићу претходи ПОСТ од шест недеља, да увек долази Божић, па Нова Година. И онај који то зна неће прослављати НИ НА КОЈИ начин римокатоличку (или државну) Нову Годину (сем неодласком на посао ако је запослен у неком предузећу), него ће то за њега бити обичан дан као и сви остали, пре свега дан поста и припреме за велики празник Божића када славимо рођење на земљи Сина Божијега. А своју православну (или ако хоћете СРПСКА) Нову Годину, прославиће молитвено и свечано као и сваки велики хришћански празник. Не у преједању и опијању, не у греху и лудовању, него побожно и молитвено, како у навечерје Нове Године тако и на сам дан, када се слави и свети Василије Велики.

Тога дана ће отићи у цркву, присуствовати Служби Божјој и посебним молитвама које су одређене да се на тај дан читају, ау којима се света Црква моли да нам Нова Година буде Богом благословена, да нас у њој Господ сачува од сваке напасти, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, мача, најезде туђинаца и међусобног рата и тд. и да нам буде плодоносна и берићетна. Ако до сада нисмо осетили сладост и лепоту оваквог начина дочека и прослављања Нове Године, пробајмо, и уверићете се да ће нам Нова Година заиста бити и нова и боља него све до сада.