Досије Соловјов (3): Лаж и истина Владимира Соловјова
четвртак, 31 децембар 2009

Протојереј Александар Шоргунов

ЛАЖ И ИСТИНА ВЛАДИМИРА СОЛОВЈОВА

Последњи чин историјске несреће - неће бити просто безверје и порицање хришћанства, или материјализам, или нешто томе слично" -пише Соловјов, "него и то да ће име Христово за себе присвојитн такве снаге у човечанству које су му, суштином и делом, туђе, и које су управно супротстављене Христу и духу његовоме - али које ће се, немајући у себи Духа Христовог, издавати за праве хришћане."

Одајући дужну пажњу есхатолошким прозрењима Соловјова, ми данас не можемо, након стогодишњнце од његове смрти, да не кажемо нешто и о духовним саблазнима у његовом стваралаштву, јер је њихова последица и било оно о чему је пророковао Соловјов: "Неверица и порицање хришћанства."

Помешаност или спољашње сједињење - сво "тајне безакоња" која делује у свету и труди се да изнутра разруши Цркву. И. што се више ближимо крају историје, тнм се јасније и то открива. Зло jc страшно не тек само по себи, него и по својим преображајима и скособностима заваравања. Антихрист - није само онај који је против Христа, већ и онај ко долази уместо Христа, лажни Христос.

Најтемељнија заблуда, опстала до последњег периода у философији Соловјова, састоји се у финој замени тварнога нетварним, која потиче из периода тајанственог "постигнућа", по његовом личном изразу, у Египту, "живе идеје света" - Софије. Зато је уједињење које је предлагао под плаштом хришћанства, тај патос универзализма" којим је био оптерећен - у суштини "романтична утопија" (А. Ф. Лосев). Тајна антихриста је - у заменн нетварнога тварним, у броју 666 као троструком самоусавршењу без Бога, јep, како говори блажени Августин, број 6 означава савршенство стварања - самога по себи, зато што се тек у дан седми догађа освештање свега постојећега Богом.

Биограф Владимира Соловјова К. Мочуљски, и сам истраживач његове софиологије, приповеда какву је огорченост изазвала та идеја уједињења код руског мислиоца друкчијег усмерења. Константина Леонтјева, када је била изложена у веома оштром чланку-предавању Соловјова "О паду средњовековног погледа на свет". Мочуљски пише: "Када је Леонтјев схватио да Соловјов зближава хришћанство са хуманистичким изумима и демократијом, он га је омрзнуо готово исто тако страсно, колико га је страсно, раније, волео. Леонтјев је први дигао повику да тај пут Соловјова води у пропаст, да у његовом величанственом науму теократског царства постоји нека злослутна лаж. Он је први предосетио у делу Соловјова испарење "воња антихристова".

Али све је, наравно, почело много пре Соловјова. Још у Старом Завету, разуме се, пошто је ђаво прелестио род човечији, потпуно је измењена представа о Царству Месијином. У време појаве Христове на свету, већина Јудејаца у лику Месије очекивала је земнога цара који доноси чисто земне дарове и јача њихову политичку моћ. Баш тако су и у Новом Завету, претече антихриста, желећи да хришћане одвуку од будућега нетрулнога живота, стали развијати идеју Царства Божијег овде, на земљи. Отуда хилијазам - лажно учење о земном хиљадугодишњем царству Христовом,    подизање    земнога града уместо небескога Јерусалима, замена религије политиком. Овде се отвара смисао пророштва преподобног Серафима Саровског - о "партији цревног бољитка", која ће, како је он говорио, Русију расточити, а свет привести антихристу.

Замена и збрка, како је то јасно, у свом животу и стваралаштву, изразио Соловјов, могу се одиграти на свим равнима религиозне свести, постајући све тананији и дубљи, линијом политика-култура-религија и, достижући, напокон, оно што јест Црква. Заслуга Соловјова је, у тврдњи да, пре свега, треба "поставити питање зла" и треба схватити "колико је то питање важно за све нас". "Јер наступа", вели он, "последње пројављење зла у историји, пројављење његовог кратког славолука и коначног нада."

Али, да бисмо препознали "преварну маску под којом се скрива зло бездано", треба увидети сву дубину тог бездана. Ми овде говоримо о првом од свих хрншћанских догмата. Ослабити веру чињеницом исконског греха није мање опасно но изгубити веру у Бога, јер слабљење вере у постојање исконског греха неизбежно доводи до слабости при оценама духовног живота а у историји, до заблуда које воде ка романтичним маштаријама, "Са те тачке гледишта," пише о Соловјову његов најближи пријатељ М. Л. Величко - "каткад се чини веома чудним његово изанемаривање читаве православне догматике коју је он сам, иначе, признавао као нешто вечно и неразрушиво. В. Соловјов је ипак, пре свега био философ-делатник, усмерен, додуше, без сумње религиозно, али истовремено и изразито интелектуално књишки оријентисан. Мистицизам је за Њега представљао његово сопствено учење о свејединству, о космосу као организму. За практично Православље то је недовољно."

Додајемо, не само недовољно, већ и бременито погубним заменама у суштинском питању о тајни добра и зла. Поред сопственог доживљаја Софије, Соловјов је развијао идеју светске душе из гностицизма, или директно из паганства. Међу његовим следбеницима били су, за учене вернике, тако важии мислиоци као што су Николај Берђајев, будући свештеници Сергеј Булгаков и Павле Флоренски. Занимљива је примедба протојереја Г. Флоровског о књизи Соловјова "Смисао љубави": "Овде је постојала несумњива збрка у самом религиозном искуству, магловитост двојаких идеја и осећања, нејасност еротичне прелести... Над руску уметност надвила се естетичка саблазан."

У суштини, у Соловјовљевим сновима о уједињењу култура, науке, уметности, философије са хришћанством лежи оно исто, недовољно разумевање свепрожимајуће дубине исконског греха. Чак и у најдобронамернијем стваралаштву присутно је неизбежно бркање добра и зла, лажи и истине, који одражавају стање ума и срца човека исконског греха. Хришћанство не пориче такво стваралаштво, али му и не даје свој благослов док се не догоди оно раздвајање добра и зла, које омогућује једино Христос у Цркви, и ради којег ће он доћи да суди. Нису ли богоборно оштри иступи савремене антихришћанске културе отворен "предзнак краја", и нису ли такву културу свети оци с правом пророчки поредили са вавилонском блудницом?

Због потцењивања исконског греха Соловјов није избегао мучну противречност у питању сједињења религија. У "Краткој повести о антихристу", он даје тачну слику будућности која је за нас, већ постала салашњост: "Широк империјални храм за сједињење свих култова, развој нових нечувених облика мистичног блуда и демонолатрије" и јака делатност "сатанске секте која изопачује не само православне, него и католике". Међутим, његова раније изнесена расплинута теза о уједињењу Цркве целога човеченаства (суштински, независно од односа према Христу), доводи до утирања граница Цркве и до признања да су све религије истиноносне.

Очито је да то противуречи гледишту Цркве на паганство, израженом речима апостола Павла: "Они су заменили истину лажју и почели се клањати твари уместо Творцу" (Рим, 1, 25). "Прихватити гледиште Соловјова", пише протојереј М. Помазански, "значи признати прелазан карактер саме хришћанске религије".

Зато и не чуди да су у руској религиозно-философској мисли, после Соловјова, и устопице за њим, у круговима духовно му блиским, почели говорити о новом догматском стваралаштву, о новој религиозној свести, о отвореном ишчекивању нових "откривења", "трећег завета", "завета Светога Духа".

У личној Соловјовљевој позицији донекле се одражавала она мисаона збрка која је постојала у тадашњим образованим круговима друштва. Соловјов је, по изразу В. Л. Величка, користио најоштрије изразе у критици византијско-московског православља и чак је ту црквену државност називао не православном, већ паганском. Запањујуће је како га је овде издао есхатолошки осећај и заклонио му тајну сведржитељства и смисла царске власти као посебног хришћанског служења помазаника Божијег, позваног да заштити Цркву и православну државност.

Савременици Соловјова - свети праведник Јован Кронштатски и свети Теофан Затворник -пророковали су, у то време, да ће владе и државна уређења, неизграђени на хришћанским темељима, погодовати испољењу тежњи антихристових. (То не мора - говораху они - по сваку цену бити тиранско друштво, то могу да буду републике са њиховкм начелом разногласја који све више утврђује начело једнакости добра и зла). Антихристу је важно да таква уређења преовладају свуда, и зато је револуција у Русији имала изузетно духовно значење за читав свет.

Страшни прогони, небивали у историји човечанства, које је претрпела Руска православна црква, јата безбројних мученика на челу са царским мученицима, показали су да је то - Црква светаца, али су показали и колико је Соловјовљева критика у делу "Русија и Васељенска Црква" једнострана. Међутим, не може се рећи да је његова критика била сасвим неблиска истини: масовно одступништво којим је био опечаћен тај период Цркве, сведочио је о лошем стању у којем се налазила.

Све што се данас догађа у свету, у суштини, своди се на борбу против Христа и Његове Цркве, против хришћанске државности и хришћанске културе - у смислу јеванђеоске приче о злим виноградарима, о којој се води спор у делу "Три разговора". Ево, пао је комунизам, и зар још увек није сасвим јасно да комунизам - није само политички систем, него духовна појава, и да борци против комунизма и његови победитељи могу да буду изразитељи оног истог духа ђаволске гордости, духа отвореног или скривеног богоборства! Никада још није било такве владавине лажи, као у наше, уистину "ђавоље дане", са посебно изоштреном вештином да се ђаволска лаж одене у прозрачну видљивост правде, да би "ако је могуће бацила у прелест и изабране". И многи допуштају себи да падну у прелест или, у крајњем случају, не могу разабрати где је лаж, а где истина.

Грех као норма, по изразу светитеља Теофана, саздаје атмосферу   Хада,   природну   средину "бездана" греховнога из којег излази "звер". Као што вели наш савременик, преподобни Силуан Атонски: "Судећи по Књигама и по карактеру садашњег народа - близу је крај самих двери".

Хришћанство није философки систем који покушава да објасни свет и човека логичким појмовима и расплинутим једнаџбама идеја. "Почетак премудрости је - страх Господњи" - почев од приближавања човековог реалности новог живота Крста и Васкрсења, до борбе са злом и победе над њим која се задобија - како вели Христос - само постом и молитвом, само учешћем у Црквеним тајнама.

"Провео сам код Вас неколико недеља Великога поста" - пише априла l895. године Соловјов свом пријатељу В. Величку. -"Нас двојица нисмо постили и нисмо одлазили у цркве - и ништа у томе није било рђавога, јер све то није за нас ни писано, и свакоме је то јасно." А ево одломка из успомена Е. Н. Трубецкоја: "Сећам се, једанпут ми је говорио: - Једну ствар не разумем: не разумем страх Божији, одбијам да схватим како је могуће бојати се Бога! - Притом нас је засипао својим громким, заразним и, уједно, чудним кикотом."

"Изузетан, али страстан (у жртвеном смислу те речи), Соловјов себе није убрајао у богослове. Он је остајао мислиоц на философској основи, чак се супротстављајући 'отаџбинским богословима', често градећи црквену синтезу из нецрквенога искуства" (протојереј Г. Флоровски). Наравно, такво стајалиште даје му право на независност просуђивања. Чак и у студији "Три разговора", чак, на тему "Апокалипсе" у којој се дају тајанствене и страшне опомене онима који нешто "приложе или одузму књизи овој", Соловјов се слободно користи Светим Писмом, не повезујући себе са светоотачком традицијом, сликајући како се изразио Е. Н. Трубецкој, фантастичну слику краја света.

Црква се опрезно и трпељиво односи према тражилаштву хришћанских философа. "Умно прозрење је многе привело дверима Цркве. И велики оци Цркве су волели философију, али тако што начела богословије нису нарушавали. Ипак, имајући у виду да не-зависност мишљења и слобода од догматичких претпоставки морају лежати у самој природи философије, она је по својој природи предмет изван Цркве. - Шта ће нама да судимо о спољноме - вели апостол Павле. Када то "спољно" прети да нанесе рану самој Цркви и духовну штету њеним верницима, тада Црква мора, по неопходности, учинити прави корак, одговорити и заштитити се" (протојереј М. Помазански).

Неспособност или одсуство воље да се у овоме учествује - такође су "предзнак краја", особен знак наше Лаодикијске епохе. А ипак, философија (фило-Софија) Соловјова - није просто поклоница Софије, већ "мудрац који се разликује од глупака тиме што види све до краја. Њему је било дато да завири у најтемељнију дубину живота, како сам каже у "одистинску победу над злом, по истинском Васкрсењу", и увиди да је изван тога, све на свету, без изузетка, "само царствије смрти и греха, и творца и ђавола".

Са руског превео Владимир Јагличић

Извор: „Књижевне новине“, 1-15. 4. 2001.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 31 децембар 2009 )