Свети Игњатије Брјанчанинов: Припрема за Свету Тајну Исповести
уторак, 19 март 2024

            Беседа у понедељак прве седмице Великог поста или Како се кајати пред Богом и исповедником

УВОД

Љубљена браћо! Ево нас у уточишту светог поста. Сада одвајамо посебно време за нарочито, пажљиво и детаљно самопосматрање: широко нам се отварају врата покајања.

Житељи свете обитељи! Најближи ученици Христови! Мила чеда Цркве, која се непрестано налазе на њеним духовним прсима! Нама наизглед није потребно неко посебно време како бисмо пазили на себе и чистили своје греховне мрље исповешћу и покајањем: уколико би наш живот одговарао нашем имену, онда би сав требало да се састоји од непрестане пажње и непрестаног покајања. Узор чистоте који треба да достигнемо је савршен. То је - Господ наш Исус Христос. По Светоме који вас је позвао, - вели апостол - будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер Сам Ја свет. [1] У складу с бесконачним савршенством узора чистоте, поље покајања и очишћења такође је бескрајно. Ако би неко пролазио тим пољем са свом усрдношћу и трудом - ни такав не би могао да достигне савршенство у очишћењу. Чак и када би његов живот у непрестаном покајању потрајао хиљаду година - ни онда не би достигао потпуно очишћење. Највећи међу светим монасима пред своје упокојење постајали су свесни како не само да нису завршили с покајањем, него нису још ни започели. [2] Ми ћемо, по својим слабостима које непрестано расту и умножавају се, у дан нашег изласка из земаљског живота бити веома далеко од оне светости у којој су из својих тела излазили наши преподобни оци, изабрани сасуди Божији и житељи пустиња, а данас житељи неба - јер су пажљиво пребивали у покајању током странствовања кроз пустињу земаљског живота. Дакле! Чак и они који живе у непрестаној пажњи и стално надзиру своју душу, примећујући у њој најразличитија дејства греха и постојано се покајањем лече од тог отрова - не достижу пуноту духовног савршенства. А шта тек да се каже о онима који живе немарно, који су непрестано расејани, и који никада не размишљају, или размишљају веома ретко и некако узгред, о ономе о чему понајвише треба размишљати - о своме спасењу? О њима ћу рећи оно што је за њих већ казано; саопштићу пресуду која им је већ изречена. Рећи ћу с тугом у срцу, али непогрешиво, јер само понављам речи апостола, речи Божије: Удовица која се одала насладама, жива је умрла. [3]  Немој да мислиш да се ове речи односе само на удовице по телу! Много више оне се односе на мене и тебе, који смо се одрекли света да бисмо служили Христу: монах је истинска удовица, за коју свет треба да буде мртав. На тајанствен начин - монах јесте удовица! Послушај моје убоге речи. Назвао си себе мртвим за овај свет и сујетни век, како би оживео за Бога и блажену вечност? Проникни у Свето Писмо, проникни у себе, упореди стање своје душе са њеним стањем које је вековима унапред описано у Светом Писму, и реци - да ли је тачно да си мртав за свет? У крајњој линији - да ли си започео своје умртвљивање? Јеси ли осетио како оживљаваш Богом? Да ли су се твоје мисли и жеље преселиле у будући век? Ретко, заиста ретко ко може потврдно да одговори на ова питања. Пре ће свак од нас признати оправданост страшне пресуде која је донета. Та пресуда тешко пада уху и срцу телесних људи, људи који воле свет. Али боље је чути је овде, док још траје земно странствовање, док борба на пољу покајања и исправљања још није завршена. Ако моје речи у теби произведу страх и болну тугу - блажен је тај страх, и преко потребна та туга! Жалост која је по Богу - каже апостол - доноси покајање за спасење. [4] Када делује на време, она усмерава на бекство од жалости и патње који су страшни и по томе што су вечни, и по ужасном мучењу које изазивају, а које се не да изразити речима, нити се може докучити нашим умом и осећањима.

Нека се свако удуби у себе; нека свако преиспита у себи моје речи, које ћу изговорити на спасење ваших душа, и на спасење моје душе!

Нама је намењен рај, небо, вечно блаженство - уколико овде будемо живели благочестиво, испуњавајући завете које смо дали приликом крштења, а који се понављају приликом ступања у монаштво, допуњени заветима нестицања и девствености. Но, ми не обраћамо пажњу на блаженство које нам је припремљено, као што онај ко спава није свестан света који га окружује, нити пријатности и наслада овога живота које га чекају када се пробуди. Ми никада не размишљамо о неизрецивим будућим добрима: наша је мисао увек на земљи, сва је усмерена на земаљска задовољства и земаљске бриге. Зар нисмо онда мртви душом, мада изгледамо живи и себи и онима који имају телесну мудрост и гледају само телесним очима? [5]

Ако земаљски живот проведемо у гресима и греховним насладама чека нас ад, вечни огањ, и неуморни црв који непрекидно гризе и кида. А ми управо тражимо те насладе и јуримо за њима; њима су посвећене наше жеље и мисли. Ми живимо као да ада нема, као да смо бесмртни и вечни на земљи, као да смо достигли бесконачно блаженство. Узалуд Реч Божија грми претњама, узалуд најављује бесконачне, страшне муке! Ми видимо смрт наше браће, учествујемо на њиховим сахранама - и то на нас не оставља никакав утисак, као да је смрт судбина других људи, али не и наша. Ми смо, као мртви - немамо ни сећање на смрт, ни предосећање смрти. Заиста смо - мртви. Имаш име да си жив, а мртав си [6]  - сведочи о сваком телесном човеку истинита Реч Божија.

За нас је Син Божији сишао на земљу, Својом смрћу погазио нашу смрт, постао за нас живот и уједно пут ка томе животу. Он од нас захтева да распнемо своје тело са страстима и жељама [7], не зато што је то потребно Њему Самом, него зато што је потребно нама: јер благодатни живот може да се појави само у телу које је умртвљено за грех. [8] Но, ми овде чујемо тек звук речи, док саме речи душа не разуме и не прихвата - оне као да су изговорене на нама туђем и непознатом језику. Ништа чудно: то представља директну последицу стања наше душе. Онај ко је мртав по телу, није способан за телесна осећања: било да га славе и дају му безбројно богатство, или да га лише чак и одеће и заспу понижењима - он је безосећајан према свему. Тако и онај ко је мртав душом не може да схвати духовне речи, не може да осети духовна добра, не може да има потребно сећање на смрт и вечне муке, нити потребно познавање сујетности овога света и века, познање које је иначе тако јасно и опипљиво: он је затрован и умртвљен грехом, па је одатле туђ Богу и блаженству, и запечаћен као жртва ада. Живот тела потиче од присуства душе у њему, а живот душе од присуства Духа Светога у њој.

Хоћу ли моћи да достојно прославим недокучиву доброту сведоброг Бога, Његово неизрециво дуготрпљење, Његово неизрециво човекољубље? Хоћу ли, заједно с пророком, ради славословља призвати војске Анђела, сва племена људска - и то је мало - све звери и стоку, птице небеске, инсекте, гмизавце и рибе које лутају широким пространствима воде, и сву неживу природу с њима? Ни тада сва творевина заједно, једним устима и једним хвалебним гласом, не би могла како треба да опева доброту Божију којој се клањамо, јер она је изнад речи и изнад поимања. Ходите браћо да се поклонимо и паднемо пред ноге њене: она до данас трпи наша безакоња, до данас очекује наше обраћење, до данас чека на нас раширених руку, позивајући оне који лутају у пустињама и непроходним шикарама греха, примајући покајане грешнике и чинећи их синовима и кћерима Божијим. Данас кад чујете њен глас, глас који вас позива на покајање, немојте да буду тврдокорна срца ваша [9], него имајте уши да чујете [10], не остајући глуви. Устани ти који спаваш дубоким сном лењости и потпуне небриге за спасење! Васкрсни из мртвих [11], ти који си мртав због безосећајности и тврдог срца, због живота који се у потпуности приноси на жртву телу, греху и труљењу! Да видим у теби покрет живота, пробуђен речју која објављује покајање! Да чујем твој глас - глас уздаха, глас плача твога, глас твога покајања - нека се зна да у теби још постоји знак и остатак живота! Господ Који види да си све дане свога живота провео бесплодно, поново ће ти подарити дан за спасење без труда: дан у који искреном исповешћу пред духовним оцем можеш да збациш са себе читаво бреме својих грехова.

Први ДЕО

ПОКАЈАЊЕМ МИЛОСТ СЕБИ ЧИНИМО

Покајање је свемогуће, као установа свемогућег Бога. Нема греха који би опстао пред лицем покајања. Оно је - дар палој људској природи; оно је остатак наше првобитне непорочности, као свест о њој и жаљење што је изгубљена; оно је - враћање крштења; оно је - веза земље са небом, лествица ка небу. Њиме се очишћује и исправља сваки грех. И ако си обремењен најтежим сагрешењима, никако се не устручавај да приступиш покајању. Неизмерни океан једнако прогута и воду широке реке која величанствено протиче кроз многе земље, и танке млазове једва приметног поточића. Тако у бездану благости Божије тешки грехови ишчезавају исто као и најмање, ништавне погрешке. Нека те у то увере петсто и педесет динара, који су једнако опроштени: зајмодавац је бесконачно богат, а дужници сви - бедни. [12] Мали грех остаје неизглађен уколико се онај који је сагрешио не покаје због њега сматрајући га безначајним; а велики грех посредством покајања бива у потпуности изглађен, по неограниченој благости и свемоћи Божијој. Сети се светог Давида који је пао у прељубу и убиство. У душу праведника на неприметан начин увукао се немар; од немара се родило нечување телесних чула; поглед ослобођен чувања неочекивано се срео са предметом саблазни; предмет саблазни пробудио је у освећеној души недопуштену жељу; за жељом је уследило извршење недела; за почињеном прељубом уследио је сујетни стид. Стид којим се људска гордост постидела греха, родио је нову недопуштену жељу - жељу да се грех прикрије и да се пред људима сачува лична праведност. Ради тога је почињено убиство. Давид је дуго био гневан и безосећајан, као да није крив ни за какав грех. Било је потребно да га разобличи Сам Бог. По заповести Божијој пророк Натан је разоткрио грешника, и тек што је Давид рекао: Сагреших Господу - када је стигао одговор од Господа: Господ је узео Грех твој. [13] Свемоћно покајање спашавало је читаве градове и царства, укидајући пресуде које је Бог већ донео. Тако је многољудни град Ниневија, осуђен од стране пророка Божијег, спречио своју пропаст искреним покајањем. Узалуд је пророк недалеко од Ниневије чекао њено истребљење и испуњење свога пророштва! Тако је безбожном израиљском цару Ахаву, поклонику идола, прогонитељу и убици поклоника истинитог Бога, већ била одређена казна, и велики Илија ју је већ објавио; но, Ахав се умилио и просуо је сузе, мада је остао у безбожности. Ово краткотрајно умиљење и те мале сузе нису остале неделотворне: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда Мном? - рекао је Господ пророку Илији - Зато што се тако понизио преда Мном, нећу пустити онога зла за његова живота; него за сина његова пустићу оно зло на дом његов. [14]

Читаво Свето Писмо, целокупна црквена историја пуни су безбројних примера којима се доказује моћна сила покајања. „Неки разбојник - прича Паладије у Лавсаику - био је ухваћен на делу и доведен у тиваидски град Арсенаит. После много мучења одлучили су да му одрубе главу. Када је пошао са војницима изван града на место злочина који је починио, удаљено шест тркалишта, за њим је кренуо непознати монах који је желео да посматра извршење смртне казне. Видевши га разбојник му се обрати: 'Авво! Зар ти немаш келију и рукодеље?' Монах одговори: 'Имам'. Разбојник га на то упита: 'Па зашто онда не седиш у келији и не плачеш због својих грехова?' Монах одговори: 'Брате! Ја сам веома лењ. У мојој души нема умиљења. Зато сам дошао да видим како умиреш. Можда ћу помоћу тог призора пронаћи умиљење'. Тада му разбојник рече: Авво! Седи Бога ради у својој келији, благосиљај и хвали Спаситеља Христа: од оног времена када се Он оваплотио и умро за нас грешнике, човек више не умире".

Ево и друге, једнако дирљиве и поучне повести: „Близу неког града живео је затворник који је од Бога имао дар прозорљивости. У том граду становала је блудница, позната свим његовим житељима. Једанпут је затворник видео како се од женског манастира, који се налазио у граду, према небу пружа светли пут и да њиме у великој радости иде душа коју воде свети Анђели, приближавајући се дверима небеским. Авва је послао свог ученика у женски манастир да сазна ко се то тамо упокојио. Ученик се вратио и донео вест да се у манастиру није упокојио нико, али да је пред манастирским вратима изненада скончала позната блудница која је дошла из града. Нашавши се у недоумици затворник је почео да се моли Богу, да му Бог објасни виђење. 'Тачно, - гласио је Божији одговор светом старцу - видео си како на небо узлази душа жене, бивше блуднице. Она је чврсто решила да се покаје и исправи, и пошла је у манастир одлучна да тамо остане. То што је умрла пред вратима манастира, пре но што је успела да оствари намеру, то је било по одлуци Божијој. Но, њену намеру Бог је прихватио као само дело". Из ове две повести ми на делу видимо испуњење јеванђелских завета!

Колико таквих сведочанстава пружа и само Јеванђеље! Цариник обремењен гресима дошао је у храм Божији, и због свог смирења и покајања из храма је изашао оправдан. Други цариник, Закхеј, тек што је решио да се поправи, назван је сином Авраамовим и дошао му је суд од Бога: Данас дође спасење дому овоме. [15] Блудница која је пала пред ноге Спаситељу и заменила љубав према греху за љубав према Богу, чула је: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала. [16] Разбојник, распет са десне стране Богочовеку, добио је спасење у последњим тренуцима свог бурног живота. Тек што се смирио, тек што је за себе почео да сматра како заслужује осуду, кад су се отвориле очи његове душе, и он је у распетоме покрај себе препознао Богочовека; препознавши исповедио је, и одмах је добио обећање вечног блаженства. Догађај који у потпуности одговара јеванђелском учењу! Који верује у Мене - рекао је Господ - ако и умре, живеће. [17] Он је о Себи отворено и јасно објавио: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање. [18]

Немојте да мислите како су нешто нарочито срећни били они грешници који су живели на земљи у време Спаситељево. Срећни су били они који су прибегавали исповедању грехова и покајању; напротив, они који су одбацили свемогући лек покајања, остали су у гресима и пропали услед своје непокајаности, услед своје тврдоглавости. Нико и ништа нам не стоји на путу да и данас искористимо срећу грешника који су се покајали пред Самим Господом Исусом Христом. Онима који су веровали у Њега Он је рекао: Ево, Ја Сам са вама у све дане до свршетка века. [19] Кад станеш пред свог духовног оца, он ће ти потврдити објављену истину: „Ево, чедо, - рећи ће ти - Христос невидљиво стоји, примајући твоју исповест". [20] Стојећи пред самим Христом, моли од Њега и добиј од Њега велику и богату милост - опроштај грехова.

Зашто да оклевамо? Зашто да се заустављамо, сумњамо и будемо неискрени, што весели ђавола и подстиче га да још силније насрће на нас? Кажеш да те у сумњичавост и у неискреност гурају многобројни, тешки и дуготрајни греси; услед сталних падова у грехе силе твоје душе су изнемогле, па осећаш слабљење и саме воље. Тако дакле! Твоји греси су - тешки. За све лекаре твоје стање је неизлечиво, али не и за Лекара - Господа, свемогућег и бесконачно милостивог. Твоја сумњичава бојажљивост могла би се још донекле и оправдати, када би имао разлога да очекујеш да те Лекар неће ни погледати, већ да ће те с презиром и гневом одгурнути. Но, Он те неће одгурнути; напротив, позива те к Себи и моли те да Му приступиш. Он те неће прекоревати: никаква груба реч неће изићи из Његових уста. Позива те к Себи само зато да би ти даровао опроштај и исцељење. Дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. [21]

Циљ Христовог доласка на земљу састојао се у томе, да се људске душе ослободе власти греха и да се у нама обнови пали образ [лик] Божији. Гле, Јагње Божије - сведочи Јован Претеча о Исусу – које узима на се грехе света! [22] Исцељење телесних болести било је само доказ исцељења душе од греха. Када су пред Господа донели одузетога, Он је болеснику рекао: Не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји. [23] Неки од присутних књижевника помислили су да је изговорена хула. Исус је, прозревши њихово размишљање, рекао: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. [24] Ако си до те мере раслабљен грехом, да си изгубио и саму вољу за добро; ако си губав, глув или слеп душом; ако си се до те мере потчинио ђаволу, да си сасвим у његовој власти, и ако си, делујући под насиљем непријатеља, постао налик демонизованима - чак и тада не сумњајући приступи покајању, па ћеш чути: „Опраштају ти се греси твоји". Творац твој створио је и твоје срце, и твој ум, и твоју вољу. Ти си их растројио и расточио грехом? Творац може да обнови чисто срце од срца упрљаног, и да Својом свемогућом истином обнови помрачени и повређени ум. Он може да твоју страдалну вољу, изнемоглу под насиљем греха, утврди у добру, и да тако врати твојој души радост надом на спасење, која се јавља кроз победе воље над грехом.

Нека неко не помисли лукаво: „лако је добити опроштај у покајању - лакоћа добијања опроштаја допушта нам да не будемо строги према себи и да се препустимо греховним насладама. И не само то: она са снисхођењем гледа на понављање тешких грехова". Не! Опроштај грехова приликом покајања не дарује се под таквим условима. Већ се дарује с тим да онај ко је пао у смртне грехе, остави те грехе. То је јасно и из самих речи Спаситељевих: опростивши блудници, коју су Му фарисеји довели да јој суди, Он јој је рекао: Иди, и од сада више не греши. [25] Исто је Господ заповедио и болеснику кога је исцелио у трему бање Витезде, запретивши му још тежом казном за нарушавање заповеђеног: Ето постао си здрав, - рекао му је Он - више не греши, да ти се што горе не догоди. [26] Тако су Богочовекове речи схватали и испуњавали преподобни пустињски Оци, и тако су научили братију. Авва Пимен је на питање: „Шта значи покајање за грехе?" одговарао: „Оно се састоји у томе, да се покаје због греха и да се грех више не понавља. Они који су тако поступили названи су непорочнима и праведнима: јер су оставили грехе и постали су праведници". [27] Велики наставник монаха свети Исак Сиријски о понављању својих грехова каже: „Онај ко се ослања на покајање и наново пада у грех, тај пред Богом иде с лукавством; таквоме се шаље изненадна смрт, и не добија време на које је рачунао како би практиковао врлине". [28] Ту се мисли на смртне грехе, а не на она спотицања услед слабости која се препуштају свакодневном покајању, и која ни светима нису била сасвим страна. Ако пак по безбожној навици и раслабљености, некако насилно подстакнут телом и крвљу, не можеш да се уздржиш од смртних грехова, који се првенствено и називају „падовима", ни тада немој да се препушташ очајању, ка коме човека тако грубо вуче непрекидни низ падова. За такав случај имамо премудру поуку Сисоја Великог. Њему је једном брат са тугом у срцу рекао: „Оче! Шта да радим? Пао сам". Старац му је одговорио: „Устани". Брат је казао: „Устао сам, и изнова пао". Старац одговори: „Опет устани". Брат упита: „Докле ћу устајати и падати?" „До своје смрти" - рече му старац. Истински слуга Божији чува се не само од грешних речи и дела, него и од самих грешних помисли и осећања. Због верности Господу он бива удостојен нарочитих духовних дарова. Њима је обиловао и преподобни Силуан, подвижник из Скита, а потом са Синаја. Када су га упитали на који начин је стекао благодат, Силуан је одговорио: „Никада у своје срце нисам пуштао мисао која разгневљује Бога". [29]

Онај ко је себе сачувао од смртних грехова не треба да мисли да му је покајање мало потребно. Твоја сагрешења изгледају лако у твојим очима, али не знаш каква је њихова тежина на ваги правде Божије. „Једно је суд људски, а друго суд Божији" - рекао је неки преподобни пустињак расуђујући уочи упокојења о свом монашком и подвижничком делању. [30] Законодавац израиљског народа, свети Боговидац Мојсије, који је сијао зрацима пророштва, чудотворства и видљиве славе, изговорио је непромишљену реч пред народом, огорчен његовом тврдоглавошћу. Био је малодушан само устима својим [31], по речима светог псалмопојца - само устима изговорио је реч сумње, док му је срце било испуњено вером; изговорио је устима ту реч сматрајући да безбожност и неверовање народа не заслужују чудо и доброчинство, као да благодат Божија, тобож ослабљена безбожношћу народа, није довољно јака да сама од себе изведе чудо. Грех је очигледно био мали и могао се оправдати - грех светога мужа, богатог добрим делима и благодатним даровима. Но, Бог суди другачије: грех не само да заслужује казну, не само да се уноси у књиге Светог Писма, како би био познат читавом израиљском народу и читавом свету који треба да поверује у истинитог Бога, него се и кажњава привременом казном. Мојсије, који је познавао силу молитве и бесконачно милосрђе Божије, узалуд је прибегавао молитви како би умилостивио Бога; Мојсије, који је не једном одвраћао гнев Божији од читавог израиљског народа, моли се за себе, како би била укинута пресуда донета против њега; моли се и - није услишен. Господ Бог беше гневан на мене због вас - говорио је Мојсије народу о својој молитви – и не услиши ме. [32] Ништа у Светом Писму није речено без свештеног циља. Откривајући циљ Светог Писма у овој повести никако нећемо погрешити уколико кажемо да нам она служи као поука и упозорење како чак ни наше мале грехе не смемо да сматрамо за мале, већ треба да се постарамо да их најпажљивије избегавамо и да се од њих очишћујемо покајањем. Колико грешимо услед незнања! Колико грешимо по слабости! Колико грешимо доколицом, или гледајући друге, или попустљивошћу према другима! Колико се спотичемо осуђивањем ближњег и немилосрдношћу према њему! Ми смо безбрижни, а списак наши сагрешења само расте. Знао је то праведни Јов па је свакодневно приносио жртве Богу за своју децу говорећи: Може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше Јов у све дане. [33] Обележје праведника је - одлучно неповерење у своју праведност и непрестано пребивање у покајању.

Када одстранимо забаву која нас заслепљује, када се удубимо у себе и почнемо да саме себе проучавамо, поредећи стање своје душе са њеним стањем какво би према учењу Светог Писма требало да буде, онда ћемо и сами схватити да наши мали греси - нису мали, него тешки и страшни, и да заслужују непрестане сузе и покајање. Отворимо Свето Писмо и погледајмо какви то треба да будемо. Говори свети апостол Павле: Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ са неба. И као што носимо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога. [34] Добијајући битије, започињући постојање, ми се истовремено облачимо у образ нашег праоца Адама - у његов пали образ; зачињемо се и рађамо са телом подвргнутим болестима и пропадању, са душом зараженом грехом; зачињемо се и рађамо имајући семе греха засејано у читавој нашој природи, имајући отров греха разливен по свим удовима душе и тела. У безакоњима се зачех и у гресима роди ме мати моја. [35] На тај начин читав људски род постао је и постаје бестидан, и умртвљује се грехом који нас је заразио у самом нашем корену, у праоцу. Када смо обнављани искупљењем, било је потребно да се одстрани корен који није престајао да свим изданцима преноси смртоносну заразу. Било је потребно заменити га кореном који би нам преносио живот, непропадљивост и светост. Људском роду био је потребан нови праотац, и добили су га у Господу с небеса. Он је благоизволео да по телу буде потомак Адамов, зачевши се бесемено и бестрасно од Дјеве. Земаљским рођењем и Адам и многи људи претходили су Исусу; али рођењем из смрти и гроба, а васкрсење је управо то, Исус је претходио и Адаму и свим људима. [36] Он је постао Првенац људског рода; Он је - први човек који је узашао на небо. Тамо је сео здесна Богу. Адам и други свети праоци Исусови по телу постали су Његови потомци по рођењу Духом за вечност. Он је - Отац будућег века, Родоначелник светог племена изабраних. Да бисмо ми, који смо почели да постојимо по образу старог Адама, прешли из његовог одбаченог потомства у благословено потомство Новог Адама, потребно је да се родимо свише. Ако се ко не роди водом и Духом - вели нови Адам, Господ наш Исус Христос - не може ући у Царство Божије. [37] Ми се за нови благодатни живот рађамо светим крштењем, којим прелазимо међу потомке Господа Исуса Христа и добијамо усиновљење од Оца новог века, као што је рекао апостол: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! [38] Но, да бисмо остали у том усиновљењу, треба да живимо не по телу, него - по Духу: Које води Дух Божији они су синови Божији. [39] Напротив, ако неко нема Духа Христова, он није Његов. [40] Пребива ли у нама то обележје усиновљења? Да ли Овај Дух сведочи нашему духу да смо деца Божија? [41] Према овом обележју испитивали су и посматрали себе преподобни пустињски оци; такво самопосматрање погружавало их је у бездан покајања и плача. Чујмо како о томе расуђује преподобни Макарије Египатски, који је сасвим оправдано назван Великим: „Као што тело - каже он - има свој живот не из самога себе, него споља, то јест из земље, и не може да живи без спољашњих средстава, исто тако и душа, ако се одавде не препороди у земљи живих, ако се не буде тамо духовно хранила и, напредујући у Господу, духовно узрастала, ако се не одене у одећу небеске лепоте, узету из Самог Божанства, онда, сама по себи, никако неће моћи да живи у радости и спокојству. Божија природа има у себи хлеб живота, према речима: Ја Сам хлеб живота, и вино које весели срце човека, и уље радости [42], и најразличитија храна Духа, и небеска одећа светлости која исходи из Самог Бога. У томе се састоји вечни живот душе. Тешко телу када је остављено само у својој природи! Оно се распада и умире. Тешко и души, када је препуштена једино својој природи, и узда се само у своја дела, немајући општења са Духом Божијим! Она умире не удостојивши се вечног, Божанског живота...

Ако си постао престо Богу, ако на себи носиш Господа, ако се твоја душа сва претворила у духовно око и сва постала светлост, ако си отхрањен небеском храном Духа и напојен водом Живота, ако си се обукао у одежду тајанствене светлости; ако је, на крају, твој унутрашњи човек све ово стекао, и ако ти је то јасно саопштено - онда заиста већ живиш вечним животом, почивајући душом са Господом, и заиста си од Господа примио и стекао истински живот. Уколико пак ништа од тога не видиш у себи, онда плачи, тугуј и горко ридај, јер још ниси постао учесник у вечном и духовном богатству, јер још ниси стекао истински живот. Потруди се због своје убогости и моли Господа дан и ноћ, јер се налазиш у тешкој беди греха. О кад бисмо се потрудили због своје убогости! О, када не бисмо живели безбрижно [умишљајући] као да заиста поседујемо велико духовно благо и богатство!" [43] Стремљење ка задобијању истинског покајања било је разлог због кога су се свети монаси, осетивши сиромаштво духа, повлачили у дубоку усамљеност, у затворништво, скривали се у пећинама и јамама у земљи. Али такво сагледавање своје убогости, такво сагледавање умртвљености душе грехом, дарује се онима који су значајно узнапредовали у монашком подвигу. Оно човеку пружа одлучност да се коначно одрекне света и умре за свет, како би се у потпуности посветио трагању за вечним животом у себи.

Окренимо се другом обележју, по коме је самопосматрање приступачније за нас почетнике. Господ је у светом Јеванђељу рекао: Ако Ме неко љуби, реч моју држаће. Ко Мене не љуби, речи моје не држи. Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави Мојој. [44] Онај ко чува Христове заповести - Христов је; онај ко их не чува, не припада Христу. Разматрање наше савести и нашег душевног стања према јеванђелским заповестима веома је лако, у потпуности поуздано и за душу спасоносно. На пример, погледајмо јесмо ли испунили неке заповести Христове изложене у петој глави Јеванђеља по Матеју. Да се нисмо гневили на ближњег свог ни за што? Да се нисмо свађали с ким, и да нисмо и сад с неким у завади? Дејствује ли у нама злопамћење? Нисмо ли изговарали речи грдње и поруге? Јесмо ли се уздржавали од сладострасних погледа, осећања и помисли? Нисмо ли узвраћали злом на зло? Јесмо ли били тако кротки, да се не противимо злу [помоћу зла, нап. прир.]? Јесмо ли љубили наше непријатеље? Јесмо ли благосиљали оне који нас куну? Јесмо ли чинили добро онима који нас мрзе? Јесмо ли се молили за оне који нас гоне? Наравно, већ и ових неколико питања оптерећују и разобличују нашу савест. А шта тек може да се догоди приликом даљег и детаљнијег разматрања? Наше очи отвориће се за грехе које смо починили, у срцима нашим појавиће се осећај непрестане туге због наше недостојности; научићемо да будемо скрушени због оних сагрешења која су нам се у нашој помрачености чинила мала, али нас у ствари лишавају усиновљења Богу и блажене вечности. И једно и друго посведочио је Сам Господ. Заповедивши љубав према непријатељима Он је објавио и разлог због кога је та љубав нама неопходна: Да будете синови Оца својега Који је на небесима. [45] Нарушавање и најмање јеванђелске заповести повезано је са жалосним последицама: Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству Небескоме [46], то јест неће учествовати у њему. [47] А потпуно занемаривање јеванђелских заповести, као да је реч о моралном учењу које се не мора обавезно испуњавати, повлачи за собом коначну пропаст. Испуњавање заповести не може се заменити никаквим подвизима! Не могу га заменити чак ни сама чудеса! Многи ће Ми - вели Спаситељ - рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никада вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње. [48] Зидање душе које није утемељено на испуњавању заповести, него само на подвизима, несигурно је и узалудно; оно не може издржати ни невоље од људи, ни искушења од демона, туђе је светлости, испуњено мраком и самообманом. Сваки који слуша ове речи Моје - објављује оваплоћена Реч Божија - и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин беше страшан. [49]

Други ДЕО

ПОКАЈАЊЕМ ВАСКРСАВАМО

Покајање је неопходно свима! Нека свако искористи драгоцено време које му је даровано милосрђем Господњим! Свак нека се погружава у блажено покајање! Нарочито се њиме позабавимо током ове седмице, која је одвојена и посебно намењена како бисмо се припремили за свету Тајну исповести и свету Тајну причешћа која за њом следи. Извршимо те припреме с највећом пажњом. Ову седмицу нећемо принети на жртву неразумној доконости: већ смо јој довољно жртвовали! Довољно смо се бавили погубљивањем себе! Сада се потрудимо око свога спасења! Често отварајмо књигу савести, загледајмо се у своје греховне мрље, припремајмо се да бисмо их опрали исповешћу. Не штеди своје грехове! Ни један преступ немој сматрати за небитан и опростив; било какву навику и поступак коју куди Свето Писмо не прихватај као невину. Оптужи себе како би добио обилно оправдање од Бога. Буди одлучан да оцу отворено покажеш своје духовне ране! Не остављај у срцу тајно пријатељство и тајну везу са грехом, скривајући га и одлажући његово откривање за будућност! У противном твоје ће покајање бити неистинито и лицемерно, док ће у твојој души остајати залог и узрок продужења греховног живота. Неисповеђена сагрешења се лако понављају, као да су учињена у непрозирној тами. [50] Одлучно замрзи грех! Издај га тако што ћеш га разоткрити - и он ће побећи од тебе; разобличи га као непријатеља - па ћеш добити силу свише да му се супротставиш и да га победиш.

Чврсто у себи одлучи да живиш богоугодним животом и одмах принеси покајање због својих спотицања до којих долази или по слабости, или због ђавољег лукавства, или услед стицаја околности. „Само Анђелима је својствено да не падају; људско је - пасти, и што је брже могуће устати, ма колико пута се то догоди; а демонима, и само њима, својствено је да када падну више никада не устану". [51] Реши да будеш верни слуга Христов у све дане живота свога! Верни слуга тачно испуњава вољу свога господара; а када у нечему сагреши, одмах се каје, тугује и моли за опроштај, изглађујући преступ сопственим поправљањем. Згнушај се над делима, животом и особинама издајника! Немој друговати са непријатељима твога Бога, Који те је створио, Искупитеља твога! Немој Га издавати ни за сребрњаке, ни за похвале, ни за стомакоугађање, ни за сластољубље!..

Ову недељу употреби како би размотрио своје претходно понашање. Скицирај себи начине за исправљање: размисли о томе које пороке треба да оставиш, а које врлине треба да засадиш у тело и душу. Овако поступи не једанпут током седмице: свакодневно о томе размишљај неколико пута - што си заборавио данас, сетићеш се сутра. Сам ће ти Господ, видећи колико се трудиш, послати добре мисли и отворити очи како би увидео сопствене недостатке. И тим више погружаваћеш се у самопосматрање: твоја исповест и покајање биће успешнији, док ће се у твоју душу опипљивије и обилније излити духовна обнова коју дарује исповедање грехова.

„У ситом стомаку нема разумевања тајни Божијих". [52] Пошто желимо да ову недељу посветимо духовним занимањима и размишљањима, уздржимо се од преједања, од свега сувишног, а ако је могуће и од уживања у храни и пићу. Покажимо на нашим телима да смо следбеници Господа Који је распет због нас! Уморимо тело стајањем на црквеним богослужењима. Кад оно осети умор и изнемоглост, молиће за предах, а ти га посаветуј: „Сећам се Господа Који је пострадао ради мене, па желим да и ти, тело моје, учествујеш, макар и у најмањој мери, у оним страдањима која је осећало најсветије тело Христово, док је било распето на крсном дрвету. Твоје насладе погубне су и за тебе и за душу; њима се подстиче телесно мудровање, љубав према сујетном свету и пролазном земаљском животу; њима се гуши духовни живот, сећање на смрт и вечност; њима се јачају страсти; њима се слаби и сама вера у Христа. Строгост према себи самом доноси неописиву корист: очишћује ум, оживљава душу, а тебе, материјално тело, чини лаким, способним за духовне подвиге и осећања. Мученици су у подножје крста Христовог донели своју крв; свети пустињаци донели су тешке подвиге, ако не равне онда сличне мучеништву. И ја ћу ту принети макар и мало мучење мога тела! Мучењем тела бар донекле постаћу сличан Господу Који је распет за мене! Мучењем тела колико - толико казнићу себе због удовољавања његовим греховним жељама! Мучењем тела на делу ћу показати да се гневим на себе због својих преступа, да осуђујем себе и да искрено желим да се исправим! А и ти само, тело моје, исцрпљено постом, бдењем и стајањем у цркви, тражи за себе и за душу обилно праштање!"

Уколико током ове седмице будемо јели до ситости, уколико се будемо поводили за похотним жељама тела, хоћемо ли моћи да очекујемо да ћемо како треба испитати себе и принети нелицемерно покајање? Можемо ли да поверујемо како ћемо оставити пороке и утврдити се у врлинама, ако дело обраћења од греха ка Богу будемо извршавали лицемерно, хладно и непажљиво? Не! Хладноћа и непажљивост разобличавају непостојану и лукаву самовољу. Уплашимо се речи Господњих: Пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. [53] Будимо ревносни!

У сваком добром подухвату нама је потребна помоћ Божија: тим пре она нам је потребна да бисмо збацили јарам греха и ступили на праве и свете стазе. Помоћ Божија тражи се усрдном и пажљивом молитвом. Свети Оци нас поучавају да се молимо за то да нам буде даровано да видимо наша сагрешења, и да нам свише буде послата добра и спасоносна мисао за исповедање наших грехова. [54] И једно и друго је - дар Божији! Правилније речено, сва дејства од којих се састоји блажено покајање, неизоставно захтевају садејство Божије. Моли Господа Бога да ти дарује да ову недељу проведеш побожно и пажљиво, да ти дарује да испиташ себе и увидиш своја сагрешења. Моли Господа да Он стави непријатељство између тебе и семена змијиног, које је грех; моли Га да те надахне храброшћу у борби са самим собом, с твојом повређеном природом, са смрћу која живи у теби. Моли Господа да те Он Сам увек подржи у борби, и да ти на тај начин увек донесе победу: Господ не може да не буде победник. А ако бивамо поражени, то значи да се боримо сами, да Господ не долази како би се на нашој страни борио против непријатеља. Он не долази или због подвојености наше воље, или зато што заслужујемо да будемо остављени због нашег немара, због тога што смо хладни према Њему, и привезани за свет и његове сладости. Моли Господа да ти Он помогне да потпуно искрено саопштиш све своје грехе духовном оцу, уз одбацивање штетног стида, и да са живом вером чујеш из његових уста разрешење, као из уста Божијих. На крају, моли Господа да се по очишћењу покајањем више не враћаш у шикару греха, у греховни смрад, у тамницу и ад, него да почнеш да живиш Богоугодно и пажљиво, јер то је пут којим сваки дошљак и странац на земљи може да достигне вечно, блажено спокојство. Све што је горе описано тражи у молитви. Без Мене - рекао је Господ - не можете чинити ништа. [55]

Пре свега моли за то да ти буде дарован дух скрушен, срце скрушено и унижено [56], и потоци суза за омивање греховне прљавштине. Када је срце прожето спасоносном тугом због учињених грехова, онда из очију теку животворне воде суза. Тако се у души и телу обнавља дејство вода крштења, па су ове сузе и саме назване крштењем. Воде крштења омивају прародитељски грех, а код оних који су крштени у зрелом узрасту и сопствене грехе, учињене до крштења; водама суза омивају се грехови учињени после крштења. [57] Моли се да добијеш те воде, а своју жељу да их стекнеш доказуј приморавањем себе на њих [тј. на сузе покајања]. За исповест и свето причешће припреми се сузама - њима накваси, смекшај и оживотвори њиву срца; помоћу њих учини јаснијим Божанствени лик [у себи], и обнови подобије затамњено и деформисано неправилним цртама и прљавим бојама. Онај Који је примио блудничине сузе и разрешио њене греховне узе, и тебе ће ослободити окова. Онај Који је пролио Своје свештене сузе за Јерусалимом, Који је упорно одбијао да буде избављен свише од Бога и слепо стремио ка погибли, обрадоваће се твојим сузама које проливаш желећи да задобијеш спасење. Онај Који је проливао свете сузе на вест о смрти Свога пријатеља Лазара, и Који је васкрсао Лазара, када је овај, као четвородневни мртвац, већ почео да заудара, милостиво ће погледати на твоје сузе, и васкрснуће твоју душу из греховне смрти, иако је она по свим удовима обавијена погребним повојима и већ се усмрдела од дуготрајних, окорелих греховних навика, иако је на улаз у твоје срце наваљен тешки камен окорелости и безосећајности. Он ће заповедити да се камен одвали и ослободиће твоје мисли и осећања оковане умртвљеношћу, како би кренуо у духовно напредовање и бестрашће. [58]

Припремаш се за важну Тајну - за једну од седам главних светих Тајни Цркве - за свету исповест! Намераваш да се крстиш другим крштењем, према тајанственом учењу хришћанском! Долазиш у духовно лечилиште: немој да одеш неизлечен. Предстоји ти диван и необичан суд: на њему ће бити објављена и оцењена твоја сагрешења, а уместо казни које си заслужио даје ти се оправдање, чистота и светиња. Дођите, вели Господ позивајући на тај суд, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. [59] Твоје казне очовечени Бог понео је на Себи, и дарује ти, по Својој бесконачној благости, светињу Своју, захтевајући од тебе само свест о твојим сагрешењима: не може се опростити ономе ко није свестан свога греха, и у своме незнању сматра да није крив, да му опроштај није потребан, па га одбацује.

Погрузи се у побожно и благочестиво сазирање велике и задивљујуће свете Тајне. Погрузи се у сагледање бесконачне љубави Божије према палом људском роду! Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници, Христос умре за нас. Много ћемо, дакле, пре бити кроз Њега спасени од гнева сада када смо оправдани крвљу Његовом. [60] А од гнева ћемо се спасити покајањем, које исправља све наше преступе, подржава нас за све време нашег земаљског странствовања, и извлачи нас из сваке греховне провалије, ма колико она дубока била. Сила и дејство покајања остају неисцрпни до краја нашег живота. Чак и кад би неко падао сваки дан, чак и када би починио све неправде и сва безакоња - покајање га прима у своје наручје, да га очисти и исцели, да га учини праведним и светим. Оно остаје неделотворно једино онда када се, уз неразумну тврдоглавост и заслепљеност очајањем, његова свемоћна помоћ одбацује.

Задиви се у овој Тајни и пред тим што за њеног служитеља није постављен непорочни Анђео, страшан самом својом светошћу, него човек сличан нама по страстима, обузет заједничким слабостима нашег рода, коме покајање није потребно ништа мање него теби, да служи као видљиво оруђе благодати приликом омивања твојих грехова, имајући при томе и сам неопходну потребу за служењем других приликом омивања сопствених сагрешења. У тренутку кад паднеш ничице пред свету икону Христову како би исповедио своја сагрешења духовнику, он ће ти, по завештању свете Цркве, смирено рећи: „Ја сам само сведок, да сведочим пред Господом све што ми будеш рекао". [61] Доброта Божија са свих страна те лови за спасење, окружује те подстицајима да приступиш и да се приближиш Богу.

ЗАКЉУЧАК

ЛИЦЕМЕРНА ИСПОВЕСТ ЈЕ РУГАЊЕ БОГУ

Оваква размишљања неопходна су ради одговарајуће припреме за свету Тајну исповести. Исправи кривудаве стазе свог срца и ума, очисти их од сваког лукавства и лицемерја. У противном ћеш само удвостручити грехе: пређашњим гресима додаћеш нови, неупоредиво тежи. Страшно ми је да тачно и кажем у чему се тај грех састоји! Но, ради вашег спасења рећи ћу; рећи ћу зато да би се свако од вас, кад чује како је тај грех тежак и ужасан, уплашио и избегао његове адске чељусти. Пао си у осуђивање, у стомакоугађање, у гнев? Пао си у прељубу? Сагрешио си као човек. Али ако приступиш светој Тајни покајања непажљиво, са лукавством, са резервом, учинићеш сатанско дело, наругаћеш се Свемогућем и Свевидећем Богу Који те је саздао и пресаздао, Који ти је даровао благодат покајања како би помоћу њега пребивао у пристаништу и стању обновљења, и Који ће ти, на крају, судити, испитујући како си употребио Његове неизрециве дарове. Да би упозорила покајника света Црква у чину свете Тајне исповести ставља духовнику у уста следеће добро познате речи: „Ево, чедо, Христос невидљиво стоји, примајући твоју исповест. Немој се застидети нити уплашити; и немој ништа сакрити од мене, већ слободно реци све што си учинио, да би примио опроштај од Господа нашег Исуса Христа... Сакријеш ли што од мене, двострук грех имаш". [62]

Немој се сложити с помишљу лукавога који ће те наговарати: „Како да кажеш духовном оцу за тако гнусно и ниско сагрешење? Сакриј га сада, па ћеш рећи приликом следеће исповести, кад прође довољно времена и када те буде мање стид да говориш о своме греху, као о давно прошлом, кога се једва и сећаш". Препознај глас древне змије која долази као лопов да ти украде добре мисли, да те закоље лукавим саветом, да те упропасти [63] одузимањем спасења које ти Господ нуди на дар [64] кроз покајање. Звук тога гласа налик је ономе који се некада пробио у рај и извукао одатле наше праоце. Сине Адамов! Тај глас данас тежи да се увуче у твоју душу, како тебе не би пустио у рај. Одврати се од њега, не слушај га, немој да окусиш отров који је смртоносан за твоју душу.

Светој Тајни исповести приступај испуњен кротком вером, храбрим самоодрицањем, смиреном једноставношћу и искреношћу. Веруј да су за свемогућег Лекара Господа све ране, и мале и велике, једнако незнатне, једнако лако исцељиве. Свемогућа Реч исцељује, васкрсава и уводи у рај једном речју. Творац делује без напора. Он изриче Своју вољу - и свако створење, видљиво и невидљиво, хита да испуни Његову заповест! Та воља се изриче - и бришу се наша сагрешења која смо ми и наши непријатељи исписали у вечним рукописним књигама.

Уз веру самоодрицање није тешко! Одбаци лажни, погубни стид, одагнај тог чувара грехова; одбаци мати његову - гордост; оптужи себе, осуди себе! Сагни главу у скрушености духа, у сузама и плачу, детаљно исповеди своје грехе Богу пред духовним оцем - и осениће те, уз помоћ служитеља Тајне Божије, благодат Духа Светога, доносећи у дом твоје душе опроштај грехова и уместо њих правду од Бога са вечним спасењем, да блаженствујеш и прослављаш Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Сергијева пустиња, 1845.

Преузето из књиге Свети Игњатије Брјанчанинов - Аскетске проповеди, Образ Светачки, 2017.

Превод са руског: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ

[1] 1 Пет 1:15-16.

[2] Преподобни Сисоје Велики, Алфавитни Патерик и Чети Минеји, 6. јул.

[3] 1Тим 5:5-6.

[4] 2 Кор 7:10.

[5] Лествица, Поука 18: О неосетљивости, тј.  умртвљењу душе и смрти ума пре смрти тела.

[6] Отк 3:1

[7] Гал 5:24.

[8] Свети Исак Сиријски, Слово 2.

[9] Јев 3:15

[10] Мт 13:9

[11] Еф 5:14

[12] Лк 7:41-42

[13] 2 Сам 12:13

[14] 1 Цар 21:29

[15] Лк 19:9.

[16] Лк 7:47

[17] Јн 11:25

[18] Мт 9:13

[19] Мт 28:20

[20] Требник,Чин свете Тајне исповести.

[21] Ис 1:18

[22] Јн 1:19

[23] Мт 9:2-7

[24] Исто.

[25] Јн 8:11

[26] Јн 5:14

[27] Алфавитни Патерик.

[28] Слово 90.

[29] Скитски Патерик.

[30] Преподобни Агатон, Алфавитни Патерик.

[31] Пс 105:33

[32] Понз 3:26

[33] Јов 1:5

[34] 1 Кор 15:47,49

[35] Пс 50:7

[36] Мт 27:53

[37] Јн 3:5

[38] Гал 3:27; Рим 8:15

[39] Рим 8:14

[40] Рим 8:9

[41] Рим 8:16

[42] Јн 6:35; Пс 103:15; Пс 44:8

[43] Беседа I, главе 11 и 12.

[44] Јн 14:23-24; 15:10

[45] Мт 5:45

[46] Мт 5:19

[47] Према објашњењу блаженог Теофилакта Охридског.

[48] Мт 7:22-23

[49] Мт 7:26-27

[50] Лествица, Поука 4,53.

[51] Лествица, Поука 4,31.

[52] Свети Исак Сиријски, Слово 56.

[53] Отк 3:16

[54] Каноник, Вечерња молитва светог Јована Златоуста.

[55] Јн 15:5

[56] Пс 50:19

[57] Лествица, Поука 7.

[58] Лествица, Поука 1.

[59] Ис 1:18

[60] Рим 5:8-9

[61] Требник, Чин свете Тајне исповести.

[62] Исто.

[63] Јн 10:10

[64] Рим 3:24

 

(беседа у понедељак прве седмице Великог поста), преузета из књиге Свети Игњатије Брјанчанинов – Аскетске проповеди, у издању библиотеке Очев дом (2017.). Превод са руског: Младен Станковић.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 20 март 2024 )