"Законоправило" - Чачак: Саопштење за јавност
среда, 27 август 2008

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

 О Реформаторској беседи митрополита Амфилохија

        Удружење грађана „Законоправило“ обраћа се јавности поводом одломака из беседе митрополита црногорско-приморског Амфилохија, објављених на званичном сајту СПЦ, а касније пренетих у „Политици“ 14. августа 2008.

Беседа је одржана 12. августа у капели Св. Симеона Мироточивог у средишту Српске Патријаршије.

Митрополит Амфилохије је у беседи изговорио ствари збуњујуће многим верницима, али и читавом Сабору архијереја СПЦ, који и том питању има другачије мишљење од Високопреосвећеног, што је Сабор и доказао својим одлукама о богослужењу из 2006, 2007. и 2008. године.

Митрополит Амфилохије се, у својој беседи, упитао: „Затворене двери и читање молитава тајно, не одвајају ли лаике од суштинског разумевања садржаја Свете Литургије? Ако се раздире завеса у јеврејеском храму у тренутку Христове крсне смрти, ко смо ми да је поново навлачимо, враћајући се обоготворавањем затварања двери старозавјетном законичарству?“

Митрополит Амфилохије је навео пример Патријарха Павла који је служио Св. Литургију у сали која има столице и бину без олтарске преграде, али са антиминсом. Митрополит је говорио и о праву оних који посте све постове и среду и петак да се причешћују на свакој Литургији.

Пошто је удружење грађана „Законоправило“ настало на основу борбе за поштовање одлука СА Сабора СПЦ у вези са служењем Свете Литургије, и пошто се у њему окупљају чланови лаоса – народа Божјег Српске Цркве, решили смо да консултујемо наш стручни тим и јавност упозоримо на теолошке и литургичке нетачности у беседи митрополита Амфилохија. Такође, јавност морамо упозорити на последице непоштовања саборских одлука у једном од најтежих тренутака наше крштене историје. Ево мишљења наших стручних сарадника.

 Митрополит Амфилохије (Радовић) против јеромонаха Амфилохија (Радовића)

 Да је било ко други, а не Високопреосвећени митрополит Амфилохије, изрекао то што је изрекао – могли бисмо да разумемо. Али, њега не можемо, с обзиром да је својевремено он имао сасвим другачије ставове. Као ђак Аве Јустина, он је био против литургијског модернизма. У часопису „Теолошки погледи“ 1972. године, писао је, поводом једног богословског Симпозијума у Солуну, када је упозоравао на могућност да намеравани VIII васељенски сабор буде копија II ватиканског концила. Тада је он о покрету за реформу богослужења говорио речима оца П. Родопулоса:

„Тај покрет за реформом богослужења, који је у току у Једадској Цркви, отац П. Родопулос доводи у свом предавању у вези са тзв. „литургичким покретом“ на Западу, особито оним у Римској Цркви после Ватиканског Сабора. Последњих година, додао је он, у извесним црквеним круговима се препоручује чешће причешћивање, активније учешће мирјана у богослужењу, упрошћење и скраћење богослужења, читање молитава Литургије наглас, укидање иконостаса. Разлози који се наводе у прилог тога практичне су природе; важну улогу игра и „носталгија“ за тим временима (чешће причешће, учешће лаика у богослужењу), али истиче да приступ свему томе није богословски утемељен, није увек у складу са структуром православног богослужења и црквене архитектуре. Са канонске тачке гледишта није дозвољено да богослужење Цркве мењају приватне личности, будући да је ово израз вере. Зато сваку промену треба припремити кроз дубоко проучавање сходно општем духу богослужења и пастирским потребама цркве“.

Слагао се духовни син Јустинов и са православним свештеником Феризом Беркијем из Мађарске, који се бунио против укидања иконостаса у Грчкој и скраћивања богослужења, говорећи да кад „буде скраћена фудбалска утакмица на пола часа, тек тада нека говоре о скраћивању Литургије“. Млади отац Амфилохије говорио је да грчки реформатори нису имали „далековидост једног владике Николаја и његове духовне дубине“.  Упозоравао је на две врсте приступа богослужењу – једна се залаже за живљење у складу са Законима богослужења, а друга за реформу, о чему јеромонах Амфилохије каже:

„Други пак, руковођени првенствено „потребама времена“ приступају богослужењу, мање-више на спољашњи начин, превиђајући факат да је „закон молитве“, у органској вези са „законом вере“, и да промена првога не може а да се не одрази на другоме. Тај спољашњи приступ богослужењу, уствари је спољашњи приступ самом Предању Цркве и црквене историје. А кад се не осети сва унутарња дубина, важност и димензије једне ствари, онда је лако одрицати се од ње и замењивати је другом. За цркву, за њено Предање и њене Светитеље богослужења, тј. молитва је основн и закон човековог постојања („непрестано молите се“). Отуда на историјски развој богослужења не треба гледати као на декаденцију првобитног „простог“ богослужења, већ као на све потпуније живљење и доживљавање тог првобитног „закона молитве“ преданог од Христа и Његових Апостола. Кад молитва кроз веру постане вапај бића и основна потреба живота, онда хришћанин не хита да је скрати, него напротив, да погрузи сво биће своје и сав живот, и сав живот света у њој. Најбољи сведоци тога су Светитељи, који и у томе остају једино мерило нашег односа према богослужењу у Литургији Цркве“.

За јеромонаха Амфилохија у богослужењу Цркве није било безначајних ситница и богословских небитности. У свом чланку о Св. Никодиму Агиориту, кољиварима и братствима савремених грчких реформиста, штампаном у „Гласнику СПЦ“ 1976. године, он је бранио кољиваре који су тражили да се помени за покојне не обављају недељом, него суботом, јер је недељни дан – дан васкршње радости. И у том тексту се заложио за верност православном богослужбеном предању, и упозорио на то да је у Грчкој „настојање на честом причешћивању довело у пракси до слабљења поста као неопходне припреме за Свето причешће“. (Бивши јеромонах, сада митрополит, у својој новој беседи инсистира на честом причешћивању без припремног поста).

Наравно, ако неко има благослов свог духовног оца да се чешће причешћује, ми немамо ништа против. Али, Свети Јустин Ћелијски је јасно говорио да се човек за Свето Причешће спрема постом, молитвом и исповешћу, и да се само тако достојно припрема.

О томе он пише у III тому своје Догматике, и ми сматрамо да је његова реч најисправније руководно начело за савремене Србе православне вере.

О олтарској завеси

Завеса је дрвена појава у хришћанском храму. Појавила се у IV веку, а можда и ранијхе, и свлачена је и навлачена у одређеним деловима Литургије.

Имају је и Копти и Јермени, који су се од православаца одвојили још пре 15 векова! (Наравно, приликом архијерејске Литургије завеса се не навлачи, осим приликом причешћа свештенослужитеља). Зна се зашто се завеса навлачи – до Малог входа Литургије који служи свештеник, њена навученост означава Христово пребивање у скривености Назарета; за време Малог входа она се уклања, па се опет навлачи до Великог входа, који симболички означава Христов одлазак на Голготу.

Навлачи се и после возгласа „Светиње светима!“, а уклања на возглас „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“, и то означава Христово тродневно васкрсење.

Ево шта је о свему томе пише Уредништво „Банатског весника“, бр. 3-4, 2006. године:

„Чује се да некима смета иконостас. А иконостас јасно има свој библијски прототип. Још у Старом Завету (Изл. 26,31-33), по Божјој заповести, улазак у светињу над светињама био је направљен у виду четири стубића и троструког пролаза, са завесом н а којој сус били извезени херувими. Иконостас су православни доживљавали као јављање Божанског Света, а троја врата на њему као симболички приказ троструких врата Небеског Јерусалима (Откр. 21,13). Свети Симеон Солунски каже: „Стубићи у иконостасу означавају одвајање чулног од духовног и као да представљају свод који раздваја духовно од чулног; а то што се они налазе око жртвеника Христовог значи да постоје стубови у Цркви његовој, који Њега проповедају и нас утврђују. Зато се изнад стубића налази космит који означава савез љубави и јединства у Христу, светих који су на земљи са онима који су на небу. Зато се поврх космита, на средини између светих икона, изображава Спаситељ, а с једне и друге стране Његова Мајка и Јован Претеча, анђели и аспостоли и остали свети, тако да све то представља и Христово пребивање са свецима на небу и Његово обитавање сада се нама као и то да Он треба опет да дође“. Код монофизита (Јермена, рецимо), који нису са православнима већ миленијум и по, не постоји иконостас, али постоји завеса, која се навлачи у одређеним деловима Литургије, нарочито за време анафоре. Дакле, то је више него древна литургијска пракса. Што се тиче отварања и затварања двери, још од доба Светог Максима Исповедника видимо да је ова пракса постојана. Он наглашава да је затварање двери после читања Еванђеља оно што „показује пролазност свега материјалног и ступање достојних у духовни свет, то јест у брачну одају Христа, која ће се десити после оног страшног разлучења и још страшнијег Суда“.

Мали и Велики вход са отварањем двери јасно описује и објашњава патријарх Павле, у тексту „Кад се царске двери отварају за Мали и Велики вход“: „Кад служи сам свештеник без ђакона, по прочитању молитве Никтоже достојин, он треба  да отвори двери, узме кадионицу и окади све по реду, остави кадионицу па прочита херувимску песму трипут, уз по један поклон, онда целива крст, антиминс и престо, па одлази у проскомидију“ (Нека питања наше вере бр. 3).

Склањање и навлачење завесе такође, има свој дубок смисао.

Грчки литургичар Јован Фундулис јасно каже: „Затварање часних двери дугујемо мистичким и симболичким разлозима, који су истина данас ослабили, међутим, раније су били распрострањени и одиграли су важну улогу у образовању и развоју светог богослужења“.  И још каже Фундулис: „Навлачење завесе на Часним Дверима у време певања причестна, које је у парохијама до данас очувано, има своју потпору у древном литургијском обичају, као што то сведочи пракса манастира и словенских Цркава, као и Јерменске цркве, и као што то сведоче и поједини стари кодекси. Отврање Часних Двери на апозив „са страхом Божјим“ је сматрано изображавањем померања камена с гроба Господњег приликом Васкрсења, а појављивање Светог путира као појава самог васкрслог Христа“.

Дакле, предањска пракса Цркве и у овоме је јасна“.

Зачуђујућа је и тврдња да цепање старозаветне завесе значи да у православном храму не треба да буде катапетазме (олтарске завесе).

Зашто се поцепала завеса јерусалимског храма, каже нам Свети Николај Жички у свом богомудром тексту „Завеса“:

„Када је славни и велики Господ наш на Крсту издахнуо, гле, завјеса црквена раздрије се на двоје од горњек краја до доњега. Каква је то завеса и какво је значење њено? То је она главна завеса у шатору од састанка, друга по реду, која је стајала на вратима светиње над светињама, и која је скривала свједочанства, то јест, спомене Божанске моћи, откривене Израилцима  на путу њиховом избављења из Мисира до уласка у земљу обећану. Та завеса је била изграђена од порфире и од скерлета и од црвца и од танкога платна узведенога, с Херувимима вјешто везеним (II Мојс. 26,31; 36,15). Саме боје ове завесе не подсећају ли на крв људску и тело? И сама ова завеса, која је скривала светињу над светињама, не подсећа ли на тело Христово, које је скривало Божанство Његово, из кога је извирала пројављена моћ Његова божанска? Тамо је завеса скривала сведочанства пројављеног божанства, овдје је тело човечје скривало божанство. Тамо завеса, овде завеса. Кад се ова завеса на крсту разорива, и она се на храму цепа. Кад стварност долази симбол одлази, кад је Цар присутан сви гледају у Цара, и нико у његову сенку. Ако се завеса тела смрћу разорава, то је само за кратко време – разорите ову цркву (тј. тело) и за три дана ћу је подигнути – међутим, завеса пред олатаром Старога Завета цепа се занавек. У томе је разлика између једне завесе и друге, између сенке и стварности, између наговештаја и истине.

Али, зашто се раздире завеса пред светињом над светињама, баш у часу када смрт умртви тело Христово на Крсту? Зато што телесна смрт Христова означава свршетак старога и почетак новога. Старо је почело са јагњећом крвљу, а ново са крвљу Сина Божијег, јагњета Божијега. Јер, где је завјет ваља да буде и смрт онога који чини завјет (Јов. 9,16). Још: шта би имала више да скрива завеса  у храму, кад светиња над светињама није више била у олтару иза ње, него на Крсту на Голготи? Последњи олтар Старога Завета био је на Мореји, а први олтар Новога Завета био је на Голготи. Завеса на овом новом олтару није више била од обичне порфире и скерлета и обична платна, као на старом, него од порфире крви и под платна тела. Стара завеса скривала је спомене, сведочанства о чудесима Чудотвораца, а ова нова завеса скривала је самога тога Чудотворца. Спомени на Чудотворца пак губе значај у присуству самога Чудотворца. Ако Јевреји после тога траже чудеса иза подеране завесе, узалуд ће их тражити, неће наћи више ни чудеса нити спомена о чудесима. Све је то ишчезло за навек. Ако ли пак траже знамења и чудеса иза завесе распетом тела на Голготи, наћи ће их у таквом обиљу у каквом је обиљу мана с неба падала и хранила њихове претке у пустињи. Јер иза те завесе није само чудо него Чудотворац, Творац свих чудеса на небу и на земљи, чудеса неописаних и недомисливих, која могу кроз сву вечност утољавати највећу жеђ за чудесима.“

Међутим, Владика Николај, нам каже да и Нови Завет није без завесе; та завеса је чак и у Светом Причешћу:

„Завеса је у Причешћу. Под завесом хлеба и вина ми се хранимо Христом Господом. Као год што је Његова телесна завеса скривала истинито Божанство, тако завеса хлеба и вина скрива истинито Божанство Његово. И она и ова завеса скривају исту тајну, исту силу, исту премудрост, исти живот вечни. И ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека, рекао је Он учесницима при растанку са њима. При растанку Он каже: ја се растајем од вас, него: ја сам с вама до сврштека века! Како? Да ли духом Својим? Да ли успоменом? Да ли само у срцима ученика, који су неколико година били с Њим? И то, и друго, и треће. И још четврто – под завесом, дотле се и Он јавља под завесом. Кад Господ каже апостолима, да је Он с њима до свршетка времена, очигледно је да Он то не говори само апостолима, него свима вернима до свршетка времена. Јер апостоли нису остали на земљи до свршетка времена. То Он говори целој Цркви на земљи, Цркви која је завеса Његова, и у којој Он стоји под завесом освећеног хлеба и вина. Умилни човекољубац хоће да покаже Своју љубав према свима нама као што ју је показао и према апостолима. Апостоли су гледали тело Његово, целивали лице Његово, додиривали руке Његове; грејали се под светлошћу очију Његових. Јован се наслонио на прси Његове. Тома је додирнуо ране Његове. Ко од нас не би желео, да је у оном времену живео и имао то задовољство апостола? Но гле, Он је знао унапред за ову жељу нашу, и унапред је испуњавао благословивши хлеб и вино да нам буду место тела и крви Његове, једна завеса место друге завесе. Да би га и ми сви могли не само дидирнути него Њиме се хранити. Да би тако и ми сви имали задовољство, раносилно задовољство апостола.

Но, и ова завеса хлеба и вина расцепиће се једног дана, то јест по свршетку света, кад престану дани и ноћи и настане Дан, у коме место сунца и звезда светли Бог – Бог без завесе – и кад престану рађања и умирања и настане живот без краја и конца. Кажем вам да нећу од сад пити од овог рода виноградског до оног дана кад ћу пити с вама новога у царству оца својега. (Мат. 26,29).“

Руски теолог Леонид Успенски о новозаветном односу према старозаветном храму каже:

„Хришћанство је схватило древни старозаветни обред не само као припрему Божијег Промисла и праслику новог обреда већ и као свој нужни основ: наиме, једино је преузимањем ових суштинских категорија (храм, свештеник, жртва) било могуће изразити и приказати новину Цркве, као појаву онога што је било обећано, остварење надања, есхатолошко испуњење“. Ова „транспозиција“ једне од основних категорија храма испољила се, у разматрањима хришћанске цркве, као продужетак старозаветног храма, али и синагоге. Као сабор верника (ekklisia) окупљених ради заједничке молитве, хришћанска црква наставља синагогу, али представља истовремено наставак и храма јер он није само место заједничке молитве, већ уједно и место где се испуњава Света Тајна, место жртвоприношења. У ствари, овде имамо много више од самог продужетка: то је испуњење једног новог смисла. Далеко од тога да мења обредни оквир, напротив, ово претпоставља позајмљивање истог из Старог Завета. Можемо претпоставити да је овај оквир био повезан са литургијским облицима које је хришћанство позајмило од јудаизма, у оквиру храмовног и синагогалног обреда. Унутрашњи простор хришћанске цркве, баш жртвеник у старозаветном храму, и место читања Светог Писма у синагоги, посматра се са становишта служби које се тамо обављају. Дводелна структура литургијског скупа извире из јерархијске природе Цркве... Такође, њена просторна пројекција у видљивом раздвајању свештеника и верника чаини се непроменљива од самог почетка хришћанског обреда. То је место у коме се испуњава евхаријстијска Тајна која представља духовно средиште читавог здања и одређује у потпуности њен унутрашњи садржај. Простор у коме се налази Часна Трпеза и у њему преславно Тело Христово је одвојен од остатка цркве и чини свето место, светилиште, олтар (бема). Свети Оци у олтару виде „место које представља други долазак због Онога Који ту царује и Који ће судити живима и мртвима“! Овакво схватање есхатолошког суда објашњава дванаест стубова из Константинове цркве, који одговарају броју апостола који ће седети на дванаест престола да би судили над дванаест пламена Израиљевих (Мт. 19,28); Лк. 23,30). Видимо да овакво поимање олтара без сумње сеже у прве хришћанске векове: од IV века има симболички израз и бива представљено Етимасија, предстола Судије Другог доласка и смештено је управо на граници олтара, на лучном своду. Такође, су на тријумфалном луку приказивани Христос са дванаест апостола.

Завеса или преграда, или обоје заједно, били су спољашњи знаци који су изражавали јерархичност делова цркве. Према једном од првих научника коаји су спроводили истраживања о иконостасу, „употреба завеса чини се старијим од употребе преграда“. Могуће је да су завесе биле најстарија форма преграде. Чињеница да Посланица Јеврејима (10,20) пореди Христово Тело са храмовном завесом може засигурно да подстакне употребу завесе на крају Светиње над светињама новозаветне цркве, како би нагласила аналогију са старозаветним храмом. И управо је у овом смислу свети Софроније Јерусалимски изразио такву аналогију, међутим, она се не односи на завесу, већ на архитрав преграде. Овај kosmitis украшен крстом је представа (ekfriguisma) распетог Христа (то јест Христовог тела). Истовремено је и слика  (typos) завесе. Касније, како ћемо то видети, ма каква била усвојена форма олтарске преграде, њена аналогија са старозаветном завесом наставиће да живи у црквеној свести.

Можемо, дакле претпоставити да преграда и завеса, као изрази самог принципа поделе нису само некакав примитивни обичај, већ су укорењени у обредном наслеђу Старог Завета, и везани су за хришћански култ. Оно што је у Старом Завету била будућност постало је садашњост. Али и на садашњост је са своје стране претпоставка и слика будућности. Царство Божије представљено у Христу је Царство будућег века. Заједничарење у овом Царству не укида границу између времена и вечности и та граница је у цркви означена као положајем места Евхаристије, тако и преградом. Преграда, завеса и касније иконостас, који одвајају олтар од брода цркве означавају границу између два света: света ван ван времена и света у времену. „Царске“, или „свете“ двери постоје од настанка олтарске преграде, оне су украшене иконама од најстаријих времена. А Грабар сматра да су постојале већ у V-VI веку. Обично су на њима представљене Благовести, а испод четири јеванђелиста. Ређе се на њима могу видети св. Василије Велики и св. Јован Златоусти како у рукама држе књиге јеванђеља, или свитке са текстовима из њихових Литургија“.

Тихо и гласно читање свештеничких молитава Владика  

Владика Амфилохије се, тражећи гласно читање свештеничких молитава, разилази са светоотачким тумачењима Лигургије, које говоре о тихом читању тих молитава. Амерички истраживач овог проблема Кирил Квадроне каже (О Светој Литургији и променама у њој, Вршац, 2008.):

„Свети Герман Цариградски узказује да је сама природа молитве народа различита од природе молитве свештеника. Према томе, чак и ако помиње непосредно тајну молитву, он у најмању руку показује да су оне сагласне са вером коју је примио од својих претходника. Свети патријарх пише да: преграда испод олтара указује на место молитве, изван ње је место за народ, док је унутрашњост, Светиња над светињама, приступачна само за свештенике“. Он бива још одређенији када, тумачећи Велики вход пише: „Свештеник са одважношћу приступа престолу благодати Божије и искреног срца и у поуздању вере беседи са Богом. Он више не беседи кроз облак, као што је чинио Мојсеј у шатору, него непокривеног лица созерцава славу Господњу. Он је научен божанском познању Пресвете Тројице и вере и „лицем у лице“, обраћа се Богу, тајанствено, објављујући тајне скривене од памтивека и од поколења, али које су нам сада откривене јављањем Сина Божијег... Бог је уистину невидљиво беседио са Мојсејем и Мојсеј са Богом; сада тако и свештеник стојећи између два херувима у светилишту и клањајући се због страшне и несхватљиве славе и блистања Божијег, и созерцавајући небеску Литургију, он бива посвећен  чак и у блистање живототворне Тројице... Свештеник созерцева и објављује трисвето величање серафимских сила и четвороликих бића. Будући заклоњен херувимима и серафимима који гласно ускликују, он објављује „Победничку песму певајући...“

Говорећи о поклонима и са њима сједињеним молитвама које свештеник твори током Анафоре, свети Герман пише: „Свештеничко служење Божанске Тајне док се приклања показује да он невидљиво беседи само са Богом; јер он созерцава божанско преосветљење, он бива озарен блистањем славе лица Божијег“...“

На почетку свог коментара на Литургију оглашених, свети Николај Кавасила пише:

„На почетку свештеник позива народ на молитву, јер је он назначен за ово служење и из тог разлога је постављен испред народа. Он је овде такође и као њихов представник и посредник, тако да његова молитва може да буде делотворна... Истовремено, они за које се моли доприносе колико год могу својим врлинским владањем, молитвама, благошћу, правдом и свим осталим за шта знају да је Богу угодно...“ Онде видимо начело да не могу сви подједнако делити са свештеником учешће у божанској служби. „Истовремено, док ђакон изговара прозбе а благочастиви народ се моли, сам свештеник се, унутра олтара, у тишини моли за присутне и за тај свети дом...“ Када заврши „своју тајну молитву, свештеник онај стих који објашњава изговара наглас, тако да га сви чују, јер је то закључак и славословље; он жели да на тај начин сви верни учествују у његовом похвалном појању, како би васцела црква узносила хвалу Богу. И, заиста, читаво сабрање се уједињује у његовој молитви, јер када он изговара славословље, сви верни одговарају: ’амин’ и, изговоривши ову реч, они присвајају све речи јереја“.

Ово још снажније наглашава неубедљивост оних ранијих аргумената којима се тврди да, с обзиром на то да народ изговара „амин“, целокупна свештеникова молитва мора да се чује. И опет, током другог антифона, „свештеник са своје стране изговара молитву за све верујуће који се моле заједно са њим, молећи да сваки од њих добије од Бога оно што је њему лично на корист... и опет... сам крај молитве... изговара наглас“. После Јеванђеља, објашћњава св. Николај, „свештеник се још једном моли за самога себе и за присутне, да неосуђено стане пред свету трпезу и да верни који се моле са њим буду удостојени причешћивања Светим Тајнама“. После великог входа, „свештеник се темељно припрема, очишћује се молитвом и бива спреман за жртвоприношење“. Ова молитва је лична, али је она истовремено и једна од оне три поменуте ствари којима он такође „припрема и присутни народ за ову благодат“. Свети Николај потврђује да је истински богослов када, тумачећи завршетак Литургије, пише:

„Након што је жртвовање завршено, са закључним славословљем и након што су свети обреди ваљано одслужени, требало би приметити како свештеник, да тако кажемо, приводи крају своје општење са Богом и постепено силази са тих висина да би беседио са људским родом. Он то чини како доликује свештенику, јер то чини са молитвом, тако да и начин и место његове молитве симболише овај силазак. Као прво, он се унутар олтара лично обраћа Богу и тајно се моли за самога себе. Затим излази из олтара и, стојећи усред збора, гласно изговара, тако да свако може да чује, молитву заједничког мољења за Цркву и за све верујуће“.

Свети Симеон Солунски говори нам о неким тајним молитвама свештенства, које се узносе док хор певас нешто сасвим друго. Он нам каже да тајно кађење пре вечерње и јутрења означава „божанску славу и благодет коју свештенику даје анђео, и да је дом Господњи преиспуњен славом“.

Исто тако, онима који би да кажу да је њихово право да чују тајне молитве, јер је Литургија дело народа и јер смо ми подједнако део ове службе као што су то и свештеници, свети Симеон одговара:

„Божанство и најсветија служба над службама је... издвојена и потиче само од Исуса, и она је задатак свештенства... Она је нешто особито, дело Самога Бога и могу да је врше једино свештеници и нико осим њих“.

Осим тога, није било потребе да им се гласно говори током служби које су одржаване у Солуну, „јер свештеничке молитве Богу помињу ствари о којима појци певају“. Чак и ако су речи које чита свештеник док поју појци другачије, суштина је иста.

Исто тако и данас, свештеник, ђакон, хор, па чак и сабрање верујућих – сви понаособ имају своју улогу у богослужењу. Исти је циљ, али су функције различите. Симфонијски оркестар изгубиће своју лепоту уколико сви буду свирали исту мелодију или ако би сви свирали, први део. Потребна су и друга и трећа виолина, као и друга и трећа труба, као што су потребне и прва виолина или прва труба. Чак и труба и бубањ доприносе лепоти као целини. Уствари, прихватањем свога места трубе, бубњеви, чинеле, итд. достижу већу лепоту од оне коју би икад могли да достигну, било сами, било покушавајући да доминирају музичким комадом. На крају, наравно, мора да постоји и један диригент. Само ако сваки верујући испуњава своју улогу, усаглашавање мелодија може да се оствари тражени заједнички  циљ блиставог извођења класичне композиције, или, како је то изразио св. Дионисије, „због те богонадахнуте, јерархијске хармоније, свако је способан да, колико је то њему могуће, буде причастан Ономе, Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта“.

Наш осврт на св. Симеона завршићемо коначним описом значаја тајних молитава као оних које су повезане са јерархијском природом наше свете Цркве. Он пише:

„После молбе долази прозба и приклањање главе, када сви повијају главу и стоје у тишини, означавајући безгранично страхопоштовање које дугујемо Богу, пројављујући наш положај слугу и потчињеност. Кад свештеник моли Бога, јединог светог Господа Који обитава на висинама Своје славе и све види, Којом смо сви ми потчињени и телом и душом – када проси божански благослов, опроштај наших вољних и невољних грехова и наше овоземаљско и небеско добро, он подиже главу, будући укрепљен од Бога. Свештеник, који се усправља са народом, благодари Богу и пева: „јер Теби приличи да нас милујеш и спасаваш“, и даје отпуст“.

Високопросвећени владика би требало да нам одговори – како славним лаицима Србима нису сметали завеса олтара и тихо читање молитава. Није то сметало Немањи и Стефану Првовенчаном, нити цару Лазару и Стефану Лазаревићу. Није сметало ни царици Милици, ни мајци Ангелини Бранковић. Није сметало Карађорђу и Милошу Великом, није сметало краљу Николи и краљици Милени. Не смета ни нама њиховим потомцима. Шта би Високопреосвећени Владика рекао Јефимији, ћерки господара Драме, која је за Царске двери Хиландара везла завесу катапетазму? Можда она није знала да се завеса старозаветног храма поцепала, и да више није потребна, кад ју је намењивала за покој душе свог мужа Угљеше и свог сина Угљеше?

Да лаици и не треба тек тако да пиље у олтар, каже нам и Свети Никита Ститат, ученик Светог Симеона Новог Богослова, указујући на то да је Христос Тајну Евхаристије ученицима предао на Тајној вечери, и то само њима дванаесторици, иако је то у то доба било много верујућих људи. Он каже: „Човеку-лаику није дозвољено чак ни да говори, нити да поучава у Цркви, а камоли да разматра страшне тајне Свештене Жртве“ и додаје: „Па ако су божанствени оци забранили прилаз жртвенику за све мирјане – то су они само царевима који приносе дарове дозволили улаз тамо – како им је уопште могуће чак и да се приближе жртвенику, кад се савршавају божанствене Тајне, а камоли да на њих бацају нечисти поглед и сасвим некажњено разматрају оно страшно и божанствено што се том приликом збива?“

А савремени светогорски старац, Василије, игуман  Ивирона, вели:

„Молитве које се читају тајно или гласно у Светој Литургији, иконостас који нешто скрива и открива, олтарске двери које се у једном тренутку затварају, па се опет отварају, све то говори о неким мистичним стварностима, о нечему што се налази изнад онога што се види и чује. Пошто тајна живота има ствари видљиве и невидљиве, опипљиве и неопипљиве, зато и Света Литургија не говори монотоно, и не покушава да на исти начин објасни све свима. И Господ се, као што се говори у нашем богословском предању, често објављиван скрива и скривен објављује“.

О местима служења Свете Литургије

 Литургија се, у ванредним околностима, заиста може служити и у шуми, а рани хришћани су, уместо антиминса, користили груди свештених мученика. Зато то што је патријарх служио на бини, без завесе, окружен столицама, не доказује ништа о томе да олтар треба да буде без катапетазме и иконостаса.

Храм је храм, а посебне прилике су посебне прилике. Али, патријарх је, у III тому своје књиге „Да нам буди јаснија нека питања наше вере“  јасно рекао кад се завеса повлачи и навлачи и да се молитве читају тихо. Он је јасно рекао и то да свештеничке молитве треба објаснити верницима путем поуке и проповеди, а не микрофоном и викањем у олтару.

Уосталом, сваки црквени верник зна шта свештеник чита у олтару, а они који једном, или два пута годишње долазе у Храм нису за то заинтересовани.

После свега изнетог, види се да је теолошка аргументација митрополита Амфилохија много слабија од теологије јеромонаха Амфилохија. Очито је то због изневеравања основног става његовог духовног оца, Светог Јустина Ћелијског, о коме је и сам владика Амфилохије беседио, на трибини у Крагујевцу као чувару свете саборности. Јер, ава Јустин није из Литургије избацио тропар трећег часа (иако се није слагао с тим додатком), зато што о томе треба да одлучује Сабор СПЦ, а не појединац.

Уместо закључка

Ми видимо на делу борбу митрополита Амфилохија. Али, авај, то није борба за нашу Свету саборну Цркву! То није борба за светоотачко предање! То није борба за поштовање реда и поретка – за поштовање одлука  СА Сабора – тог највишег органа власти у СПЦ.

 Та нам борба веома личи на борбу за власт. Ми видимо борбу митрополита Амфилохија против јеромонаха Амфилохија. Ми видимо борбу члана СА Сабора СПЦ против истог тог Сабора.

Ми, које поједини властољубци  кад добро хоће да се наругају народу Божијем, из „милоште“, зову „неки забринути верници“, ми ваистину јесмо забринути:

- Забинути смо пред чињеницом да смо прошли кроз време када су себељубиви и властољубиви урнисали животе наше, говорећи (кад своју самовољу спроводе): „не треба се држати закона ко пијан плота“.

- Забринути смо пред чињеницом да изгледа улазимо у време када себељубиви и властољубиви, у мантијама, хоће да урнишу душе наше, игноришући прописе СПЦ, одлуке СА Сабора, достојну припрему за причешће...

- Забринути смо што властољубци збуњују и саблажњавају стадо Христово.

- Забринути смо што видимо како се поједини архијереји не либе да упропасте све оно што смо ми, народ Божији, наследили од отаца наших, е да би угодили себи, е да би се докопали части и власти. Због тога они руше ауторитет Сабора, Синоду дају оно што му не припада, а онда и Синод полако срозавају у митрополит-биро.

Ако је и од једног митрополита, много је! Поготово што он није ни мислио, ни говорио ово што сад мисли и говори, да би евентуално угодио својим будућим бирачима на Сабору.

Трагајући за одговором на питање откуд ово двојство воље у јеромонаху (потоњем митрополиту) Амфилохију – обратисмо се светом владики Николају, а он нам отвори очи говорећи:

„Док је стајао под светлошћу лица Христова, Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но, кад га је обузела тама јеврејска, он се сагласио са делима таме. То је семе, пало у трње. Док је Христово лице светлело над семеном, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио о Цару небесном, рекавши му: ти не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело (читати: страх за трон) надвладао је страх за душу као што се и дан-данас понекад дешава“.(Охридски пролог, Глас цркве, 1997, књ. 18 стр. 177)

Да, да! И дан данас се, понекад, нажалост дешава!

Слава и хвала Светом владики Николају који бдије над спасењем душа наших, који нас учвршћује у љубави, у саборности, у чувању светоотачког предања.

Позивамо митрополита Амфилохија да се врати својим учитељима ави Јустину и владики Николају. Позивамо митрополита Амфилохија да се врати јеромонаху Амфилохију, те тако врати наше поштовање које смо имали и гајили према њему, сећајући се Откривења Јовановог: „И трпљење имаш и намучио си се за Име моје, и нијеси сустао. Али ми је криво на тебе, што си ону прву љубав твоју оставио. Сјети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дјела чини“ (Отк. 2, 3-5).

Покакјање нам је свима потребно, јер само покајани можемо се вратити саборности Цркве Светосавске, чији је Сабор епископа јасно рекао како се служи Света Литургија.

 Уочи Велике Госпојине, 2008.

 УГ „Законоправило“

Последњи пут ажурирано ( петак, 13 март 2009 )