Једном давно у младости, са сjајем у очима, мислио сам да је сва прљавштина у свету, а да је у Цркви (званој „светлост света“!!!) – све како треба да буде људски и још више него само људски – уосталом, ту се чувају Божије заповести.
Много година касније, човеку који долази у Цркву могу само да посаветујем да остане близак са простим свештеницима, избегава читање црквених вести, а посебно избегава сусрете и упознавање са црквеним службеницима, а посебно епископатом, јер то су људи са тако печеном савешћу, без части и моралних начела, да су световни безаконици у поређењу са њима само деца.
У свету многи живе у злу, али бар не обмањују себе и друге око тога, не представљају се као свеци, а у суштини су ђаволи, блудници се не претварају да су чедни, разбојници се не претварају да су побожни и самилосни, који наводно свима помажу, а они који су навикли да живе у луксузу не граде се бесребреницима.
Међу црквеним чиновницима и епископатом обмана, злоба, двоумље, подлости итд. постали су норма живота... авај. Какве везе уопште има хришћанство с тим? То је проблем: оно нема никакве везе с тим - у суштини нема никакве везе са њима...
Превод: "Борба за веру"
Извор:https://t.me/alex_voznesensky/20758
Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!