Черчил спасао Анту Павелића!
Овај истраживач написао је књигу „Лов на злочинце“, а она је убрзо по објављивању постала историографски бестселер у Уједињеном Краљевству. У овом делу негирају се уврежени стереотипи о послератном времену: тајна мрежа „Одеса“, уз чију помоћ су, наводно, злочинци бежали од савезника, није никада ни постојала, нацистички крвници после рата су регрутовани у шпијунске савезничке редове, а труд да се ухвате ноторни нацисти, попут Јозефа Менгелеа и Адолфа Ајхмана, био је минималан, и у њему је сасвим споредну улогу имао извикани Симон Визентал.
У разговору за загребачки „Глобус“, Волтерс се највише бавио Антом Павелићем, кога, како сам каже, сматра „једним од највећих злочинаца у Другом светском рату“.
- Павелићев однос с Британцима био је предмет многобројних теорија уроте. Свакако су Руси, Југословени и Американци веровали да су Британци с њим постигли одређен договор, јер су желели да га имају под својом контролом, али и да уједно буде на слободи - каже овај историчар. - Јула 1945. године, југословенски амбасадор у Лондону др Љубо Леонтић обавестио је Форин офис да је Павелић у притвору и да се налази на аустријској територији, која је под контролом британске војске. То обавештење поново је послато месец дана касније, као и додатна информација да је Павелић у рукама Британаца у Клагенфурту.
Британци су, међутим, наставља Волтерс, тврдили да га они не држе, и да се чују нагађања како се налази на подручју Салцбурга, који је био под Американцима. Иако су Британци у септембру послали писмо у којем тврде да чине све што могу не би ли пронашли Павелића, Југословени им нису веровали и дипломатско натезање наставило се унедоглед.
Тито је, према Волтерсу, сумњао да Британци држе Павелића како би га искористили да збаци нови комунистички режим успостављен у Југославији. Чак је, због тога, у причу „ускочио“ и Стаљин, оптуживши Черчила да жели Павелића поново да устоличи у Југославији. И Американци су били уверени да су Британци склонили Павелића на сигурно како би га у будућности искористили за своје планове.
- Као историчар, настојим да будем врло опрезан и веома прецизан у ономе што пишем. Морам да кажем да све упућује на то да су Павелића штитили и Британци и Американци у одређеним раздобљима после завршетка Другог светског рата - каже Гај Волтерс. - То су чинили, јер су се бојали Тита и јер су се надали да би можда Павелић могао да поведе јак антикомунистички покрет. Имао је много људи који су му били одани и он је Западу, свакако, могао да буде од користи.
Поглавник није устоличен, јер се, како оцењује британски историчар, показало да је Тито био „превише јак“.
- Моје је мишљење да су му савезници помогли, ако никако другачије, онда тако што су зажмурили на једно око када је требало. Није случајно живео у Буенос Ајресу. Не постоји ниједан досије о Павелићу у британским архивима. Не желим да кажем да је баш то што тај досије не постоји неки доказ, али све мирише на неки договор - објашњава Волтерс, који је неслужбену потврду оваквих теза добио и од пензионисаних британских обавештајаца. Они су му рекли да се, на неки начин, подрзумевало да је Павелић под њиховом заштитом.
Колико је Запад мало занимало откривање зликоваца, показује и податак да је у Аргентини име супруге Јозефа Менгелеа било у телефонском именику, а да нико никада није покушао да позове тај број. Менгеле је мирно проживео живот у егзилу иако је, сигурно, скривио смрт више од пола милиона људи, колико их је послао у Аушвиц.
ПРАЗАН И СЛАБИЋ
ВОЛТЕРС мисли да није истина да је Павелић држао на свом радном столу теглу пуну људских очију. Када је почео да пише књигу, није превише знао о Павелићевој биографији, али каже да га је на крају доживео као врло празну особу, као слабића који није могао без потпоре моћнијих и јачих од себе да би задржао власт.
БЕС ЗБОГ СРАМОТЕ САВЕЗНИКА
ВОЛТЕРС не крије да је због закључка до којег је дошао, био бесан и искрено тужан. Обећање савезника да ће ратне злочинце прогањати до краја света показало се само као згодан део државничких говора. Процењује се да би око 80.000 људи ушло у категорију ратних злочинаца. Данас их је, можда, највише 80 међу живима, процењује он и додаје:
- Апетит за лов на нацисте једноставно није постојао. Касних четрдесетих и раних педесетих постојала је силна политичка воља да се с ратне реторике пређе на нешто сасвим друго, а то је био нови непријатељ, Совјетски Савез. Заиста ме фрустрира чињеница да смо ми Британци престали да ловимо нацисте још 1948. године, и да после тога више није било никаквих правих покушаја. После се показало да се уз мало труда могло доћи до њих.
http://www.novosti.rs