БОРБА ЗА ВЕРУ - Подршка Патријарху Иринеју у борби за саборност Српске Цркве

ПОДРШКА ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ У БОРБИ ЗА САБОРНОСТ СРПСКЕ ЦРКВЕ

Од тренутка устоличења Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј био је изложен снажном медијском притиску. Поједине Патријархове изјаве вађене су из контекста и са тендециозним новинарским коментарима презентоване јавности. Да је то истина потврдио је и сам Патријарх у свом интервјуу „Православљу“ бр. 1029, од 1. 2. 2010. На питање „да ли се Ваше изјаве о доласку папе у Србију, како су медији преносили, могу тумачити као позив, или је то погрешно схваћено? - Патријарх је одговорио: „Доста погрешно је схваћено! Поготово изјаве дате на питање да ли би Црква била противна доласку папе. Пре свега, папа неће доћи без позива. Позив папи нико није упутио, а зна се пут и начин како се то чини.“

С обзиром, дакле, на чињеницу да је било очигледно да је против нашег Патријарха покренута моћна пропагандна машинерија, која је све његове изјаве усмеравала углавном у једном правцу (како је, тобоже, Његова Светост већ упутио позив папи да дође у Србију) наша одлука је била (и јесте) да нашем Патријарху помогнемо колико до нас стоји. На првом месту то је молитвена подршка, а на другом то је наша одлука да изјаве Патријархове (по могућности) преносимо у целости. Зато је наш сајт први објавио интегралну беседу Његове Светости изговорену на устоличењу (http://borbazaveru.info/content/view/1921/37/).

Неки медији, који су традиционално непријатељски настројени према Српској Православној Цркви и српском народу, успели су да пласирањем лажи међу многим светопредањски настројеним верницима изазову смутњу и неповерење према Патријарху Иринеју. Усвојивши као своје мишљење оно што је јавности сервирано из гебелсовских пропагандних центара, поједини „ревнитељи не по разуму“ саблазнили су се „Патријарховим изјавама“. Патријарх је оптужен за „издају Православља“ и „папофилство“. Српски непријатељи су тако успели да делимично постигну свој циљ: атмосфера размирица и подела у СПЦ додатно је подгрејана.

Став Уредништва „Борбе за веру“ да новом Патријарху у његовом залагању за поштовање саборности у Цркви морамо помоћи свим снагама које нам стоје на располагању, међу „ревнитељима не по разуму“ протумачен je као скретање „Борбе за веру“ са линије бескомпромисне одбране вере. Упућена су нам и писма увредљивог садржаја, у којима је, између осталог, речено да смо због нашег става према новом Патријарху „надрогирани (Патријарховим) јеретичко екуменистичким изјавама“, да смо „лажови и кукавице“ и као врхунац увреда и клевета да нас је неко „купио“. Увреде су упућене и неким нашим угледним духовницима и сарадницима. Против једног од наших сарадника изнете су монстроузне лажи. Но, наше су савести потпуно мирне, јер на уму свагда имамо речи Светог Апостола Павла: „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло“ (2. Кор. 5,10).

Пошто је Његова Светост дао исцрпан интервју листу „Православље“, у условима и са мотивима потпуно православним (за разлику од тзв. „конференције за медије“), осврнућемо се на два Патријархова става изнета у том интервјуу.

Протојереј-ставрофор Миодраг М. Петровић поставио је Патријарху следеће питање:

>>Такозвана „литургијска питања” изазвала су, оправдано или не, многе недоумице и подељеност у српском народу. У Вашој Епархији нишкој таквих проблема није било.

Како решити те настале проблеме, и какав је став Цркве и Светог архијерејског Сабора по том питању?<<

„Да, то је једно врло важно питање. То питање је, по мени, искрсло потпуно непотребно, мада суштински то нису нека дубока питања, дубоке разлике. Али, с једне стране можда је и добро што је народ реаговао на такав начин, вероватно страхујући од већих разлика и размимоилажења, па је устао да брани поредак који код нас траје готово вековима.

Грешка је, по мени, и до једне и до друге стране. Грешка је прво оних који су лансирали те новине, што то није ишло преко Цркве. Требало је да то буде потврђено ауторитетом Сабора, да Сабор донесе своје мишљење и свој став по тим питањима. А грешка других јесте што исувише оштро реагују и стварају нимало мање проблеме од оних првих својом реакцијом која је неоправдана, јер се не ради ни о догмама ни о суштини Литургије. Ради се о неким обичајима који јесу обичаји, али не задиру у суштину. Е сад, то је тешко објаснити и свима представити у у правом светлу. Ту апсолутно треба стати на одлуци Сабора, док се не донесу нове одлуке по дотичним питањима. Треба да се држимо сви старог обичаја, да се не уносе забуне у народ, јер има прилично забуна и реакција. У Нишу ми недавно једна госпођа, врло честита, каже: „Ја више не улазим у ову цркву, овде су новотарци!” А зашто? Свештеник је (да ли случајно или намерно, не знам) пропустио да навуче завесу на Литургији! Дакле, народ је врло осетљив, и то ми морамо имати у виду.“

Прочитавши одговор Његове Светости, осетили смо радост и охрабрење у срцу. Радост што Патријарх Иринеј наставља стопама блаженопочившег патријарха Павла, који је саборни ум Цркве стављао изнас својих личних ставова; охрабрење – да ће се у најскорије време, већ на идућем СА Сабору, у мају месецу, почети решавање проблема несаборности и самовоље појединих епископа и свештеника, који већ неколико година игноришу одлуке Сабора о поретку Свете Литургије, чиме су изазвали велику узмемиреност и поделе у верујућем народу и свештенству, уз реалну претњу да те поделе (не дао Бог) доведу до раскола у нашој светој Цркви. Охрабрени смо и верујемо да ће са новим Патријархом Сабор Архијереја приступити решавању и других горућих питања, од којих је најважније питање неправославних учења на Богословском факултету у Београду и неким Богословијама, иако смо свесни да ће тај процес бити дуготрајан и озбиљан, и да се новотарци неће дати.

Своју чврсту решеност да САБОРНОСТ у Цркви победи самовољу, Патријарх Иринеј је показао и у интервјуу датом „Политици“ 2008. године. Доносимо неколико извода из овог интервјуа (http://borbazaveru.info/content/view/1912/53/)

„Вернике све више узнемирава разлика око начина служења Свете литургије, иако је Сабор донео одлуку да се поштује постојећи богослужбени поредак. Да ли је комисија за литургијска питања нешто решила?

Комисија до сада ништа није урадила. Али, поред свих невоља и проблема који су се појавили, због такозваних реформатора литургије, има једна позитивна и утешна ствар. А то је да народ чува веру и то је веома добро. Дешавало се у историји да су патријарски и епископи падали у јерес, а да је народ чувао веру. Наравно, далеко смо од јереси, јер ово и није никаква реформа. Ја сам за то да се поштује древна вековима утврђена пракса богослужења. А ако има нешто што је током времена ушло у литургију, а није оправдано, зна се ко то треба да решава. Не професори, већ Сабор јерархије. Ми смо део породице православних цркава и треба да видимо како на тај проблем гледају Грчка, Руска, Бугарска црква и Јерусалимска патријаршија. Не можемо ми да штрчимо и будемо најпаметнији.

Код верника постоји и страх да нас та реформа литургије потенцијално приближава католичкој миси?

Да ли има тенденција таквом приближавању, не знам. Али, има знакова да је то тако. Можда се и несвесно иде у том правцу. Када почну сва та размишљања како да се служи, завршићемо као протестанти. У протестантизму свако служи и тумачи Јеванђеље на свој начин и живи по Христу како он мисли да треба. Ми смо саборна црква и код нас се све одлучује на сабору јерархије. Када се појави проблем окупи се сабор помесне цркве, размотри и донесе одлуку и о томе информишу остале цркве. Најгоре је што је због питања служења литургије дошло до поделе у народу и што се не види крај томе, уколико се настави са реформама/.../ (подвлачења у тексту наша - прим. „Борба за веру“)

У одговору на прво питање које смо навели, Његова Светост је као позитивну и утешну ствар код проблема (реформа Литургије) који су се појавили, навео то што „народ чува веру и то је веома добро“.

У свом интервјуу „Православљу“ Његова Светост је као проузроковаче проблема жигосао реформаторе, што се јасно очитује из његових речи: „Грешка је прво оних који су лансирали те новине, што то није ишло преко Цркве. Требало је да то буде потврђено ауторитетом Сабора, да Сабор донесе своје мишљење и свој став по тим питањима.“ И сви борци за поштовање вишевековног богослужбеног поретка наше Цркве увек су истицали да суштина проблема и јесте у самовољи, којом се нарушава основни принцип на коме Црква почива – принцип саборности. О томе је предивно говорио Митрополит Амфилохије. Ево шта је он о саборности у Цркви и позваности народа да брани веру и поредак изјавио 1990. године:

Погледи Митрополита Амфилохија на саборност

У овом народу од времена Св. Саве и Немање све је решавано на Саборима. На црквено-народним саборима. То је оно што нам је у природи ове цркве. Саборност је једно од њених основних својстава и народ је васпитаван у том духу. Узмите један карактеристичан пример: у Његошевом "Горском Вјенцу" све се збива на Саборима о Петровудне, од Тројичинудне. Ту је народ који долази, који се окупља, који све решава. Нема ту никаквог центра ни врхушке.

Дакле, то је у природи овог народа и у ово време је на површину избила сама природа народа. То је у колективној свести овог народа. Ја то видим по својим црквеним општинама. Могу ја да будем епископ, али ја осећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лепо, он мене поштује као епископа али хоће и да ми каже: Јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо, ја сам разумно биће које има став и достојанство, одговорност пред Богом и историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти.

Православна Црква од памтивека васпитава човека и људе на одговорност пред Богом и пред историјом. Никакав централни комитет, никакав Сабор, никакав центар, рецимо римски, Ватикански, (а по принципу Romalocuta causa finita - Рим је одлучио спор је окончан), бечки, московски и цариградски. Уз поштовање свих, моја одговорност остаје моја одговорност. Неодузимљива пред историјом и пред Богом.

Из чланка "Сабор и достојанство", "Нин", 7. јануара 1990. (http://borbazaveru.info/content/view/1030/53/) (Подвлачења у тексту наша - прим. „Борба за веру“)

Митрополит Амфилохије је пре 34 године, као јеромонах, у још сажетијем облику указао на опасности од несаборности и самовоље као и на опасности од литургичких импровизација:

"Тај дух самовоље и јесте, дакле, оно што саблажњава и изазива неповјерење према литургичким реформама нашег времена уопште, као и према литургичким 'импровизацијама'''[...] (http://www.mitropolija.cg.yu/dvavoda/clanci/aradovic-koljivari.html)

Са великим жаљем у срцу, међутим, констатујемо да Митрополит Амфилохије није остао при својим некадашњим православним ставовима. Зашто је то тако, то знају Бог и он.

Патријарх Иринеј је у интервјуу „Православљу“ истакао да у проблемима насталим око поретка Свете Литургије постоји и грешка „ових других“, дакле, оних који бране саборност у Цркви: „...Грешку имају и ови други, јер грешка других јесте што исувише оштро реагују и стварају нимало мање проблеме од оних првих својом реакцијом која је неоправдана, јер се не ради ни о догмама ни о суштини Литургије.“

У цитираним речима Патријарха Иринеја изражена су два става којима ћемо посветити пажњу. Први је да рекција бранитеља саборности у Цркви била „исувише оштра“, и други – да литургијске промене у нашој Цркви не мењају суштину Литургије.

Пошто смо и сами суочени са штетним деловањем „ревнитеља не по разуму“, са потпуним поверењем примамо речи Његове Светости да има оних који су „исувише оштро реаговали“. Патријарх Иринеј, с обзиром на то што је рекао, сигурно има увид и сазнања о неким „оштрим реакцијама“. Међутим, и ми имамо таква сазнања, и противили смо се свагда непромишљеним реакцијама онолико колико је било у нашој моћи.

Но, оно што је нашој православној јавности познато јесу, у највећем броју случајева, потпуно умерене, разборите, црквоградитељске, једном речју - православне реакције верног народа на покушаје реформисања Свете Литургије. Верни народ је молио и преклињао, што усмено што писмено оне који су позвани да док је време обуздају самовољу и несаборност, с обзиром да то може да доведе до раскола у Српској Цркви. Сама чињеница велике узнемирености у народу оним што се догађа, указивала је да промене нису Богом благословене, јер је плод Духа увек мир. Народ је све чинио побожно и у миру и никада није био виновник немира и саблазни у Цркви. Најочигледнији пример томе је случај у селу Душковци. Свештеник се окренуо према западу, у тренутку када треба да се окрене ка Истоку; народ је умољавао: „Оче, окрени се на Исток“. Узалуд су биле молбе. Народ је потом клекао и молио. И то је било узалуд. На крају је народ тучен од стране свештеника, а у присуству надлежног епископа. Ми ћемо дати делимични приказ борбе клирика и верника за одбрану Вере и црквеног поретка, и показати какве су биле реакције надлежних.

Перфидни поступак литургијског реформаторства Еп. Игњатија

У епархији браничевској надлежни епископ ни једну саборску одлуку о богослужењу није спровео у пракси, нити их је прослеђивао подређеном му свештенству, нашта је био обавезан одлукама Сабора. Епископ Игњатије, познат по својој лукавости, није издао ни један писмени акт којим би обавезивао подређено свештенство да се придржавају његовог поретка Свете Литургије, али је то у више наврата усмено саопштавао.

Оно што је истина је да нема отворених прогона оних који не служе онако како он служи. То из два разлога: први је што он зна да на оним местима на којима служе Цркви одани клирици и верници, његове новотарије не могу проћи. Сваки покушај њиховог насилног спровођења довео би до снажног и одлучног отпора (а отпора је било и има га). Други разлог је тај што он свој програм реформисања Литургије спроводи лукавије, да тако кажемо, на дуге стазе, на тај начин што на упражњене парохије доводи своје ђаке, који беспоговорно и предано спроводе његове новотарије у дело.

Међутим, у Браничеву је присутан још један, перфиднији начин „дисциплиновања“ непослушних. Они који следе Епископа у новотаријама бивају без икаквих разлога награђивани, и они су почаствовани његовим честим доласцима у њихове парохије, док „непослушне“ он једноставно игнорише (са њима је веза Епископа искључиво финансијске природе). На тај начин се у Браничеву, старањем Епископа, храни дух полтронства и лицемерја, јер се свештеници, да би се додворили Епископу, својски залажу да његове литургијске новотарије спроведу у дело (чак и у већој мери него што се од њих тражи), како би им порастао углед у његовим очима.

Познат је и случај свештеника из села Радинца код Смедерева. Том свештенику је Епископ Игњатије понудио канонски отпуст, не наводећи разлоге за то. Пошто је дотични свештеник схватио поруку, преко ноћи је постао ревносни новотарац и велики борац за литургијски поредак Еп. Игњатија. Не задуго после тога био је издашно од свог Епископа награђен.

Но, забележени су и случајеви усмених претњи послушника еп. Игњатија онима који не служе безаконо, како он то чини.

О Епископу Игњатију и његовим литургијским новотаријама говорићемо нешто касније, у осврту на речи Његове Светости да литургијске реформе у нашој Цркви не задиру у суштину Литургије.

Прогони свештеника у Епархији шумадијској

5. јуна 2006. године, Еп. шумадијски Јован шаље акт Е. бр. 985 свим архијерејским намесницима и управама манастира Епархије шумадијске. Између осталог у акту се каже: „Напомињемо и упозоравамо да се из такозваних „практичних разлога“ никако не може нарушити поредак и структура било ког богослужења а поготово не Свете Литургије, те да овакве и сличне преступе немамо намеру да толеришемо...“ Међутим, поред поменутог акта Е.бр. 985, Епископ Јован шаље немесницима и акт Е. бр. 987. и то спојен (прихефтан) за први. У овом другом акту Еп. Јован каже:

„Већ дуже време сведоци смо неспоразума и несугласица око начина служења Свете Литургије.

Стога старајући се о црквеном поретку и једнообразности богослужења, на основу Устава СПЦ чл. 102, 103, и 108. т.4, наређујемо свом свештенству да у будуће на Светој Литургији молитве имају читати наглас, јасно и разговетно, почевши од прве молитве верних па до краја Свете Литургије.

Такође наређујемо да се Царске двери сво време Свете Литургије имају држати отворене како би сабрани народ могао да слуша молитве које свештеник чита, да види свештенорадње које се врше и да између осталог и на тај начин сам активно узме учешће у Светој Литургији.

Напомињемо да приликом саборног служења све молитве и сва благосиљања искључиво припадају началствујућем свештенику.

За сва питања и нејасноће које могу настати или које евентуално имате по овом или неком другом питању, изволите Нам се обратити ради појашњења“.

Епископ Јован у једном дану издаје два међусобно контрадикторна акта и истовремено их шаље архијерејским намесницима и управама манастира. Колико ово има везе са здравом памећу, читаоци ће сами закључити.

13. јула 2006. Епископ Јован служи Свету Литургију у селу Тулежу, парохији свештеника Небојше Стевића. Том приликом Епископ демонстрира силу и жестину над појцима, насилно примењујући новотарије у поретку Свете Литургије. У писму које му појци и верници венчанског храма после тог догађаја упућују, моле га да им разјасни у чему су до тада грешили на Светој Литургији, ако је већ два пута служио у њиховом храму без икаквих примедби.

14. децембра 2006. тројица свештеника, јереј Небојша Стевић, јереј Младен Ђурановић и јереј Владимир Трифковић, упућују молбу Владици Јовану заведену у архиви парохије венчанске под бројем 89, да писмено повуче акт бр. 987 од 5. јуна 2006., како би „...убудуће сви свештеници Епархије шумадијске, служили Св. Литургије (једнообразно) по устаљеној пракси, односно по одлуци Св. Архијерејског Сабора СПЦ – одржаног у октобру 2006.“.

23. децембра 2006. свештеник Небојша Стевић се писменим путем обраћа архијерејском намеснику орашачком у коме га обавештава о проблемима у његовој парохији. Први проблем је био 13. јула 2006. у селу Тулежу, када је Епископ Јован „прекидао Свету Литургију пар пута, вређајући верни народ који је појао Св. Литургију по Уставу СПЦ“ што је изазвало саблазан међу верницима.

Други проблем се десио 9. августа 2006. када је била храмовна слава. Том приликом, каже свештеник Небојша, „двојица свештеника која су била задужена да служе самном нису хтела, што је такође узбунило вернике јер су мислили да смо у свађи (не дај Боже!). Касније сам објаснио верницима да ти свештеници желе да поштују владичански акт, а да ја не желим да га поштујем јер је противан Уставу СПЦ.“ Свештеник Небојша моли, даље, намесника орашачког да са наведеним проблемима упозна Еп. Јована у циљу њиховог превазлажења.

13. марта 2007. о. Небојша Стевић се обраћа Еп. Јовану са молбом да му писмено буде потврђена истинитост информације да ће уместо протојереја – ставрофора Миће Ћирковића, који је на основу акта Еп. Јована К Ебр. 328 од 23. фебруара 2007. г. требао обавити чин освећења темеља храма Светог Николе у селу Тулежу, освећење обавити лично Епископ по завршетку Свете Литугије. Отац Небојша даље каже:

„Уколико је ова информација тачна, очекујемо да ће те Свету Литургију служити како Вам је већ то предочено одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ (АС број 8/зап.55 донете 6. октобра /23. септембра 2006. у Београду), ако то нећете, онда прихватамо само освећење темеља храма Св. Николе у селу Тулежу“.

„Дрскост“ позивања на одлуку СА Сабора о литургијском поретку, и не хтења да се повинује безаконој одлуци Еп. Јована о увођењу новотарија у вишевековни поредак Свете Литургије, јереју Небојши нису били опроштени од стране Еп. Јована. 20. марта 2007. године Еп. Јован издаје акт бр.18 следеће садржине:

На основу чл. 108. т. 19 и 21, и чл. 132.,133. и 134., Устава Српске православне цркве, Кривичних правила СПЦ чл.3,5,6,15,17,25,39,45,47,49., и канона: Ап. 39., 55., IV Вас. саб. 34, Лаод. 57; јереја Небојшу Стевића, привременог пароха венчанског из Венчана, од 21. марта 2007. године, стављамо под забрану свештенослужења и налажемо покретање црквеносудског поступка.

С тим у вези Црквеносудском тужиоцу Епархије шумадијске, протојереју Драгољубу Ракићу, стављамо у дужност да против јереја Небојше Стевића подигне тужбу и да је у што краћем року достави Црквеном суду Епархије шумадијске.“

Већ 21. 3. 2007. године обављена је примопредаја дужности. На овом месту је важно напоменути да је примопредаја обављена противзаконито, јер је папир о извршеној примопредаји припремљен унапред и као такав дат оцу Небојши на потписивање (пред више сведока свештеника, слепих послушника Еп. Јована), чиме је јереј Небојша стављен пред свршен чин. Свакако, познато је да се примопредаја обавља тако што се пре чина потписивања изврши попис комплетног инвентара црквене имовине. Ту спадају: одежде, црквени сасуди, књиге, благајничка каса и све друге црквене вредности. Прецизно пописивање црквеног инвентара је потребно да би се тачно знало шта је предато и примљено, како би се онемогућила свака будућа евентуална манипулација према ономе ко је црквене вредности предао.

Парохије оца Небојше предате су на опслуживање јереју Слободану Раковићу и јереју Милану Матићу. Примопредају дужности извршио је и оверио вд. Архијерески намесник орашачки Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор.

24. марта 2007. свештеник Небојша Стевић доставља доказни материјал о неканонском поступању од стране Еп. Јована и арх. намесника орашачког, арх. намеснику орашачком, за који моли да се преко Еп. Јована буде прослеђен СА Сабору СПЦ на разматрање.

У свом обраћању СА Сабору, отац Небојша се жали да му се не уручују писмени позиви од стране Епископа, већ да га је арх. намесник усмено обавестио да мора да иде код Епископа Јована на разговор. У епархији му је, каже о. Небојша, био монтиран сусрет на његову штету, са секретаром протонамесником Рајком Стефановићем и ректором Богословије у Крагујевцу, протојерејем – ставрофором Зораном Крстићем. Уместо да добије писмени позив, свештеник Небојша је добио усмену грдњу (начињен аудио запис, који је као доказ предложио СА Сабору у случају потребе).

Још један монтиран сусрет се догодио у Аранђеловцу 20. марта 2007. Тада је у канцеларији Црквене општине, при храму Св. апостола Петра и Павла, све било намештено тако да се отац Небојша ухвати у замку, те му се напакују кривице због којих би био тужен Црквеном суду (о. Небојша је СА Сабору као доказ за своју тврдњу предложио два аудио записа начињена том приликом и два жива сведока). Намесник је упорно покушавао да сведоке из венчанске парохије, које је отац Небојша повео са собом, избаци из канцеларије, како би остала само тројица свештеника (такође монтирано). Отац Небојша је захтевао да му се оптужба прочита у пристуству сведока и уручи искључиво у писаној форми. Намесник Миладин Михајловић на то није пристао.

26. 3. 2007. у парохијски дом у Венчанима у 17 сати по наредби владике Јована дошао је намесник Миладин Михајиловић са тројицом свештених лица:

Њихов је задатак био да изврше примопредају архиве, пошто је примопредаја парохије претходно обављена.

Око хиљаду верника се тада окупља и не дозвољава да се примопредаја црквене архиве обави, изјављујући да су они задовољни својим свештеником Небојшом Стевићем. Такође изјављују да је отац Небојша припремио ахриву за примопредају, али да они то неће допустити, и да свештеник Небојша нема са њиховим спонтаним окупљањем никакве везе.

Ситуација је том приликом била толико наелектрисана, да су озбиљни инциденти избегнути само упорним инсистирањем оца Небојше.

Окупљени верници су тада изричито захтевали да њихов свештеник Небојша Стевић буде хитно враћен у службу и да друге свештенике у својој парохији не прихватају.

Верници венчанске парохије су у два наврата позивали владику Јована да дође 2. 4. 2007. у Венчане и да се том приликом обрати скупу верног народа. Уколико не удовољи њиховој моби, верници су најавили да ће своја права потражити у Патријаршији СПЦ (бр. телеграма је: 11 99 6 22 043 48 93).

Пошто Еп. Јован није удовољио молби верника (прецизније речено, уопште није ни одговорио на молбу верника), они се (са уредном пријавом скупа СУП- у Београд – Стари Град) поводом подршке свом парохијском свештенику Небојши Стевићу, коме је Еп. Јован забранио свештенослужење а да притом ни свештеник ни народ нису упознати са природом његове кривице, окупљају испред Патријаршије 4.4.2007.године. Представници верног народа, на жалост, овом приликом нису удостојени пријема у згради Патријаршије, што су забележиле и камере неких ТВ-е станица. Из Патријаршије је окупљеном народу саопштено да њихови представници тога дана не могу бити примљени, јер Патријаршија не ради. Међутим, преко две стотине окупљених верника јасно је видело да Патријаршија ради, јер су из канцеларија провиривали поједини службеници, а и сви који су тога дана послом долазили у Патријаршију били су примљени. Уосталом, то је био обичан радни дан. Овде се намеће следеће кључно питање: да ли је могуће да један епископ непослушан СА Сабору има толики утицај на Патријаршију СП Цркве, да онемогући пријем прогоњеног свештеника и представнике верног народа, који је стао у његову заштиту. Није наодмет напоменути да рођени брат Еп. Јована ради као портир Патријаршије - и то њеног главног улаза.

19. априла 2007. свештеник Небојша Стевић се писменим путем обраћа начелницима полицијских управа у Крагујевцу и Аранђеловцу са молбом да заштите његову породицу и њега лично, зато што је изложен, како је рекао „нејасним притисцима од стране МУП-а, која се испољавају у свакодневним, некада и више пута, посетама патрола полиције, које без икаквог налога инсистирају да ме испитују и разговарају са мном. То ми јако тешко пада, јер су моја деца сведоци томе, а уз то не постоји никаква моја кривица.

Молим Вас, да као начелник полиције, предузмете све што је потребно да се заштити моја породица и ја лично, да нас нико не узнемирава, на шта имамо право као грађани ове земље“. Надлежни полицијски органи излазе у сусрет овој молби оца Небојше и његове породице и од тог дана они нису више имали сличне непријатности.

Отац Небојша Стевић се 26. 4 2007. писмом обратио СА Сабору СПЦ. У том обраћању он обавештава СА Сабор, између осталог, и о следећем:

„Пишем Вам да бисте знали какво неправославно понашање су у Венчанима 14.4.2007. год. приредили умировљени Епископ Захумско-херцеговачки Др. Атанисије Јефтић и Епископ Шумадијски Г.Г. Јован. Било је то заиста једно духовно болесно понашање ове двојице Архијереја, који су најпре на мене наизменично викали у цркви пред око 40 свештеника, понижавали, оптуживали и претили (што је било страшно саблажњиво за све присутне), говорећи многе лажи (ко говори лаж – знамо чије говори.“

Свештеник даље у писму СА Сабору набраја све лажи које су против њега измонтиране и моли Сабор:

„Уједно Вас молим, ЗАШТИТЕ МЕ ЦРКВЕНО УСТАВНО од притисака које трпим од Еп. Јована, умировљеног Епископа захумско - херцеговачког Др. Атанасија Јефтића, протојереја Ненада Михајловића (клирика Жичке Епархије) - који тренутно живи у Атини, ђакона Радоша (види се на снимку). На основу поменутих свештених лица, можете и сами закључити, да на мене противуставни притисак не врши само Епископ Јован, већ да Он даје благослов и другим свештеним лицима из различитих епархија, па чак и држава да то чине - доказујем видео снимком.“

Због дужине овом приликом не можемо навести цело писмо СА Сабору оца Небојше, али ћемо навести још само један део из писма:

„...Молим Вас, происпитајте рад Епископа Јована преко фонда „Светог Јована милостивог", јер се овај фонд бави каматарењем (зеленаштвом) - што је у супротности са канонима (44. правило правило Светих Апостола: 'Епископ или свештеник или ђакон, који тражи камату од дужника, или нека престане са тим или нека буде свргнут') - Као доказ, прилажем фотокопију једне од оригиналних признаница, где се види узимање камате у износу од 100 евра.“

Само Бог Свезнајући зна колико је пострадала породица оца Небојше, а и он сам, због прогона од стране Епископа који једе своје стадо. Трауме које су троје мале деце о. Небојше тада доживеле, оставиће им последице за читав живот.

СА Сабор је узео у заштиту свештеника Небојшу Стевића. Сабор је наредио непослушном Еп. Јовану да свештенику Небојши скине забрану свештенослужења и да га врати на парохију на којој је био. Неколико дана по завршетку Сабора, отац Небојша упућује писмо Еп. Јовану у коме му нуди могућност избора: да уколико га жели у својој епархији, он ће остати у њој; али, уколико га сматра непожељним, да му да канонски оптуст после чега ће он отићи у другу епархију. Одговор Еп. Јована стигао је у рекордно кратком року. У одговору је стајалао да се свештенику Небојши скида забрана чинодејства и да му се одобрава прелазак у другу епархију. Из свега што је речено јасно се закључује да је забрана чинодејства о. Небојши неправедно била изречена. Јер да је имао кривице, Еп. Јован га сигурно не би тек тако пустио из своје епархије.

Отац Небојша Стевић је сада парох села Гај у Банату.

Отац Младен Ђурановић је био професор појања на Богословији у Крагујевцу. Као частан свештеник и савестан предавач није пристајао на кршење Статута школе, које се огледало у поклањању оцена ученицима и омогућавању да положе испит они који нису савладали предвиђено градиво. Отац Младен је инсистирао на томе да се Статут поштује и предвиди додатно време за доучавање оних ученика који нису савладали градиво, чиме је изазвао револт против себе руководећих људи Богословије. Изложен перманентним претњама и уценама (да ће му бити одузета парохија) од стране Еп. Јована и ректора Богословије о. Зорана Крстића, отац Младен бива принуђен да напише молбу да га отпусте са места професора Богословије.

Поред горе наведеног разлога због кога се нашао у немилости код Епископа Јована, други је његово непристајање да Свету Литургију служи противно одлукама СА Сабора и вишевековној пракси наше Цркве. Подсећамо да је и о. Младен Ђурановић 14. децембра 2006. год. потписао молбу (поред свештеника Небојше Стевића и о. Владимира Трифковића) Еп. Јовану да писмено повуче акт бр. 987 од 5. јуна 2006. год. како би „...убудуће сви свештеници Епархије шумадијске, служили Св. Литургије (једнообразно) по устаљеној пракси, односно по одлуци Св. Архијерејског Сабора СПЦ – одржаног у октобру 2006.“

Еп. Јован кажњава о. Младена забраном свештенослужења у трајању од месец дана.

Упркос забрани свештенослужења, отац Младен наставља да писмима обавештава СА Сабор о штетним поседицама које су наступиле, и које ће тек наступити, због безакоња које се чини на Богословији у Крагујевцу.

Због писменог обраћања СА Сабору, Еп. Јован кажњава оца Младена премештајем на удаљену сеоску парохију у близини Сопота. Здравље оца Младена је већ у то време било значајно урушено, због притисака, претњи и уцена којима је био изложен. Из тог разлога морао је да узме боловање. Међутим, док је он био на боловању, на најподмуклији могући начин бива му одлуком Еп. Јована одузета парохија и предата другом свештенику. Овим бездушним, разбојничким чином отац Младен са својом породицом (супруга и два малолетна сина) бива лишен било каквих материјалних примања.

Отац Младен никада није отишао на другу парохију. До данашњег дана живи без икаквих материјалних прихода. Епархија му је, иако је тешко болестан, ускратила и потребну документацију са којом би могао да оствари социјалну помоћ и здравствену заштиту.

Упркос свим прогонима, страдањима и материјалној оскудици његове породице, старији син оца Младена је био најбољи ученик Карловачке Богословије. Иако ђак друге године, он је давао часове појања другим ђацима. Из овога се свакако види какав је родитељ и педагог отац Младен Ђурановић.

Прогони клирика и верника у Епархији жичкој

Највећи број прогона клирика и мирјана збио се у несумњиво у Епархији жичкој. Узрок свих прогона о којима ћемо говорити јесте оданост прогоњених свештеника и монаха светоотачком предању и њихова непоколебивост у поштовању одлука СА Сабора о богослужбеном поретку. Сви су се они одлучно одупрли самовољи и безакоњу Еп. жичког Хризостома. Овде се ради о сукобу људи који одлучно стоје на бранику Вере, са једне стране, и безаконика и лицемера са друге стране. Јер, заиста, постоји ли веће лицемерје од следеће чињенице: Еп. жички је свом свештенству и монаштву Епархије жичке доставио одлуку СА Сабора о богослужбеном поретку и издао акт Е.бр.741/08 у коме се каже „стрикно се придржавати одлуке Сабора“, а у пракси подржава и охрабрује кршење одлука Сабора и његовог сопственог акта, кроз толерисање, подржавање и охрабривање оних свештеника који Свету Литургију служе по новотарском беспоретку. Он сам је о Божићу 2009. године (дакле уочи избора новог патријарха) у Краљеву пред ТВ-е камерама служио Архијерејску Литургију супротно саборским одлукама.

Чврстина у одлуци да бране Веру и саборност у Цркви, најпре је прогону изложила свештенике Србољуба Стојковића, тадашњег старешину храма Огњене Марије, који је оклеветан пред Епископом Хризостомом од стране намесника Радослава Милинковића смењен са тог места, и свештенике Драгана Никитовића и Мирољуба Јовановића из Чачка и Горана Јанковића из Горачића. Епископ Хризостом је уместо да тројицу ревносних свештеника награди, донео одлуку о њиховом премештају на удаљене сеоске парохије. Оваква безакона одлука Еп. Хризостома, довела је до одлуке ове тројице честитих свештеника да своја права бране строгим постом (неузимањем хране) у храму Вазнесења Господњег у Чачку у фебруару 2008. године. Тада им се у знак солидарности придружио велики број верника, од којих су многи, такође, отпочели строги пост. Због велике хладноће у храму и строгог поста (гладовања), тада је тешко нарушено здравље свештеника Драгана Никитовића. Међутим, ово није поколебало овог истинског Христовог војника да истраје у одбрани одлука Сабора о литургијском поретку од Отаца нам преданог.

Но, многи злобници – црквени моћници, нису опростили оцу Драгану његову ревност у одбрани вере, иако је Еп. Хризостом због одлучног отпора свештеника и верног народа повукао акта о премештају ове тројице свештеника. Прогон оца Драгана настављен је још у три наврата. Одлуком Е. бр. 260 од 31. марта 2009. године против оца Драгана је покренут црквено-судски поступак заснован на лажима и клеветама.

Осим свештенства у Епархији жичкој прогоњено је и честито и СА Сабору послушно монаштво. Циљ ових прогона је био разбијање монаштва ради лакшег инкорпорирања новотарија у овој епархији.

Под изговором да не могу да постоје мешовити мушко-женски манастири, Епископ жички Хризостом наредио је протеривање мати Февроније из Благовештења, иако је знао да је она „стуб манастирског домаћинства и монахиња која се доследно држи монашких завета“, како је речено у саопштењу за медије УГ „Законоправило“ из Чачка. Монахиња Февронија је послата на црквени суд, због наводне одбране канонског поретка у мн. Благовештење. Међутим, исти такав статус у Епархији жичкој имају и манастири Жича, Јовање и Градац, а и сам Еп. Хризостом живи у женском манастиру Жича, где га двори женско монаштво, али му то није сметало. Права је истина, међутим, да Еп. Хризостому смета Благовештење због тога што се у њему служи по одлуци Сабора и вишевековној пракси СПЦркве. (http://www.borbazaveru.info/content/view/488/37/)

Мета прогона Еп. Хризостома је и архимандрит Георгије Благовештењски. Тај прогон је започет под изговором држања монахиње у мушком манастиру (иако се она ту налази од свог монашење по благослову почившег Еп. Стефана). Можемо закључити да је и овај архимандрит прогоњен због држања устаљеног богослужбеног поретка, јер док Еп. Хризостом у овоме манастиру инсистира на „на канонском поретку“, на другој страни понавља грешку свог претходника – доводи младог јеромонаха Макарија за намесника у женски манастир Јовање, што је и објављено у „Гласнику“.

Трн у оку Еп. Хризостому је отац Венијамин Преображењски, коме је одузео духовништво у неколико манастира: Враћевшници, Каменац, Вољавчи и Љубостињи. У случају оца Венијамина поново је инаугурисан УДБА-шки метод кућног притвора из времена оца Јустина Поповића, јер му је забрањен приступ Овчарско-кабларским манастирима, који су учествовали у потписивању обраћања Еп. жичком уочи Савиндана 2008. У овом обраћању је тражено од Епископа Хризостома да се спроведе одлука СА Сабора о богослужебеном поретку у целој Епархији, да би се васпоставио нарушени мир међу клиром и народом (занимљиво је да у истом обраћању - молби стоји да ће се потписници повиновати – њих 52 – будућим одлукама Сабора о променама у богослужењу, уколико оне буду прихваћене на СА Сабору на предлог Епископа жичког, а до тада да се и сам Епископ придржава саборских одлука). Потписици су била целокупна братства и сестринства следећих манастира: Благовештење, Преображење, Сретење, Вазнесење и Ваведење. Као одговор на ову молбу Еп. жичком уследиле су репресалије. Архимандриту Венијамину је забрањен улазак у ова четири манастира. Убрзо после тога, оцу Венијамину је ускраћен и благослов за служење и било какву другу активност ван Епархије жичке (што је народ окупљен на богомољачким скуповима током 2008. године тумачио као затварање оца Венијамина у манастир Преображење).

У истој немилости (читај: кућном притвору) је и отац Сава Студенички. Њему је игуман Тихон забранио излазак из манастира без свог благослова, а благослов за излазак даје му једино када је болестан. Оцу Сави је забрањена и свака мисионарска делатност. Ово не само ван манастира, него, чини нам се, и у самом манастиру. Пример: постоје чланови братије задужени да присуствују свим разговорима оца Саве са посетиоцима. Ови имају још и задатак да „исправљају“ оца Саву уколико каже нешто што управи манастира није по вољи.

Некоректност и непоштовање благочестивог старца Саве Рачанског су такође видни. На пример: свештеници у оближњем граду Бајиној Башти наговарају народ да не иде на „јеретичка богослужења“ у манастир Рачу.

И уместо да благочестиви старци буду духовници, за старце су проглашени жутокљунци новотарци. Тако је млађани Тимотеј духовник? - у манастиру Никољу, уместо старца Георгија. Млађани Тихон – духовник упропаститељ у манастиру Трнава. Зашто су Свети старци говорили да духовник не може у женском манастиру да буде млађи од 50 година. Питање се само по себи намеће: како ће се млад духовник одупрети искушењима којима бива изложен на исповести? (http://www.borbazaveru.info/content/view/1407/78/)

Велики грех бисмо учинили ако не бисмо поменули прогон једног од првих вероучитеља у СП Цркви после Другог светског рата - професора Владимира Димитријевића. Читава православна српска јавност зна ко је професор Владимир Димитријевић, и какве су његове заслуге за Српску Цркву и српски народ. Има ли православног дома у Србији у коме нема макар једне књиге професора Димитријевића? Аутор је или приређивач преко сто књига, од којих је велики број са благословом Цркве. Вероучитеља какав је Владимир Димитријевић пожелео би сваки Цркви одани епископ у својој епархији. Но, овако није у Жичи. Владимира Димитријевића је Епископ Хризостом сменио са места вероучитеља без икаквог писменог акта у коме би му била наведена кривица због које је смењен. Чак му ни усмено то никада није саопштено!

Тврдећи да је стала на страну свештеника прогоњених у фебруару 2008, један од Владикиних трабаната у Чачку наговара га да смени омиљену вероучитељицу Слађану Павловић са њеног места у О.Ш. „Свети Сава“ у Атеници-Чачку. (http://www.borbazaveru.info/content/view/1394/32/,

Но, захваљујући снажној и једнодушној подршци читавог наставничког колектива школе „Свети Сава“ (и верника и атеиста), који је ступио у штрајк, Еп. жички се дозива памети и оставља вероучитељицу Слађану на њеном радном месту.

Велико страдање због прогона од стране Еп. Хризостома доживео је и Г. Милоје Стевановић. Против њега је покренут монтирани црквено-судски поступак, због наводног „подстицања протојереја Мирољуба Јовановића, протојереја Драгана Никитовића из Чачка и Горана Јовановића из Горачића да не изврше одлуку Епископа жичког бр. 102, 103 и 106 од 23. јануара 2008. године о премештају на друго место службовања“. Ово је образложење монтиране оптужбе из акта Еп. Хризостома Е.бр. 617. од 26. маја 2008.године.

Па да ли још и малолетна деца могу поверовати у овакве лажне конструкције? У писму Еп. Хризостому и Комисији сачињеној по одлуци Еп. жичког Е.бр. 617, да испита Г. Милоја Стевановића, УГ „Законоправило“ каже:

„Г. Милоје Стевановић ниједним јединим гестом није имао 'учешћа у подстицању протојереја Мирољуба Јовановића, протојереја Драгана Никитовића и протонамесника Горана Јанковића да не изврше одлуку Епископа Хризостома жичког...' из следећих разлога:

1. Наведени свештеници нису малолетни, већ искусни духовници;

2. Наведени свештеници су духовни учитељи многих, па је заиста невероватно да би њих о томе, шта ће они чинити, могао учити лаик.

3. Нико, нигде и никад није утврдио да постоји дело непослушности, наведених свештеника. Будући да не постоји дело непослушности (не постоји таква пресуда), те сходно томе, дакле, не може постојати ни дело подстрекавања на нешто што не постоји.

4. Супротно оптужби, господин Милоје Стевановић је упућивао апеле, молбе, преклињања, молитве, клечећи, чак и плачући...упозоравао на могуће последице, али су сви његови вапаји остали неуслишени пред гордошћу и немилосрђем надлежених свештених лица/.../“

Веома је индикативно да је логистичку подршку против Г. Милоја Еп. Хризостому пружио невиђеним лажима бивши Еп. Атанасије Јевтић (који је иначе и посејао семе новотарија у Жичкој епархији), а те своје лажи је објавио у „Православљу“ званичном гласилу СПЦ, у „Жичком благовеснику“ и у часопису „Крка“ (Епархија далматинска). (http://www.borbazaveru.info/content/view/419/54/ http://www.borbazaveru.info/content/view/490/54/

Осим живих људи, Еп. Хризостом је доношењем акта Е.бр.449 од 1.5.2009. прогнао и истину из цркава и манастира. Поменутим актом Еп. Хризостом забрањује „лаицима (световњацима)“ да говоре у црквеним и манастирским просторијама без његове писмене дозволе. То значи да верник не сме ни здравицу да подигне у славу Свете Тројице и здравље домаћина – игумана и игуманије, братије и сестара који народ на Литургији и за трпезом љубави дочекују! Такође, овим актом је забрањено да се у манастирима и црквама чује богомољачка реч, да се верном народу обрате ктитори, добротвори, научници, писци. Једном речју, забрањено је све оно што је чинио Свети Владика Николај својом мисијом кроз богомољачки покрет.

У увођењу страховладе у својој Епархији, Еп. Хризостом се угледао на свог учитеља Игњатија Мидића, о чему смо посебно писали у тексту „Страховлада у Епархији жичкој“ (http://www.borbazaveru.info/content/view/1022/77/)

Еп. Хризостом је у циљу протеривања истине из храмова забранио у њима снимање телевизијским камерама, како се не би могла видети безакоња, слична оном које се догодило у Душковцима на Духовски уторак 4./17.6.2008.год. Тај дан ће у историји Српске Цркве остати упамћен по срамном догађају када су свештеници тукли у храму верни народ. Пошто Еп. Хризостом није ни на који начин казнио због тог разбојништва архијерејског намесника Дмитра Луковића, иако канони у тим случајевима налажу рашчињење.

Оно што као резиме можемо рећи о Еп. Хризостому, јесте да је од самог доласка у Жичку епархију пројављивао лицемерје несвојствено свештеном лицу. Од доласка у Жичку епархију инсистирао је (и посредно или непосредно вршио пртитисак на свештенство) на својим реформама богослужења и тражио од свештеника да се угледају на његово служење. А после побуне народа од 2005.- 2008. порицао да је било шта слично тражио од било кога говорећи: „Никада никоме нисам наређивао како да служи“. Довољно је погледати његова предавања штампана у „Светигори“ и часопису „Пут, Истина и Живот“, као и предавање у Чачку издано на ДВД-ију од стране „Двери Српских“, на којима се јасно виде реформистичке тежње и јасан захтев да се свештеници и народ томе повињавају. Такође и народ ове Епархије сведочи да су добијали исте одговоре од свих архијерејских намесника, да њихов Епископ захтева да се богослужења обављају по његовом поретку и да се једино на тај начин могу тумачити саборске одлуке.<<

Дакле, према свима онима који су на начин достојан православних хришћана бранили Веру и црквени поредак (и бране), примењиване су оштре санкције и прогони. Верна чеда Српске Цркве моле, клече, плачу, преклињу, пишу, строго посте... не би ли се Цркви непослушни дозвали памети и привели послушности. Са друге стране, бахати, осиони, горди, самовољни, немилосрдни, лицемерни... користе лукавство, манипулације, лажи, подметања, клевете и грубу физичку силу према онима који безазлено као јагњад стоје на бранику већ отвореног унијаћења српског народа.

Да ли су они који су одбили да буду слепо послушни епископима који не спроводе одлуке Сабора СПЦ имали право да то учине? Одговор је: да! А ево из ког разлога: „...Црквено јерерхијска власт има своју потпуну и закониту снагу само онда, кад она дјелује у границама законом установљенима и кад вршиоци те власти у строгој се потчињености налазе законима и науци Цркве православне, - дочим на против, чим одступи од тих закона и пријеђе строго установљене законске границе, власт та губи сва своја права“. (Правила Православне Цркве с тумачењима еп. Никодима Милаша, Нови Сад, 1895., стр.284)

Говорећи о проблему литургијских реформи, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је изнео и следећи став: „Литургијске промене у нашој Цркви не мењају суштину Литургије“.

Патријарх Иринеј, као верно чедо Цркве Светосавске и духовни син Светог Владике Николаја и Преподобног оца Јустина Поповића, и достојни наследник блаженоупокојеног патријарха Павла, служи Свету Литургију по вишевековном поретку наше Цркве. Оно што су новотарци пројављивали у задњих неколико година, јесте лицемерје: када су служили са епископима који се стриктно држе одлука Сабора, они служе као и ти епископи. У својим епархијама, напротив, спроводе литургијске реформе које мењају Свету Литургију у њеној суштини. То је разлог зашто њихове новотарије нису довољно познате. Његова Светост помиње отварање двери, ненавлачење олтарске завесе и читање молитва наглас као промене које не задиру у суштину Свете Литургије. Ово нас је навело да закључимо да Патријарх Иринеј није упознат са најстрашнијим новотаријама које су поједини епископи унели у поредак Свете Литургије. Колико је нама познато у томе је најдаље отишао Епископ браничевски Игњатије Мидић.

Пре него што побројимо све његове новотарије у поретку Свете Литургије, направићемо најпре кратак осврт на његово учење о саборности у Цркви, у коме лежи главни узрок његовог неспровођења у Епархији браничевској одлука СА Сабора, као највишег законодавног тела СПЦ. У том неправосланом учењу је, такође, и узрок његовом самовољном мењању вишевековног литургијског поретка наше Цркве.

У свом интервјуу богословском годишњаку „Саборност”, званичном гласилу Епархије браничевске (2/2008), епископ Игњатије је устврдио да је „свака месна Црква возглављена једним епископом (данашња епархија), представља пуну Цркву, Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, а не део Цркве.

Једна епархија није део једне помесне, тзв. аутокефалне Цркве, већ Црква у правом смислу те речи. Не постоји Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, тј. не постоји васељенска Црква мимо месне, тј. локалне Цркве. Локална Црква је истовремено кроз Литургију и њеног епископа и васељенска Црква/../ Сабор, као друга институција у односу на институцију епископа и месне Цркве, настао је у историји Цркве управо ради остварења јединства Цркве на васељенском нивоу./.../ Литургијска заједница, а самим тим и њен епископ, је истовремено локална и васељенска Црква/.../

Дакле, Еп. Игњатије Сабор своје Цркве сматра за „другу институцију“ у односу на себе као епископа, те из тога разлога он одлуке свог Сабора и не спроводи у дело. Међутим, његово учење је у супротности са 37. апостолским правилом ("Два пута у години нека бива сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате благочастија и ријешавају црквене спорове који се истакну...") у чијем тумачењу Еп. Никодим Милаш каже:

„Сваки је епископ у својој епархији самосталан у свему што се тиче унутрашње епархијске управе и одређених у правилима епархијских послова; али та његова самосталност престаје, чим се има да одлучи о каквом послу, који се тиче вјере или црквене дисциплине, и у опће, чим се тиче некога посла, који изилази из обичних граница епархијског устројства. У оваквим приликама епархијски је епископ зависан од гласа и суда осталих епархијских епископа дотичне обласне цркве и првог епископа те цркве (ап. 34 и паралелна правила), зависан је дакле од сабора епископа. Само у сабору епископа сваке поједине обласне цркве усредсређена је пуноћа црквене власти за ту област, исто као што је у сабору епископа све цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за васељенску цркву. Ово је основно учење православне цркве, које се оснива на божанскоме праву/.../ јер ако сваки поједини, ма колико он био добро расположен, буде хтио слиједити само своме мишљењу, тиме се никада до јединства не ће доћи, а међу тијем баш по јединству мишљења свију познаје се права Христова црква/.../

Непоштовањем одлука СА Сабора епископи реформатори крше и Устав СПЦ у чијем 64 члану пише: „Све одлуке Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне.“

Цркворушитељско поступање епископа реформатора је и у директној супротности са ставом Патријарха Иринаја, који каже: „Ту апсолутно треба стати на одлуци Сабора, док се не донесу нове одлуке по дотичним питањима...“.

СА Сабор је донео укупно осам одлука о литургијском поретку, од којих три од јесењег Сабора 2006. године. Ни једну од тих одлука поједини епископи нису испоштовали.

Како би оправдали своју самовољу и непоштовање одлука Сабора, епископи новотарци су се послужили фарисејским лукавством. Наиме, поставили су питање: која је пракса вишевековна? Ево шта је Еп. Игњатије рекао о томе у већ поменутом интервјуу:

„Једна струја архијереја је остала тврда у свом ставу, не уважавајући никакву научну нити теолошку аргументацију, која сведочи супротно у односу на њихов став и издејствовала је, сакупивши већину, да Сабор донесе одлуку да се по питању служења Литургије држимо вековног поретка. Ова одлука, будући да није јасно прецизирала ког поретка се треба држати, из ког века, јер је кроз векове било различитих пракси по овом питању, поред тога што је показала да овој групи архијереја не само да није најјасније која је то пракса исправна, него и да им није баш много до овога стало, створила је простора за манипулације сваке врсте у нашој Цркви и изазвала је отварање низа питања“/.../

Еп. Игњатије лукаво сваљује кривицу на епископе који су послушни Цркви. Да је то што он тврди истинито, односно да одлука Сабора у погледу тога која је пракса вишевековна неком од епископа није била јасна, онда би то питање (непрецизности саборске одлуке) на Сабору било постављено. Пошто такво питање није постављено, очигледно је да је свима то било јасно.

У Апелу јануарском заседању СА Сабора, који је потписало око 5 хиљада људи, а који није узет у разматрање јер је Сабор имао само једну тачку дневног реда (зато ће се наставити његово потписивање и Апел ће бити упућен мајском заседању Сабора), речено је: „Сабор наших архијереја би морао да узме у обзир чињеницу да многи свештенослужитељи (укључујући и поједине архијереје) нису последњих година били послушни овим одлукама и служили су, насупрот њима, из непостојећих и неодштампаних служебника. Ово доводимо у везу и са болешћу и ослабљеном активношћу остарелог Патријарха Павла у овом временском периоду. Надамо се да ће самовољни реформатори бити опоменути, а најупорнији међу њима и санкционисани по угледу на савремену праксу Руске помесне Православне Цркве. Подсећамо на изјаве сада већ почившег Патријарха московског и све Русије, Алексеја II, на последњим епархијским сабрањима 2007/08.: "Док сам ја жив, никаквих реформи у Цркви неће бити.. Никакве припреме литургијске реформе у Цркве неће и не може бити!... У тешка времена прогона и искушења наша Црква је опстала чувајући непоколебиво своју традицију. Ту традицију морамо и ми свето чувати. Све вас позивам да чувате наше православне традиције и да се не смућујете приватним ставовима појединаца, који покушавају да нас врате у време обновљенства."

Од изузетног значаја је да се саборске одлуке (убудуће) конкретније дефинишу (на шта се тачно односи вековна пракса), именују самовољно уведене новине, а онда одреди и казна за евентуалне прекршиоце. Устаљена богослужбена пракса је за нас она која траје и преноси се на овим просторима од времена св. Саве и успостављања Архиепископије Жичке до данас, а не нека замишљена (или претпостављена) из "првих векова хришћанства", из "древне Цркве" или, још горе, нека сасвим новоуведена која се позива на сумњиве закључке западних језуитских теолога.“

Главни теоретичар литургијског реформаторства у нас је пензионисани епископ (како то противканонски звучи!) Атанасије Јевтић, да би оправдао реформаторство у СПЦ, написао је четворотомно дело „Христос нова Пасха“. А некада је говорио овако:

„Осазнајмо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефермни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства“ (јеромонах Атанасије, Теолошки погледи бр. 3, 1980, стр. 95.)

И док наши модернисти реформишу Литургију, римски папа Бенедикт XVI враћа мису у њен вековни поредак и забрањује свако експериментисање (Православље бр. 1029. стр. 41).

Ако погледамо списак свих литургијских новотарија Еп. Игњатија, онда се намеће питање: да ли је сачувана суштина Свете Литургије?

ЛИТУРГИЈСКЕ НОВОТАРИЈЕ ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА
(поредак Свете Литургије епископа Игњатија и њему послушних свештеника)

- Царе небесни
           - Трисвето
           - Оче наш
           - затим молитве: ''Господе пружи руку своју..., Ући ћу у дом твој... ''(наведене молитве свештенослужитељ изговара до облачења).

2. Литургију служе са непрекидно отвореним дверима.

3. У Великој јектенији, на почетку Литургије, не помињу душу. Уместо исправног: ''За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо'', говоре: ''За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо''.

4. Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне.

5. Уместо исправног: ''За оваj свети храм...'', изговарају: ''За ову свету цркву...''

6. При изговарању: ''Помињући, пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо'', свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу.

7. У Прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: ''Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо'', изговарају: ''Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо''.

8. При изговарању речи: ''Горе имајмо срца'' подижу руке у правцу запада, а на речи: ''Заблагодаримо Господу'', клањају се у правцу запада.

9. Не дозвољавају да народ пева: ''Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј'', већ само: ''Достојно и праведно јест''. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: ''Достојно је и праведно Тебе певати...'', која се по правилу чита тајно.

10. При изговарању речи: ''Узмите, једите, ово је Тело моје...'', не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: ''Пијте из ње сви...'' не показују руком на свети путир, како је исправно.

11. Изговарају наглас молитву: ''Сећајући се дакле ове спасоносне заповести...'', која се по правилу говори тихо.

12. Не дозвољавају да народ пева: ''И молимтисја Боже наш'' два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко.

13. За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: ''Срце чисто саздај у мени...'', и ''Не одбаци ме од лица Твога...''

14. Читају наглас молитву Епиклезе: ''Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу...'' а треба тихо.

15. После претварања Дарова изговарају наглас, уместо тихо, молитве: ''Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују...'' и '' Још Ти приносимо ову разумну службу...''

16. Изговарају наглас, уместо тихо, молитву: '' Помени, Господе, град овај...''

17. Избацили су у целости прозбену јектенију испред “Оче наш”.

18. Избацили су молитву: ''Чуј, Господе, Исусе Христе, Боже наш...'', која се чита тихо и долази испред ''Светиње светима''.

19. Приликом служења више свештеника не причешћују се сами, свако за себе, већ најстарији по рукоположењу причешћује остале.

20. Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута.

21. Не читају молитве пред причешће верника: ''Верујем Господе и исповедам ...''

22. Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни, Ка.

23. Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа.

24. Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: ''Причешћује се слуга Божји ( име ) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни'', већ само: ''Тело и Крв Христова'' (као Латини).

25. После отпуста не читају благодарне молитве после Светог Причешћа, којих је пет на броју на крају служебника.

26. Не читају: ''Сада отпусташ у миру слугу твога, Господе...'', трисвето, Оче наш, тропар Светог Јована Златоустог, Слава: кондак његов, И сада: ''Непостидна Заштитнице хришћана...''Господи помилуј 12 пута, ''Часнију од херувима...'': Слава, И сада, и мали отпуст. (http://borbazaveru.org/content/view/133/30/)

После свих ових промена шта је остало од Свете Литургије? ДА ЛИ ЈЕ ОЧУВАНА ЊЕНА СУШТИНА? Дакле, ми смо убеђени да Патријарх Иринеј није потпуно упознат са оним што новотарци раде на Литургији борећи се против њене суштине. Папа Бенедикт XVI, иако неправославан, јасно каже: „Литургија остаје литургија само док онај који је служи не може да манипулише њеним спољашњим елементима“.

Под 22. по реду променом у литургијском поретку Еп. Игњатија, наведено је причешћивање верних честицама које нису од Агнеца и које не постају Тело и Крв Христова. О томе блаженопочивши патријарх Павле каже следеће („Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том 3, 225-234):

„1. На проскомидији се приноси „у спомен Господа" само један хлеб. Из њега се вади (Агнец) и бива „сједињење путира" (уливање вина и воде). Затим се из других хлебова ваде и приносе честице (ово је прави поредак).

2. Кад се ради о вршењу Пређеосвећене, приносе се и други хлебови према броју пређеосвећених, ваде се агнеци, бива сједињење, а онда се приносе честице. Само се агнеци приносе у спомен Господа.

3. Само се хлеб који се подиже и из кога се вади Агнец комада и дели као антидор. Друге просфоре, из којих се ваде честице Светих, не називају се антидором (ово је стари, правилни поредак. Свети Симеон наводи да се делио као антидор и хлеб из кога је извађена Богородичина честица, „у њену част").

4. При свршавању (телиосин), тј. при освећењу, јереј говори: „И учини овај хлеб...", а не хлебове, пошто на дискосу постоје и честице. Када пак на дискосу име више агнеца, због вршења Пређеосвећених, тада каже „хлебове ове" (према постојећој пракси, овај израз говори се свагда у једнини. Свети Симеон има у виду друго предање које се на то односи).

5. При подизању, свештеник подиже само Агнец, а не честице.

6. У случају да има више агнеца (предвиђањем вршења више Пређеосвећених), подиже све агнеце, не честице.

7. Када раздроби хлеб, ставља у путир његов горњи део, не честице.

8. Причешћује себе и даје ђаконима делиће Агнеца, не од честица.

9. Зa вршење Пређеосвећене чува цео хлеб (Агнец), а не честице.

10. Слично на Велики Четвртак оставља се као залог паракататхики) (причешће за болне) освећени хлеб - Агнец, а не честице.

11. На хиротонији презвитера, архијереј даје као залог, у руку новорукоположеног цео хлеб, а не честицу говорећи: Прими овај залог...

12. Најзад, из хлеба предложења, из кога се вади Агнец, вади га свагда јереј. Честице пак, вадили су у неким местима и ђакони. (Реч је о најстаријем обичају, што Свети Симеон забрањује)."

Такође, цариградски патријарх Пајсије I тврдио је у писму руском патријарху Никону да свештеник који причешћује вјерне не Агнецом, него Честицама за свете „пада у идолатрију". Само је у XVIII веку папа Бенедикт XIV тврдио да се на унијатској литургији све честице претварају у тијело Христово. Патријарх Павле јасно каже: ,,Мишљења да на Дискосу, не само Агнец, него све честице током Литургије постају Тело Христово, не припада Православној цркви“.

Дакле, јасно је да је причешћивање верних честицама уместо Телом Христовим идолатрија; такво поступање и веровање је неправославно и задире у саму суштину Свете Литургије.

Патријарх Иринеј не зна за свештеника Милића Драговића из Ужица, који, са екипом модерниста, саставља неку своју Литургију, о чему постоји јасно сведочанство у његовој књизи „Како заједно, а од Бога различити?“ (Ужице, Лета Господњег 2009, стр. 171-210).

О новотарцу Милићу Драговићу сајт „Борба за веру“ већ је писао, а објавили смо и књигу (http://borbazaveru.info/content/view/769/77/

Ако се процес протестантског растакања Предања настави, наша Црква ће потонути у хаос.

Верујемо и осећамо да Патријарх Иринеј то неће допустити!

Патријарх Иринеј, као љубитељ богослужења и проповеди, зна вредност светосавља, као, по Светом Владики Николају, „православљу српског стила и искуства“. Сајт „Борба за веру“ је зато с пажњом и љубављу дочекао његов први интервју црквеном медију – листу „Православље“, решен да Патријарха подржи у његовој борби за васпостављање саборности у СПЦ. Жељни смо мира, слоге и напретка у духовном животу, а доста нам је неслоге и подела. Теолошки образован и начитан, скроман и вредан, наш нови Патријарх ће на сајту „Борба за веру“ увек имати подршку за оно што је христоносно и светосавско.