В. Димитријевић: О (псеудо) ревнитељима и њиховим методама
субота, 06 фебруар 2010

Владимир Димитријевић

ДА ЛИ ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ ПРИПРЕМА ЈАВНОСТ ЗА ДОЛАЗАК ПАПЕ

              

Свиреп ћу бити, неприродан не!

Шекспир: Хамлет

         Потписник ових редова одавно је навикао на свашта када је словесна борба у питању; задавао је и добијао ударце, и то са разних страна – од „грађанске опције“, Друге Србије до оних у Цркви који су га називали човеком „секташког менталитета“ зато што се усудио да пише о литургијској реформи. Критиковали су га старокалендарци (познати Јевсевије Петровић) и екуменисти (свештеник Александар Ђаковац). На крају крајева, то је и нормално: ако хоћеш да полемишеш – изволи, трпи кад ти пошаљу „отпоздрав на писмо!“

Али, чак и неукус има своје границе; и подлост има своје дно; и незнање, преко одређене мере, постаје морално кажњиво! Оно чему сам ових дана подвргнут, а то је обливање помијама лажи на једном сајту (псеудо) ревнитеља – ипак не могу да прећутим.

После мог текста о патријарху Иринеју објављеног на „Борби за веру“, анонимни ревнитељи („Калуђер“, „Орлеанка“ &comp.) кренуше да ме пљују као каријеристу који се нуди новом патријарху као „ПИ – АР“, како је патријарх, у ствари, екумениста и човек који СПЦ води у опасне воде филопапизма (ако се не варам у свом препричавању њихових ставова). Да се браним од оптужбе да сам каријериста, скојевац и остало, не пада ми на памет  (јер, да сам каријериста, не бих 2008. остао без места вероучитеља, и седео бих у топлом кабинету неког од „пост модерних“ епископа као секретар, примајући бар 1000 евра платице за своје интелектуалне услуге). Али, нећу дозволити да вербални хулигани истржу моје речи из контекста, и да ме праве оним што нисам, макар и на слабо посећеном Интернет сајту. То што псеудоанонимни „Калуђер“ као да припада браћи „старокалендарцима“ и то што псеудоанонимна „Орлеанка“ уме да напише само реченицу – две додајући злобно исцереног смајлија, не даје им за право да искривљују туђе речи.

Пре свега, мој текст о патријарху Иринеју ( http://borbazaveru.info/content/view/1930/52/ ) писан је стога што сам своју улогу у јавности увек видео као црквоградитељску, а не као цркворушитељску. Очито је да се Његова Светост нашао на удару НАТО медијске буке чим је устоличен, јер његов избор НЕ ПРИЈА  онима који желе раскол у СПЦ. Патријарх је човек одан својој Цркви и њеном јединству, па удар на њега јесте удар и на Цркву. Поменуо сам, у вези с њим, и вештину управљања патријарха Германа, због чега су ме оптужили да подржавам кривца за амерички и македонски раскол. Наши анонимни интернет хероји, који живе у знатно комфорнијем добу, јуришају на мртвог патријарха, ни не знајући шта је све поднео и какве је несреће спречио (без обзира на своје слабости). Да ништа друго није урадио, то што је одбио да прими папу Ивана Павла II, иако је комунистичка власт СФРЈ још од 1981. вршила притисак на њега да то учини довољно је. Са свим својим (немоћима) он није био комунистички измећар (роб – то да; о његовим ропским поступцима оштро је судио каткад отац Јустин). Човек коме су комунисти стрељали сина, са свих страна опкољен непријатељима, умео је да сачува СПЦ – за нас (анонимни критичар покојника је заборавио да каже како патријарх Герман, са митрополитом Данилом (Дајковићем)  спречио стварање „Црногорске православне цркве“.) Патријарх Иринеј је првојерарх постао у доба евроунијатског неотитоизма, и зато сам изразио наду да ће своју дипломатску вештину, стечену у доба Германово, корисно употребити у борби за СПЦ и њено јединство.

Волим Светосавску Цркву и волим њено јединство, и, по ко зна који пут, кажем да се угледам на авву Јустину, који није напуштао СПЦ, иако је критиковао и слабости њене јерархије и екуменистичке испаде појединаца у њој.

Но, наравно, не бих реаговао на било чије мишљење о патријарху Герману (он није црвено слово у календару), као што свако има право на мишљење о Патријарху Иринеју. Реагујем на једну дрскост „Калуђера“ и „Орлеанке“, који су, на основу истргнутог одломка из видео – снимка мог предавања на „Ју Тјубу“ устврдили како ја кажем да су догматске разлике између Православља и римокатолицизма превладане, и остало је само рђаво историјско искуство – злочини Запада према Истоку. Слагавши да кажем оно што не кажем, „Калуђер“ и „Орлеанка“ устврдише да припремам Србе за уједињење с папистима „спинујући“ јавно мњење свођењем наших разлика на психолошко – повесни ниво (који није тешко надићи).

Интернет клеветницима одговарам:

- Господо / госпођице/ госпође/ (шта год да сте):

Владимир Димитријевић НИКАД, НИКОМ И НИГДЕ није рекао да су догматске разлике између Православне Цркве и римокатолицизма превазиђене. Као човеку који је о римокатолицизму и екуменизму написао и приредио малтене више књига него што су неки Интернет ревнитељи (који мисле у разним облицима смајлија) прочитали, њему то не би могло да се деси, осим ако није оболео од деменције сенилис или неке друге врсте слабоумности. Напротив, у свим својим књигама (попут „Папа у Србији – да или не?, „Нема крста без три прста / Треба ли да се Срби поклоне папи?“, „Евроунијаћење / Православље и папизам на крају историје“, итд.) он је увек тврдио да православни и паписти не верују у истог Бога (јер, паписти не знају и не опитују Бога у Тројици Који човека обожује нествореним, благодатним енергијама.) То се може проверити простим увидом у моје књиге на Интернету – „Нема крста без три прста“ и „Евроунијаћење“ се могу наћи у мору електронских података на Мрежи.

О чему ја, у ствари, говорим?

Ево цитата из „Евроунијаћења“ (ЛИО, Горњи Милановац, 2008, стр. 24-25):

>>Чувајући духовно целомудрије, чувамо и себе и друге. Јер, инославни тако схвате да је истина озбиљна, неподложна манипулацији, приземним интересима, лажном миру и почињу да размишљају и да се труде да нађу Истину, којој православни служе свим својим бићем. Они виде да их ми не мрзимо, и да смо спремни да им, као људима, чинимо свако добро; али, виде да се са њима не молимо, јер не можемо -Истина нам не дозвољава, зато што је Истина - Љубав, то јест Христос. Неки од њих, привучени Божјом благодаћу, постаће православии, и спасиће душу, а то је највећи дар којим Црква дарује човечанство: спасење и вечни живот. Зато је Свети Максим Исповедник и рекао да је повлађивање јеретицима као јеретицима човекомржња, а не љубав према њима; јер, православно волети инославне значи нудити им да уђу у лечебницу, Цркву од Истока, и тамо нађу исцелење свим својим страстима и слабостима. Православље је здравље, господо екуменисти. И једини лек за римокатолике је да се одрекну свог надрилекарства и да своје „свеце", попут Терезе Авилске и Алојзија Степинца, препусте суду Божјем, а они се покају и врате Светој, Саборној и Алостолској Цркви, која је Једна и Једина у времену и у вечности. Екуменизам је увек утопизам. Он нуди апстрактне шеме и изјаве које су писане укрућеним језиком теолошке бирократије. Али, живи живот није то. Живи живот је нешто сасвим друго; озбиљно, сложено, крваво.

Уосталом, хајде да замислимо остварење утопистичких тежњи... Хајде да маштамо!

Замислите, дакле: ујединимо се с римокатолицима! Кажемо: све је у реду! Браћа смо! Папа се одрекне првенства власти! Одрекне се filioque! Одрекне се учења о незаблудивости! И? Да ли би то било сјединење у Истини?

Не би, наравно.

Јер, папизам је за миленијум свог одступништва створио читаву једну лажну духовност. Папизам би нам понудио ту лажну духовност и њене плодове - Фрању Асишког, Терезу Авилску, Игњација Лојолу. И не само њих. Ту би био и „блажени" Алојзије Степинац. Замислимо акатист „блаженом" Алојзију: „Радуј се, гркоисточњаке си радо покрштавао! Радуј се, покрштавањем си шизматике спасавао! Радуј се, за државу си своју бринуо и члан Хрватског Сабора си био! Радуј се, војни си викар храбрих усташа постао! Радуј се, Пије ХII ти благослов дао! Радуј се, блажени Алојзије, исповедниче вере у папску незаблудивост!" И шта сад? Потенцијално, Степинца би неки Србин, одушевљен екуменским уједињењем, могао да узме за своју крсну славу... Креативци би могли и тропар да му напишу, зар не?

Сваком озбиљном човеку је јасно да од свега тога нема ништа, и да је реч о празним причама. Јер, да римокатолици као заједница хоће да се обрате Истини, они би, без услова и погађања, постали православни.<<

Из цитата се јасно види да иронично хиберболизујем једну, СУШТИНСКИ НЕМОГУЋУ ситуацију да бих показао сву апсурдност тезе о уједињењу православних и римокатолика. Говорећи „Кад би...“, јасно поручујем: „То је немогуће“! То  је стилска метафора, реторички поступак, а не тврдња по којој смо све догматске спорове решили, па су нам остале само „психичке препреке“ на путу ка унији с Римом.

Ако неко не схвата стилско средство употребљено у расправи или беседи, или је полуобразован или је злонамеран (а можда и једно и друго). Човек лишен предубеђења у овом одломку не би препознао никакво „спиновање“ филокатоличког типа – осим, рекох, предубеђених, који лармају под псеудонимима, док потписник ових редова за своје речи одговора именом и презименом. Но, што би казали Руси: „Слободном слобода, спасеном рај“. И Срби: „Ко зна боље – широко му поље“.

Анонимни клеветници срам вас било!

Чак и ако неког не волите, не смете о њему да лажете – а ви лажете да ја „спинујем“ Србе у некаквом неправославном – папофилском – правцу! Ваш метод је гебелсовски, и по њему би се могло закључити да Св. Писмо пропагира атеизам, јер у псалму стоји: „Нема Бога!“ (чему, наравно, претходи оно: „Рече безумник у срцу своме: „Нема Бога!“) Узели сте исечак једне целовите беседе, и, на основу лажног тумачења, клевећете некога чији рад не познајете. Да ли ви стварно мислите да су људи толико глупи и да неће погледати цео снимак мог предавања на „Ју Тјубу“? Погледајте, браћо, па видите има ли ту ичега филокатоличког, филоекуменског, неправославног! За сваку такву, неправославну реч, спреман сам да се јавно извиним!

Ситуација у нас је све болеснија – људи се свађају и деле, често ни не схватајући „рашта и крошта“. Волео бих, као и свако, да се наше свађе и деобе што пре окончају, јер дуготрајан рат – макар и вербални – анимализује човека, лишава га љубави и мира. И сам сам се зачаурио и зачамао у сталним полемикама, које трају унедоглед и доводе до смућивања и разочарења многе који у Цркви траже мир од вреве овога света. Као што је Драгиша Васић рекао, у „Карактеру и менталитету једног поколења“, Срби не воле рат – они ратују да би се што пре вратили кућама, и радили своје свакодневне послове. Тако је и са мном.

Увучен у ову непријатну полемику, молим читаоце да ми опросте на оштрини и повишеном тону. Међутим, оптужба за филокатолицизам је нешто што Владимир Димитријевић неће прећутати, никад и никоме!

Уредништво сајта „Борба за веру“, пак, молим, да ме не потписује са „професор Владимир Димитријевић“ (јер је и то, такође, било изложено критици). По струци, ја сам заиста професор књижевности, али у јавности наступам као „православни публициста“. Појам је вредносно неутралан – публициста је онај који публикује, објављује, и то је све. Православни сам како по вероисповести, тако и по начину на који тумачим стварност у публикованим радовима. То је више него довољно.

В. Д.

 

П.С.

Да не заборавим: говорећи о римокатоличким „свецима“, служим се јеванђелским критеријумом познања по плодовима – а свеци су плодови неке верске заједнице. Ако су Пије XII и Степинац свеци, онда је конфесија која их је канонизовала – лажна! Јер, догматика се проверава етиком – и никако другачије (а етика је, у хришћанској средини, аскетика!)

Последњи пут ажурирано ( субота, 06 фебруар 2010 )