БОРБА ЗА ВЕРУ - Прота М. Матејић: Бисери у ниску нанизани

Др Димитрије Најдановић, Светосавље, Београд: Слободна књига;

Библиотека Вечност, 2000:65. Приредио Жељко З. Јелић

Добротом Жељка З. Јелића, књига Светосавље, мала по броју страница, а огромна по вредности, доспела је и до мене. Он је прикупио разбацана предавања и чланке покојног др Димитрија Најдановића и издао их у тој књизи. Када сам Жељку Јелићу послао писмену захвалницу, одговорио ми је писмом датираним 18. августа 2000. У писму, поред осталога, пише:

Кажете да код вас у дијаспори нове генерације не показују ни интересовање ни поштовање за наше савремене великане попут Др Најдановића, проте Миљковића и других. И код нас је готово исти случај. На појаву књиге др Најдановића апсолутно нико није реаговао.Чак ни из црквених кругова.

Овде међу нама, где је др Најдановић живео и стварао, покрива га све дубљи заборав. Отуда сам се обрадовао да га макар тамо одакле је отишао, проналазе.

Осетио сам и дуг и потребу да се Жељку Јелићу одужим и да га охрабрим писањем овог приказа, јер, како ми у поментом писму пише, он припрема даље издавање радова др Најдановића. Он ме обавештава:

Иначе ускоро би требао да издам и две књиге Изабраних дела др Димитрија Најдановића. У првој су његови списи из философије, теологије и књижевности, а у другој политички текстови.

Одужујући добровољно прихваћени дуг Жељку Јелићу, ја се истовремено одужујем и успомени протојереја ставрофора др Димитрија Најдановића, чији сам такође дужник. Имао сам више пута прилике да га слушам и када је држао предавања и у приватним разговорима. Био је ненадмашан говорник. Није било могуће не дивити се његовој речитости, висини његове интелигенције, дубини његових мисли, ширини његове тематике.

Др Димитрија Најдановића сам упознао 1934. године када сам био ученик Четврте мушке гимназије у Београду, у којој је он био наставник. Затим сам имао прилике да га слушам и да се одушевљавам његовим заносним предавањима у логору у Еболију у Италији. Посетио сам га и са њим имао дуге разговоре у Дарбију, Енглеска, где је једно време пастирствовао. Видели смо се и у Монтреалу, Канада, где је био свештеник. Затим сам га посећивао када је, заједно са супругом Јеленом, био у старачком дому у Глендори, месту између Кентона и Вустера, у Охају. По његовој жељи, израженој пре смрти, опростио сам се са њим 28. марта 1986. године, на дан његове сахране, некрологом, у цркви светог Георгија у Кентону, Охајо.

У књизи Светосавље Жељко Јелић је објавио кратку биографију др Димитрија Најдановића и пет есеја др Најдановића, штампаних раније у разним часописима. Ниједан од тих есеја ми није био познат, али сам, читајући их, уживао као некада слушајући др Најдановића. То су блистави бисери сада сакупљени у једну ниску.

Наслови пет есеја објављених у овој књизи су: Светосавска паралипомена, Смисао и снага наше историје, Над тајном Савине молчалнице, Светосавље и Православље, и Светосавље. Први есеј је првобитно објављен 1932. године, други и трећи 1935., четврти - 1952 и пети 1973. Иако су, узети заједно, ови есеји крцати темама, сматрао сам за умесно да се задржим само на три од њих: Светосавље, Православље, и Родољубље, које др Најдановић третира као тројство у јединству и јединство у тројству.

О родољубљу

Употребио сам намерно реч родољубље, а не национализам. Реч национализам је, у пропагандном речнику Новог Поретка, постала погрдни израз. Њоме се обележавају они које треба дискредитовати. Када на Западу хоће не кога да онемогуће, да га прикажу као неподобну личност, ударе му жиг националиста. На дан 5. октобра 2000, једна телевизијска станица је приказивала ситуацију у Београду. С времена на време руководилац програмом је позивао телефоном разне појединце и са њима дискутовао ситуацију. Мислим да је у телефонском разговору са једним бившим америчким амбасадором у Београду руководилац програма рекао да је познато да је др Војислав Коштуница частан, и беспрекорно поштен човек, али, додао је, он је националиста, што је, по њему, био недостатак др Војислава Коштунице. На то му је саговорник одговорио:

Знате, када код нас у Америци неко воли своју земљу и одан јој је, ми му то уписујемо у врлину и кажемо да је патриота. Када неко у Србији воли своју земљу и одан јој је, ми кажемо да је националиста.

Другим речима, ономе који не одговара Западу и не уклапа се у њихове калупе, ударају жиг националиста јер његово родољубље треба сматрати и третирати као недостатак, ману, грех, скоро злочин.

Тема Светосавља се проткива скоро кроз све есеје објављене у овој књизи. Та реч је кованица др Димитрија Најдановића, иако у есеју Светосавље”, он пише: Десетак година пре рата скован је појам светосавље. Сковала га је група тада младих, врло обдарених богослова... (страна 10). Међутим, у есеју Православље и светосавље, он не скрива чињеницу да је он аутор те кованице: Светосавље је наша скорашња сретна кованица. Брзо се и спонтано одомаћила. Она је само омен за нумен православље. (страна 55). А смело стварање кованица је једна од стилских одлика предавања, беседа, и књижевник радова др Најдановића.

На самом почетку есеја Светосавска паралипомена, др Најадановић износи мишљење да се о светоме Сави много говорило и писало, али мало казало и да је много остало недоречено. Међу онима које именује да су не само говрили, него нешто и казали о светоме Сави и Светосављу, су блаженопочивши владика Николај Велимировић и архимандрит Јустин Поповић. Друге не помиње.

Др Најдановић сматра да ни иконографија није приказала истинску, светачку суштину светога Саве, већ само његову бледу сличност. А што се тиче светосавља, он сматра да га ни историја није ни потпуно схватила ни истински приказала:

Мало срце родољубиве историје није могло да смести у себи велико светосавље. Мали разум неродољубиве историје није могао, у својој историјској фрагментици, да домисли интегрално светосавље. Зато су, у једном и другом случају, идеја, дух, смисао и квалитет светосавља остали недоживљени (страна 6).

Затим др Најдановић износи своје дефиниције светосавља које, када се читају једна за другом, представљају величанствену оду светосављу. Да не бих нарушио лепоту те оде, издвајам дефиниције из пасуса у којима се налазе и наводим их једну за другом:

Нема културе без религије. Светосавље је највиша и најузвишенија религиозно-културна идеја наша. (стр. 8) Светосавље је примарна, и највећа наша стварност. (стр. 9)

Светосавље је наша тавматургија (чудотвроство). (стр. 9) Светосавље је наша палингенеза, ново рођење у Христу. (страна 9)

Светосаље је наша вечна идеја, изнад историјске прагматике, расулости, неуобличености, случајности, безмерне историјске флуктуације, стоји - изнад тог печуркастог мекоткања - једна јасна звезда водиља. (стр. 10)

Врх свега, светосавље је наша највећа могућност. Ми се, засад, само некако и донекле, налазимо у светосавском поднебљу. (стр. 12)¹

Светосавље и Православље

За др Димитрија Најдановића православље и светосавље су неслитни² и нераздвојни. Он јасно указује на то да Пре свега, светосавље је ни мање ни више него православље.³ За оне, било светосавце или противнике светосавља, који бркају појмове, др Најдановић растерује њихову умну маглу следећом тврдњом:

Ко и помисли да је светосавље неки нови облик православља у било ком одступању од строгих и неизмењивих назора православља, датих и очуваних у једној, светој, саборној и апостолској цркви, тај је и јеретик и шизматик.⁴

Коначно и категорички, др Најдановић указује на то да Ништа у светосављу нема новог сем вечно новог Христа Господа и начина нашег како га целог усвајамо.⁵

Пишући о кованици светосавље, др Најдановић примећује:

Многи су онда и данас ту кованицу прихватили. Као некад они је и данас употребљавају да се ограде од туђинског духа и утицаја ма са које стране долазили и да омеђе границе свега онога што би било својствено православљу светосавског кова.⁶

Међутим, светосавље је некима сметало не само за време живота др Најдановића, већ им смета и данас, управо зато што је оно заштита и наше верске и националне свести. И пошто су у светосављу верска и национална свест неслитне и нераздвојне, оно смета онима који би хтели да ту свест избришу да би Србе асимилирали било верски било национално. Зато, како др Најдановић пише, Нама православним Србима, приговара се са више страна да смо изједначили православље са светосављем, а светосавље са српским национализмом.”⁷

Др Најдановић је побио и одбио овакве приговоре и указао на то да светосавље није одступањље од православља, већ исповедање, доживљавање и живљење истог међу Србима.

По овом питању су писали и блаженопочивши епископ Николај Велимировић и покојни др Ђоко Слијепчевић, а писао сам и ја. Бранио сам светога Саву и светосавље од њихових мрзитеља у књизи Биографија светога Саве⁸, у чланку Синан-Паше међу нама и у чланку Да ли губимо свој идентитет?⁹

Да би кампања противу светога Саве и светосавља била што успешнија, неки мудраци из једне, на жалост, сестринске православне цркве, убацили су крилатицу по којој је светосавље паганизам. Због верског и националног јединства у светосављу ми смо, по њиховом мудровању, тим јединством и православље и светосавље паганизирали и извитоперили.¹⁰

Др Најдановић је тачно знао ко је и где је сковао ту крилатицу. Није их именовао, али је довољно јасно на њих указао следећом изјавом: Има, на жалост, и данас неких учених православних теолога у Америци који нас укоревају због тобожњег светосавског паганизма (или томе слично), иако су сами жреци потајног наднационализма.¹¹

Док су се овом крилатицом служили мудраци изван Српске православне цркве, није ми било пријатно, али нисам јавно реаговао. Али када је један свештеник, истина несрпског порекла, али у то време клирик Српске православне цркве и Епархије, и парох српске парохије, једном приликом у цркви, за време проповеди, изјавио да је свети Сава препрека између Христа и Срба, и да због њега Срби не нмогу да приђу Христу, прекипело ми је. Написао сам и у Американском Србобрану објавио чланак Синан-Паше међу нама, у коме сам бранио светога Саву и светосавље. После тога, на седници свештеничког братства, тај свештеник је, истина безуспешно, захтевао да будем због тог чланка изведен пред црквени суд и да будем кажњен.

И овде сам, као и раније у овом чланку, избегао реч национализам, коју употребљавају као погрдан израз не само идеолози и следбеници Новог светског поретка, већ и они на које указује др Димитрије Најдановић. Он најпре пита:Од кога долазе приговори светосављу да је свело православље на национални паганизам?¹² На прво место ставља римокатолички универзализам, али додаје да иако је римокатолицизам за универзализам, то јест да је против национализма, римокатолицизам је током историје стварао нације и онде где никад нису постојале.¹³

На другом месту у списку именује комунизам и додаје да је под комунизмом српски народ поцепан у неколико нација,¹⁴ и напомиње: Од република стварају се националне псеудоморфозе у смеру дезинтегрирања српске нације.¹⁵

Уз остале за које национализам представља проблем, др Најдановић помиње и нацифашистички тоталитаризам који је родољубље изопачио у нациолатрију, обожавање нације.

Истинско родољубље, или национализам, др Најдановић налази у свето-савском национализму или родољубљу јер, како он истиче, У светосављу је народност замишљена као црквеност.“¹⁶

Да би појаснио шта је светосавско родољубље, др Најдановић износи карактеристике родољубља самога светога Саве:

Знамо да Савино родољубље, оно чисто и племенито осећање поникло у изванредној чедности душе, није никад, иако густо и живо, посрнуло у страст, у отмицу, у крв. Никад никоме није постало коб. То је родољубље - то је љубав, жртва, блаженство непрекидног давања.¹⁷

Завршну реч по питању светосавског родољубља, др Најдановић је дао сажето у идућем пасусу са којим би добро било да се упознају не само противници светосавља, него и његови следбеници:

Знамо да је Савино родољубље, Савин културни национализам, био постулат његовог наднационализма. Велика љубав нашег народа према родини, према родном тлу, никад није укључивала мржњу према народима.¹⁸

Припремањем и објављивањем ове изванредне књиге Жељко З. Јелић је многима открио као писца др Димитрија Најдановића, једног од наших савремених великана. Истовремено, он је Србима и, ако ова књига буде преведена и на друге језике, и другима, ауторитативно тумачење значења светосавља, православља и родољубља. Нека је Жељку Јелићу хвала за то.

Не верујем да ће ова књига доћи до руку многих Срба насељених по разним земљама Запада. Али надам се да ће доћи у руке што већег броја Срба у српским земљама.

1 Странице се овде дају прма књизи Светосавље,

2 Неслитан значи нешто што се не може слити, помешати са нечим другим.

7 “Православље и светосавље”, Светосавље, 42.

10 “Православље и светосавље”, Светосавље, 42.

15 “Светосвска паралипомена”, Светосавље, 7.

16 “Смисао и снага наше историје”, Светосавље, 22.