БОРБА ЗА ВЕРУ - В. Димитријевић: Монархија и саборност

(Руски мислиоци и хришћанска државотворност)

Пред читаоцем ево огледа који служи као двери за оне који су окренули ка три највеће србске вредности - Богу, Краљу и Дому. Бити монархиста у доба Новог светског поретка, кад уместо краљева и племића владају банкари и безличне бирократе, и кад је свет, уместо Божјег врта, постао вавилонско тржиште, можда изгледа чудно, можда смешно (ево их „будалине Саведрине", што рекао Лаза Костић), а у сваком случају - „мрачно", „реакционарно", нешто што припада „прошлости".

Велики енглески хришћански писац Џилберт К. Честертон (умро пре Другог светског рата) живео је у доба дивљих напада прогресиста на све традиционално и вековима освештано. Уочио је да се напади на прошлост и оно што је било некад сматрају херојством, али је исто тако уочио да у тим нападима има онолико херојског колико и у тучи са сопственом баком. „Једини истински слободан мислилац је онај чији је ум подједнако слободан од прошлости као и од будућности. Он подједнако мало брине о томе шта ће бити као и о томе шта је већ било; ОН БРИНЕ ЈЕДИНО О ОНОМЕ ШТО ТРЕБА ДА ЈЕСТЕ. За мој тренутни циљ ја нарочито настојавам на овој основној независности. Ако треба да говорим о оном што је погрешно, прва од погрешних ствари коју уочавам је то дубинско и прећутно модерно подразумевање да су ствари које су биле у прошлости сада немогуће. Постоји једна метафора до које савременици веома држе; они увек веле: Не можеш вратити часовник уназад. Прост и најобичнији одговор гласи: Можеш. Часовник, који је дело људских руку, људском руком може бити враћен на било коју тачку на цифарнику. На исти начин и друштво, дело људских руку, може бити обновљено на основу било које замисли која је о друштву икад постојала. /.../ То је, велим, прва слобода коју проглашавам: слобода обнављања", каже Честертон.

Према томе, борба за монархију је враћање часовника уназад, то јест борба за обнову на коју имамо право. Поготову зато што је монархијско државно устројство засновано на благослову Божјем, који подразумева делатно начело симфоније - сагласја измећу Цркве и Државе на спасавању људских душа у Христу.

Срби су били краљевски народ. Сада су народ отуђен од Бога и себе, завођен и заведен за Голеш планину. Зато је једна од основних дужности православног Србина да укаже на путеве који са Голеша воде на свенародни Тавор, на Гору Преображења каква је Црква наша и њено светосавско и светолазаревско Предање. О томе говори и овај оглед на основу духовног искуства православне Русије.

Текст који се налази пред читаоцем и говори о руском државотворном мишљењу 19. века, настао је 1993. године и био је намењен једном зборнику у коме се није појавио. А зашто га објављујем сада, после 16 година? Из простог разлога: и даље тако мислим. И даље верујем да је руски и србски православни монархизам једини пут из политичког беспућа у коме смо се нашли. БОГ - КРАЉ (ЦАР) - ДОМ: то су, по Светом Николају Жичком, три највеће вредности србског (руског) народа. Да ли то може да се оствари у пракси? Могло - не могло, то је Истина; а Истина се увек мора сведочити, без обзира на тренутно стање ствари. Ако ни због чега другог, а оно да се не бисмо заваравали причом о „људским правима", „демократији", и сличним шареним лажама медијског ништавила. Ако нема монархије, то не значи да она није једини Богом благословени поредак. Ако је свуда разврат, то не значи да је Света Тајна Венчања непотребна и бескорисна. Данас, на прагу новог тоталитаризма, ми, више но икад, морамо бити свесни свих светих традиција своје вере и своје, православне културе, да нам сећање не би било избрисано. О Истини се не одлучује на трговима и партијским скуповима него на Небу. А човек је биће устремљено ка Небу. После анти-кнеза Лазара, који је своју каријеру и почео и завршио на Видовдан (случајно?), и који је своју борбу за утваре прогласио борбом за Србију, ми живимо у доба анти-деспота Стефана и ближимо се коначном слому. Србска историја се креће уназад, ка неком увиру, ка антихристовској црној рупи. Као што је доба Стефана Високог Србија, иако вазал, била духовно јака и независна као у доба Немањића, тако је, у доба анти-Стефана, неког Стефана Ниског, она контејнер и депонија свега прљавог и поганог што „међународна заједница" може да испоручи. Управо у том и таквом времену треба јасно, гласно, разговетно рећи: БОГ - КРАЉ - ДОМ. И зато овај текст из 1993. потписујем и данас.

За Свете Оце Православне Црквр монархијски државни поредак био је веома важан за очување складног друштвеног, али и духовног живота заједнице. Још је Свети Павле указивао на чињеницу да су власти од Бога ностављене да би спречавале ширење зла и ограничавале разузданост. Када је Хришћанство постало званична религија Источног и Западног Римског Царства, размишљања о световној власти и њеном односу према Цркви проширила су се и продубила. Монархија је добила своје теолошко тумачење како у делима Отаца, тако и у канонима Васељенских сабора. Свештено-дејствима до тада нознатим придодато је ново: миропомазање на Царство.

У Светом Предању Цркве тајна зла означена је као тајна безакоња. Када се безакоње у свету буде умножило, када се пређу све етичке границе и насрне на само устројство творевине Божје - људи ће се одрећи свог савеза са Господом Исусом Христом, Распетим и Васкрслим Месијом, и изабраће себи безаконика за владара. Свети Оци, следујући Светом Павлу, уче да ће се антихрист појавити „у своје време". Пре тога, Бог ће са света уклонити ОНОГ КОЈИ САДА ЗАДРЖАВА (2. Сол. 2, 5-7). Тумачећи ово место из 2. посланице Солуњанима, Св. Јован Златоусти каже: „Једни сматрају да под тим (оним што спречава долазак антихриста, нап. аут.) треба подразумевати благодат Светога Духа, а други - Римско царство (то јест, монархијску власт као такву)". И Свети Иполит Римски и Свети Кирило Јерусалимски сматрали су да ће антихрист оборити легалну римску (монархијску) власт и да ће сам сести на престо. Сажимајући учење Отаца о овоме питању, архиеиископ сиракушко-тројицки Аверкије каже: „Свети Оци под оним што задржава подразумевају Римску царевину, а под оним који задржава римске цареве. У ширем смислу, под овим изразима они су схватали законити државно-правни поредак и његове представнике - законите владаре, који на земљи обуздавају појављивање зла".

Према томе, за пастире и богослове Цркве постојање легалне царске власти (од 4. века она је била хришћанска) представља значајан моменат у животу војујуће, земаљске Цркве. Монархија је, тако рећи, тврђава око храма Божјег. Ако се тврђава сруши, безаконик ће имати могућност да уђе у Храм и оскрнави га.

За православне хришћане Византије Рим је био символ државности. У току хиљадугодишње историје, они себе нису звали друкчије до Ромеји. Када је 1453. пао Константинопољ, Други Рим, ромејска идеја ипак није престала да постоји. Пошто су хришћанске монархије Балкана нестале у стихијама турских освајања, ромејство је свој нови лик добило у далекој Русији, у то време ослобођеној од татарског ига. 1492. у Москви се састао сабор који је усвојио нову пасхалију (календар празновања Ускрса) за наредних хиљаду година. Кнез Јован III прослављен је као „господар и самодржац све Русијe, нови цар Константин новог Константинопоља - Москве". Од тада су Руси своју монархијску власт сматрали универзалном.

У својим писмима великом кнезу Василију Јовановичу, старец (духовник) псковског Лазаровског манастира, Филотеј, исказао је ту мисао овако: „Сва хришћанска царства окончаше се, и сабраше се у једно царство господара нашег, по књигама пророчким, т. ј. у руско царство: јер два Рима падоше, трећи стоји, а четвртога неће ни бити".

Грци су у XVI веку такву идеју подржали; 1589. Митрополит Московски узведен је на патријаршијски трон и тада је речено: „Од оног часа у коме је стари Рим пао у јерес (папизма, нап. В.Д.), а други Рим покорили безбожни Турци, велико царство (Русија) је Трећи Рим и хришћани се у њему сабирају".

Идеја о Москви као о Трећем Риму и Русији као хришћанској држави била је, мада не често помињана, жива и у свести хришћанских мислилаца XIX века. Нико од њих није доводио у питање начело САМОДРЖАВНЕ МОНАРХИЈЕ освештане вековним историјским трајањем. Било је много супротности у тумачењу њеног карактера (Аксаков је тврдио да је државна власт прожета злом, да је негативна сама по себи, и да је народ самодржавље створио да би духовно био слободан; Леонтјев је, са сасвим друтих позиција, доказивао да је снажна држава неопходна Русима који су народ често необуздане стихијске природе). Па ипак, руски мислиоци су се слагали да се без Цркве и Цара руска држава не може ни замислити. Такоће, сви су они чврсто веровали у мисију Русије: ширење светлости хришћанске вере на Истоку, поробљеном Турцима, и Западу, поробљеном папизмом и рационализмом.

Према већ споменутом архиепископу Аверкију, руски свеци су своју државу и своје владаре сматрали законитим наследницима Римског, а затим и Византијског царства. Након пада Византије, Русија је остала једина заштитница православне вере у свету, а њени монарси су се бринули о свим Помесним Православним Црквама, сматрајући то својом хришћанском дужношћу.

Велики подвижник и молитвеник прве половине XIX века, Свети Серафим Саровски, често је волео да говори о монарху и његовом значају за хришћанску земљу каква је Русија. У разговорима са својим повереником и блиским пријатељем Мотовиловом, он је свагда истицао старозаветног пророка и цара Давида као узоритог владара који се стара о народу Божјем. После верности Богу, верност Цару је најважнији основ хришћанске побожности. Завере и покушаји цареубиства за Светог Серафима су били незамислива злочинства због којих Господ може казнити Русију великом невољом ако се они који су устали против монарха, помазаника Божјег, не покају. Саровски чудотворац је оштро критиковао либерално-демократску интелигенцију која, под видом побољшања услова живота и завођења већих друштвених слобода, руши хришћанску веру и припрема пут антихристу (доиста, бити интелектуалац „слободоумног" опредељења у то време у Русији значило је бити - атеиста). У руском народу постојало је чврсто уверење да је Александар I Романов, по савету Светог Серафима, напустио у престо и да се одао путујућем богомољачком поклоништву под именом Фјодора Кузмича. Прерушен у простог сељака, он је ишао од светиње до светиње припремајући се за вечни живот. Цар Николај II Романов такође је веома поштовао Светог Серафима и 1903. допринео је његовој канонизацији. Сматрало се да је престолонаследник Алексеј измољен од Бога заступништвом новопрослављеног свеца.

Други знаменити подвижник, Свети Амвросије Оптински, који је био духовник многим интелектуалцима (посећивали су га, између осталих, и Леонтјев, Соловјов, Достојевски), такође је тврдио да је само царска, самодржавна власт, у стању да спречи све скорији долазак антихристов у свет.

Јован Кронштатски, омиљени светац друге половине XIX века, исцелитељ и проповедник покајања, такође је одлучно стајао уз царску власт као најбољу друштвену заштитницу хришћанске вере. Био је крај самртничке постеље Александра III Романова на његов лични захтев. Када су 1905. у Русији избили први озбиљнији револуционарни немири које су предводили припадници различитих безбожних партија, Свети Јован је велегласно упозорио да морална декаденција руског народа води у понор. У једној оновременој проповеди рекао је: „Ако Влада и Дума хоће да заведу ред у држави и поштовање закона... дужни су да обуздају неморалну штампу која распаљује све страсти, да сву бригу и пажњу посвете васпитању омладине и да увере горду интелигенцију да је поштовање вере и Цркве неопходно, као и држање еванђелских заповести."

По њему, интелигенција више не воли Отаџбину - рушећи је револуцијом спремна је да је прода непријатељима Русије за тридесет сребрњака као Јуда Христа. У беседи на Благовести 1906. Свети Јован Кронштатски прорекао је да ће Господ судити Русији ако се народ не буде покајао због својих злочина и разврата. Говорећи на празник Успења Пресвете Богородице те исте године, Свети Јован је устврдио да се руско друштво распада јурећи за спољашње схваћеним „аутономијама" и слободама, заборављајући освештано начело: НИЈЕ ДОБРО ДА МНОГИ ВЛАДАЈУ - ЈЕДАН ДА БУДЕ ЦАР. У име револуције убија се, пали, пљачка: многи су се, оставши без вере у Бога, претворили у ђаволе.

Сергеј Александрович Нилус, хроничар руског аскетског живота XIX века (оставио најважније записе о Светом Серафиму и Оптинским старцима), на основу разговора с великим подвижницима записао је да ће, ако благодат Духа Светога одступи од верујућих, нестати и монархија као најбољи начин владавине... Антихрист значи „Онај који је против/уместо Христа" - Богочовека Исуса, али и „Онај који је против/уместо помазаника" (Христос, на грчком језику, значи и помазаник), то јест онај који устаје на благочестиву монархијску власт.

Свети Теофан Затворник такође је на сличан начин тумачио 2. посланицу Солуњанима Св. Апостола Павла. Док год постоји хришћанска царска власт, дотле ће она спречавати народ да крене путем богоодступништва. Кад царско самодржавље падне, и свуда буде уведен републиканско-демократски поредак (власт народа), тада ће антихристове претече неометано деловати. Сатана ће, као и у време Француске револуције, навести људе да се Христа одрекну. Нико неће хтети да слуша проповед вере. На демократским изборима многи ће гласати за антихриста, а против Христа. Хришћанска монархија не даје могућност да се безбожници слободно боре за власт; тек кад монархија падне, на власт може доћи БИЛО КО. А тај последњи, вољно прихваћени и од грешника многожељени БИЛО КО по Светом Предању, устати против Цркве Божје.

Зато није нимало случајно упозорење Константина Леонтјева да монархија своју функцију обавља спречавањем народа да иду путем антихришћанског прогреса и удаљавањем часа доласка апокалиптичног безаконика.

Суштина словенофилства није била у пуком порицању западних духовних и друштвених вредности већ у афирмисању православне хришћанске саборности као најпримеренијег пута за самобитни руски народ. Они су Запад критиковали због угаслости његових спиритуалних огњишта. Римокатолицизам је западњаке довео до површног рационализма и душевне подвојености која је од времена Петра Великог постала и руска особина. Русија, међутим, није изгубила своју духовност: њен задатак је да хармонизује противречја Истока и Запада и да роди нову хришћанску културу.

Свако од словенофила и сам је „одболовао" Запад: било начином мишљења кроз који је прошао у свом развоју, било разочарењем у нестанак религиозних стремљења међу западним народима. На њих је значајно утицала немачка идеалистичка философија: Шелинг и Хегел, пре свега. Шелингове органицистичке идеје помогле су им у почетним размишљањима о САБОРНОСТИ. (Кирјејевски је у почетку био оријентисан према Западу и имао је атеистички поглед на свет; читајући Шелинга, дошао је до Православља.)

Верујући у свечовечанску мисију Русије, словенофили су били противници националног егоизма. Иако монархисти они су остајали слободољубиви. Увек су настојали да говоре свим срцем и чисте савести; нису хтели да праве комиромисе са моћницима овог света одступајући од свештених истина Еванђеља. Од многих су били несхваћени: западно оријентисана либерално-демократска интелигенција сматрала их је „реакционарима"; званични, пак, органи цензуре њихова дела нису радо обдаривали печатом управо због већ поменуте незазорне критичности. Па ипак, словенофилска мисао утицала је много на све руске интелектуалце хришћанског усмерења: од Данилевског, који ју је на свој начин тумачио, па све до Александра Солжењицина, чији је оглед „Како обновити Русију?" сав прожет словенофилским духом.

Кирјејевски је био романтичар, али и дубоко побожан човек. Стално је посећивао манастир Оптина пустиња где је, под руководством Светог Макарија Оитинског, узрастао у хришћанском подвигу. У личном животу био је душеван, пун љубави, нежан син и брат. Своју мисао изражавао је смело и отворено; неколико пута су забрањени листови које је покренуо („Европљанин" и „Московљанин"). Свагда се надао могућности да се идеали Еванђеља учине друштвено делатним.

Као и највећи број руских мислилаца, Кирјејевски је супротстављао дух Запада духу Русије. На Западу је католицизам породио разумско богословље, логицизам, спољашње, мртво јединство, цркву с државним претензијама, схоластичке и јуридичке универзитете, наклоност према спољашњој правди, партијашки дух, егоизам појединца, раскош и извештаченост; Русији је православно хришћанство донело унутрашњу целосност духа, срдачно самосазнање, живо унутрашње јединство, црквеност изнад државности, молитвене манастире као школе вишег, духовног знања, склоност ка унутрашњој правди, дух јединства, снагу породичних и друштвених веза, простоту у потребама и морално мужаство. Ако би се дух Запада дао сажети у једну реч, та реч би била - ГОРДОСТ; обрнуто, сва Русија се може одредити као отаџбина покајника, људи свесних своје греховности.

Доиста, и Русији је потребно просвећивање: али просвећивање једино Црквом. Начела хришћанства морају да прожму све људе и сталеже. Ни просвећивање европског типа није наодмет, али се оно мора осолити Православљем. Руски дух не само да представља порицање Духа Запада, већ он јесте и одушевљеност православним хришћанством.

Херцен га је описивао као необично даровитог мислиоца, огромне ерудиције који је, попут средњовековних витезова што су чували страже у име Богородице - „спавао наоружан". Од детињства верујући човек и родољуб, маштао је о слободи свих Словена и њиховом сједињењу у Христу. Након официрске службе и рата против Турака 1829, враћа се у Москву. Много ради, неукротиво проповеда и полемише. Био је богослов, философ, песник, историчар, публициста... Најугледнији од свих словенофила, дао је изврсно утемељење главним идејама покрета - идејама САБОРНОСТИ и СЛОБОДЕ. По њему, у духу слободе и љубави утканом у саборност налази се једини основ правог познања, као и васколиког културног стваралаштва. Начело саборности у Христу је темељ руске друштвености. Међутим, стање у коме се та друштвеност сада налази далеко је од идеалног јер се још увек води борба између „иранства" и „кушитства" (тј. слободољубља и ропског фатализма). Словени окренути Православљу у себи носе иранско начело; Словени који су пали под власт папе потонули су у таму кушитства. Они би могли наћи свој прави лик тек повратком изворном духу Св. Кирила и Методија.

Хомјаков није иделизовао древну Русију (Кирјејевски јесте; око тога су и полемисали). Он је често с пророчким патосом позивао свој народ да се каје и да се одрекне гордости која се јавља као последица ширења руске империје. Сила хришћанске државе је у молитвеном смирењу, а не у земаљском оружју.

Што се тиче облика друштвеног организовања, узор му је била сеоска општина као органски израз народног заједништва и могућност да Русија не крене путем европског социјалног егоцентризма.

Веома је волео и поштовао свој народ - он и Аксаков носили су фолклорну одећу и браде (иако су, као дворски племићи, морали да се брију). Пред смрт, стално бринући о својој јужној словенској браћи, написао је завештајно „Писмо Србима" које су потписали сви словенофили.

Хомјаков није волео спољашње ауторитете. За њега, Црква није ауторитативна организација, јер ауторитет није ништа друго до оспољење. Црква пребива у Истини. Она је унутрашњи живот сваког хришћанина и, са Богом и Сином Божјим, ближа му је од срца у грудима. Зато православци не признају никаквог папу као „видиву главу Цркве", ни духовну, ни световну. „Христос је њена глава, и она другог не зна" јер је вера ПОЗНАЊЕ и ЖИВОТ (а не мртва јуридичка форма. У свом чувеном делу „Црква је Једна" Хомјаков златоусто исповеда да закон хришћанства „није закон ропства или најамништва, већ усиновљења и слободне љубави". Љубав и заједница неопходни су за познање свеослобађајуће Истине-Богочовека. Папство, затворено у себе спољашњом организованошћу и несхватањем заједнице и протестантизам, сав у рационалистичком поимању вере, нису у стању да ту Истину виде. Из њихових извора истекао је просветитељски дух XVIII. И века и Француска револуција природна је последица истог. За Хомјакова, просвећеност се састоји у нечему много узвишенијем: „Просвећење је", вели он, „словесно просветљење свега духовног састава човека или народа. Оно се може сјединити и са науком, јер је наука једна од његових пројава, али је могуће без научног образовања; наука пак (једнострано развијена) немоћна је и ништавна без њега."

Да би народ био заиста Богом просвећен, он се мора смирити. Али није свако смирење право, христолико. Ако заједница увиђа величину еванђелског закона који почива у њеној основи и сву своју недостојност у остваривању истог, онда је њено смирење стваралачко, окрепљујуће начело. Ако, пак, народ тврди да је духовно начело на коме се заснива његово постојање немоћно, нестварно - онда он тоне у глиб овдашњости и нестаје га у вртлозима историје.

Полемишући са западно орјентисаним руским мислиоцима који су се одрекли своје „почве" (тла), сматрајући Русе инертном масом у коју се споља мора унети светлост „европејства", Хомјаков је истицао да се морална обнова Русије може постићи једино кроз повратак народу и „обредно јединство с његовим обичајима и духом". Па ипак, својим биолошким пореклом се нико не сме некритички заносити, јер „припадати једном народу значи с пуном и разумном вољом сазнавати морални и духовни закон који се пројављује ... у његовом историјском развоју". Зато се „не треба жалити нити уздисати за прошлошћу, као западни човек, но, сећајући се живе вере предака, треба се надати да ће она озарити и још више прожети наше потомке; сећајући се дивних плодова нашег просвећивања у древној Русији, треба очекивати да ћемо, с помоћу Божјом, изразити ону ЦЕЛОВИТОСТ која се каткада пројављивала у древности и непрестано ишчезавала у метежима и смутњама многострадалне историје и која ће се изразити у својој многостраности".

Што се Запада тиче, свако добро које је он изнедрио било је заквашено хришћанством: од бриге о сиротињи до широких захвата у правцу решења социјалних неправди. Али, вера је тамо ишчезла. А моралност без вере која је производи и сама пропада. Стога је главни духовни задатак Русије да очува живу, пламену веру, и, решавајући нагомилане друштвене проблеме, да не изгуби из вида СЕОСКУ ОПШТИНУ. Сеоска општина у сељаку рађа осећање слободе, сазнање личног моралног достојанства и сва друга узвишена осећања која Русију могу препородити. Ако би сеоска општина пропала била би то, тврди Хомјаков, апокалиптична катастрофа: разорен би био породични и друштвени живот у целини.

Овај руски философ хришћанске слободе био је велики противник тзв. крепосног права (кметства) и звао га је „мрским озакоњеним робовањем". У својим полемикама настојавао је на укидању цензуре. Док год цензура постоји, она може да угуши сваку друштвену критику,а без те критике друштво се лишава самосвести и налази се на путу ка гордости. Гордост је, како у личном, тако и у народном животу првоначални грех. Њоме се помрачују срце и дух; она претходи свакој пропасти.

Аксаков је монархију сматрао чуварком унутрашњег народног бића и „земље". По њему, народ је монархију створио и цара изабрао зато да на себе не би преузео грех власти, да би се царем осигурао у слободи духовног стваралаштва. Чим је император Александар II ступио на престо, Аксаков му је упутио писмо у коме га је упозорио на чињеницу да полицијска држава може упропастити народ. Идеализовао је древну Русију и Петра Великог је сматрао главним кривцем за потоњи пад.

За њега вођење политике мора бити прожето часним, високо етичним идеалима јер нам је Божаствени Учитељ открио само један пут достојан човека: „пут слободне уверености, пут мира ... све противуречности развејавају се силом самога живота, а не силом принуде". Кад читаво друштво верује у морални подвиг, развија се његов „мирни и кротки карактер". Такво морално устројство друштва, без обзира на постојеће дистанце, припада „читавом словенском племену". Западно човечанство кренуло је путем који није пут унутрашње, него спољашње правде и није пут савести, него иут принуђавајућег закона, пут државе.

Свака држава по себи је зло. Друштвени и лични идеал човеков стоји изнад сваке државе. Спољашња правда, без унутрашње, најпотпуније уништава човекову етичност. Руски Словени су државу препознали као нужно зло, али су наставили да живе и својим народним, земаљским животом. Стога, тврди Аксаков, „руски народ није народ, него човечанство". Народом је постао само зато што је био окружен племенима са искључивим смислом за национално, али сам по себи - он је свечовечански. Руси су слободни; у њима нема спољашњег, државотворног елемента. Зато „руска историја има значење свесветске исповести" и „може се читати као Житија светих”. У огледу „О руској историји" Аксаков вели: „Историја руског народа је у целом свету јединствена историја народа хришћанског не само по вероисповедању, но и по животу... На крају крајева, то јесте народ грешан, али народ који стално, као хришћанин, пада и каје се (због тога) - не гордећи се својим гресима ... Изгледа да је назначење Русије било у томе да на земљи јави народ хришћански - по вери, по стремљењу, по духу свог живота и, колико је могуће, по делима".

Петар Велики Русији је донео туђинштину; учинио ју је туђом својим коренима. Изградња Санкт Петербурга означила је тријумф државе над земљом. Преврат је изведен насилно. У тексту поводом 700 година од оснивања Москве, Аксаков тврди да се од тада Русија кобно располутила - на једној страни била је држава с петроградском престоницом, а на другој земља и народ, с руском престоницом Москвом. Ако неко поново насрне на Русију, само Москва ће је одбранити, на исти начин на који ју је одбранила 1812.

Аксаков је под насловом „Белешка о унутрашњем стању Русије" упутио отворено писмо Цару. У њему је изложио начела своје вере у историјску мисију Русије.

По њему, држава је потребна само због греховности човекове; па ипак, она је пуки спољашњи законодавац и власт од овога света. „Али призвање човеково остаје морално, унутрашње. Држава мора бити заштитница народа, мора да чува слободу његовог живота, да би се његове духовне силе могле слободно развијати."

Неограничена монархијска власт потребна је да би народ од себе одвојио државу и посветио се унутрашњем моралном животу и стремљењу ка духовној слободи. Таква монархија је руска монархија. Сва противречја која се у њој јављају могуће је решити обнављањем древних Земских сабора представника свих сталежа. Њих је Петар Велики укинуо управо стога што је насилно ушао у живот народа и потчињавао га себи. Тако је руски монарх постао деспот, а руски народ, који му се до тада слободно потчињавао, укмећен је и постао роб у сопственој земљи. То је довело до погубног западног утицаја. Наиме, ако се наруши унутрашња слобода и морална права, народ ће стремити ка спољашњој, политичкој слободи - и тако ће доћи до револуције. Петар Велики је Русију учинио великом споља; али онај прави циљ, унутрашња величина, остао је занемарен. А без ње, сваки даљи развој може бити трагичан.

Што се савремености тиче, управа је од народа удаљена. Поштовање цара попримило је лицемерне облике идолопоклонства. То води бирократизму, а ако се држава до краја бирократизује, у човеку ће умрети човек. Истину не треба штитити цензуром, јер „не веровати у победоносну силу истине је својеврсно безбожништво, пошто је Бог Истина". Да би се стање побољшало, треба поново успоставити стари савез државе и народа. То би значило - дати власти неограничену слободу управљања која искључиво њој и припада, а народу пуну слободу живота и спољашњег и унутрашњег. Власт има право на делање и закон, а народ на мишљење и реч.

Аксаков је критиковао позападњачени део народа називајући га „публиком". Свако подражавање Западу је површно и празно, а руски народ је самосталан и никога не подражава. Зато „публика пролази, а народ је вечан".

Попут осталих словенофила, Аксаков је одлучно био против смртне казне, сматрајући је изразом моралне подивљалости једног народа.

Храбар у мисли, оштра пера, религиозан и чувствен човек, Аксаков је у трагању за слободним хришћанским друштвом отишао најдаље. Па ипак, он слободу није сматрао као мртву социјално-правну категорију, већ као целосни, унутарњи духовни опит.

Самарин се, након хегелијанских лутања, вратио Цркви под утицајем Хомјакова. За разлику од Аксакова, био је државољубац. Радећи као царски званичник међу Пољацима у Прибалтику, трудио се да заштити пољски народ, мада њихово племство („шљахтеце") није волео, сматрајући да су заражени латинством. Настојао је да својим конкретним политичким, али и књижевним радом, сузбије дух папства међу Словенима, како Источним, тако и Западним. У том духу он је видео главну опасност по самосталност народне заједнице. Полемисао је са својим бившим пријатељем Херценом, човеком револуционарно-атеистичког усмерења. За Самарина вера и морал су нераскидиво повезани: морални атеиста противуречи самом себи јер чува хришћанску јерархију вредности а не познаје Богочовека Христа.

И он је одбијао да идеализује етнос као такав, јер циљ није народност, него истина. Па ипак, руски народ је боље сачувао истину од интелигенције. Начело „обшчине" (органске, а не механички повезане заједнице) прожима све руско: породицу, сродничке везе, град, државу. Оно изражава жељу да се живи у миру и љубави. Због тога је Самарин сумњао у револуцију. У писму свом познанику Фадејеву Самарин тврди да је револуција- РАЦИОНАЛИЗАМ НА ДЕЛУ, „формално исправни силогизам" који насрће на живи живот. Основа за насиље класе над класом је дедукцијом нађена социјална догма (егалитаризам, либерализација друштва, итд.) Ако се реалне околности са догмом не слажу, треба их „осудити на смрт". Такав закључак изводе или угледници из салона вишег сталежа или несрећници из друштвеног подземља. У сваком случају, он се спроводи ОРУЖЈЕМ: пушком или вилама, свеједно. Та „слепа љубав према новом" и „самоувереност полуобразованости" која не зна ни за шта боље од последње прочитане теорије усуђује се да експериментише народом, задајући му тешко исцељиве ране.

Словенофилска мисао је била хришћански универзалистичка; иако су свесни свих несавршености Заиада, они су веровали у могућност рехристијанизације Европе у чему је Русија морала да одигра одлучујућу улогу. У круговима словенофила била је омиљена вера у руско свечовештво, која је свој профетски врхунац доживела у чувеном Достојевсковом говору о Пушкину. Па ипак, многи су се у ту веру разочарали суочавајући се са непријатељством Западне Европе према Руској империји. (Сам Достојевски у „Дневнику писца" о овом непријатељству сведочи често и огорчено; нарочито му је мрска подршка коју су папа и његови кардинали упутили Османлијама у Кримском рату).

Неколиким философима и друштвеним делатницима учинило се да оријентално - окциденталне синтезе неће бити; што западни дух више осваја интелигенцију, то је ближа апокалипса: атеистички револуционари долазе из тмине подземних историјских стихија да би насрнули на Бога, Домаћина космоса, Цара, домаћина државе и Оца, домаћина породице. Западњаци желе да сруше небоземну лествицу Православља, да униште свештена народна предања. Из оваквих предосећања родила се руска „реакцинарна" мисао (реакционарна само зато што је настала као РЕАКЦИЈА на претећи радикализам револуције и обездуховљену, секуларизовану стварност демократско -парламентаристичке Европе).

Сама биографија овог политичког писца карактеристична је за колебања, падове и устајања руских интелектуалаца седамдесетих и осамдесетих година XIX столећа. Пре но што је доживео духовну кризу, Тихомиров је био један од најистакнутијих оснивача и чланова извршног комитета револуционарно - терористичке организације „Народна воља"; био је главни теоретичар покрета. Годину дана након насилне смрти цара Александра III, побегао је у иностранство. На Западу се разочарао у утопију социјалних слобода и народне власти; увидео је да иза ње стоји духовно - морална пустош индустријског света. Демократија му се учинила као деструктиван друштвени поредак, огрезао у материјалистички хедонизам, а царска власт као једино спасавајућа по Русију. Након боравка у Француској и Швајцарској, зажелео је да се врати у домовину. 1884. напустио је „Народну вољу", а затим се обратио цару Александру III с молбом за помиловање.

Тихомиров је искрено веровао у традиционални државни строј; револуционарни покрети изгледали су му као адске сабласти које насрћу на здраву народну душу. Па ипак, пратећи развој друштвених процеса у Русији, он је слутио да се припрема пропаст империје; као и Леонтјев, био је „активни песимиста". Ево неколико карактеристичних црта Тихомировљеве политичке мисли.

У писму с молбом за помиловање упућеном цару Александру III, он је дао и неколике разлоге због којих је напустио наде револуционарне младости: „Народна самоуправа о којој сам маштао у ствари је савршена лаж и може да служи као средство господарења ономе који је искуснији у намагарчивању маса. Увидео сам како је невероватно тешко установити и поново изградити државну власт која се једном потресе и падне у руке частољубивих... То ми је осветлило прошлост и дало ми храбрости да поново размотрим идеје Француске зеволуције."

Тада је појмио да развитак народа може бити само миран и националан. Што се тиче слободе, једнакости и братства, „схватио сам лажност тих идеја које растачу друштво, развијајући неправилно поимање о слободи и правима личности, јер је у суштини чак и сама слобода личности могућа само онде где постоје морални ауторитети, који је бране од погрешних поступака". Најбоља заштита друштва је врховна власт с вековним ауторитетом, управо онаква каква је оличена у династији Романова. Таква власт обезбеђује постојаност и непоколебљивост духовно - моралних начела која су источник свеколике снаге заједнице.

Револуционарна нада по којој ће се, након преврата, завршног ударца држави у распадању, наступити период изградње, за њега је била потпуно узалудна. Рушење старог, онога што лоше утиче на савремени живот због своје окошталости, и изградња новог, примереног добу, не иду једно за другим, већ руку под руку. Онај који руши а не зида усмрћује народно тело: утопистички дух је дух ђаволске обмане која се нуди уместо стварности, и он се на крају показује у свој наказности свог нихилизма.

Тихомиров је био уверен да се није одрекао своје чежње за друштвеном правдом - али је она постала јаснија, ослободивши се револуционарног задатка. Промене у једној држави се морају изводити пажљиво, да се не би срушла зграда народне целовитости. Сваком народу потребна је снажна држава; руски народ поготову потребује такву државу с обзиром на нерешена национална и друга унутрашња питања у империји. У свом кључном делу „Монархијска држава” Тихомиров одлучно тврди: Руси су или монархисти или анархисти. За њих средњих решења нема. По њему, монархија има три врсте:

1. Истинска, она која узвишеност вере и духа једног народа ваплоти у лику монарха. То је самодржавна монархија.

3. Апсолутна, у којој монарх има сву управљачку али не и ВРХОВНУ власт. Та власт остаје у народу; мада се не употребљава, она је потенцијално присутна. (Таква је, рецимо, била Француска у доба краљевања Луја XIV).

Према овом тумачењу самодржавља, „свака врховна власт је идеократична, тј. налази се под влашћу свог идеала... Цар је ограничен идеалом чије остварење представља његову дужност". Ни у ком случају, ни при каквим опасностима и саблазнима он се не сме одрећи престола. „Ограничити самодржавље значи укинути врховну власт морално-религиозног идеала, или, језиком вере говорећи, укинути врховну власт Божију у устројству друштва". Монархија није обична друштвено-државна форма; она „пред собом нема задатак да обликује народну вољу, то јест она сама представља орган народне воље. Монарх никако није „први међу бирократама", него власт највиша, јединствени представник нације. Његова врховна власт обухвата све силе и све власти рођене из друштвеног живота те нације".

Ако се народ васпитава у духу демократског индиферентизма, он се претвара у гомилу. Постоје ли проблеми у односу народа и државе, они се морају решавати врлинама руског самодржавља.

Демократски избори су израз декаденције: „Аритметичко пребројавање гласова не само да није нужно, већ је и увредљиво... Оно уопште не говори о висини нације, већ о њеном ниском стању. Систем народног представништва који је монархији нужан захтева да се нација организује на основу класа, сталежа, реалних колектива уопште".

Тихомиров је појам људских права схватао хришћански: право личности постоји само „уколико човек испуњава обавезе своје мисије као морално - разумног бића". ако неко живи насупрот томе, његова права нестају. Човеку су права и слободе потребни да би испуњавао своје дужности према Богу и ближњима.

Монархија самодржавног типа настоји да хришћанске идеале унесе у живот народа - зато је она незаменљива и као мистичка и као политичка стварност Русије.

Творац идеје културних типова, човек који је имао утицаја на Освалда Шпенглера, Данилевски је био природњак и одлучан критичар дарвинизма. У области политике, он није имао илузија: „Око за око, зуб за зуб, строго право, бентамовски принцип утилитаризма, то јест здраво поимање користи, то су закони спољне политике, закони односа државе према држави. Ту нема места законима љубави и самопожртвовања", говорио је.

Данилевски је порицао јединство светско - историјског процеса: сваки историјски тип народа или групе сродних народа рађа своју непоновљиву културу, која пролази све фазе биолошког развоја, од рођења до смрти. Општечовечанска историја и прогрес не постоје.

Руски мислилац је веровао да се европски културни тип приближава свом крају, и да наступа час да Словенство свету понуди своју културу. Словенство је искључивао из Европе и историјски дуг Русије и Словенства видео је у борби против европског духа, а зарад стварања Свесловенског савеза који ће очувати народну, аутохтону културу. Није веровао у идеје Француске револуције, и сматрао је да Русија треба да се удружи с Пруском ради борбе против егалитаристичког духа „демократске Европе".

У свом главно делу „Русија и Европа", Данилевски вели да Европљани не сматрају Русе својима зато што се ови не уклапају у њихову идеологију. Они руско - словенско начело доживљавају као непријатељско. У дубинама инстинкта Западњака лежи та мржња и неповерење, јер европска цивилизација није свељудска, него германско - романска. Због тога Русија не подлеже критеријумима ни германског добра, ни германског зла.

По Дајтилевском народ може имати разне улоге од афирмативне делатности самобитног културно-историјског типа до рушитељске делатности тзв. „бичева Божјих" који усмрћују труле цивилизације.

Данилевски је назирао тоталитарно доба западног „новог светског поретка", говорећи да је опасност од победе једног културно - историјског типа толика да ће значити ПРЕКИД ИСТОРИЈЕ. (Сетимо се Фукујаминог програмског текста о „крају историје", у коме он проглашава трајни тријумф либерално - капиталистичког Запада. Било је потребно само сто година да се пророчанство Данилевског испуни.) Рус је говорио: „Не би било већег проклетства за човечанство од остварења једне општечовечанске цивилизације".

Што се монархије тиче, Данилевски вели да је руски народ ЦЕЛОСНИ ОРГАНИЗАМ. По дубоком националном уверењу, руски Господар је живо ваплоћење народне политичке самосвести и народне воље... Царева воља привешће Русе у стање напрегнутости свих моралних и материјалних снага („дисциплиновани ентузијазам"). Осамдесет милиона Руса у стању је да чини чуда.

По Данилевском, два су главна потока светске историје: „Један, небески, божаствени, кроз Јерусалим и Цариград, у непомућеној чистоти долази до Кијева и Москве; други, земаљски, људски, са своје стране дели се у два корита, културе и политике, - протиче кроз Атину, Александрију, Рим, - у земље Европе, повремено усахњујући, а затим се опет богатећи све обилнијим водама."

Борећи се за божаствени ток светске историје, и његову победу у Русији и међу Словенима, Данилевски је предвидео „сукоб цивилизација" (Хантигтон), који се одвија на наше очи.

Народ може да служи туђим циљевима у својству етничког материјала. То ће му се десити ако се одрекне себе и крене путем пуког подражавања другима.

Народи од других народа не могу да преузимају ништа осим онога што се тиче егзактних наука и технологије; оно што се тиче народности не сме се копирати ако се хоће самобитност. Цивилизација која тврди да зна шта је интерес целог човечанства није у праву, јер, како вели Данилевски: „Ко зна шта је интерес човечанства? Ко зна, осим Јединога Бога, Коме, самим тим, и припада да води дела његова?"

Ако Словенство не буде развило свој културни тип (слично Латинству, Јелинству, Европејству), то јест ако не буде пронашло свој виши смисао - неће имати смисла уопште. Западна Римска Империја германске народности коју је саздао Карло Велики извор је савремених држава Запада. Источна империја, коју су обновили Јован, Петар и Катарина је империја словенског племена. Почиње велика борба Словена и романо - германског света, и тој борби припада наредни историјски период. Циљ руске политике, мистичко - символички, али и најреалнији, мора бити ослобођење Цариграда: „Константинопољ мора припадати ономе ко наставља да у себи ваплоти ону идеју којој је негда служило Источно Римско Царство. Као противтежа Западу, као клица и средиште особене културно -историјске сфере, Константинопољ мора припадати онима који су призвани да наставе дело цара Константина... Ослобођени Константинопољ, преображен у садашњи Цариград, мора бити нешто више од престонице руског Царства... Једном речју, Цар град мора бити не руска престоница, него престоница Свесловенског савеза".

Русија има срећну судбину - ширећи своју моћ, она не покорава и не угњетава, већ ослобађа и васпоставља. То је „диван спој моралних побуда и обавеза са политичком ситуацијом и неопходношћу".

Европа ће, кад - тад, напасти Русију. Са уједињеном Европом може се борити само уједињено Словенство - једино тако биће очувана светска равнотежа.

За њега је либерална егалитаризација друштва процес који води ка распадању. У њему је буржуј - малограђанин изазивао органско гнушање. Зато је патио видећи Словене како постају буржуји. Русија их мора потчинити себи, да би спречила њихов расап. Такође, Руско царство мора се градити на неједнакости.

Организам се упропашћава приближавајући се смрти - зато треба чувати сложеност друштва, његову сталешку подељеност. Земаљски прогрес није могућ: „Божанска истина Еванђеља није обећала земаљску правду, није проповедала јуридичку слободу, већ само моралну, духовну слободу, доступну и у оковима. Мученика за веру било је и у турско доба; при власти белгијског устава једва да ће бити и преподобних" („Писма отшелника").

Његове реченице, намерно ратоборне, намерно пуне мржње према „просечном Европљанину", и данас су изазовне: „Заиста, ја презирем такво бледо и недостојно човечанство, без порока, тачно, али и без врлине - и не желим ни корака да учиним у име таквог прогреса!"; „Страсно ћу маштати о томе како ће идеал свеопште једнакости и свеопштег безумног покрета бити извргнут руглу; ако будем имао власти, рушићу такав поредак, јер ја превише волим човечанство да бих му желео такву, можда спокојну, али простачку и понижавајућу будућност. Рекох „можда". Не, не! Погрешио сам! Не може бити да ће човечанство постати тако одвратно срећно!"

„Има заиста хуманих људи, али хуманих држава нема... Заиста, и то су организми, али друге врсте. То су идеје ваплоћене у одређеном државном устројству. Идеје немају хумано срце. Идеје су неумоливе и жестоке, јер нису ништа друго до јасно или мутно примање закона природе и историје. Држава свагда мора бити страшна, каткад сурова и безосећајна јер је друштво одвећ непостојано, скудоумно и превише страсно".

Начело монархије у Русији је, по Леонтјеву, византијског порекла: „Наша снага, дисциплина, историја просвете, поезија, једном речју, све што је у нас живо, повезано је са Монархијом која нас је родила, освештала Православљем, чији смо ми наследници и представници у васељени. Византизам нас је организовао, систем византијских идеја саздао је нашу величину, повезан с нашим простим, патријархалним начелима... Византијски дух, византијска начела и утицаји, као сложена мрежа нервног система, сасвим прожима наш великоруски државни организам. Византизам нам је дао сву силу за борбу против Пољске, против Шведске, Француске и Турске. Под његовим знамењем, ако му будемо верни, на крају крајева ћемо свом снагом одолети притиску целе интернационалистичке Европе ако би се она, уништивши у себи све племенито, осмелила да нам било када намеће трулеж и смрад својих нових закона о плитком земаљском свеблаженству, о радикалном земаљском свепросташтву".

Шта је византизам? То је, вели Леонтјев, „пре свега култура посебне врсте, култура која има своја карактеристична обележја... У држави византизам је самодржавље. У религији он значи Хришћанство одређених црта, које га разликује од западних цркава, јереси и раскола. У свету моралности знамо да византијски идеал нема тако високо и у много случајева крајње преувеличано мишљење о човековој земаљској личности, коју је у историју унео германски феудализам; знамо за склоност византијског етичког идеала да се разочара у све земаљско, у срећу, у постојаност наше сопствене чистоте, у способност нашу за потпуно морално савршенство овде доле. Знамо да византизам (као и Хришћанство уопште) одбацује сваку наду у свеопшту срећу народа, знамо да је он најјача противтежа свечовештву у смислу земаљске свеједнакости, земаљске свеслободе, земаљског свесавршенства и свесамозадовољства".

Леонтјев је био изразито против савременог европског национализма јер је национализам тог доба либерално - демократски, онај који је разорио хришћанско јединство Запада. Он је племенски, космополитски, антидржавотворни, противурелигиозни, и у себи има само разорну снагу, а није у стању да пружи било шта стваралачко. Култура није ништа друго до самосвојност народа („зато су Кинез и Турчин културнији од Белгијанаца и Швајцарца".) Самосвојност ће ишчезнути због ширења политичких слобода („људских права", рекли бисмо данас.) Савремени грађански идеализам убија индивидуалност људи, крајева и народа. Све се претвара у једн КОСМОПОЛИТСКИ ТИП - народи, области, градови, умови, обичаји, мода. Развој личности, могућ и у ропству, нема никакве везе са „јуридичком слободом личности".

За Русију, демократски устав је опаснији од било какве револуције, јер је она свет нарочитог живота. Она не само да треба да отера Турке из Европе него и мора да заустави процес демократизације Словена и да, заузимајући Цариград, створи нови културни тип.

Леонтјев је видео да се иза западноевропске приче о „слободи, једнакости и братству" крије најсуровији поредак који никад до тада није виђен. Зато је био заступник суровости која брани традиционалну цивилизацију.

Насиље је неопходно. Ако се оно укине у одбрани традиције, појавиће се као насиље у име прогреса: „Чума ће можда ишчезнути, али ће уместо ње доћи колера". Због тога је Леонтјев ценио деспотизам Петра Великог, сматрајући да је цар био „прогресиван и аристократичан", пошто је раслојавао друштво. Петар је, крепосним правом, дисциплиновао одвећ широку и једнообразну Русију. Европске либералне идеје су тоталитарне, али се то за сада не види. Ако руски демократи, надахнути западњачким идејама, остваре свој циљ, после њих ће бити заведен тако суров поредак који нигде до тада није виђен. Ако народ схвати да њиме не управља Цар - баћушка, него безлични „демократски" чиновници, ником неће хтети да се нотчињава, и прва, демократска револуција, завршиће неким новим, безбожним „самодржављем" (зар Лењин и Стаљин нису били апсолутистички анти - цареви?) Да би се спречила победа демократије и социјализма, руски Цар треба да стане на чело социјалног покрета, онако како је некад Свети цар Константин стао на чело хришћанства.

Леонтјев је, да би био јасан, претеривао, вичући преко мере. Чак је тврдио да је неписменост срећа за народ, јер неписмени боље чувају народну самобитност. Словенофиле је оптуживао да су, кад се скине плашт идеализма, исти онакви буржуји као и Европљани - егалитаристи и слободопоклоници. Једнакост друштвена за њега је имала мистички предзнак: „Ни на небесима неће бити једнакости ни у наградама, ни у казнама - а на земљи свеопшта равноправна слобода није ништа друго до припремање пута антихристу".

Он није био родољуб по сваку цену: „Избави нас, Боже, од тога да највећи број Руса постепено, корак по корак, дође до онога до чега су дошли многи Французи - то јест, да служе свакој Француској и сваку Француску да воле! /... / Шта ће нам Русија без Самодржавља и без Православља? Шта ће нам Русија у којој ће у најзабитијим селима бити уништени и последњи трагови народних предања?" Он је чак тврдио да ће се у обезбоженој, позападњаченој Русији родити антихрист!

Леонтјев је био песимиста кад је у питању развој православни словенских народа - у Бугарима и Србима видео је имитаторе европских буржуја, који једва чекају да оствре идеале Француске револуције. Садашња петербуршка Русија је малограђанска савремена Европа. Говорећи о свом песимизму, Леонтјев је записао: „Једна је ствар веровати у идеал и надати се у његово остварење; друга ствар је волети идеал сам. Може се волети и безнадежно болесна мајка; може се, чак веома страсно, желети и културни опоравак Русије - изгубивши, на крају крајева веру у тај опоравак".

И потписник ових редова, кад је монархија у Србији у питању, могао би рећи исто: волим тај идеал, али видим да је мој народ безнадежно болестан.

Митрополит Санкт-петербуршки и ладошки Јован

Митрополит Санкт-петербуршки и ладошки Јован (+ 1995) једна је од најзначајнијих фигура руског духовног препорода деведесетих. Постао је епископ у доба најтежег времена за Цркву, у доба када је изгледало да Совјетија никад неће престати да постоји. Мудро је руководио својом паством, трудећи се да избегне компромисе са Богом и савешћу и трпећи прогоне верујућих, затварање храмова, тријумф безбожја. Почетком деведесетих дошао је на катедру града Светог Петра, одакле је почео да проповеда повратак вери отаца и традиционалном православном начину живота Русије.

Око њега су се одмах окупиле све родољубиве снаге православних хришћана; на њега је одмах усмерена мржња свега русофобског: либерали су га оптуживали за мрачњаштво, фанатизам и антизападњаштво; комунисти да не воли тековине „велике Октобарске револуције"; проглашен је за фашисту и антисемиту. Међутим, Владика је ишао својим путем, пишући и говорећи свима који су хтели да га чују. Најзначајније књиге су му „Царственост духа" (веома занимљива, православно-државотворна, историја Русија); „Одолевање смутњи"; „Стајање у вери"; „Саборна Русија"...

Митрополит Јован је, као и сви велики руски духовници, био монархиста. У свом разговору са вајаром Вјачеславом Кликовим, челником Сверуског монархистичког покрета, вођеном 1994, Митрополит је рекао: „Морамо стремити јасној и чврстој форми царске православне државотворности као идеалу који је немогуће достићи без најдубљег оцрквењења друштва. Али уз то се мора схватити: процес духовне еволуције Русије, процес њеног духовно-националног препорода не може бити прост и лак - он захтева свакодневни брижан рад и пожртвовано, без личне користи, служење. То је главно. Остало ће Господ сам учинити, кад за то дође Њиме одређен час."

У свом обраћању учесницима Сверуског монархистичког сабора митрополит Јован је истакао неколико основних тачака својих монархистичких погледа. Наведимо их:

1. Монархија је оптимална, историјски испробана, природна форма државног постојања руске цивилизације;

2. Руски народ данас је обманут и слаган, збуњен и обезбожен. Да би се монархија обновила, потребан је свеопшти препород вере;

3. Монархија може бити обновљена само као руска државна власт;

4. Монархија може бити обновљена само као православна државна власт;

5. Монархија може бити обновљена као саборна државна власт; то јест: „Само сабори, надахнути великим религиозно-моралним идеалима који правично представљају све добронамерне слојеве друштва, сву сталешку, професионалну и територијалну разноликост савремене Русије, могу постати оруђе које ће прекинути садашњу смутњу. Историјски пример тога свима је познат - смутња с почетка XVII вeка, која се утишала после Великог Сабора 1613. годинe";

6. Монархија у Русији може се обновити само кроз историјски развој мeханизама руске државотворности. Не може бити никакве примитивне рестаурације онога што је било пре 1917. То јест: „Из наше предреволуционарне прошлости, као и из трагичног „совјетског" периода руске судбине морамо преузети оно најдрагоценије, најприменљивије и за живот најспособније, одлучно одбацивши све оно што је историја својим током одбацила". У својој нади митрополит Јован се позивао на пророчке речи Светог Јована Кронштатског: „Предвиђам васпостављање моћне Русије, још силније и јаче. На костима мученика, као на чврстом темељу, биће подигнута Русија нова, по старом обрасцу, силна својом вером у Христа Бога и Свету Тројицу; и биће по завету Светог кнеза Владимира као једна Црква."

Руски монархистички мислилац и писац данас, аутор књига „Мисија руске емиграције", „Ко је наследник Руског Прсстола" и „Тајна Русије", уредник угледне библиотеке „Руска идеја", Михаил Назаров, Родини се вратио почетком деведесетих. До тада је, као емигрант из Совјетије, живео у Немачкој, где је постао и члан Руске Заграничне Цркве. Његови богословски и политиколошки огледи веома су озбиљни, чињенично засновани и радо читани. Занимљиво је напоменути да је непријатељима Русије и руског националног препорода Назаров добро познат: америчка администрација је одбила му изда визу за улазак у САД, где је требало да одржи неколико предавања. То су учиниле и немачке власти, иако му породица живела у Немачкој. Једном речју, демократија на делу.

Кључна Назаровљева књига „Тајна Русије", састоји се од неколико великих огледа. У првом од њих, „Светска закулиса и „руска" револуција", Назаров описује бољшевичку револуцију као дуго припреману заверу светске финансијске олигархије против Руског Самодржавља. Чињеница је да је Лав Троцки (Бронштајн) паре директно примио од банкара са Вол Стрита (о чему постоји књига Ентонија Сатона „Вол Стрит и бољшевичка револуција"); чињеница је да је фирма „Кун, Леб и комп." слала новце Лењину и његовим измећарима. Такође, чињеница је да је САД у Први светски рат ушла на страни западних савезника тек кад је руски Цар абдицирао. До тада су одбијали да помогну, јер је царска Русија „недемократска". Наравно, била је ту неизбежна и улога масонерије. Од фебруарских („грађанских-демократских") револуционара, масони су били чланови Привремене владе, прво руководство Петроградског Совјета радничких и сељачких депутата, као и многи други руководећи чиниоци либералне руске дружине, која је устала против „мрског царизма". Комунизам је био најбољи начин да се Русија, као самодржавно царство, уништи, и да се највећа православна нација од народа-богоносаца претвори у народ-антихристоносац. Назаров је с тим у вези уочио да је убиство последњег руског цара било ритуално - по речи Његошевој: „Када главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови". Назаров пише и о „перестројци" као фази тријумфа Новог светског поретка, где је, под видом борбе против комунизма, рушена Русија (и даље главни непријатељ „светске закулисе"); о опасностима руског неопаганизма и укључивању истог у политички живот; о фашизму и тржишпој привреди, итд.

Основна Назаровљева идеја је да је Русија једина која је још способна да се одупре тоталитарној утопији Новог светског поретка који ће се завршити влашћу антихриста. Назаров се не узда у политичке, земаљске силе, него у духовни препород и покајање руског народа, коме ће, ако се Христу врати, по пророчанствима светих стараца, Бог дати цара „великог ума, огњене вере и гвоздене воље". Ако тога не буде, крај света је близу. Назаров зна и каква је цена руског пораза. По њему, циљ Новог светског поретка је „уједињење општечовечанске масе на животињско-потрошачкој основи, са јерархијом земаља и друштвених слојева изграђеном према нивоу потрошње - у тачној сагласности са материјалистичким концептом власти, којим је сатана залуд кушао Христа у пустињи /.../ Свемоћни Молох тржишта уништава ограничавајуће моралне норме и осваја ЛЕГАЛИЗАЦИЈУ онога што се донедавно сматрало морално недопустивим. Довољно је поменути само побачаје живе деце ради комерцијалне употребе у пресађивању ткива и подмлађивање коже, што раде америчке фирме у јељциновској Москви (по чему се то разликује од нацистичког коришћења људских тела за прављење сапуна? )"

Жак Атали, дугогодишњи челник Европске банке за обнову и развој, написао је књигу “Линија живота”, у којој је дао опис будућности човечанства каквим га, очито, виде светски банкари. Будући свет засниваће се на масама искорењених људи, припадника негдашњих древних култура и народа, који ће као, нови номади, лутати светом, „изгубивши традиционалну везаност за отаџбину, заједницу, породицу". Атали вели: „Поредак, заснован на сили, уступиће место поретку заснованом на новцу... Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта... Никада свет није више робовао законима заснованим на новцу... Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ". Атали предвиђа да ће нови номади бити обележени био-чиповима, уграђеним у тело, са личним бројем. Он вели: „Човек нигде неће моћи да се сакрије... Први пут он неће имати адресу... Да би номад будућег миленијума био индентификован, биће довољно повезати се на његово име или на његов број". Атали вели да ће у рату за срећу у III миленијуму бити много више побеђених него победника: „Побеђени ће се наћи у резерватима, гушиће се од затроване атмосфере, а на њих нико неће обраћати пажњу због равнодушности". Пошто они неће моћи да путују и да се проводе, њима ће бити понуђени наркотици. Атали отворено каже: „Наркотици - то је номадска супстанца за побеђене у III миленијуму". Судбина победника је другачија: за њих ће се производити вештачки органи, мозак, плућа, срце; они ће моћи да наручују своје клонове, да узгајају бића од којих ће узимати потребне органе. „Човек ће почети себе да производи онако како сад производи робу", вели Атали. Међународне установе ће тада имати „ПЛАНЕТАРНУ ВЛАСТ".

Ово није бунцање чудака, него човека који је, како се вели у америчком предговору за његову књигу, био директор банке чији су трезори држали у себи 14 милијарди долара. И Назаров (као и ми, наравно) зна да то није маштарија, него ПЛАН ДЕЛОВАЊА.

Зато је борба за обнову монархије не политичка, него мистичка дужност православних. То је „борба за удерживајушчаго", онога ко ће одложити тријумф антихриста. Монархија која треба да се обнови у Русији не сме бити убога имитација, тзв. „уставна монархија", у којој „цар влада, али не управља", и у којој је на власти, преко својих политичких пиона, „светска закулиса". За обнову руске Царевине моле се Новомученици земље руске, од бољшевика убијани, на челу са Царем - Мучеником Николајем II и његовом породицом; за обнову руске монархије моле се и верни људи руски. Обнова монархије може да се деси само као ЧУДО ПОМОЋИ БОЖЈЕ. Али, Назаров вели да ће Бог учинити чудо ако буде имао коме да га учини. „Постојање у руској емиграцији, а сада и у Русији, макар и малобројних група чији је циљ - без обзира на све! - обнова монархијске државе још је један пример постојања у руском народу његовог неуништивог архетипа, који може ишчезнути само ако земља физички ишчезне".

И велики Тихомиров је почетком ХХ века запазио да је монархија принцип вечни, највиши и увек могућ; ако некој нацији монархијска власт постане немогућа, то ће бити само због моралног пада нације, а не због „објективних околности".

Руски западњаци су монархистима увек постављали питање - а да ли је монархија у Русији поново остварива, сад, кад ништа није исто? А Назаров, у име свих монархиста, одговара: „Имамо ли ми права да не покушамо да обновимо наш историјски национални идеал? Није ствар у томе да ли је у данашњем поколењу човечанства популарна идеја монархије или није; ствар је у томе - да ли је она духовно истинита. Монархизам се тридесетих и четрдесетих година ХХ века у руској емиграцији и оснажио управо због осећања да је она истинит поредак за Русију у поређењу са друга два, онда присутна у Европи - фашизмом и либералном демократијом. То јест, чак и кад монархија у Русији ни на који начин не би била остварива, православни Рус не може да не стреми обнови исте, уздајући се у помоћ Божју, која је достижна ако смо верни свом православном идеалу. У верности Истини налази се и смисао личног живота".

Ове златне речи и данас, шеснаест година од писања првих редова огледа “Монархија и саборност”, целивам и потписујем.