1. ПИТАЊЕ: На исповести свештеник ми је рекао: Не треба да се причестиш, јер си употребљавала мрсну храну првог дана поста! - Ја сам и пре чинила тако и увек се причешћивала. Код нас важи неписано правило: Пости три дана, па макар то било друге, пете или Велике недеље и после тога се можеш причестити. Свештеник пак вели: Важно је кад су биле покладе, и од тог дана мораш држати пост до причешћа, а никако самовласно одређивати почетак поста. - Није ли свештеник поступио престрого ускративиш ми зато Свето Причешће?2. ПИТАЊЕ: Може ли свештеник по црквеним прописима служити Свету литургију и причестити верне, а да сам није постио? Мислим у четири заповедна поста преко године?
Пост није људска, него божанска установа. Заповест о посту Црква Христова држала је свето од почетка па кроз своју историју. Они верни који не држе пост како је Црква прописала било у погледу врсте хране, било у погледу дужине, по одлуци највише власти у Цркви, Васељенског сабора, треба или да своје гледиште исправе или да се одлуче.
Зато свештеник знајући "писмено правило", да је верни и ван поста кад жели да се причести, дужан да, поред других прилрема, пости седам дана, није могао узети у обзир "неписано правило" о посту од три дана2 пред причешће, поготово кад је Велики пост већ почео и кад Типици прописују да се тог дана, у Чисти понедељак, не једе ништа, те је правилно поступио не допустивши приступање Светом причешћу верници која је у Чисти понедељак мрсила. Упозорен овим примером, да се у народу погрешно схвата важност поста, свештеник је био дужан да све верне поучи, предочивши им какве их последице чекају ако пост не буду држали како Црква прописује.
То што су се други свештеници саглашавали са непрописаним почињањем и држањем поста, нимало не ослобађа савесног свештеника да пође тим путем, јер су поменути свештеници тако поступали или што сами нису познавали озбиљност одлука о посту; или што су себи присвајали права која нису од Бога примили, тј. да по својој самовољи руше одлуке Васељенских сабора. Према опомени Светог Григорија Богослова: "Не буди строжији од закона, правилнији од правила и већи од заповести" - разуме се: ни милостивији од Свемилостивог Бога и Његових Светих -, јасно је да попуштање себи, или вернима, у ономе у чему Свети канони не предвиђају попуштање, значи дизање себе изнад Цркве, изнад Светих, изнад Духа Светог. Свештеник са таквим ставом морао би бити свргнут, верни -одлучени.
И одговор на друго питање изводи се одређено и јасно из претходног излагања. Према духу и слову 69. апостолског канона, свештено лице ма кога чина, које не држи Црквом одређене постове, кад се то утврди, мора бити позвано на одговорност и свргнуто. Док се спор не сврши, његова је Литургија и остала свештенодејства пуноважна, јер није свештеник, био достојан или недостојан, тај који претвара хлеб и вино у тело и крв Христову него Дух Свети преко њега. Ако се он труди да буде достојан помоћник Божји (1. Кор. 3, 9), чист сасуд Светог Духа, примиће плату своју. Ако буде недостојан осуда га неће мимоићи. Но верни имају право према 47. правилу Светог Никифора Исповедника, да се код таквог свештеника, и пре коначне пресуде, не причешћују, чим дознаду сигурно да он пост не држи. Дужност би им била да као сведоци помогну да се из Цркве уклоне такви свештеници који уносе забуну и саблазан међу верне (1. Кор. 10, 32) и изврши наредба Светог Василија Великог: "Очистите Цркву, уклањајући из ње недостојне".3
Као свето правило мора нам бити: Нико нема права да Цркву Христову, за коју је Он Себе предао на смрт, срамоти и прља, него да се труди како би она и надаље била славна, "без мрље или љаге, или тако чега, него да буде света и без мане" (Еф. 5, 27).
Гласник, јануар 1976.
или
Патријарх Павле: Нека питања наше вере, књига прва, стр. 324-342, Београд, 1998. г.
1 "Од понедељка да буде у посту и молитви и потпуној сабраности" (Типик гл. 32; Учитељноје извјестије, О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији божествених таин).
2 Мишљење да је пред причешће довољно постити три дана свакако је настало према наведеним речима преп. Никодима Светогорца у тумачењу 13. кан. VI вас. сабора, али је онде реч о припреми за причешће изван времена одређених постова, тј. за време мрса.
3 89. канон Пидалион изд. Астир, Атина 1970, 639, Милаш, Правила, II, 431.