Ново страдање Епархије Рашко-призренске
субота, 20 фебруар 2010

НОВО СТРАДАЊЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ

         Празник Сретења Господњег нас подсећа на историјски догађај сусрета Св. Симеона Богопримца и Богомладенца Христа, али његово прослављање има за православне много дубље значење. Он нас подсећа, али и захтева да се увек у души својој срећемо са Господом Христом, Спаситељем нашим, да се побожним живљењем припремамо за то свето сусретање (сретење) како би се наша душа обрадовала своме Женику и што дуже Га задржала у најчистијим одајама својим.  Господ је рекао: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети“ (Мт. 5,8). И ми из духовног искуства знамо да чисти Господ не улази и не настањује се у нечистој, грехом упрљаној души, већ само ако будемо чиста срца и душе Бога ћемо видети и при Другом доласку Господњем „бићемо... узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“ (1. Сол. 4,17).

Свети старац Симеон је, због своје неверице у Исаијино пророштво да ће девојка зачети и родити Сина, морао чекати, по наређењу Ангела Божијег, да прими „у наручје своје Ослободиоца душа наших, Који нам дарује Васкрсење“ (тропар Сретењу). Ова благовест се „објави преко великог и праведног Светог Старца, човека које је када је Господа примио у своје руке имао 360 година. 360 година! Тако преноси црквено предање“ – вели Преподобни авва Јустин Ћелијски. И виде Старац Спасење Израиљево, Светлост Која ће просвећивати незнабошце и бити Слава народа Божјег, и рече напуштајући овај свет: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој...“ (Лк. 2,29). И ми свакодневно понављамо ове речи на крају вечерње службе која се у смирај дана свршава у Цркви Христовој.

Сад отпушташ у миру...“ – овај мир је за нас сам Господ Исус Христос. И не само мир, већ и радост, као дар благодати Духа Светога, као што се и Св. Апостол Павле моли за нас: „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Рим. 15,13). Само Божје присуство у храму, у богослужбеним обредима, за верујуће је мир и радост. Отуда се о црквеним празницима радујемо и међусобно честитамо, мирбожимо, како би испунили апостолову заповест: „Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа“ (Јев. 12, 14). Ако овако чинимо, на нама се испуњавају и речи псалмопојца Давида који каже: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!... Јер је ондје утврдио Господ благослов и живот до вијека“ (Пс. 132, 1 и 3).

 

Сретење Господње 2010.

Но, да ли је тако било и овог Сретења, 2./15. фебруара 2010. лета Господњег?

Ове године је на дан Сретења пао први дан Часног поста, Чисти понедељак, па је богослужбено празновање померено за дан раније, на Недељу праштања. Покладе су биле и ваљало је међусобно се измирити и с Божјим благословом у миру отпочети пост. Уместо овога, кроз све храмове Српске Цркве пронела се узнемиравајућа вест о бруталној смени епископа рашко-призренског Артемија (Радосављевића) у манастиру Грачаници на Косову од стране новопостављеног „администратора“, умировљеног (али немирног духа) г. Атанасија Јевтића, бившег епископа захумско-херцеговачког.  Немили догађаји који су уследили по доласку администратора у манастир Грачаницу (где је привремено седиште вл. Артемија) на све нас су деловали поражавајуће и бацили су у сенку сву празничну радост. Поред свих страдања и незгода кроз које је пролазио вл. Артемије протекле две деценије, на крају је онемогућен од своје браће Срба да се у миру опрости и подели архијерејски благослов своме монаштву и народу у Недељу праштања.

 

Од недоумица до казне

У објашњењу Синодових одлука о суспензији вл. Артемија и постављању администратора на епархију рашко-призренску и косовско – метохијску „портпарол СПЦ“, еп. бачки Иринеј (Буловић) за јавност је изјавио да су оне уследиле због многих  недоумица које изазива стање „у финансијском и материјалном пословању које је константовано у епархији“. Узгред буди речено, реч је о епархији у којој последњих 15 година траје ванредно стање због прогона неалбанског живља и геноцида шиптарских терориста над Србима, чије страдање на Косову и Метохији обележава готово читав 20. век. Сам вл. Артемије од 17. марта 2004. када му је спаљен епископски двор у Призрену, живи у привременом седишту у манастиру Грачаници. Може се претпоставити да ово инсистирање на „финансијском и материјалном пословању“, поготово од стране  појединих новинара има за задатак да дискредитује вл. Артемија, који иначе ужива велики углед у народу и налази се сигурно међу неколико од народа најпоштованијих епископа СПЦ. Иначе, потпуно је нејасно зашто се почиње са „борбом против финансијских малверзација у СПЦ“ од епархије рашко-призренске када је познато да постоје велики проблеми такве природе у другим епархијама СПЦ у којима се већ дуго одржава редовно стање.

По речима еп. Иринеја (Буловића) одлука о суспензији владике Артемија „нити шта прејудицира, нити кога осуђује, већ само доприноси решењу недоумица и проблема“. Међутим, видимо да се од „недоумица“ чланова Синода и Комисије за испитивање рада („финансијског и материјалног“, наравно) еп. Артемија стигло до кажњавања. И то кажњавање спроводи „администратор“ (тачнији назив би био – „егзекутор“), као да је вл. Артемије већ процесуиран и осуђен.  Бојимо се да се, ипак, иза брда нешто друго не ваља.

 

Епископ Артемије као борац за српско Косово и Метохију

С обзиром на притиске које на Србију врши „међународна заједница“, Европска Унија и САД (амерички потпредседник Бајден је, упркос неслагању надлежног еп. Артемија, маја 2009. посетио манастир Високе Дечане, а гостопримство му је, опет без благослова свог епископа, указао викарни епископ Теодосије као настојатељ манастира), сваки родољуб је забринут за опстанак српског Косова и Метохије. Поготово сада после кажњавања (и, такорећи, смене) вл. Артемија који је познат као „најнеуморнији, најнеустрашивији бранитељ Косова и Метохије“ (Косара Гавриловић у свом предавању „Косово и Метохија у данашњој Србији“, одржаном септембра 2009. у парохијском дому руске цркве Св. Јована Крститеља у Вашингтону) или, како се изразио онај старији господин, учесник молитвене подршке вл. Артемију пред Патријаршијом за време трајања синодске седнице: „Ту сам да подржим вл. Артемија, јер хоће да смене нашег најбољег владику.“

Слично мисли и главни уредник „Руске линије“, Анатолиј Степанов, који је, објављујући прошлогодишњи интервју са вл. Артемијем, навео: „Недавно сам на позив београдског института за политичка истраживања боравио у Србији. Међу мноштвом сусрета које сам имао са научницима и политичарима, црквеним и друштвеним делатницима, вероватно је најважнији био сусрет са познатим архипастиром, не само у Србији, већ и у Русији, који управља народом Божјим у једном од најопаснијих региона за живот православног човека – са епископом рашко-призренским и косовско-метохијским Артемијем (Радосављевићем).“ Своје мишљење о вл. Артемију исказао је и Патријарх српски Иринеј јавном изјавом у Недељу праштања: „Његово Преосвештенство владика Артемије је добар и честит човек.“

Међутим, овако не мисли администратор. Он, чини се, чак зна више него Комисија за испитивање вл. Артемија. У својим првим званичним изјавама тврди да је постављен како би се „санирала ситуација у епархији, коју је једна група клирика... укаљала својим финансијским малверзацијама, али и ширењем неслоге и раздора у и ван граница Епархије рашко-призренске“. И још тврди да је Синод био принуђен да предузме хитне мере у циљу заштите поретка и јединства СПЦ, посебно на територији ове епархије. О чему он, заправо, говори? Синодске одлуке ово не помињу. Такође ни портпарол, еп. бачки Иринеј, на конференцији за штампу у Патријаршији, у суботу 31. јануара / 13. фебруара, одржаној одмах после завршетка седнице Синода на којој је донета одлука о постављању новог администратора, не помиње ништа сем „недоумица“. Али, видимо да је г. Јевтић већ одбацио сваку недоумицу и поступио по своме. А ако се „недоумице“ као разлог суспензије сасвим одбаце, онда праве разлоге морамо потражити на другој страни.

 

Епископ Артемије као проблем и сметња на КиМ

Проблеми српског народа и СПЦ на КиМ су црквено-политичке природе и разултат су у великој мери притисака са Запада, ЕУ и САД. Крајем 2007. године посебни саветник министарства вера у влади републике Србије, г. Милан Радуловић, дао је интервју дневном листу „Новости“. На питање: „Какав је положај наше Цркве сада на КиМ?“ – одговорио је: „Мученички“, и додао: „Како год политичка сила одреди статус КиМ, оно ће бити Србија док год на њему живи српска Црква. Биће и даље, можда и још горих перфидних притисака. Али неће успети покушаји да се СПЦ на КиМ, силом или лукавством, преобрази у неку постмодернистичку универзалну хришћанску цркву. Тада (кад би се преобразила – прим. Р.С.) не би била изложена непријатељствима“ (сва подвлачења – Р.С.).

У већ поменутом предавању Косара Гавриловић износи: „Сви они који су у проевропском блоку, сви 'западњаци' – у влади и изван ње – мисле да су КиМ највећа препрека на њиховом путу до Европе... и да би заједно са КиМ нестале и све наше недаће – економске, политичке, друштвене, духовне и црквене. Можда ћете рећи: 'Па, не ваљда и црквене? Какве везе оне имају са КиМ?' Али, уверавам вас да проевропска јавност у Србији сматра да би озбиљни проблеми који данас море нашу Цркву били сместа уклоњени нестанком КиМ“ (тј. признавањем од стране Србије и Српске Цркве тзв. „Независне државе Косово“ – прим. Р.С.).

Дакле, епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић) се нашао у погрешно време на погрешном месту. Он никаквих проблема и непријатељстава не би имао да је екумениста (дозволио би да се СПЦ на КиМ преобрази) и да није родољуб (дозволио би да се „Косово“ као самопроглашена шиптарска творевина отцепи од Србије тј. сарађивао би са институцијама ове самопроглашене „државе“). И ми, наравно, само Богу и Св. цару Лазару Косовском можемо захвалити што он није такав. Нека му Господ и цела Небеска Србија (сви свети из рода српскога) дају снаге да до краја свог овоземаљског живота издржи у одбрани Светог Предања и Српског Јерусалима – Косова и Метохије.

У већ поменутом интервјуу „Руској линији“ упитан да објасни свој поступак ускраћивања благослова Бајдену за посету манастиру Високи Дечани, јер је тиме „подигао много буке и у Србији и у свету“, одговорио је: „Зато што је Бајденово 'миротворство' – лукавство... Он је дошао не да решава проблеме, већ да отежа ситуацију. Резултат његове посете је нови притисак на Нас. Бајден је предложио лукаву формулу званичном Београду: ето, не морате да признајете Косово, али немојте ометати друге у томе. И судећи по свему, ту формулу су у Београду спремни да прихвате. Ми нисмо задовољни деловањем наших званичних власти, јер они не предузимају довољне напоре да би Срби живели у миру.“

После ове кратке анализе можемо закључити да су удружења Срба са КиМ (Српско национално веће КиМ и Српско национално веће северног КиМ) сасвим оправдано изразили „забринутост због притисака којима је изложен (последњих 7 дана пред Сретење – прим. Р. С.) епископ рашко-призренски Артемије“, са захтевом Синоду да се „непримерено, недопустиво и нехумано деловање“ на њиховог владику прекине одмах како се Србима не би угасила и последња нада на њихов опстанак и опстанак српске државе на КиМ (према писању „Новости“).

Чисти четвртак 2010.                                                                      Радоман Светковић

- наставиће се-

Последњи пут ажурирано ( уторак, 02 март 2010 )