Грешни Милоје: Одговор брат Јанку
субота, 06 март 2010

Грешни Милоје

ОДГОВОР БРАТУ ЈАНКУ

Драги у Христу брат Јанко,

Ти ме у Твоме писму критикујеш што сам у тексту „Савиндански дар владике бачког“ похвалио иступање тога владике у емисији „Упитник“ РТС-а, тврдећи да је његов други наступ у истој тој емисији од 1. марта 2010. показао његово право лице и моју наивност. И још кажеш да Твом здравом разуму није докучиво како неко ко носи мантију може да буде толики лицемер који унапред зна да Сабор неће ослободити Његово Преосвештенство Владику Артемија. Па зар се и последњи безбожник не би стидео да осуди човека унапред, пре него што чује одбрану оптуженог, питаш. Још ме питаш каква је разлика између процеса које су полтрони Станета Доланца водили против мене, у време оно, прогласивши ме за непријатеља државе и процеса који, како кажеш,  полтрони Иринеја Буловића воде против Њ. П. Епископа Артемија.

Твоје писмо и Твоју критику сам примио, заиста, с љубављу. На Твоја предугачка питања ћу покушати да одговорим што краће и нелицемерно.

Прво, ја сам се ваистину обрадовао похвалама које је епископ бачки упутио на рачун Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја Гавриловића. Такође сам се искрено обрадовао његовом исказу да није дозвољена ничија самовоља и експериментисање у богослужбеном поретку, верујући да је за нас хришћане светиња јеванђељски наук, да је реч – реч, тј. да је „да“ – „да“, а „не“ – „не“. Убеђен сам да епископ бачки, после своје јавне речи, богослужи у складу са одлукама Сабора, Служебника, Типика... Ако то не би била истина онда бих се ја Теби извинио. Јер ја сам, заиста, поверовао епископу, не сматрајући да је Твој став да се њему не сме веровати меродаван. Па, брате мој, коме ћу поверовати ако нећу епископу који је под заклетвом?

Друго, Ти кажеш да је тај други наступ епископа бачког у „Упитнику“ показао Његово право лице и моју наивност. Што се моје наивности тиче, признајем Твој суд, као свој грех, и на ту пресуду нећу улагати жалбу. А што се било чијег лица тиче, ту Ти не могу помоћи. Ја сам од мог ђеда научио да највеће богатство које можеш стећи можеш шаком да покријеш. То је образ, говораше мој ђед Радосав. Али само је мој образ у мојој власти. Ја о туђем образу нити могу, нити желим да се старам.

Треће, Ти каза да је епископ бачки унапред осудио Њ.П. Владику Артемија. Ту морам да Ти речем две ствари: прво: Њ.П. Владика Артемије је човек кога високо ценим и поштујем као пастира доброг, који је заорао дубоку и плодоносну духовну бразду коју Његови прогонитељи неће моћи ни досећи нити затрпати. Верујем, заиста, да је суд било кога о овом богољубивом човеку прах и пепео. Паучина, коју ће одувати поветарац времена. И не само то – верујем да је суд Његових прогонитеља највећа плата коју Он може да прими у овој долини неправде, лицемерја и бестрагије. И друго: Твоја тврдња да је епископ бачки унапред осудио Њ.П. Владику Артемија је само мала епизода која потврђује правило: не суди да ти се не суди! Судити унапред, без права окривљеног на одбрану себи могу допустити само они који у Бога не верују. Само они који се Бога не боје и људи не стиде. Само они који пристају да добровољно себи окаче воденички точак и с њиме се баце у море пропасти. За такве смо дужни, брат Јанко, молити се Богу двапут више него за Њ.П. Владику Артемија.

Четврто, то што ме питаш каква је разлика између суда  Доланцових полтрона мојој маленкости (у време оно) и овога суда Њ.П. Владики Артемију, морам рећи да је питање веома, веома тешко. Паде ми напамет прича старца Милисава из Драгачевског села Милатовићи, који беше веома мудар човек, Бог да му душу прости. Исприча он мени, у време оно, кад су ме распели коњма на репове, како су за време Другог светског рата два добра друга отишли на две супротстављене стране. Једнога време и вођи одведоше у четнике, а оног другог у партизане. Кад се заврши рат, они су обојица били убеђени да су били на правој страни. Кад су се једног дана сами обрели у планини где имадијаху по њиву: један са једне, а други са друге стране потока, одлуче да се обрачунају и да један другом отворено излију све што им је на срцу. Па ће онај што је „победник“ из свег гласа, са свом снагом и мржњом сасути свом бившем другу целу истину и укор говорећи: „Ф А Ш И С Т О!“ А онај „поражени“, с друге стране потока, још жешће, још гласније узвикну:„К О М У Н И С Т О!“.

То су били њихови аргументи. То је била њихова правда. Њихова истина. Њихов суд. Њихова пресуда. У тим њиховим речима кипела је њихова мржња, њихова гордост, њихов понос, њихов живот, њихово чојство, њихово јунаштво, њихова немоћ.

Али је низ поток одјекивао ехо њиховога суда: ...И С Т О, ...И С Т О.

Тако је старац Милисав мени објаснио судове човечије, а судови човечији се, нажалост, своде на онај ехо из потока (исто, исто).

Е тих судова се не бојмо, брат Јанко. Бојмо се једног другог Суда. Јер, само је тај Суд праведан.

Зато Те молим, врати се посту: не дај да ти било ко, макар да је и епископ, поремети мир. И сети се поуке оне: ми чекамо Христа, а не боље време. Свако време има свог Доланца, и сви Доланци ће проћи.  И небо и земља ће проћи, само речи Сотворитеља нашег неће проћи. А те речи опомињу: Не суди! Љуби ближњег свога! Јер, шта ће ти цео свет... ако души својој наудиш...!

Ако неки нови Доланци отерају Њ.П. Владику Артемија са трона (макар и да самог ђавола туре на његово место), учиниће му, нехотице, услугу: отераће га право у Рај. У загрљај његовог духовног оца. Ко зна, можда ће га Свети авва Јустин загрлити и кроз сузе радоснице потепати му "Авељу мој", тешећи га  подсећањем  на непролазно питање Господње: Каине, ђе ти је брат?

Уочи Крстопоклоне недеље 2010. године Господње

Са доброжељењем Грешни Милоје

Последњи пут ажурирано ( недеља, 07 март 2010 )