Поводом такозваног "папског примата"
недеља, 07 март 2010

ПОВОДОМ ТЗВ. „ПАПСКОГ ПРИМАТА“

        18. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.

19. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима. (Зач. 68).

20. Тада запријети ученицима својим да ником не казују да је он Исус Христос.

21. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати.

22. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе!

23. А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мт.16,13-23)

+++

Господ каже Апостолу Петру: "На ТОМ ТЕМЕЉУ сазидаћу Цркву Своју и врата паклена неће ЈЕ надвладати."  Не каже - тебе неће надвладати, него ЊУ (Цркву) неће надвладати. И не каже да ће на њему сазидати Цркву, него "...на ТОМ ТЕМЕЉУ", односно на темељу те вере (кад Га је Петар исповедио да је Он Христос, Син Бога Живога).  Христос није величао Петра, него ту веру којом је он у том трену исповедио Христа. Даје му кључеве од Царства НЕБЕСКОГ, а не од земаљског. Не оставља му власт земаљску, него духовну власт.

Христос није рекао Петру да му даје власт над другим Апостолима, него кључеве од Царства Небеског. Нити је Христос подржавао тежње неких од Апостола или њихове мајке да они, то јест, њени синови, буду с десне и леве стране Његове, као они који би имали већу част. Христос још и кори то говорећи им да ће сви добити чашу коју ће и Oн добити, то јест  страдања, и тиме их отрежњује да схвате да њихова част не треба да буде спољашња, од овога света, него да је њихова част у страдањима за Христа, и у саучествовању Његовом Крсту. А то, ко ће седети с које стране, то ће дати Отац Небески. Значи тек у Рају, на Небу, након овог живота на земљи, заузеће част ону које су били достојни. Никад никога није узносио над другима, па чак и Петру кад је рекао да ће му дати кључеве од Царства Небеског, одмах након пар минута, пошто је Св. Петар пројавио реакцију људског мишљења, неблагодатног, које не схвата домострој спасења, Господ је истом Апостолу рекао :

«Иди од мене, сатано...» Никад Господ ни за једног свог ученика није рекао да је безгрешан. Такво учење уопште не постоји у Хришћанству.

Ако треба да се гледа примат Апостолског седишта по части требало би повратити тај примат Јерусалимској патријаршији, као Мати свих Цркава, јер је Господ тамо пострадао, тамо је сишао Свети Дух на Апостоле и оформио Цркву, тамо је установљена Света Евхаристија на Тајној Вечери, тамо је Господ ходао по тој Светој Земљи. Ако ико има право првенства по части, требао би то бити Јерусалимски Патријарх.

Такође, не може се говорити ни о каквом првенству Римског папе у садашњем стању Римске цркве и Римског папе, у стању непокајаног греха  и јереси, као и идолопоклонства. Не може НИКО њему повраћати првенство кад ни он ни Римска црква сада ни нису део Православне Цркве, Која једина чува изворну Истину од Самог Господа Исуса Христа предату и преко Његових Апостола  преношену са поколења на поколење.

То што су у првим вековима Хришћанске историје Цариград и Рим били међу првим столицама , то су били у доба када су у Италији били Православни Хришћани који су исто веровали и исповедали као и сви други Православни. А такође су ова два седишта истицана по части ЈЕДИНО зато што су то била седишта Царстава, Источног и Западног, седишта царева. Ништа се ту на духовном плану није више догодило да би они могли бити испред првенства Јерусалимске Патријаршије.

Папа би требао да се одрекне свих јереси, да се поново МИРОПОМАЖЕ, а и потпуно да се крсти Православно, као и сви његови верници и свештеници, да би могао да учествује у Православној Цркви, и да се позива на неки примат Римске столице. ПОШТО ТОГА НЕМА  АПСОЛУТНО ЈЕ ИЗЛИШНО СВАКО ВОЂЕЊЕ ДИЈАЛОГА О НЕЧЕМ ТАКВОМ.

Са Римокатолицима неће НИКАД БИТИ УСПОСТАВЉЕНО ЈЕДИНСТВО ЈЕР ЈЕ ТО ВЕЋ У САМОМ НАСЛОВУ КОНТРАДИКТОРНО И ПОТПУНО НЕМОГУЋЕ.

РИМОКАТОЛИЦИ МОГУ САМО ДА СЕ ВРАТЕ ПРАВОСЛАВЉУ И ПРАВОСЛАВНОМ УЧЕЊУ, а тиме они престају да буду Римокатолици, и постају Православни.  Римокатолици у самом свом учењу имају толико јереси  да ОНИ НИКАД НЕ МОГУ У ТАКВОМ СТАЊУ ДА СЕ УЈЕДИНЕ СА ПРАВОСЛАВНИМА. НЕ МОЖЕ ДА СЕ УЈЕДИНИ ПРАВОВЕРНО УЧЕЊЕ СА ЈЕРЕСИ, а они се свога погрешног НЕ ОДРИЧУ, па према томе потпуна је УТОПИЈА И ОБМАНА ДА ЈЕ ТО МОГУЋЕ, и потпуно је нетрезвено и лажно правити такве илузије и живети надајући се таквим утопијама, док сами Римокатолици тврде како они имају пуноћу благодати, а да је ми немамо, и да ми треба да од њих примимо пуноћу која се пројављује кроз Римског папу.

То јесте пуноћа, али пуноћа ОБМАНЕ ДЕМОНСКЕ 1000-годишњег царства сатаниног.

Док поједини Срби у истом маниру као у време заношења« братством и јединством » утопистички верују у будуће јединство свих Хришћана, и верују наивно да ће Римокатолици зарад њихове љубави похрлити да се одрекну својих јереси, грдно се варајући, дотле Римокатолицима не пада на памет ни за јоту да се одрекну јереси, што се може видети и прочитати из свих њихових докумената и списа. ДАКЛЕ, НЕМОГУЋЕ ЈЕ УЈЕДИЊЕЊЕ СA РИМОКАТОЛИЦИМА ЈЕР СУ ТО ДВА ПОЈМА НЕУЈЕДИЊИВА. МОГУ САМО ДА СЕ ПРИСАЈЕДИНЕ ЈЕДНОЈ, СВЕТОЈ, САБОРНОЈ И АПОСТОЛСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ светим крштење, миропомазањем, покајањем, одрицањем од јереси, а тад већ више нису Римокатолици, него Православни. А то су до сад били само појединачни случајеви оних који су истински трагали за Истином. На пример, јеромонах Василије Кролимунг, Немац, који је постао Православни монах, затим Архиепископ Марко Руске Цркве Православне, који је Епископ у Минхену и задужен за Руску Цркву у Светој Земљи, Немац,  затим архим. Илија из Француске, игуман Православног манастира у Терасону, Француз,  и слични њима. Једино на тај начин може да буде присаједињење. И то је ЈЕДИНИ МОГУЋ НАЧИН.      

Круна Отаић

Последњи пут ажурирано ( недеља, 07 март 2010 )