Нада Тркља је после рата у рекордном року дипломирала на књижевности југословенских народа и народности и немачком језику на Филолошком факултету у Београду. Памтила је целог живота хрпу лешева покланих Срба у бањалучком крају. Видела је тај призор својим очима када ју је отац послао по дрва. Памтила је и натпис на неком јавном објекту у свом родном граду да је забрањен улаз Србима, Јеврејима и псима! Као дете сам имао магловиту представу о Јасеновцу као ужасносм стратишту. Изјава моје бака Наде, образоване жене, о броју жртава остала је негде у подсвести. Питам се да ли је једину изјаву такве врсте изрекла намерно и са жељом да је ја упамтим као нешто јако битно?!
Фебруара 2009. на новосадском Салону књига сусрећем пријатеље и заподева се разговор о страдању нашег народа. Тада чујем од њих причу о неком лекару који је ушао у Јасеновац након рата и на основу докумената установио број жртава, али су тадашње структуре моћи склониле његов извештај. Шокирао сам се када сам чуо број жртава које је установио тај лекар и сетио се намах бакиних речи! Од тог часа почела је да ме прогања помисао о броју жртава Јасеновца. Знао сам да бака и доктор нису слагали, али сам се питао да ли ћу икада игде пронаћи доказе. Након неколико месеци сплет околности навешће ме на прави траг, а затим до необоривих доказа о приближно тачном броју жртава јасеновачког мучилишта. Нисам се толико изненадио на то откриће. Дугогодишња борба за истину о жртвама фашистичке рације и мистификација и лажи после Другог светског рата по том питању осведочили су ме да је историјску истину могућно сакрити и грубо фалсификовати!
Бојан Милијашевић ме је у свом делу навео на траг, а тротомна збирка Антуна Милетића коначно открила дуго тајену истину о размерама геноцида у фабрици смрти Јасеновац. У трећем тому Милетићеве књиге „Концентрациони логор Јасеновац“ (објављен 1987) пажљивом читаоцу не може да промакне тачан, веродостојан број жртава јасеновачке кланице! Како је могућно да је та истина 20 година неутврђена, а предочена је још 1987? Било како било, прво да видимо шта је прегалац за истину, Антун Милетић, објавио у збирци докумената, на којој је радио као ентузијаста без ичије подршке, а затим да размотримо класичан пример извртања историјске истине и подметања фалисификата.
У збирци докумената у Милетићевом невероватном делу под редним бројем 223 (страна 485, трећи том) објављен је извештај Анкентне комисије о стању које је затечено у Јасеновцу. Сви чланови комисије били су из Загреба, а о Јасеновцу су, уз помоћ четири сведока, сачинили извештај 18. маја 1945, дакле непуних месец дана након што су усташе напустиле стратиште. Вероватно ће читалац помислити да ће комисија састављена од Загрепчана (Вице Барановића, референта комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача, др Здравка Поповића, службеника војно-судског одељења Главног штаба за Хрватску, др Анте Премеруа, судског вештака, чланова судског већа др Милана Мајера и др Анте Пецикозића, котарског судије Ивана Броза и записничара Божидара Огњанца и Стеве Трнинића) бити склона умањивању и прикривању усташких злочина.
Најзанимљивија су четворица сведока који су са Анкетном комисијом дошли на подручје пакла који су преживели! У очи упада чињеница да на крају сва четири исказа сведока стоји опаска „прочитано, одобрено“, а затим потпис. Из тога се закључује да су чланови комисије сачинили записник о ономе што су им сведоци рекли и дали то на увид сведоцима пре него што је уврштено у извештај комисије. Дакле, јасно је да комисија није радила брзоплето, нити су сведоци дали одокативне и нејасне изјаве. Напротив, сам начин на који приповедају о јасеновачком паклу, а посебно о броју жртава, показује да је реч о људима који су знали потанкости недоступне онима који такву страву нису преживели! Штавише, своје исказе су имали прилике да прегледају и исправе било коју нетачност која се могла случајно провући у тумачењима Анкетне комисије.
Да убеђење Наде Тркље о преко милион жртава Јасеновца није било произвољно види се и по исказу Јована Живковића из Бачког Градишта, кога је рат затекао у Земуну одакле су га усташе отерале у Јасеновац. Пет дана и ноћи крио се Живковић у рупи док су усташе клале преостале заточенике и рушиле зграде најгорег логора истребљења у историји. Непуних месец дана од те голготе завршава своје потресно сведочанство речима:
„Ја тачно не знам колико је заточеника у Јасеновцу ликвидирано, али је било опште уверење међу заточеницима, да тај број прелази један милијун“.
Логораши, који су даноноћно трпели терор и страх и својим очима посматрали нестанак стотина хиљада људи, нису шпекулисали ни претпостављали - били су УВЕРЕНИ да су усташе побиле преко милион људи у Јасеновцу. Да је исказ Србина Јована Живковића (комисија наводи националну припадност сваког сведока), био једини, било би простора за тумачење типа „једна ласта не чини пролеће“. Хвала Богу, изјаве Јована Живковића и Наде Тркље поткрепљене су и сведочанствима других сведока.
Трговца Јулиа Бинга, који се пробио из логора 22. априла 1944. у јуришу голоруких преосталих логораша, такође је мучило питање о броју жртава које су прогутале раке, шума, поља и Сава. На крају исказа о Јасеновцу тај Јеврејин даје шокантну изјаву:
„Ја не могу тачно рећи, колики је број жртава које су ликвидиране у Јасеновцу, али вјерујем да се тај број креће можда и до милијон и пол људи“.
Откуда Бинг у дилеми о броју јасеновачких жртава?
„Тачан број не могу казати зато, јер су многи људи ликвидирани одмах при доласку, а да нису размјештавани у логор и ми смо само сутра дан могли видјети њихове ствари и знали смо, да су такови заточеници одмах ликвидирани. Исто тако многи су одвођени на рад, гдје су ликвидирани и нису се повратили назад“.
Логорска управа је водила евиденцију о броју заточеника, барем оних који су у логор примљени и кориштени за ропски рад и иживљавање усташа. Многи транспорти несретника нису ни доспели до логора, него су одмах по доласку уништени!
Михајло Марић, тада стар 27 година, није имао дилему у погледу броја жртава у Јасеновцу. Спокојно је живео са спознајом те битне истине која је за ширу јавност искривљена у лавиринтима идеолошких злочина над истином. Ево којим речима Марић, који је правим чудом успео да се пробије из обруча усташких звери, завршава сведочење:
„Као посматрач и очевидац свих страхота које су се догађале у Јасеновцу могу мирне душе казати да је у току четири годишњег постојања логора на разне начине умлаћено или умрло од болести или глади око милијун и четири стотине хиљада заточеника, од којих је била огромна већина Срба затим Жидова, цигана а доста и самих Католика“.
Тим речима „посматрач и очевидац“ јасеновачког геноцида над својим и другим народима исказао је „мирне душе“ истину која више не може да се затире!
Истину о Јасеновцу више није могућно крити, нити у њу сумњати из простог разлога што је Милан Дуземлић особа каква се само пожелети може за кључног сведока у тако деликатном питању. Анкетна комисија започиње његов исказ речима:
„Дуземлић Милан, 25 год. Родом из Дреновог Бока, срез Новска, боравиштем у Крапју, Хрват, опоменут исказује...“
У систему логора Јасеновац село Крапје је претворено у саставни део губилишта. Да се расветли пуна истина о логору Јасеновцу помогла је професија Милана Дуземлића, његова бистрина, виспреност и поштење! Нико, осим једне особе, није видео то што су гледале очи Милана Дуземлића. Могао је да сакрије праву истину, иако прописно „опоменут“ о последицама за исказивање неистине о Јасеновцу. Никога није било ко је могао да оптужи Дуземлића да је сакрио оно што зна да је то учинио 18. маја 1945.
„Ја сам био намјештен као опћински биљежник у Јасеновцу те сам дана 21. децембра 1943. био ухапшен и одмах стрпан у логор“ тврди општински бележник и додаје да је ухапшен по пријави извесне Марице Кукор из Плесма код Новске, која га је пријавила као наводног оснивача народноослободилачког одбора у Јасеновцу и због услуга народноослободилачком покрету. Не само да се добро сећа датума када је ухапшен, него и онога што је месецима пре тога гледао својим очима у општинској архиви. Битно је што у том делу исказа Дуземлић истиче два пута одређену бројку:
„Истичем да је управа логора Јасеновац водила записнике о појединим случајевима смрти заточеника те је један примјерак таковог записника односно списа достављала опћинској управи у Јасеновац, чији је начелник био Лазарин Никола, усташки натпоручник. У свим тим записницима навођено је, да су заточеници умрли наравном смрћу, тј. од тифуса и разних других болести. До дана мога ухапшења т.ј. 21. децембра 1943. било је код опћине Јасеновац такових записника око 900.000, односно по списку пријава случајева смрти било је 900.000 таквих жртава. Пошто сам ја био опћински биљежник, имао сам прилике да посматрам те спискове и ово сам видио својим очима, што сам исказао“.
Милан Дуземлић затим наводи да је исте спискове видео благајник општине Јасеновац, Стјепан Рисовић, кога је такође пријавила Марица Кукор и касније га убиле усташе у логору Јасеновцу. Самог Дуземлића су усташке звери затвориле у звонару 22 дана, а затим месец дана у самицу. У самици су га усташки кољачи боли иглом под нокте, палили му табане, тукли га жицом обмотаном гумом и скакали по дасци коју су му стављали на груди. Комисији је показао ожиљке на рукама. Сведочећи о заточеницима чије је муке видео, Милан Дуземлић је поменуо партизана Валента Томшића, којем су усташе одрезале тестисе од чега је умро. На том месту Дуземлић, кога су усташе ко зна зашто пустиле из логора јануара 1945, наводи да је случајева мучења и насилне смрти заточеника „било безброј“. Дакле, на 900.000 усмрћених које су усташе пријавиле до 21. децембра 1943. долази још безброј случајева убистава логораша чији је сведок Милан Дуземлић.
У наставку потресног сведочења, Милан Дуземлић, жртва усташких злочинаца, наводи почетак масовних ликвидација којих је био сведок. Крунски сведок о Јасеновцу сећа се датума када су почела масовна истребљивања заточеника:
„За вријеме мога боравка масовно ликвидирање започело је било од 18. августа 1944. Дневно су одвођени на ликвидрање по 100, 200 па некада и 1.000 људи. Ја сам имао прилике да ово установим на тај начин што сам одлазио у канцеларију логора и тамо сам видио пријавке па сам установио колико фали дневно заточеника. Истичем да је ова канцеларија била заточеничка и у њој се водио списак заточеника“.
Користећи се етничким пореклом, Милан Дуземлић је залазио у логорску администрацију коју су водили заточеници, да својим очима види у којим размерама усташе истребљују његове суграђане. Остаје нам да се дивимо храбрости, присебности и поштењу тог човека. Након што је још једном прочитао свој исказ који је Комисија прекуцала, одобрио је истину о Јасеновцу својеручним потписом.
На основу исказа сведока и онога што је затекла да су усташе оставиле на јасеновачком стратишту, Анкетна комисија из Загреба је 18. маја 1945. записала у свом закључку и ово:
„И у погледу опсега и броја извршених злочина надмашене су и најстрашније слутње. У нешто преко четири године постојања ове људске клаонице, према исказима очевидаца, насилно је усмрћено отприлике 1.400.000. – (исказ свједока Дуземлић Милана)...“
Сви чланови Анкетне комисије и записничари потписали су такав садржај својих налаза, што је објавио Антун Милетић у свом капиталном делу „Концентрациони логор Јасеновац: 1941-1945: документа“ (Београд: Народна књига; Јасеновац: Спомен-подручје, 1987). Како се пре и после књиге Антуна Милетића историјска чињеница о броју жртава Јасеновца фалсификовала видимо из наредног примера.
Године 1988. у издању новосадског „Дневника“ доктор Ђуро Батричевић и Јован Дујовић објављују књигу под насловом „Поруке потомству“. На страни 120, под насловом „Запис из јасеновачког пакла“, та два аутора пишу:
„Колико је до сада познато, ту је ликвидарано преко седам стотина хиљада Срба, Јевреја, Рома и Хрвата. Како? О томе пише 15. новембра 1945. године у извјештају Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина, гдје, између осталог, стоји:
'Приликом убијања у логору прављени су записници од којих је по једна копија достављана општинској управи мјеста Јасеновац. По исказу биљежника те општине Милана Дуземљића, из тих записника је очито да је до краја 1943. године поубијано најмање 600000 (шест стотина хиљада људи)...'“
Видимо да је Земаљска комисија Хрватске фалсификовала исказ Милана Дуземлића и налазе Анкетне комисије из Загреба маја 1945. Тај фалсификат се протегао на целокупно послератно потомство. Аутори „Порука потомству“ објавили су свој рад годину дана након збирке докумената коју је приредио Антун Милетић. Да не постоји изворна изјава Милана Дуземлића, у којој тај драгоцени сведок о Јасеновцу (као да је знао да ће то бити од кључног значаја) два пута наводи број од 900.000 жртава до 21. децембра 1943, могли бисмо ове и сличне поруке да прихватимо као истините. Међутим, Анкетна комисија из Загреба, на основу сведочења Милана Дуземлића и тројице његових сапатника, закључила је да број погубљених жртава у гробници народа Јасеновцу износи око 1.400.000.
Својим очима је Милан Дуземлић видео 900.000 имена која су завели усташки крвници као наводно умрле природном смрћу. Партије од 100, 200, па и 1.000 људи су Павелићеви џелати свакодневно масакрирали почев од 18. августа 1944, чињенице које је Дуземлић необориво установио својим очима гледајући логорске спискове заточеника. Нигде у свом исказу није ошптински бележник у јасеновачкој општини поменуо број 600.000! Спомиње само 900.000 (два пута), „безброј“, 100, 200, „па некада и 1.000 људи“.
На основу илустрације из књиге др Ђуре Батричевића-Јована Дујовића „Поруке потомству: Предсмртни завјети југословенских родољуба“ (Нови Сад: Дневник, 1988) јасно се уочава како је фалсификована историја која је наметнута послератним нараштајима. Потомство је 65 година после Јасеновца, на основу поузданих сведока српског, јеврејског и хрватског порекла, сазнало праву истину о најмање 1.400.000 жртава јасеновачког пакла.
Александар Вељић преводилац и публициста, аутор књига ,,Миклош Хорти - некажњени злочинац'' и ,,Новосадска рација''.