Грешни Милоје: Реаговање на реаговање
среда, 10 март 2010

Грешни Милоје

РЕАГОВАЊЕ НА РЕАГОВАЊЕ

Драга у Христу браћо,

Ваше писмо (http://borbazaveru.info/content/view/2080/47/) садржи две ствари. Прво, бројне осуде појединих епископа (Иринеја Буловића, Атанасија Јевтића, Григорија Дурића, Теодосија Шибалића). И друго, осуду моје маленкости због тога што се заложих да удвостручимо молитве за прогонитеље Њ.П.Владике Артемија.

Најпре о овом другом. Мера нашег понашања треба да буде наука Господња. Јеванђеље. А Јеванђеље није довољно читати. Потребан је и други корак: живети по Јеванђељу.

Није ли отац из Приче о блудном сину наш образац како да се понашамо према ономе ко залута у бестрагију, у бешчашће, у безнађе, у јад и чемер, у бездушје...?

Није ли нас Јеванђеље поучило да не осуђујемо човека, но грех његов? И ја осуђујем нечасно и безаконито развлашћивање Њ. П. Владике Артемија, али не могу и не смем да осудим виновнике тог безакоња. Јер, по чему би се ми онда разликовали од њих? Заглибили бисмо се у њихово блато. Суновратили бисмо се испод части, испод достојанства, испод хришћанске љубави. Болеснику је потребан лек. Зар не? То нас Господ учи. Молитва је много потребнија грешнику, него праведнику. Дакле, ако смо спознали нечије безакоње, нечију нечовечност, нечији грех... дужни смо да осудимо грех, али и да се молимо за његовог починитеља. Јер, Господ и дође да спасе грешнике. Каква нам је плата ако се молимо за пријатеље своје, за истомишљенике своје?

А што се оног другог тиче, тј. ваших тврдњи у облику постављених питања, оне (те тврдње) заслужују озбиљну анализу и траже мудријег и кадријег аналитичара од моје маленкости. Али не смемо се срозати у брлог мушице. Морамо се издигнути изнад тог брлога и подићи се горе до грања и до цвећа. Морамо видети лепоту цвећа, осетити мирис цвећа и узети нектар од тог цвећа, а не само зујати око смрада и поганити се тим смрадом. Паде ми на памет једна Змајева песмица, коју радо читамо уницама, а која каже:

Један мален дечко
Није ништ у
живо,
Све је схвато ту
жно,
Све је схвато криво.

Мучила га често
И та мисо црна:
За
шт ниједна ружа
Да није без трна?

Тај је дечко имо
Веселога друга
Кога није лако
Обарала туга.

А за
што га није?
Верујте ми, зато
Јер је сва
шта лепше,
Веселије схвато.

Па и он сад рече:
"Радујмо се, дру
же,
Што се и на трну
Могу на
ћи руже! "

Дакле, под претпоставком да су ваше тврдње апсолутно тачне и да су чврсто ослоњене на необориве доказе, ја бих покушао да сагледам и другу страну медаље: наличје, ако је оно што ви устврдисте, лице. Јер, сматрам да је то дужан пут до истине, да бисмо испунили поуку блаженопочившег Патријарха нашег Павла: „Да нам речи буду благе, а разлози јаки“. И да бисмо испунили завет љубави: „Иако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“ (1. Кор.13,2).

Да то укратко појасним на два примера.

Пример први: ви сте у већем броју питања осудили владику Иринеја Буловића. Претпоставимо, сад, да су ваше квалификације истините. Али, то није ипак цела истина. Исти тај човек је учинио и неке лепе ствари. Зар његове речи да ће Г. Иринеј Гавриловић бити бољи патријарх него што би он био да је изабран – зар те речи нису лепе и достојанствене.

Или, његове речи: „С друге стране то не значи да је дозвољена нечија самовоља и експериментисање... никако се не сме дозволити прелажење једне црте иза које ми добијамо неки експериментални карактер богослужења“ („Упитник“ РТС-а од 25. 1. 2010). Нису ли ово речи које жељно исчекујемо да чујемо од сваког нашег епископа? Поготово, ових задњих година, када су нам самовоља и екпериментисање појединаца из редова црквене јерархије унели немир и нанели много штете и Цркви нашој и душама нашијем.

Пример други: ви сте за неке ствари осудили бившег владику Атанасија Јевтића. Претпоставимо да су и те ваше тврдње тачне. Ипак, пуна истина говори и неке лепе ствари о том човеку. Зар његове речи:

Осазнајмо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефермни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства“ (јеромонах Атанасије, Теолошки погледи бр. 3, 1980, стр. 95.)

Зар те његове речи нису поучне, такорећи пророчке, зар оне нису мелем за наше рањене душе које се непотребно исцрпљиваху у овим непотребним борбама које су наметнули самовољни новотарци. И то, за чудо, новотарци који се најчешће позиваху на бившег владику Атанасија Јевтића.

Или, кад осуђујемо његов упад у Грачаницу, и грубо отимање власти од Владике Артемија, треба да имамо у виду најмање две ствари:

1. Он је добио задатак да ради то што ради. Можда је то и против његове воље. На ту помисао ме наводи он сам рекавши на сахрани блаженопочившег владике Стефана да је владика Стефан био болестан, а он (владика Атанасије) сакат, и да је потребно да епархија добије достојног епископа. Зар смемо да не покажемо разумевање и љубав за сакатог човека? Зар не треба да га сажаљевамо и да се молимо за њега.

2. При осуђивању његовог понашања у Грачаници ви се руководисте његовим силејџиством, немилосрђем, бахатошћу, његовим осуђивањем, кажњавањем, разваљивањем просторија и утамничењем Њ. П. Владике Артемија. Ја не оспоравам ваше тврдње. Али њима желим да додам и ову истину која је изашла из уста истог тог човека и која ублажава слику коју сте о њему приказали. Наиме, исти тај администратор Атанасије, баш недавно у Грачаници, каза: Добри, радни, вредни и честити владика Артемије“.

Исто тако, исти тај администратор каза: „Али, браћо и сестре, немојмо бити нељуди и несрби и нехришћани и неправославни. Има оних који за злодела Шиптара овде на Косову оптужују овог јадног мученика владику (Артемија –прим.Г.М.), а он се бори да спасава свој народ и Цркву. Они који су требали да спасавају свој народ овде, оставили су вас и препустили непријатељу, и сада само клеветају, као сваки злоделатељ што на другога клевета, као Шиптари зли, што нападају друге, а своја зла скривају и настављају да их раде.

Има овде у Грачаници таквих људи, нажалост, који се спремају да владици неко зло ураде, и протерају га... Такви су лажови и лицемери, и то им кажем ја, из моје Херцеговине. Нека дођу мени у очи да кажу, а не овом јадном владици... (в. „Беседе и речи“, Еп. Атанасије, стр. 549).

Ето видите, можда је његова побуда да оде на Косово ова задња реченица: „Нека дођу мени у очи да кажу, а не овом јадном владици...“. Видите да је, може бити, тзв. администратор Атанасије Јевтић дошао да заштити свога брата у Христу, свога сабрата са којим је порастао у истој духовној колевци, примајући исту духовну храну од истог духовног оца, авве Јустина. Да бисмо знали да ли је он из тих часних побуда дошао на Косово, или је дошао као лупеж и лицемер, морали бисмо с њим укрстити аргументе. Ако би га осудили, а не дали му право да изнесе своје аргументе, по чему бисмо се разликовали од пресуде која је бездушно изречена у овом задњем „Упитнику“ РТС-а, којом је осуђен Њ.П.Владика Артемије и још неки људи, без елементарног права да се чује њихова реч и њихова одбрана и којом је до ништавила срозан углед Сабора, кад се и пре његовог заседања  саопштава његова будућа одлука?

Ја признајем да је у овом потоњем „Упитнику“ обрукано достојанство, и почињен велики грех и учињена стравична саблазан. Са тим чином се ни ја не мирим и осуђујем га из петних жила! То је заиста недопустиво и испод људског достојанства. То је заиста горе од судова које су људима изрицали безбожници. Али ја се искрено молим Богу да даде снаге неправедним судијама да се покају, да се извину Владики Артемију и другим људима којима су пресудили без суђења, да се извину Сабору, који су до суза потценили прејудицирајући његову одлуку, и да се извину и нама обичним смртницима који смо се језиво, ужасно саблазнили тим судом.

Зато опет кажем: помолимо се двоструко, помолимо се стоструко за ове људе, јер је њима најтеже. Доста им је њихова мука, њихова зло, њихова одговорност пред савешћу, да бисмо им и ми товарили терет наше осуде. Јер, немојте мислити да је њихово срце камено. Није њима свеједно кад виде после свог (вољног или невољног чина) сузе монахиња, уздахе монаха, гнев народа, ликовање ђавола и непријатеља. Њиховом немиру и њиховом несну не морамо додавати терет нашег осуђивања. Олакшајмо, драга браћо, молитвом својом њихова претешка бремена која им је време натоварило на плећа. Јер, Господ наш се борио за спасење и ђавоиманих, и сакатих, и среброљубивих, и слепих... Зар не?

25. фебруар/10. март 2010. године Господње

Са доброжељењем,

 грешни Милоје      

Последњи пут ажурирано ( среда, 10 март 2010 )