Велики Пост и Православље по проти Велибору Џомићу
среда, 10 март 2010
        Након објављивања текста протојереја Велибора Џомића „Још једном о клеветничком писанију Владимира Мајевског о упокојењу Владике Николаја (одговор на текст „Осетљиве србске ствари“ Павла Тихомирова)“ на форуму „Видовдан.орг“, наш драги брат у Христу и сарадник са сајта „Руска линија“, Павел Тихомиров, замолио нас је да поменути текст проте В. Џомића објавимо на нашем сајту, а такође и његов одговор на исти.

Иначе, свој текст нам  је о. Велибор упутио  16. фебруара 2010. године. С обзиром на чињеницу да је у ранијим полемикама које је са нама водио показивао да му циљ није долажење до истине вођењем уљудног и плодоносног дијалога, већ да му је једини циљ да што више облати, оклевета и дискредитује наш сајт коришћењем речи које нису достојне ни обичног човека а камоли православног свештеника, наша је одлука била да убудуће не допустимо да будемо увучени у такву врсту полемике.

Из тих разлога у приватном мејлу који смо упутили о. Велибору 27. новамбра 2009. године рекли смо следеће:

>>Сајт "Борба за веру" је од почетка до краја посвећен одбрани и ширењу истине, а такође и вођењу унутарцрквеног Дијалога. Али, сајт "Борба за веру" није канта за отпатке у коју ће се под видом Дијалога бацати свакакво смеће. Углед самог сајта, и углед његових уважених сарадника то не допуштају. Такође, ни из поштовања према нашим цењеним посетиоцима Ваш текст, и њему сличне, не можемо објавити, јер "Борба за веру" није циркуска позорница за увесељавање доконих. Текст, иначе, не можемо објавити ни из поштовања према Вашем чину, који као православни хришћани дубоко поштујемо.

Што се тиче Ваше претње, пречасни оче Велиборе, да ће се Ваш текст појавити пред лицем читаве "србске православне и националне јавности", ми једино можемо рећи да је то Ваша ствар и тиче се Ваше слободе. Но, мислимо да ћемо учинити добру и корисну ствар у исто време, ако Вам за објављивање Вашег текста препоручимо сајт "Верујем. орг". Ваш текст приличи таквом сајту, и такав сајт приличи Вашем тексту.

Свако добро од Господа жели Вам "Борба за веру"!<<

После извесног времена обрадовали смо се видевши да нас је прота Велибор послушао и свој текст „Новотарске трансидентитетлије или одговор 'no name’ уредништву сајта 'Борба за веру' објавио на сајту „Верујем.орг“.

Што се тиче најновијег написа о. Велибора, који врви неистинама и клеветама, ми ћемо једино рећи да нам заиста није јасно зашто о. Велибор износи у јавност тако грубе и очигледне неистине (које се лако могу проверити) каква је, на пример, неистина да је наш сајт регистрован у Америци. Ову неистину је о. Велибор поновио већ неколико пута у јавности, иако је лако установити да наш сајт није регистрован у Америци већ у Русији. Зашто о. Велибор свој свештенички чин и људско достојанство дискредитује на овај начин, нама је непознато.

Излазећи, дакле, у сусрет молби нашег драгог брата у Христу и сарадника Павела Тихомирова, објављујемо текст о. Велибора Џомића и одговор брата Павела на исти, а коначан суд и о једном и другом напису остављамо нашим посетиоцима.

Уредништво сајта „Борба за веру“

Напомена: Линк за текст Павела Тихомирова „Осетљиве српске ствари“ http://borbazaveru.info/content/view/1850/90/

 +++

Протојереј мр Велибор Џомић

ЈОШ ЈЕДНОМ О КЛЕВЕТНИЧКОМ ПИСАНИЈУ ВЛАДИМИРА МАЈЕВСКОГ О УПОКОЈЕЊУ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

(одговор на текст „Осетљиве србске ствари“ Павла Тихомирова)

На новотарском сајту „Борба за веру“, који је већ извесно време заштићено регистрован у Америци и који је, нема сумње, створен ради смућивања православног народа Божијег клеветањем српских епископа и свештенослужитеља, објављен је текст Павла Тихомирова, бродоградилишног инжињера и некадашњег активисте проамеричког невладиног сектора у Украјини. Пре свега, нисам до сада био упознат са именом и деловањем овог бродоградилишног инжињера у погледу његовог списатељства. Нисам имао прилику ни да прочитам његову књигу „Зона прећуткивања“ која је, како наводе неименовани и јавности још увек непознати уредници новотарског сајта „Борба за веру“, преведена на србски језик. Упознао сам се са детаљима из биографије Павла Тихомирова које је презентовало анонимно уредништво новотарског сајта. Посебно уважавам то што је 1999. године за време бомбардовања Србије напустио проамерички Центар социјално-економског развоја украјинског Прицрноморја. Уважавам и његов политички ангажман у Украјини и Русији, иако ти подаци уопште нису од значаја за црквену тему којом се Тихомиров на крајње нестручан и неодговоран начин бавио.

Међутим, непријатно сам изненађен текстом Павла Тихомирова под насловом „Осетљиве српске ствари“ и то из више разлога.

Пре него што одговорим на оно што ми Тихомиров ставља као примедбе морам да изнесем и неколико важних детаља, који изузетно осветљавају контекст ове полемике коју нерадо прихватам управо због тога што је Тихомиров припадник другог, али нама веома блиског и братског великог Руског православног народа. Нема сумње да бих итекако био срећнији да ове полемике нема, тј. да Тихомиров својим неодговорним писањем није дао повод за одговор. Још ми је теже да у општој несрећи Србскога народа полемишем са једним неодговорним Русом и то баш након што сам испратио дивну руску децу из Петровграда и њиховог свештеника, који су нам почетком фебруара били у гостима у Црној Гори.

Морам да исправим очевидно селективну биографију П. Тихомирова коју је уз текст објавило новотарско анонимно уредништво фантомског сајта „Борба за веру“. Наиме, у биографији су навели да је Тихомиров „по благослову Митрополита Амфилохија помагао сестринству Манастира Пећке Патријаршије на Косову, општећи са особљем КФОР-а и УНМИК-а“. Од краја 1999. до краја 2001. године више пута сам посећивао Пећку Патријаршију, али нисам имао прилику да тамо сретнем и упознам Павла Тихомирова. Изненађен текстом и неодговорношћу П. Тихомирова, а након сусрета са тим податком у његовој биографији на поменутом сајту, упитао сам Митрополита Амфилохија да ли му је познато име Павла Тихомирова и да ли је тачно да је Тихомиров по његовом благослову наводно „помагао сестринству Манастира Пећке Патријаршије на Косову, општећи са особљем КФОР-а и УНМИК-а“. Митрополиту Амфилохију није било познато ни име П. Тихомирова, а ни податак да је Тихомиров по његовом благослову обављао било какве дужности, а посебно не такве као што је „општење са особљем КФОР-а и УНМИК-а“. Са истим питањем сам се обратио и сестри у Манастиру Пећка Патријаршија која је већ десет година задужена за контакте са КФОР-ом и УНМИК-ом. После десетак минута разговора, једва се сетила Тихомирова и то по књизи (којом, узгред речено, није задовољна), али је одбила сваку могућност да је Тихомиров обављао било какве дужности у име овог древног свавропитијалног манастира Србских Патријараха. Примљен је у манастир као гост (као и сваки други) и помагао је неколико дана у чишћењу манастирске порте. Тихомиров, као човек који није био познат ни сестринству ни Митрополиту Амфилохију, није ни могао да буде одређен за тако деликатну дужност каква је комуникација са КФОР-ом и УНМИК-ом у име Пећке Патријаршије. Уз то, контигент КФОР-а у Пећи су чинили и још увек чине Италијани, а не Руси. Тихомировљеви неодговорни „биографи“ са новотарског сајта „Борба за веру“ нису сматрали за потребно да провере податке пре него што су их објавили. Њима је, ради успешности клевете, било потребно да објаве нетачне податке, али их није много тангирала чињеница да то није истина (на жалост, то код њих није ни први ни последњи случај). Узгред, користим прилику да их подсетим да се Манастир Пећка Патријаршија не налази на Косову него у Метохији.    

Пре свега, и ја и читаоци овог текста смо остали ускраћени за извор где је текст Павла Тихомирова објављен на руском језику. Није јасно да ли је реч о тексту који је Тихомиров на руском језику написао за клеветничке потребе новотарског сајта „Борба за веру“ или је, пак, објављен негде у Русији. Интернетским претрагама нисам успео да га пронађем у оригиналу. Затим, преводилац Тихомировљевог текста, иако је неколико пута интервенисао појашњењима у заградама (наглашавајући да је реч о преводиочевом објашњењу), такође није потписан. И то довољно говори о потреби да анонимном и некуражном преводиоцу и фантомском уредништву новотарског сајта „Борба за веру“ није циљ да се поведе дијалог, а зашто не рећи и полемика, него да се клеветнички, удбашки и секташки обрушавају на србске свештенослужитеље које они безаконо и олако пропагандистички „крштавају“ својим неразумним и неодговорним етикетама. Потврда напред реченог налази се и у жељи фантомског уредништва новотарског сајта да изменом наслова Тихомировљевог текста остварују одређене ефекте код својих читалаца. Тихомиров је тексту дао наслов „Осетљиве српске ствари“, а фантомско уредништво је, остављајући Тихомировљев наслов као други, текст „прекрстило“ новим насловом - „Мутивода и фалсификатор прота Велибор Џомић“, иако те термине аутор текста нигде не помиње. Пажљиви читалац текста Павла Тихомирова нигде неће наћи ауторову примедбу у погледу евентуалног фалсификата историјских докумената које сам користио, али то, ради постизања клеветничког ефекта, није било важно фантомским уредницима новотарског сајта.

Након овог подужег, али неопходног увода, дужан сам да пружим одговоре на оно што ми П. Тихомиров ставља као примедбе.

Најпре морам да констатујем да до објављивања текста „Осетљиве српске ствари“ (почетак јануара 2010.г.) нико од љотићеваца није јавно реаговао на мој текст „Права истина о смрти Владике Николаја“, који је објављен у специјалном издању „Двери србских“ (бр. 42/мај 2009.г.). Познато ми је да је љотићевац Боривоје М. Карапанџић неколико месеци након објављивања мог текста упутио писмо уредништву „Двери србских“ у коме је изразио жаљење што „мр Џомић по архиви чепрка као хијена по гробу“ и (без обзира што је факсимил прве стране сведочења Проте Мије Ђурића из Лакаване објављен на стр. 6 истог темата) оспорио аутентичност Протиног сведочанства (на исти начин је неуспело оспоравао аутентичност и када сам објавио неколико делова из необјављених „Мемоара“ Митрополита Скопског Јосифа, али се брзо ућутао, правећи се да то није помињао, када је то ванредно значајно сведочанство Митрополита Јосифа објављено као књига (и то у два издања) у издању „Светигоре“). Да не помињем и овде отварам даљу причу око љотићевске бламаже приликом покушаја да преко Светог Архијерејског Синода испослују забрану за објављивање „Мемоара“ Митрополита Јосифа. Љотићевци су одавно схватили да у вези неких историјских догађаја и личности не полемишу са мојом маленкошћу него са историјским документима из црквених архива па су одустали. За чуђење је што се П. Тихомиров одважио на ту полемику. Првенствено због тога што Тихомирову није доступна архивска грађа, али и због тога што, како се види, не може да пише на српском језику (пошто му текстове, судећи по стилу, преводи један бивши комуниста, секташ и фанатик из унутрашњости Србије). А када се томе придода и чињеница да је реч о догађајима и личностима за чије је разумевање потребна научна и србска национална свет филигрантске тачности онда су покушаји руског бродоградилишног инжињера попут Тихомирова неминовно осуђени на пропаст.

У сваком случају, „прекрштени“ текст П. Тихомирова је пред лицем јавности. Праву полемику, на жалост, спречава фантомски сајт на коме је објављен Тихомировљев текст с обзиром да је неименовано уредништво тог сајта више пута до сада демонстрирало пристрасност и цензорско понашање (подсећам да су се, мимо сваког медијског правила, умешали у полемику између мене и Жељка Жугића, алијас Которанина, па су одбили да објаве одговор који сам им упутио. Из тог разлога је објављен на форуму сајта www.verujem.org.).

Тихомиров није оспорио (а и како би могао?) аутентичност извора које сам користио. Користио сам четири врсте црквених извора и то два примарна историјска извора (акт Проте Мије Ђурића из Лакаване и запис Епископа Дионисија као део црквене архиве), један секундарни (сећање Проте Драгољуба Цокића као лаика објављено пуних четрдесет година након упокојења Владике Николаја) и један терцијални (Владимира Мајевског који није био у манастиру у време догађаја о којима је писао). Тихомиров није објавио ниједан нови документ који би смрт Владике Николаја осветлио из неког новог угла или демантовао два нова и до објављивања у мом тексту непозната црквена документа.

Услед недостатка нових историјских извора и прихватањем извора које сам објавио као тачне, Тихомиров је једино био у прилици да покуша да оспори „логичку кохерентност“ ставова и закључака које сам извео. Узгред, Тихомиров није смео ни да покуша да оспори аутентичност историјских извора које сам користио пошто, као што је познато, њему није доступан ниједан архив Српске Православне Цркве.              

Павле Тихомиров ми у тексту, уз лепљење етикета, замера неколико „нелогичних“ ствари. Покушаћу да на њих редом одговорим.

Тихомиров тврди да се „читавим низом чисто идеолошких разлога прећуткују околности које су принудиле владику (Николаја – при. В.Џ.) да буде „изгнаник међу изгнаниницима“, како се једном изразио Војвода Момчило Ђујић“. Не верујем да Тихомиров ни себи, а ни мени може да објасни како је могуће да се те околности прећуткују ако се већ о томе, као што је и сам навео, јавно изразио Војвода Момчило Ђујић, а потом и Мајевски и још неки други. Како би онда Тихомиров о томе знао ако се такве ствари прећуткују?

Подсећам Тихомирова да још једном обрати пажњу на део у мом тексту који сам посветио односима између Светога Владике Николаја и Епископа Дионисија. О њиховим односима сам написао следеће:

 Однос Епископа Дионисија и Светога Владике Николаја заиста, са протеком времена, треба објективно истражити. Оно што се сада поуздано може тврдити јесте да је Епископ Дионисије био човек скромних могућности и домета. То се посебно уочавало након доласка Светога Владике Николаја у изгнанство, али се не сме губити из вида чињеница да се Епископ Дионисије добрано потрудио да Свети Николај са његовим афидевитом (позивним, гарантним писмом) стигне у Америку. Уместо да се Епископ Дионисије након тога широко и братски отворио према Светом Николају Жичком као изгнанику у његовој епархији те да се, добро знајући да му нема повратка у његову Жичку Епархију за живота, као надлежни архијереј заложио и предложио Светом Архијерејском Сабору СПЦ да се створи барем још једна епархија у Северној Америци те она препусти Светом Николају макар као администратору (како му се не би одузимала Жичка Катедра што су комунисти упорно тражили), као и једна епархија у Западној Европи и она препусти изгнанику Епископу Далматинском Иринеју (Ђорђевићу) такође као администратору, Епископ Дионисије је стално себе доживљавао у улози „надлежног епископа“. Он то, уистину, и јесте био и то му нико тада није ни оспоравао, али као да је заборавио да су и Свети Николај Жички и Епископ Иринеј Далматински у изгнанству остали по невољи, а не по одлуци Светог Архијерејског Сабора (који је једино надлежан за такве ствари) те да они у Америку нису дошли одлуком Сабора него трудом Епископа Дионисија, који за тако нешто, ипак, није био надлежан, али је своју „надлежност“ увек испољавао када није имао друге аргументе. На жалост, Епископ Дионисије није могао да носи и поднесе огромну популарност и духовни ауторитет једне такве грандиозне личности каква је била личност Светог Николаја Жичког. А свеколики ауторитет Светог Николаја је био подједнак како код новодошле политичке и националне емиграције тако и код старих економских емиграната. Није могао да осети ни црквену, духовну и националну далековидост Светог Николаја Жичког те да (пр)оцени да су предлози о мисији Цркве које је светитељ износио у то време увек били подстакнути општим добром Цркве и народа, а не уским личним интересима. Однос ове двојице архијереја ће, засигурно, бити предмет даљег истраживања при чему се не сме прескочити запис Епископа Дионисија о тим односима (који поседујемо у својој архиви) док Свети Николај такве записе није остављао“.

Иако однос Светог Владике Николаја и Епископа Дионисија није представљао тему мог текста о смрти и сахрани Владике Николаја, сматрам да сам непристрасно и објективно пружио неколико црта из којих се јасно закључује да су ти односи били итекако оптерећени бројним проблемима. Надам се да ће бити прилике да се о томе још нешто напише, али не „по идеолошком резону“ него на темељу релевантне историјске грађе. Оно што је написано до сада, без обзира да ли се то некоме свиђа или не свиђа, јесте утемељено на историјским документима.

У сваком случају, Тихомиров и његови интернетовски промотери морају да знају да је одлазак Светога Владике Николаја у руски Манастир Светога Тихона у Пенсилванији представљао избор Владике Николаја. Такав поступак је био примерен личности Владике Николаја. Данас се, са ове историјске дистанце, може расправљати да ли је то било добро или није, али треба доживети оно време и тешке прилике Србског народа и Србске Цркве у Отаџбини и дијаспори.  

Неприхватљива ми је оцена П. Тихомирова да „присуство многобројних озбиљних несагласја између чињеница стварног живота и фраза благочестиве штампе и дозвољава непријатељима Светосавља да фабрикују веома заједљиве материјале, испуњене сарказмом, по питању поштовања светитеља“. Да ли то значи да би непријатељи Светосавља престали да буду непријатељи Светосавља да је којим случајем супротно? Да ли њима смета само то (иако је и то дискутабилно у облику у коме га је поставио Тихомиров) или Тихомиров не види вековну борбу безбожника разних врста против Цркве и Светитеља Божијих?

Из мог текста се јасно види да се нисам бавио личношћу и делом Владимира Мајевског нити сам било коме, па ни Русима, оспоравао право да га поштују. Написао сам да „о приликама и начину под којим је Свети Владика Николај променио светом 18. марта 1956. године углавном знамо по тексту Владимира Мајевског, професора Богословије Светога Тихона, који је објавио (а по свему судећи и наручио) јеромонах Арсеније Тошовић, ратни и поратни екстремни љотићевац. Текст Владимира Мајевског је најпре објављен у његовом часопису „Тројичко-Светосавски мисионар“, а потом и на другим местима прештампаван, копиран, цитиран, препричаван и пропагиран. На жалост, то је до скоро био „једини извор“ и „једино сведочење“ о последњим данима и упокојењу Светог Владике Николаја“. Његов текст је постао предметом моје анализе тек пошто сам у црквеној архиви пронашао аутентично, али сасвим супротно сведочење Проте Мије Ђурића из Лакаване и Епископа Дионисија о последњим данима, смрти и сахрани Владике Николаја. Зар су Тихомиров, а и његови промотери очекивали да то треба бацити и трајно склонити од србске црквене јавности како се не би нарушавало клеветничко писаније Мајевског и његово поштовање код руских емиграната?

Иако Тихомиров тврди да је неколико пута, и то „са оловком у руци“, прочитао мој текст, али и друге које наводи, са жаљењем морам да констатујем да није добро ни прочитао, а ни разумео. Не знам колико Тихомиров познаје србски језик (пошто очевидно не може да пише на србском језику па му потписани и анонимни преводиоци преводе текстове и књиге са руског на србски језик), али је, нема сумње, евидентно да он ову проблематику разуме боље од просечног Руса, али и не разуме боље од просечног Србина који је детаљније читао животопис Владике Николаја.

Да је Тихомиров барем једном, а не више пута (како тврди), прочитао мој текст „Права истина о смрти Владике Николаја“ онда би видео да не постоје три, како погрешно тврди, него четири сведочења о смрти Владике Николаја. Четврто, најважније и најобјективније јесте сведочење Проте Мије Ђурића, некадашњег љотићевца, али у односу на остале љотићевске свештенике умереног и неострашћеног човека. Управо сам сведочење Проте Мије Ђурића, без обзира што је идеолошки припадао љотићевцима, означио као најпоузданије од свих до сада познатих. На жалост, Тихомиров је то сведочење потпуно прескочио, а да га је прочитао онда не би ни могао да пише све оно што је написао.

Управо се из сведочења оца Мије Ђурића уочава да је Владика Николај био тежак срчани болесник; да није био осамљен у смислу који потенцира Мајевски (летње и зимске распусте је, и поред извесних размимоилажења, проводио код свештеника Епископа Дионисија и са њима имао интензивну комуникацију. Нико од тих свештеника, барем колико је до сада познато, није трпео шиканирања и прогон од стране Епископа Дионисија због тога. Примера ради, Владика Николај је 1954.г. посетио Кливленд, служио и проповедао у цркви која је била под архијерејским омофором Епископа Дионисија. Дакле, њих двојица су имали комуникацију. Има и других примера па упућујем Тихомирова да то мало боље прочита или да му његови анонимни преводиоци макар то преведу на руски како би боље схватио); да није отрован и да Епископ Дионисије у руски манастир није дошао „на скандалозан начин“, како тврди Мајевски, а потенцира Тихомиров, него са знањем, благословом, сагласношћу и јасним упутствима надлежног руског Митрополита Леонтија.

Никада ниједном Србину у емиграцији није пало на памет да о неком руском архијереју или свештенику напише такав клеветенички текст какав је Мајевски написао о Епископу Дионисију. Било би добро да је Тихомиров уочио макар ту чињеницу.

Не знам како је Тихомиров читао текст Мајевског ако тврди да „појединости пустошења и пљачкања келије Светог Николаја; нестанак завештања, као и захтев Епископа Дионисија да се балзамује тело светитеља већ спремљено за погреб, уопште нису разматране од стране Владимира Мајевског него је описано од стране Цокића“. А Мајевски у тексту дословно наводи да се Епископ Дионисије „с неколико Срба који су допутовали с њим трчећи устремио у собе Владике Николаја (и у нашем дому и у семинарији) и подвргао их потпуном опустошењу; отварали су куфере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, особито их је интересовала кореспонденција владике и његове забелешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли“. Узгред, Цокићева књига је објављена скоро четрдесет година после објављивања текста Владимира Мајевског. Да Тихомиров мало боље познаје црквени поредак у ситуацији када се упокоји епископ онда не би узимао здраво за готово накнадна писанија тадашњег лаика Драгољуба Цокића, који, како се види, није имао никаква црквена задужења у том погледу. Нека још једном прочита сведочење Цокићевог саборца Проте Мије Ђурића, а ако му је нејасно нека се обрати својим преводиоцима да му макар и тај део преведу на руски језик како би боље разумео оно што је требало да схвати пре него што се упустио у писање свог текста. Ваљда ће Тихомиров после читања сведочења Проте Мије Ђурића разумети зашто оспоравам аутентичност сведочења Драгољуба Цокића, који у време упокојења Владике Николаја није био свештеник и чије сведочење у том делу нема значај и тежину попут сведочења угледног свештеника Мије Ђурића. Из Цокићеве постхумно објављене књиге (коју он није завршио) јасно се уочава да се он (или његови љотићевски приређивачи књиге) наслања на писање В. Мајевског. Беспредметна је анализа његовог текста који, како се види, представља препричавање верзије коју је давно пре њега објавио В. Мајевски. Узгред, нисам оспорио читаву књигу Д. Цокића (посебно не преписку са Владиком Николајем, иако сам ставио примедбу да нису објавили факсимиле писама него само њихову транскрипцију) него део неоригинални део око упокојења и сахране Владике Николаја и то из напред наведених разлога. 

Чуди ме да је Тихомиров од комплетног сведочења оца Мије запамтио само да није нађено Владичино завештање Србском народу. На то питање је отац Мија на кога је, иначе, и било адресирано завештање одговорио у свом сведочењу. Данас само можемо да нагађамо да ли га је неко узео или га је можда Владика Николај уништио, како је претпостављао Прота Мија, са намером да напише ново. Међутим, ако је неко узео Владичино завештање поставља се питање зашто би остављао празан коверат на коме је писало шта се унутра налази? Ваљда би било логично да је узео све.

Док ме Тихомиров, с једне стране, погрешно назива „апологетом Епископа Дионисија“ дотле, с друге стране, упорно не жели да види да сам у тексту заузео критички став према Епископу Дионисију по многим питањима (почев од његовог несналажења у односима са Владиком Николаја па до насиља над телом Владике Николаја балсамовањем). Наравно, нисам имао право да не реагујем на неистину око наводне пљачке личних ствари Владике Николаја од стране Епископа Дионисија. Да то није било онако како је тенденциозно писао Мајевски више је него јасно посведочио Прота Мија Ђурић као најближи сарадник Владике Николаја у Америци.

Тихомиров није прочитао ни фусноту под бројем 20 у мом тексту „Права истина о смрти Владике Николаја“. Наиме, у њој читаоца упућујем да постоји преписка између синовца Владике Николаја Архимандрита Јована (Велимировића) као наследника и Епископа Дионисија. Из те преписке се јасно види да Епископ Дионисије није „опустошио келију и архиву Владике Николаја“, како је тврдио Мајевски, а поновио Тихомиров. Тихомирову није ништа значило ни име Славка Стоковића, угледног Србина из Чикага, који је био троструки кум са Владиком Николајем и који је био руковаоц владичине заоставштине у Америци. Славко Стоковић се у договору са владичиним наследником синовцем Архимандритом Јованом старао о заоставштини Владике Николаја. А да је Епископ Дионисије поступио онако како је нетачно тврдио Мајевски онда Стоковић ни у лудилу не би остао са Епископом Дионисијем у време настанка црквеног раскола у Америци 1963. године.

Тихомирову, а и јавности, овом приликом стављам на увид још један необјављени документ – писмо Проте Бранка Кусоњића, угледног пароха из Кливленда. Он је 18. септембра 1958. године Епископу Дионисију писмом честитао Крсну Славу Свете Јоакима и Ану и изразио наду у победу „кроз непрестане молитве над Вашим и опште србским непријатељима, који су отворили своја уста да Вас прогутају кроз Светотројички Мисионар у коме убице Србског народа означују Вас као убицу Епископа Николаја“. Предлажући Епископу Дионисију и судску заштиту од таквих клевета, Прота Бранко је истакао да га таква писанија „муче, боле и забрињавају докле људска освета и поквареност могу да иду“. И Прота Мија Ђурић је имао исти став у том погледу.

Интересатно је и то како Тихомиров брани УДБУ као тајну комунистичку полицију. Наиме, он без иједног ваљаног документа покушава да са те злогласне организације скине одговорност за настанак и продубљивање црквеног раскола у Америци. Отуда му није страно ни да штити комунисте оптужујући ме да сам им наменио „улогу жртвеног јарца са сталним бичевањем“.

Док Тихомиров мени неоправдано спочитава наводну „апологију Епископа Дионисија“ дотле он наступа као изразити апологета љотићеваца. Пре свега, израз „љотићевац“ не представља мој изум. Следбеници Димитрија Љотића су сами себе тако називали још пре Другог светског рата.

Добро је Тихомиров уочио да имам негативан став према љотићевцима како у емиграцији тако и за време Другог светског рата. Тај став сам појаснио и аргументовано приказао у својој књизи „Србска Црква, Љотић и љотићевци“.

Нисам никада правио паралеле између Павелића и Љотића па отуда Тихомиров, који, иако себе доживљава у  улози „посматрача са стране“, а директно се упустио у полемику, нема разлога да било шта у том погледу руши пошто то никада нисам ни помислио, а камоли написао или изговорио.

На Тихомировљево питање да ли су љотићевци издали Краља и Отаџбину морам да одговорим да јесу и то за време окупације. Са Краљем су се разишли још 27. марта 1941. године, а са Отаџбином оног момента када су постали најзначајнији политички фактор за време крваве немачке окупације. И на друго Тихомировљево питање морам да одговорим потврдно. Љотићевци су заиста искористили страни упад, тј. немачку окупацију да би се докопали власти. Подсећања ради, на последњим изборима пре Другог светског рата добили су мање од 1% гласова, али су зато за време окупације остали једина дозвољена политичка организација која је, мимо народне воље, имала своје министре у Недићевој тзв. Влади. Љотићева оружана формација тзв. Србски добровољци су били легална јединица окупационог Трећег рајха у Србији. Било би добро да Тихомиров прође кроз Србију и прикупи сведочанства сељака и грађана који су се за време немачке окупације као деца више плашили љотићеваца него Немаца. А своје коже су итекако спасавали напуштајући Србију са Немцима крајем септембра 1944. године.

Немам ја ништа против да Тихомиров обожава љотићевце који су били и до дана данашњега остали Југословени. Они никада нису били нити могу да буду узор православним Србима без обзира на то шта о њима буде мислио или писао П. Тихомиров.

О етикетама које је мојој маленкости покушао да залепи П. Тихомиров („водећи идеолог СПЦ“, „идеолошки радник“, „национал-демократа“, „модернистички насројен клирик“ итсл.) беспредметно је да одговарам. Захвалан сам му на томе што је као „експерт опште праксе“ стао на становиште да ме као свештеника не доживљава као „непријатеља Светосавља“. Колико Тихомирову нису јасне не само осетљиве него и елементарне србске ствари можда се најбоље огледа у његовом тексту „По људском избору и по Божијој вољи“ (www.rusk.ru/news_rl/2010/01/20) по питању избора новог српског патријарха у коме је давно приватизовани дневни лист „Политика“ (чији су већински власници странци) прогласио за „службену новину“. И још шта све не, али да то овом приликом оставим по страни.

Тихомиров је моју оправдану критику једног нетачног текста Владимира Мајевског готово доживео као напад на Русе, али није био спреман да макар сличним аршином измери клевету Владимира Мајевског на српског епископа и Србе! Још је више за чуђење и што Тихомирову евидентно сметају „Двери србске“ чије је уредништво, објављивањем другог по реду темата о Светом Николају Жичком, значајно допринело да се осветле многе до сада непознате или мање познате странице из Светитељевог живота.

Као што сам тврдио и тврдим да Мајевском као Русу није припадало да се петља у осетљиве србске ствари тако сада и Тихомирову поручујем да му не припада да се петља у нешто што ми Срби треба да решимо, а чему он не може да помогне чак ни у коалицији са Маријом Мељковом. Не знам како се то у Русији каже, али се у Црној Гори не цене они који се заклањају иза женске раше (сукње).

   +++

  ОДГОВОР ПАВЕЛА ТИХОМИРОВА ВЕЛИБОРУ ЏОМИЋУ 

Морам да признам да ме је одговор протојереја Велибора Џомића запрепастио.

Ја сам од свештеника очекивао разговор о теми, аргументе који би убедљиво, у темељу, оповргли  моја запажања. Но, уместо тога, прочитао сам пасквилу у којој аутор не само што фантазира у односу на личност преводиоца мојих текстова, већ и себи дозвољава да јавно клевеће на архијереја- митрополита Амфилохија.

Зар из тога, што је до јуче други човек СПЦ заборавио моје презиме значи да владика Амфилохије одбацује да сам тамо отишао са његовим благословом. Из текста о.Велибора испада баш тако.

Просто је запањујуће и то, са колико пристрасности о.Велибор коментарише чињенице из моје биографије, посебно мога боравка од 11. септембра 1999. године до Божићних свечаности 2000. године.

Пошто такви коментари уопште не доприносе откривању суштине разматраних питања, испада да о.Велибор просто покушава да код читаоца изазове негативан став према аутору који се дрзнуо да са њим полемише. (јер, по речима о. Велибора са њим није смео да се спори чак ни аутор фундаменталног дела "Грађански рат у Србији" Боривоје Карапанџић!)

***

Тако о.Велибор утврди да сам ја, све време боравка у Пећкој Патријаршији био укључен у домаћинске послове. И ништа више.

Али, као прво, код нас у Русији се не сматра срамотом ако мушкарац помаже женама у неким тешким пословима. А као друго, сигурно нису све сестре у манастиру биле упознате са тим чиме сам се ја бавио осим помагања у домаћинству.

На пример, ишао сам ја и до просторије саграђене уз звоник. Неке сестре, видећи да свакодневно идем тамо, вероватно су помислиле да човек сигурно испуњава неко послушање, на пример риба под или брише прашину. Неко је сигурно помислио да ја тамо идем да пијем ракију. А онај ко не мисли, него зна, да човек иде тамо да би представљао српску страну у послу   преснимавања и каталогизације катастарског архива, коју су проводили чиновници из УНМИКА то није могао рећи. А чиновницима је требао преводилац са српског на енглески. Гост није био експерт за српски језик, па ни енглески ми није био сјајан али тада других у Пећкој Патријаршији  није било.

Тек касније, у зиму 1999 године у Патријаршији су се појавила два професионална преводиоца са енглеског (Александра и Јована) и Ацо, који је знао италијански. А у јесен, ако ме сећање не вара, у манастиру је било само троје који су знали стране језике:мадам Добрила, о.Јован Ћулибрк и ја.

   Али сестре које су се бавиле чишћењем рибе или су се спасавале неким другим послушањем, то нису морале да знају.

***

Ето очитог примера да се чињеница свакодневног одласка неког госта у просторију крај звоника, може тумачити како ко воли.

Не желим да се упуштам у многобројне нелогичности, а такође и у пројаву доста наивних метода манипулације које понекад себи дозвољава о.Велибор.

На пример, несхватљиво је како се може успоставити узајамна веза између чињенице да се моји текстови са руског на српски преводе од стране професионалног преводиоца и тога да ја као бајаги не разумем српски. Па ваљда је свима јасно да је преводити са другог језика на матерњи знатно једноставније него обратно. Поготово кад је у питању литературни текст.

Што се тиче публицистичке делатности писца Џомића, њему нико не може оспорити право да он верује епископу Дионисију а да не верује речима Владимира Мајевског.

Али, никакве архиве не могу променити чињеницу да је српска национална емиграција (као и руска уосталом) била дубоко подељена- јер да народ није био трагично подељен , никада никакви комунисти не би победили у грађанском рату.

И никакве архиве, недоступне "инжењеру-бродоградитељу" неће променити чињеницу да је свети владика Николај био "изгнаник међу изгнаницима".

А када се мој покушај изучавања узрока раскола- како унутар народа, тако и унутар цркве - замењује "једино исправним тумачењем", тад се нерадо сетим часова Марксистичко-Лењинистичке Филозофије.

Тада је полемика бескорисна.

***

П.С.

Ја сам говорио и продужавам да говорим то, да "управо постојање многих озбиљних нелогичности између чињенице реалног живота светитеља и фразеологије благочестиве штампе и дозвољава душманима Светосавља да фабрикују врло заједљиве материјале препуне сарказма по питању поштовања светитеља".

Врло добро знам са каквим су се колосалним политичким тешкоћама сретали поштоваоци  светог владике Николаја да би добили званичну канонизацију, али то не значи да се у званичним текстовима житија може спуштати до неистина. Да на пример нису биле штампане лажи о томе да су светитеља "из Дахауа ослободили Американци", тада би људи попут Милорада Томанића имали много мање директних повода за антиправославне испаде.

Мени се чини да ширење неистина или такмичење у оштроумљуљу у покушају да се опонент исмеје, није баш далековида политика. Можда би било разумније пробати дати мирно и убедљиво тумачење оних места у опису живота светитеља, које до дан данас изазивају недоумице.

                                                                                                                   Павел Тихомиров

Последњи пут ажурирано ( среда, 10 март 2010 )