БОРБА ЗА ВЕРУ - Родољуб Лазић: Одговор на текст "Одговор на клевете псевдо-бранитеља"

На новом сајту Епархије рашко-призренске, 8. марта 2010. године, објављен је текст умировљеног епископа Атанасија Јевтића под насловом "Одговор на клевете псевдо-бранитеља". Г. Родољуб Лазић је 11. марта 2010. године том сајту упутио свој одговор на поменути текст. Пошто је сајт Епархије рашко-призренске одбио да објави његов одговор, он је исти проследио "Борби за веру" и ми га са задовољством објављујемо.

''Ту су и такви „бранитељи“ као што су разни фрустрирани надри-каноничари: Жељко Жугић, Владимир Димитријевић, Родољуб Лазић, који вероватно још само групици својих истомишљеника могу да проповедају своја фарисејска тумачења Отачких учења и Светих Канона, несрећни људи који идентитет граде у сукобу са Црквом и својим Епископима, а не у изградњи Литургијске Саборности у својим парохијама и епархијама.''

Патријарх Павле је говорио да речи треба да нам буду благе, а аргументи јаки. Владика Атанасије је успео да у једну сложену реченицу од пет редова унесе неколико увреда-етикета и клевета. Шта имамо? ''Бранитељи'' (под знацима навода), ''разни фрустрирани надри-каноничари'', ''фарисејска тумачења'', ''несрећни људи'', и тврдња да градим идентитет на сукобу са Црквом и епископима. Видите ли ви негде благе речи и јаке аргументе? Ја не видим. Видим ружне и грубе речи и никакве аргументе. Можда владика Атанасије мисли да је у позицији да може свакоме да каже шта год хоће и да се његовим речима мора беспоговорно веровати, без икаквих аргумената. Нека остане у том уверењу.

Што се мене тиче, ја сам на два православна форума изнео своје мишљење о томе да одлука Синода о привременом разрешењу владике Артемија није заснована на Уставу СПЦ и светим канонима. Да би се ово увидело не треба чак ни превише знања. Потребна је здрава логика и правничко размишљање (јер се ради о одлуци која је заснована на (црквеном) праву). А рекао бих да тога имам у довољној мери да изнесем образложен став. За све то време, најјачи аргумент ''друге стране'' је био да је одлуку донео Синод и да се томе мора беспоговорно повиновати. Видим да је и владика Атанасије у свом тексту ''поентирао'' на сличан начин:

''Када се сабере цела слика тих вајних "бранитеља" Православља, Канона и самог Владике Артемија, на крају се сасвим легитимно поставља питање: Где је ту Црква и благочешће = Православље? Да ли је на страни разуларених псевдо-зилота, који псују као кочијаши носећи слике Епископа Артемија; на страни Пеђе Суботичког који седи у затвору и Симеона Виловског који бежи од правде и гнева опљачкане сиротиње косовске; на страни виртуелних „народних лидера“; неостварених теолошких "генија", који не стигоше ни теологију да заврше, али стижу да Епископе уче вери; разних ловаца у мутном, који о свему говоре више осим о Христу, о животу у Христу и спасењу у Цркви као Телу Христовом; или је пак истина тамо где је Патријарх, као чувар саборног идентитета Цркве, са најугледнијим Епискпоима српским, професорима богословља, и монаштвом духовно најстабилнијих српских манастира. На читаоцу ових редова остаје да просуди. Вероватно и сам Владика Артемије може на крају да каже: "Тешко мени од оваквих бранитеља".

Дакле, на једној страни имамо ''разуларене псевдозилоте'' ''који псују као кочијаши'', ''виртуелне ''народне лидере'' (под знацима навода), ''разне ловце у мутном'', ''неостварене теолошке ''геније'''' који епископе уче вери, а на другој – Патријарха, најугледније српске епископе, професоре богословља...

Шта мислите, ко је у праву? Па ови други, нормално. А зашто? Па зато што поседују формални ауторитет, који се не може и не сме довести у питање.

Постоји само мали проблем. А то је да је кроз историју Цркве било много и патријараха, и много сабора са стотинама епископа, и много угледних професора који нису били у праву. Они би могли и требало да буду у праву, и у огромној већини случајева и јесу, али то не значи да су увек били у праву, и да морају бити у праву само из тог формалног разлога – што су патријарх, сабор или угледни професор. Патријарси и сабори су и свргавали и гонили и светог Атанасија, и светог Јована Златоуста, и светог патријарха Германа и Јована Дамаскина, и светог Симеона Новог Богослова, и светог Филипа Московског, и светог Нектарија Егинског, и оца Јустина Поповића...Сви ови и многи други свети не би, по критреријуму који је изнео владика Атанасије, могли бити у праву, јер су били ''у сукобу са Црквом и епископима''. Да ли нису били у праву?

Знамо да су и патријарси и сабори доносили многе догматски и канонски погрешне одлуке. Вреди се подсетити макар двеју таквих одлука. Једна је одлука практично свих помесних Православних Цркава о потписивању Уније са римокатолицима 1438/1439. године. Друга је одлука Сабора Руске Православне Цркве из 1969. године о интеркомунију са римокатолицима, која је касније повучена. (Занимљиво је да је много, да не кажем већина, канонски и догматски неисправних одлука донето у спрези са световним властима, или под њиховим притиском).

Такође, завршени богословски факултет и професура не дају никоме тапију на истину. Почев од неуких рибара, преко нпр. светог Спиридона и светог Николаја Мирликијског (наспрам кога је био велеучени Арије), светог Серафима Саровског и светог Силуана Атонског (коме се дивио проф. Георгије Флоровски) било је и биће и учених простака и неуких професора.

Значи, и патријарси и сабори и професори МОГУ погрешити, и не вреди се позивати на њихов формални ауторитет и тиме доказивати да је неко у праву. Уз то је потребно користити и аргументе.