Слађана Грубљашић: Чисто срце Господ жели
понедељак, 15 март 2010

ЧИСТО СРЦЕ ГОСПОД ЖЕЛИ

      
         Кад нам се не допадне нечији текст, или биће које је писало текст, заборављамо на себе и крећемо пуних уста да износимо суд о ономе што нам се не допада. У том тренутку се не питамо да ли је то за осуду, или осуда долази што смо незадовољни собом.

Човек када носи смирење, како према својим сагрешењима, тако и према туђим, и када се у тишини тог смирења осврће само на своја сагрешења, или своје пропусте, не осуђује туђа сагрешења. Смиреним речима, или реченицама, указује на грешке, или даје смирене укоре нечијим сагрешењима.

Човек када носи немир оптерећен својим сагрешењима, личним неуспесима, кад кроз живот корача као и фарисеј са мислима "ја сам учинио само оволико, а он је учинио онолико, ја нисам чинио то што чини он", кроз живот корача као ловац тражећи плен нечијих грешака. Гледајући у нечије лоше, временом и њему постаје све лошије. Свесно или несвесно, отров нечијих сагрешења пушта у себе. Трује лепоту мисли и губи љубав према ближњем. Човеку када нешто недостаје он постаје себична душа да би у тој себичности сачувао оно што још поседује. Себичност када испуни душу човека, добија злобу и завист као опну из које лако не излази.

Читајући нечије наводе у којима се описује како су се са једне стране штампале књиге на метар, а са друге стране духовницима забранило да одлазе у друге манастире, монахиње добијале премештај или акт о монашком разрешењу, православне храмове заузели новотарци, профитирање на судбини свештеника који су се изборили да остану у својим парохијама, нисам могла а да се на те наводе не насмејем. Не из разлога што сам у наводима видела хумор, већ због изреченог што тумара по мраку као и човеку када вежемо очи и пустимо га да се врти око себе и при сваком пипању рукама погреши у опису онога што је напипао.

Ако судимо некоме зашто нешто од страдања није сачувао, да ли се у том тренутку питамо колико смо од себе дали да би то исто од страдања сачували? Ако судимо и даље због догађаја који постају све необузданији, да ли смо примером показали како смо пред те необуздане догађаје стали, и тим стајањем били одлучни да се са тог места нећемо померити док необуздано не обуздамо, или док нас то необуздано својом силом не прегази?

Насмејала сам се и на фарисејску упорност "нећу да се молим за...", а сви знамо да Господ са Распећа није делио кукољ од пшенице, већ је смирењем својим изговорио "Оче, опрости им, не знају шта раде". Пшеница Га није довела до распећа, већ кукољ, и за тај кукољ је Он завапио свом Оцу.

Није грех немати снагу молити се за непријатеља, али је грех мрзети непријатеља. Бог човековом и пријатељу и непријатељу даје право на живот, на кораке, на јутро, ноћ...даје јер не мрзи...воли своја створена бића и у љубави смирења се нада да ће пријатељ заволети непријатеља и да ће непријатељ заволети пријатеља. У тој љубави сви ће бити пријатељи и знати за Бога Оца творца и сведржитеља Неба и Земље.

Неколико пута сам рекла да ми је једно духовно узвишено биће убило биће младости и незнања у мени. Никада са злобом нисам устала против тог бића. Псујем га у себи са неразмакнутим тренутцима, али никада јавно против њега не бих ишла. Не из разлога што се плашим, већ из разлога што бих била свесна да се тад светим. Освете се плашим. Освета би ме одвела у грех. Грехом бих осрамотила своје лице пред Богом. И даље ме боле трагови сабље којом је исекао моје биће. Љутим се на снагу његове руке, али када завирим у своје срце не мрзим његово биће. У мом уму бих ја свашта пожелела да бих му узвратила, али у мом срцу налазим љубав која би била спремна на многе жртве од себе ако би то требало животу његовом. Слушајући срце, а не ум, схватила сам да сам на добром путу кроз пример свог сина.

Било је то у његовим дечачким школским данима. Литургија је тек почела. Он је као и увек остао у припрати. Још као мало дете, несвестан радњи које би му се као грешка или грех памтили, одбијао је да стоји у централном делу цркве. Припрата или само дно цркве било је његово место са којег би пратио литургију. Када је растао знао је да каже "Нисам довољно добар да уђем унутра", тако је остало до данас. Утонувши у почетак литургије заборавила сам на његово присуство у припрати. Осетила сам да ме неко вуче за рукав. Погледала сам и видела свог сина. Тихо ме је позвао да изађем ван цркве. Помислила сам да му није добро. Када смо изашли питала сам га шта се десило. Сузе су пошле из његових очију. Помазила сам га по коси и питала поново шта се десило. Тихим гласом ме је питао "Хоћеш ми молим те дати паре да купим још једну свећу? Хоћу да је упалим за Туђмана". Гласно сам се насмејала и шаљиво му рекла "Зар на Туђмана да ми трошиш новац?" Погледао ме је разочаран у моје речи и рекао "Али он је умро и однео са собом све своје грехе према Србима. Тек сад његова душа види шта је у животу радио. Он се сада мајка мучи. Мени га је жао. И ми кад умремо видећемо грешке које сада не видимо". Тргла сам се на те његове речи. Осетила стид пред својим дететом. Пожелела да му кажем да мењамо улоге, да он буде мој родитељ, а ја његово дете. И по ко зна који пут осетила сваку свету Господњу реч, па и речи да будемо безазлени као деца.

Дечија безазленост нестаје кроз њихово одрастање ради лошег примера нас одраслих. Како деца која расту ван цркве, тако и деца која расту уз цркву, гледају нас одрасле како се споримо, оговарамо, осуђујемо, фарисејски верујемо и фарисејски се између себе поздрављамо.

Волим да чујем глас младих и тужно је што идентично коментаришу последња збивања у СПЦ, речима "ово је страшно, сви су полудели, ако се овако настави Србима долази крај", и тим тужним коментарима не стају ни на једну страну. Деца су нас једноставно постала сита, и не виде више разлику између добрих и лоших. Разочарење улази у њихова срца. Убијамо у њима свету чистоту да у хришћанину не може да буде мржња и подела. Ко год за себе каже да је хришћанин не сме у себи да носи завист, ривалство, осуду. Одлучан да је хришћанин заштитио је себе од свих емоција које убијају чистоту вере. Па и онда када трпи због нечије зависти, злобе, ривалства и осуде, трпи, или се брани, али таквим емоцијама не узвраћа. Много пута чујем од своје деце "Да не знамо за Бога, да не знамо да је овај живот пролазна проба наше душе, све  би бацилина и борили се за ово што је пролазно". И за све друге младалачке падове криви смо ми који смо за њих у нечем, или свачем, били лош пример.

Давно је то било када сам се сама супротставила извору тровачке воде која је сад ток пробила до Косова. Управо од верујућих сам била сатанизована. Остатке свог бића сам склонила у клисуру, и нећу је за живота напустити. Разбијала се та душа од стене зване хришћанин, али нисам остала са ранама на тим стенама. Устајала сам и корачала даље. Љубав према Богу и целивајућој руци духове душе која сува од суза над судбином православља и сваког убогог бића никада није, обавеза је због које морам на ноге да се подигнем.

Ја не могу да кажем да нам речи владике Николаја, и аве Јустина, не могу помоћи ако не осудимо нечија недела, јер песма владике Николаја "Небеска литургија", управо говори да се Свети Сава на коленима пред Богом молио да поштеди Србе, бар оно што је остало, а и у оном што је остало остао је и грех и сагрешење. Свети Сава је и поред тога Бога за милост молио.

Наравно да пасивни не можемо бити пред грешкама и да се против грешака морамо борити, али не и носиоце грешака мрзети и о њима са мржњом причати.

Имамо пример бораца из Првог светског рата. Њихова борба је била мукотрпна. Прелазила је људску снагу, али су успели. Бог је наградио њихову милост према непријатељу, рањеном непријатељу. Нису били звери према непријатељској моћи или немоћи, ни у муци, ни у глади. Њихова љубав према отаџбини и огњишту, нејачи коју су оставили на милост и немилост непријатеља, била је њихова људска снага да из мртвих импулса устану и да се отаџбини врате. Да нису били сложни да оживе своју снагу и да као вихор крену ка својим огњиштима, ни једна се више српкса колевка не би зањихала у српском огњишту.

А ми својом јарошћу данас крадемо људскост од себе и нељудског од непријатеља. Пљујући по непријатељу присвајамо од њега те непријатне особине, и пљувањем отимамо од себе људске особине.

Имамо неистрошену потребу да неког подсећамо да је припадао периоду комунизма, па се питам зашто онда ти подсетници славе светог Павла, када је остао доказ да је некада био Савле? Славимо га и поштујемо са разлогом, јер је одбацио живот заблуде, сагрешења и мржње и кренуо за Истином. Али обмањујемо и себе и друге да га поштујемо, јер да поштујемо светог Павла (некада Савла), данас би поштовали свако друго људско биће које је из заблуде изашло и кренуло путем Истине.

Ја још увек ушушкана стојим уз своје велико ЈА, али не дам себи за право да кажем да сам боља од оних које ружим, нити бих смела да кажем "па ја то не чиним што они чине". Ја их управо ружим јер ми руже слику мира, а драже ми немир да сутра не постанем гора од њих. Зато их гурам са свог пута јер се надам да ћу им тим гурањем досадити, да ће се осврнути и погледати шта ми то смета код њих па их гурам у страну, и када се осврну на себе и пронађу оно што сами не могу или не желе да виде, себе ће тога ослободити, а мене спасити да не постанем гора од њих.

Свети Серафим се молио Богу речима "Буди милостив мени грешноме", а ми себи дозвољавамо да кажемо "Ako vi smatrate da je Bogu ugodniji vas nacin, vi to i cinite ali da ne bude da je to ugodnije vama kao izgovor... ili priznajte da ste nemocni i da vam je molitva jedino preostala".

Молитва Богу није немоћ која нам је једино преостала, већ је ЈЕДИНА МОЋ којом можемо да се служимо да би се одбранили од истине да смо сви без Божије воље немоћни, мали и ништавни. Господ се у Гетсиманском врту молио, не из изговора којим је признао да је немоћан, већ из жеље да у немоћи не остане и да се не одрекне воље свог Оца. Значи да је и за Господа молитва била моћ којом се Он борио против немоћи. И не да сматрамо да је Богу угоднија молитва, него прави хришћанин и зна да хришћанство због молитве молитвеника траје од Распећа до данас, а без молитве да ли ће трајати и сутра, то сутра ће нам показати. Кад год се удаљимо од молитве осећамо се као и када се у зими удаљимо од топле пећи. Тело нам се хлади, а удаљени од молитве хладимо своју душу. Нечастиви не воли топлину. Он воли хладне одаје. У њима се настањује и постаје господар настањеног.

Истина је да Бог од човека не тражи школе, па ни теолошке, већ тражи чисто срце, чисту веру и топлу молитву. Без тог чистог исти смо и са школом и без ње. Не познајемо ни Бога ни себе, познајемо само оно што у нама станује.

Као птице ка плену тако су се коментари спустили на "плен" осуђеног брата. А он у мудрости својој се није огласио. Смирење га у томе сачувало. И даље се бори да дела на свом бићу. Смирење је оплеменило његову душу и миром украсио одаје њене. Тим смирењем је створио одају за своју душу и умножио и за своје биће. Никог бичем није терао да купи ни метар, ни сантиметар у метрима написаних књига. Немам ни једну његову књигу, не зато што је не желим, или из злобе не желим динар свој да поклоним за издавачко профитирање, већ из разлога што динар трошим за динарске опстанке личног живота, али знам када бих му затражила све метраже написаних књига да би ми их поклонио без осврта на динарски пад издавачког профита.

Зато не судимо да тај суд не падне на нас и због нас притисне и оне недужне који за осуде не знају. И не трошимо се на оптужбама ко је могао да уради више, а није, већ када видимо да није урађено што је требало, јуначки иступимо и нађимо се сами на месту потребе, тако својим примером покажимо да смо без осврта на друге спремни били Христа ради да страдамо.

Именује се сајт за који се каже да нема сајта са којим нису били у завади. Па? Шта се тим именовањем постигло? Ја не видим да су тако црни како се желело да се на њих гледа (на сајт који се именовао у лошем). Можда је проблем у онима који не знају да се "свађају", па су сад љути јер су у тој свађи изгубили. И сама сам се једном приликом "свађала" са тим сајтом, и у тој "свађи" смо показали да смо исте свађалачке снаге. Како није било победника, тако смо попустили и моји текстви се и даље налазе на њиховом сајту. Онда када их као објављене на сајту не видим, не сматрам да су то учинили зато што ја никада нисам била комуниста, или зато што у мени не виде хришћанина, већ сматрам да имају свој разлог зашто га нису објавили, и тај разлог ја поштујем.

И ето, посвађали сте се, брата осудили, сајт наружили, јунаштво кроз коментаре показали и...да ли је раскол у СПЦ стао?...да ли су новотарци нестали и светосављу се вратили?...да ли је епископ Артемије враћен у своју Рашко-Призренску епархију?...да ли је администратор отишао у свој Тврдош да у искуству свог пензијског мировања пише дела о љубави и слози?...да ли је косовски народ добио назад своју слободу?...да ли су косовска деца изашла из енклава гета, бола и глади?...не, све је остало исто...па зашто се онда мрзимо, свађамо, осуђујемо?...зар није боље да се за себе и друге молимо и да схватимо да је молитва једина МОЋ која нас може из потопа спасити, а у потопу смо сви и вода СВЕЈЕРЕСИ нам све брже до уста долази.

Слађана Грубљашић

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 15 март 2010 )