БОРБА ЗА ВЕРУ - Мирослав Лазански: У потрази за истим календаром

Ове године Ускрс за вернике православне и католичке цркве пада у исти дан. Пре девет година источни и западни датум Ускрса такође се поклопио према постојећим календарима. Како су хришћани вековима подељени када је реч о прослави Ускрса, празника који би више него било шта друго требао да их уједини, на саветовању Светског савета цркава 24. марта 1997. године тврдило се да Исток и Запад могу да нађу заједничког именитеља у „нормама утврђеним у Никеји”, као и старој формули о недељи после првог пролећног пуног месеца. Због тога је на Савету оцењено да би управо 2001. година била идеална за нови почетак, као и за очигледну симболику почетка новог миленијума у духу јединства.

Предлог је назван „Ка заједничком датуму за Ускрс”, а био је резултат црквеног саветовања одржаног од 5. до 10. марта 1997. у Алепу, Сирија. Међу учесницима су били представници Православне васељенске патријаршије са седиштем у Истанбулу, Ватикана, Англиканске заједнице, Московске патријаршије, Светске лутеранске федерације, Блискоисточног савета цркава, Јерменске православне цркве и других католичких, протестантских и православних тела. Полазну тачку предлога представљала је одлука Никејског савета из 325. године, првог универзалног савета у историји хришћанства и скупа чији је ауторитет признао највећи број хришћанских огранака.

Пошто јеванђеље Исусову смрт и васкрснуће доводи у везу са јеврејском Пасхом, савет је одлучио да Ускрс треба славити у недељу после Пасхе, а као датум прославе овог празника у Исусово време одређен је први пун месец после пролећне равнодневице.

Како су векови пролазили, дошло је и до неких промена одлуке из Никеје, али се велики проблем јавио 1582. године када је папа Гргур Тринаести увео реформисани грегоријански календар да би исправио непрецизности из јулијанског календара, који се до тада користио. Но, православни верници за своје празнике и даље користе јулијански календар и дан Ускрса одређују као да равнодневица пада не 21. марта већ 3. априла.

Имајући у виду идеолошке разлике и узајамна екскомуницирања, која су, у међувремену, довела до раскола између источног и западног хришћанства, није чудно што је источна црква остала при систему утврђивања датума везаног за ранији црквени савет, а не за систем који се везивао за католицизам и папу.

Нормама из Никеје предвиђено је и даље везивање за дан Пасхе, барем на начин на који се он рачунао у Исусово време. Нормама из Никеје, речено је на саветовању цркава 1977. године, укључена је спремност да се за израчунавање равнодневице и пуног месеца употреби „најпрецизнија наука”. Како је савремена астрономија открила непрецизности у грегоријанском календару, без обзира на то колико оне биле безначајне за утврђивање датума Ускрса, директно ослањање на астрономско израчунавање равнодневице и пуног месеца на „меридијану Јерусалима, места где је Исус васкрснуо”, омогућило би Истоку и Западу да прекину давнашње сукобе због јулијанског и грегоријанског календара.

Но, промене би се много више одразиле на календар источне него западне цркве. Православни поглавари би морали да објасне својим верницима да је до те промене дошло због оданости Никеји, а не због попуштања западној традицији. Православним веродостојницима је јасно колико може да буде експлозивна свака промена у црквеном календару. После конгреса који је сазвао васељенски патријарх 1923. православне цркве многих земаља одлучиле су да користе грегоријански календар за празнике са фиксираним датумом, као што је Божић, док су јулијански календар задржале за празнике чији се датум израчунава, као што је Ускрс. Али та промена у Русији никада није прихваћена, док је у неким другим земљама и у Грчкој чак дошло и до раскола међу „старим календарцима”.

Јасно је да је у том контексту питање црквеног календара и питање црквене лојалности. А можда и више од тога.