Шта кажу канони о облачењу свештенослужитеља
субота, 17 април 2010

ФИРМИРАНА ГАРДЕРОБА (ТРЕНЕРКА) - ХОЛИВУДСКА ФРИЗУРА –

ЈАВНИ НАСТУП ЈЕДНОГ ЕПИСКОПА

Свако занимање, најчешће се кроз облик облачења неког човека, додатно може превести и у његов тест достојанства за обављање такве професије.

Посматрајући фотографију Епископа Григорија захумско-херцеговачког у илустрованом тексту са насловом: "Занимљива фотографија", а објављеном на сајту „Борба за веру“ дана 10.04.2010. године, који је својом тематиком представљао опис ломљења колача између свештеника и овог поменутог Владике без богослужбених одежди, а после Литургије која је служена "по новом" пред почетак ручка, можемо себи дати за право да размишљамо о једном таквом тесту ( http://borbazaveru.info/content/view/2217/33/ ).

На улазу у неки Манастир обично стоји ОБАВЕШТЕЊЕ о начину облачења сваког верника који може походити такву Светињу у смислу пристојности и пригодности такве одеће за приступ таквом верском објекту.

Исто тако улаз у неку општину, суд, или другу озбиљу државну институцију није дозвољен у кратким панталонама, папучама или некој мајици без рукава и слично.

У просторије које припадају појединим објектима Министарства унутрашњих послова Републике Србије није могуће ући у тренерци и патикама, и тако обучен грађанин који хоће да приступи таквој некој Служби тог Министарства, неће проћи даље од пријавнице.

Списак се тако може енормно ширити даље ређајући све могуће сличне институције, прилике и примере.

Адвокат на суђења долази у "парном оделу" и са краватом, а потом обављајући и друге своје послове у разним другим институцијама Државе Србије , такође мора оправдати достојанство своје професије на исти начин прописно обучен.

Папарацо је недавно "сликом ухватио" једног нашег познатог глумца пригодно обученог за неку београдску премијеру коју је походио са супругом, али на фотографијама су највише "пале у очи" његове старе и огуљене ципеле које тада нису одговарале прилици у којој се нашао.

"Одело не чини човека" наравно, у Цркви је то правило посебно наглашено, због неопходне врлине скромности којој сваки верник треба прибегавати.

Међутим и та наведена синтагма се може проширити, ако се то односи само на потребу да свачија одећа треба бити уредна - што значи чиста, закрпљена, пристојна и попеглана - ма колико она била скромна и неугледна по својој тржишној вредности.

Ако посматрамо неког старог Пароха СПЦ, који је у пензији али достојанствено и поносно и даље обавезно носи своју мантију улицама неког града у Србији , онда не можемо замислити Владику који пренебрегава исту такву обавезу "ноншалантно" обученог у некој јавној пригоди.

Строгост канона Цркве говори да за Епископа, презвитера и ђакона постоји обавеза да носе одело које је предвиђено за свештеника (мантија) свуда и у свакој прилици.

Ради се о 27. канону 5-6 Васељенског Сабора који предвиђа 7 дана одлучења од свештенослужења за таког свештенослужитеа, било да је непрописно обучен затечен у граду било на путу.

Онда нам се и могао догодити непримерени текст са насловом "Легао на руду", објављен у Дневном листу "Курир" у недељу 21. Фебруара 2010. године, који се тематски односио на Архијереја Артемија, који такав текст - он лично ни на који начин није заслужио, ако је такво нарушавање ауторитета једног Архијереја сасвим могуће заслужио неко други истог чина, неким својим јавним наступом, понашањем или облачењем.

Општа култура и васпитање од малих ногу нас учи да поштујемо поједине професије саме по себи, када се ради о на пример свештенику, учитељу, судији, лекару, градоначелнику, полицајцу и тако даље.

Због тога, непримерено облачење било ког припадника неке од тих професија у било којој прилици - ако се такво облачење појавно може супроставити слици достојанства професије коју та личност припадајуће са собом носи -ускраћује морално право таквој личности да се неодговорно односи према таквом општем захтеву пристојности својег облачења.

"Служба је служба а дружба је дружба", каже народ изреком коју је својим искуством изнедрио кроз време, па ако је овај Владика хтео да изгледа као "народни човек" стопљен са народом и са њим поистовећен, истовремено није смео да заборави и да је Eпископ који је то увек и у свакој прилици и то: и одеждом коју носи, чинодејством које чини и својим ауторитетом који се мора поштовати - јер му је предат а наслеђен од свих мученика, преподобних и свих ревнитеља наше Цркве кроз векове.

Својевремено је кружила анегдота у којој је сада блаженопочивши Владика Стефан жички упутио шаљиви прекор једном још увек актуелном, крупном и наочитом Владики али непримерено кратко подшишаном, следећим речима: "добро јутро оче прото, како су жена и деца", правећи се да га не препознаје због својих тада позних година.

Ово време је такво, да је "око јавности" на жалост и превише уперено на свакога од нас, некада директно - некада кроз разне камере, фотоапарате, сигурносне системе, ловце - "папараце" и слично, па се према сваком времену и овом садашњем морамо одговорно и односити, у циљу очувања свога достојанства, достојанства своје професије, породице, народа, цркве, државе и све тако даље.

А Господ изнад и поврх свега тога у Светом Јеванђељу каже да нам је свака "длака на глави избројана" , док потом знамо да и све остало - наше помисли, намере и дела на небу су записане...

У Чачку, дана 15.04.2010. године                               раб Божији Томо Обрадовић