Адвокат Т. Ерић: Новоговор "Новог доба" против речи светоотачке
петак, 23 април 2010

Томислав Ерић

СУКОБ ДИКТАТА ТЕРМИНА НОВИХ ВРЕМЕНА - И БОРБЕ ЧУВАРА ВЕКОВНЕ ИСТИНЕ

Последње деценије данашњег времена донеле су низ термина који се користе у свакодневној употреби и намећу нам се као императив у практичном употребном значењу, у смислу да речи - дијалог, толеранција, екумена... и слично немају алтернативу већ су диктат овог времена и његове заповести.

"Лакше је демона учити, неголи синове заблуде обраћати. Јер и демони исповедаху и говораху: "Ти си Син Божији" (Мк.3,11); насупрот овоме неверници упорно тврде да Он није Син Божији. Сатана што у њима пребива -исповеда (Господа), али они чврсто остају у своме противљењу. Лакше је са демоном, неголи са неверником живети. Против демона можеш клетву изговорити, и он ће се удаљити, јер неће властан бити супроставити се имену Исусовом; али невернику можеш и на хиљаде клетви упутити - такав неће одступити од злобе своје, нити ће оставити безумља свога. Слатке су беседе њихове, али су наклоности срца њихових пуне горчине. Добри су они по спољашњости својој, али од сатане долазе. Клоните се таквих и учења њиховог, и не приближавајте име се." (изабрани цитати из Предсмртног завештања Светог Јефрема Сирина).

Морамо да поштујемо различитости, да респектујемо сваку моралну, духовну или телесну девијантност, да прихватимо да и други верују у Бога али на други "њихов начин" - да у томе тражимо заједничку нит, коју би следили заједно са њима , све до крајњег циља успостављања заједничке молитве:

ми са њима, они са нама и на крају сви заједно када позовемо и све оне друге.

Била би то старо-нова "Вавилонска кула" све до неба, давно од Господа срушена, ако би се због тога сада огромни "глобалистички Храм" поново изградио, за све постојеће вероисповести, у таквој новозамишљеној заједничкој молитви свих верника на земљи.

У приповетци "Пут Алије Ђерзелеза" такав непревазиђени тумач људских душа какав је био наш нобеловац Иво Андрић, ствара тумачење неуспеха турског чувеног јунака какав је био Алија Ђерзелез, у његовој намери да се љубавно оствари према крхкој а лепој хришћанки.

 Он јесте велики јунак, који као такав је упорно а неуспело прати. Али Ђерзелез нема такве моћи и да је освоји, а један православни калуђер му као своје тумачење проблема само супроставља речи: "Бог је створио разно шарено цвеће..." говорећи о разним расама, народима, религијама, и логици да је и људе Бог поделивши их по разним таквим разликама, тако истовремено и упутио да се по правилу зближавају у оквиру свог народа и вере.

Спасење није исто што и новозамишљења, глобалистичка, земаљска, људска "хармонија", јер овој другој недостаје Творац.

У Јеванђељима нам је откривен пут спасења, са јасним Божијим заповестима, а у глобалистичкој "творевини" екуменистичког одређења недостају ове од Бога заповести - осим ако их неће "надоместити" ова нова терминологија помирења свих могућих различитости, кроз свеопшту толеранцију, у духу заједничке молитве свих здружених вероисповести... - ко разуме схватиће.

Пут - беспућа крије се на крају, све ходећи у правцу глобалистичког циља, јер Господ нас јасно упозорава у 106. Давидовом псалму, речима: "Узвисише се до небеса и падоше у бездан", тумачењем да се не могу људска умовања и наши глобални "високи домети разума" супроставити од Бога нам предатом обрасцу јединог пута спасења.

Спочитавају нам се, на пример у Дневном листу "Блиц" у тексту наслова "Артемије се брани нападима на Патријарха и Синод СПЦ" од 20. Априла 2010. године, свакакви "епитети" као између осталог и овим речима; "Браниоци" Владике шире спекулације о заверама о пропасти православља, мржњу према свему другачијем, па и папи, и шаљу поруку да "од свега тога једино може да спасе Владика Артемије" .

Модерна "терминологија" овог новинског текста, у горе цитираним речима и кроз цео наведени текст у „Блицу“, довољно говори о намерама састављача.

Речи "Патријарх" и "Владика" у поменутом листу написане су малим словом, а опште је познато да се из правописних разлога и априорног поштовања морају писати великим почетним словом.  А камоли да аутор таквог новинског текста зна да се уз све њихово уважено поштовање разлика, такав текст у својој основи не сме сводити на омаловажавање верних којима такви приучени верски аналитичари ниучему нису дорасли.

Ово из разлога што православни верни своју веру бране срцем, душом и целим својим духовним и телесним бићем, а они који их "руже" својим неоснованим нападима раде то из наученог терминолошког обрасца, без познавања суштине и основних постулата наше традиције и вере.

Коментаришући само ефекте разлика између два приступа вери, ове две супростављене стране, такви новопројављени верски аналитичари, чак ни не назиру а камоли да као новинари истражују суштину и разлоге саме поделе.

Такви новинари "од дрвета не виде шуму" или не желе да је виде, да у српској збиљи дешава се поново једна неприхватљива подела српског народа.

Зар је могуће да се поново рађају неки нови "четници и партизани" овај пут у форми "новотараца" и благочестивих, да се народ Српски поново дели а да нико у држави не реагује да то објави што би био задатак новинара, и да то спречи што би био задатак судских и извршних органа власти у земљи Србији.

Било би све кристално чисто и јасно у случају, да постоји формална промена Служебника донета и верификована од стране Сабора Српске православне Цркве, која би дала право "новотарцима" да врше измену Литургије, а основ новинарима да овако оштро прозивају благочестиве вернике - ако им (благочестивим) таква промена евентуално не би одговарала па би јој се као таквој супроставили.

Овако врши се својеврсни новински и сваковрсни прогон оних верника који се боре за поштовање више легитимних одлука Сабора СПЦ о обавезном начину служења Свете Литургије по досадашњем вишедеценијском начину објављеном у важећим - верификованим Служебницима, а даје подршка безакоњу у поступцима "новотараца".

Закључак је да се фактички злоупотребљава незнање или површно знање о вери већине православних верника у Србији, писањем новинских текстова у којима се заменом теза нападају благочестиви - чувари црквеног поретка а фаворизују "новотарци" - његови својеврсни рушитељи, који су то постали непоштовањем одлука Сабора СПЦ о обавезном начину служења Свете Литургије сходно садржају важећих Служебника .

Аналогно овоме, било би то као када би суд изиграо поверење "неуке странке" којом се сматра сваки просечни грађанин који дође на суђење сам без пратње ангажованог адвоката, ако би му судија судио не придржавајући се строго одредби Закона које је прописала Скупштина Републике Србије, и ако га судија претходно не би поучио о свим његовим правима у судском поступку.

Исто то је и "неуки мирјанин" који недељом дође на службу Свете Литургије а догоди му се "новотарска" служба Свете Литургије коју противно његовом претпостављеном поверењу свештеник служи противно одредбама важећег Служебника прописаног и верификованог одлуком Сабора СПЦ (аналогно - као Скупштине Цркве), иако се у свести таквог мирјанина - само легитимна (а не "новотарска") служба Литургије очекује и подразумева.

Законодавац је на време предвидео и прописао регулативу прописа и казнених одредби за оне које у држави Србији изазивају расну, верску и националну мржњу и нетрпељивост, и спречавају или ометају верски обред, што би се примењено у овом случају односило на "новотарце" који не поштују Одлуке Сабора СПЦ о обавезном начину служења Свете Литургије као верског обреда прописаног у важећем Служебнику, као легитимно верификованом обрасцу за такав верски обред.

Значи да "новотарци" (који не поштују Одлуке Сабора СПЦ о обавезном начину служења Свете Литургије и важећи Служебник) могу и морали би бити санкционисани од Државе Србије за изазивање мржње и подела са осталим вернима легитимно - благочестивим (који поштују Одлуке Сабора СПЦ о обавезном начину служења Свете Литургије и важећи Служебник), јер је то глобална подела народа на нивоу Државе Србије.

Закључак је да се води непринципијелна медијска кампања, да постоји замена теза о одговорности, да се не поштују вековна стечена права верника на одређене тековине светоотачких предања у претходним вековима исповедања вере у нашој СПЦ и све друго - оно што смо у последњим годинама све до данас ми пребацивали "међународној заједници" због непоштовања међународног права према нама Србима, као народу који има сва легитимна права на својим вековним територијама.

Узевши све ове тековине демократије осталог света, са којим стремимо да уђемо у интеграцију, изгледа да смо "успут покупили" и њихово схватање правде и права какво ми немамо у нашој историјској пракси и памћењу.

Нека би дао Бог да сви верни и сви Срби целином - једино Божијим познанијем права се надахнемо и своје животе њиме уредимо.

У Чачку, дана 22.04.2010. године                                              Томислав Ерић, адвокат

Последњи пут ажурирано ( петак, 23 април 2010 )