Поводом текста протосинђела Варнаве „Епископ Атанасије је изнео страшну клевету“
недеља, 25 април 2010

Драго Жарковић

 ДА СЕ, ЈАДАН, ЗА ЗЕЛЕН БОР ВАТИМ, И ОН БИ СЕ ЗЕЛЕН ОСУШИО!

 Поштована Редакцијо,

Са овим вапајем оца Варнаве постаје до мере неиздрживости саблазнитељска и штеточинска работа бившег епископа захумско-херцеговачког Атанасија Јевтића у нашем црквеном (и не само црквеном) животу. И поставља се питање: докле ће Црква њега трпети?

Већ одавно се чују разноразни предлози (са којима се ја до сада нисам слагао), попут онога који сам прочитао у коментарима на сајту www.eparhija-prizren.info/novo, да се Атанасије Јевтић назове „Поганосути“. У том коментару „Деда Славко“ каже:

АТАНАСИЈЕ ПОГАНОУСТИ. Одличан предлог. Постоји милион разлога који се могу сместити у образложење ове заслужене титуле. Као редован посетилац сајта BORBAZAVERU.INFO обавештавам вас да на том (али и на другим сајтовима) постоје бројни необориви докази који то сведоче. Зато сматрам да док се бив. еп. Атанасије не покаје (што му истински желим) заиста треба да носи титулу ПОГАНОУСТИ како би га она подсетила да су верници, монаси, и сви људи добре воље његова браћа у Христу. И како би се досетио да је Бог свима дао разум да би испуњавали Закон Господњи. И како би се досетио да браћа његова (коју погани и клевеће)  имају право и свету дужност да се боре за правду - а да правда није неправда коју твори он (Атанасије ПОГАНОУСТИ) и сатрап му Иринеј Буловић ПАПОЉУБИВИ. И да монаси и верни народ имају право да од Сабора и Патријарха траже исправљање неправде и отклањање саблазни коју нам приредише ПОГАНОУСТИ И ПАПОЉУБИВИ, те да то могу чинити молбама апелима, захтевима… писаном или изговореном речју. Или ПОГАНОУСТИ И ПАПОЉУБИВИ мисле да смо ми њихови сужњи који немају право на мисао, на реч?“ (http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/04/raskolnickosaopstenje/)

Можда ће неко рећи да је ово преоштро. И ја сам тако до скоро мислио. Али сетимо се шта је рекао Господ Исус Христос Светим Апостолима: „Не погани човека оно што улази у уста; него оно што излази из уста, оно погани човека... А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле. И ово је што погани човека, а неумивеним рукама јести, не погани човека“ (Мт. 15, 11 и 18-20).

Зато, сетимо се само Атанасијевих лажи о „Законоправилу“, о Душковицима, о сајтовима који нису по његовој вољи, о владици Артемију, о оцима Венијамину, Симеону (Рукумијском), Николају (Црноречком), Георгију (Благовештењском), и бројним другим монасима и монахињама, о манастиру Богородице Брајинске, о стању на Косову, о Црноречким, Сопоћанским и другим монасима и монахињама из Рашко-призренске епархије, о блаженопочившем оцу Григорију из Јудејске пустиње, о чачанским свештеницима, о Владимиру Димитријевићу... Зато се на њему испуњавају у потпуности речи оне песме: Да се јадан за зелен бор ватим, и он би се зелен осушио. Дакле, његово клеветање и лажи, измишљотине, осуђивања, инсинуације су до те мере загадили наш духовни простор да је заиста стање алармантно. Његове контрадикције, у којима је видан сукоб јеромонаха Атанасија и пензионисаног епископа - администратора Атанасија Јевтића, су до те мере узеле маха да га заиста треба склонити на лечење да не брука нашу свету Цркву.

Мој предлог је да се збрињавање Атанасија Јевтића повери онима који су се у таквим работама већ доказали, када су светог човека, какав је био наш блаженопочивши патријарх Павле, склонили на „лечење“.

Наша света Црква одавно није имала већу бруку од бруке која се зове Атанасије Јевтић.

Но, има још брука. На пример, дојучерашњи кандидат за патријарха, Амфилохије Радовић, како кажу обавештени (неко ће рећи зли језици) не припада више СПЦ (http://www.novinar.de/2010/04/23/lazni-car-risto-mali.html#more-14946).

О чињењима епископа Иринеја Буловића, такође бившег кандидата за патријарха, је већ много говорено, па ћу само подсетити на један текст (http://borbazaveru.info/content/view/2149/47/).

О хулама Игњатија Мидића је у поднеску Сабору аргументе изнео преосвећени владика рашко-призренски Артемије. Иако су ту бруку Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић сакрили од Сабора и јавности, сметнули су с ума да је казано да ће све што је тајно бити јавно. Кад тад.

Али, Атанасије Јевтић је заиста наша највећа рана која гноји и заудара, па уколико је Сабор на време не ампутира, излажемо се опасности да гангрена узме маха. Атанасије Јевтић је, неспорно, наша највећа брука.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 25 април 2010 )