БОРБА ЗА ВЕРУ - Неолатинаштво у Епархији захумско-херцеговачкој

МОДЕРНИСТИЧКО МОНАШТВО ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ

Бивши владика херцеговачки и актуелни адмнистратор Епархије рашко-призренске, са својственом му бахатошћу и мрзовољом, вређа и етикетира своје неистомишљенике. У томе је најсличнији комунистичким комитетлијама из педсетих година, чије изанђале методе није користила чак ни једна Мира Марковић и њен ЈУЛ.

На мети администраторових агитпроповских саопштења и писама, посебно се нашао противправно свргнути епископ Артемије и њему верно монаштво. Монаштву се ставаљају разне замерке, које није потребно понављати, али су најкаратеристичије "псевдозилотизам", у смислу православног вехабизма, што би „модернисти“/ових и прошлих времена/ назвали „верском застрањеношћу“. Наравно, ове оптужбе су апсурдне, али говоре о суштини актуелног сукоба у нашој Цркви, а он се води између оних који хође да одбране веру и традицију и оних који то кваре и руше, а за рачун непријатеља православља и српског народа. Да је то суштина напада на владику Артемија и прогон његовог монаштва, а не неке магловите финансијске злоупотребе, открива, имплицитно и администраторов питомац, епископ Григорије, у недавном интервјуу Вечерњим новостима: „Чини се да су од финансијских много опасније оне дубље, канонске, еклисиолошке, теолошке манипулације Богом и човеком“.

С оваквом тврдњом лако се сложити, али све ће бити да овакве манипулације спроводи баш група новотара, у којој су и бивши, и садашњи херцеговачки епископ. Наравно, зато и вичу : „Држите лопова!“

Нисам нешто читао какво монаштво желе да изграде новотари- „модернисти“, али фотографије некада боље говоре од речи. Такве фотографије могу се наћи на интернету, где их стављају сами новотари и оне, без сумње показују, какво монаштво, како мушко, тако и женско, треба владикама новотарима.

Слике монахиња фудбалерки нисам успео да нађем, али верујем да је то свима одавно познато. На интернету, се могу наћи фотографије монахиња манастира Градац*, чији је владика, такође, истакнути новотар. Ове слике монахиње су себе снимале за време свога боравка у Требињу. Овде их видимо у центру града, где су покушале да буду духовите, позирајући као промотерке луксузног аутомобила марке Пежо, који је службено возило, управо, владике Григорија.

„Модернистима“ ће ово бити симпатично, а они који кажу да је ово саблазан и неозбиљност, каква не приличи православном монаштву, биће проглашени за вехабије и „псeвдозилоте“. Да не говоримо да је ово позирање било на јавном месту, па још истакнуто на интернет од самих градачких монахиња. Оне су свако морале бити свесне да ће њихове провокативне слике привући пажњу бизарних особа и бити искоришћено као реклама за нечасне послове, што већ и десило.

Игуман манастира Житомислић, архимандрит Данило, јесте модерниста, али заостаје за градачким монахињама и својим владиком. Док преламају колач на манастирској слави, обојица су без ептрахиља / http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije1/zito_070410/album / . Данило је обучен у мантију, а Григорије у тренерку и џемпер, али има времена да архимандрит, у „модернизму“, достигне владику. Са фризуром га је и надмашио. Владика је прилично скратио и браду и косу, а Данило их је срезао „по војнички“. Тек мантије. Час црне, час сиве, час беле... Све ово, народу се не допада, али присутни фратар, жупник и часна мора да су били импресионирани модернизмом „гркоисточњака“, који тога дана нису ни служили у манастирској цркви, него на ливади, у „вањском олтару“?!

Модерне владике и калуђери, модерно и послују. Наравно, са латинским тајкунима. Плодну манастирску земљу, поред Неретве и магистрале Сарајево- Опузен, дали су у догорочни закуп, на 30 година, усташком потомку из Чапљине. Овакав закуп има тежину отуђења, јер за 30 година „ко ли жив, а ко мртав?“ Житомислићким калуђерима, пуним снаге, било је тешко да раде земљу, осталу од властеле Милорадовића, благочестивих ктитора ове и других херцеговачких светиња. Можда је код новотараца, обрада манастирске земље превазиђена ствар, својствена „псевдозилотима“? До 1992. године неколико монахиња је радило на манастирској економији. Све је било уредно обрађено, чему су дивили сви који су туда путовали.

Давање манастирске земље усташком потомку је, за црквене „модернисте“, успешан бизнис. Народ тај бизнис сматра највећом срамотом и издајом, небивалом у историји наше цркве у Херцеговини и пита се што то није под истрагом Синода?

То је корак који прогнане саблажњава и одвраћа од повратка у долину Неретве, у којој су Срби 1992. доживели геноцидно етничко чишћење, када је потпуно уништено и насеље Житомислић, до тада стопроцентно српско. Сам манастир сравњен је са земљом, а постављеним експлозивом уништене су мошти манастирског братства, њих осморице, које су усташе живе бациле у јаму Видоња. После 1995., средствима хрватске државе и католичке цркве, на некада српској земљи, добрим делом манастирској, подигнута су два велика насеља за „хрватске бранитеље“ /читај: усташе/, што је завршница геноцида Латина на Србима у долини Неретве. У насељима су подигли и цркву, поставили жупнике, које наши новотарци виде као „сабраћу“. Да се „сабраћа“, на челу са бискупом Перићем поносе усташама и њиховим злочинима, говори недавно подигнути споменик са именима браће Галић ( http://www.panoramio.com/photo/17085262), усташа који су свирепо мучили и у јаму гурнули манастирско братство, пред Видовдан 1941. Злочинци су проглашени мученицима, страдалим „на крижном путу“. По расположењу бискупа неће се дуго чекати на њихову беатификацију.

*Интернет презентација манастира Градац може се погледати на следећој адреси: http://www.manastirgradac.org.rs/