Атак на достојанство и интелигенцију просечног Србина
уторак, 11 мај 2010

АТАК НА ДОСТОЈАНСТВО И ИНТЕЛИГЕНЦИЈУ ПРОСЕЧНОГ СРБИНА

Све чешће нас погађају, а протеком времена више и не - схватајући немоћ да се другачије искажу њихових издавача - разна саопштења, новински написи и појединачне квалификације појединаца или група аутора - упућено на адресу множине верника за њих "такозваних бранитеља" Архијереја Артемија.

Не би требало да чуди, да такви немушти текстови који су све чешће испод сваког критеријума за просечно разумевање, редовно третирају просечног Србина - верника као неко неразумно, бесловесно створење које се неће осетити погођеним због таквог понижавајућег третмана.

У Цркви заснованој на закону послушања дијалог црквених великодостојника и обичних верника се и не очекује, али минимум поштовања кроз слушање гласа народа, који као верни народ није ништа мање - него је више од њих објективни целокупни корпус Цркве, је основна етика понашања.

Међутим, узимајући груби пример за почетак - у коме садашњи Администратор рашко-призренске епархије, умировљени Владика Атанасије, узима себи за право да кроз једно своје саопштење прозива угледног експерта Православног Црквеног права - еминентног дипл. правника Жељка Жугића Которанина ружном квалификацијом да је "инвалид у главу" због јавног испољавања његових ставова о црквено-правним питањима - тако начињемо ову тему.

Оваква ружна квалификација је изречена - а општепознато је да је Жељко Жугић Которанин један од најумнијих и најученијих Срба данашњице - иако истовремено и телесни инвалид који је због парализе у колицима - па нам тако све постаје и јасније каквим све средствима су спремни да се служе.

Где је ту хришћанска врлина, љубав и поштовање? И зар не постоје други вербални аргументи који ће се разумно и стручно супроставити ставовима које изражавају Жељко Жугић Которанин и глобална већина верника из састава благочестивог народа, свештенства и монаштва. Немамо много илузија да као верни народ можемо много утицати на одлучивање црквених челника о нашој даљој судбини.

Најбоље о томе говори да је зграду Патријаршије у време трајања Сабора СПЦ чувао кордон Полиције и то од једног папира - Петиције а не од самог тог народа који иако присутан у време одржавања седница, није имао никакву намеру да насилно или на други начин уђе у ту зграду.

Свети Оци су говорили да Епископа са његове Епархије могу удаљити само 2 (две) таксативно наведене ствари - његова физичка смрт и његова лоша дела због којих ће му се судити - и само по евентуалној правноснажној пресуди може се уклонити са Епархије којом редовно управља.

Отимање управе Епархијом гласањем - прегласавањем је непостојећи институт права - црквеног или световног свеједно.

Само у полицији Републике Србије неко се може пензионисати ван редовних устаљених законских услова - који представљају навршене године старости, дужина радног стажа или одлазак у инвалидску пензију. То би било због "посебних случајева престанка радног односа" када се полицајци разрешују својих дужности превременом пензијом из посебних разлога - "безбедносних сметњи".

Тако су неки полицајци својевремени "ранковићевци" као неподобни разрешени дужности и након тога деценијама били у пензији.

Када се аналогно вратимо на случај Архијереја Артемија добијамо сличан епилог који из Саопштења сабора СПЦ гласи: "Сабор је њега, већином гласова, трајно разрешио дужности епархијског Архијереја и ставио га на располагање Цркви у статусу умировљеног Епископа..."

Значи, нема пресуде, нема законских услова за пензионисање по основу старости, дужине радног стажа или болести - већ гласањем се одлучује о нечијој пензији што не постоји ни у једном правном систему у свету.

Само гласање је протекло у стилу "Бачки лоби" (Владика Иринеј Буловић) удружен са "Требињским лобијем" (Владике Атанасије и Григорије) је угрозивши јединство "Босанског лобија" (Владике из Републике Српске) дошао главе Архијереју Артемију као Србину из Лелића који је у односу на ова наведена три лобија - ипак "централни лоби" у односу на целокупни корпус српства, па не схватамо како је уопште страдао.

Ипак, за историју српске Државе, Цркве и права остаје ова нелегитимна одлука о пензионисању Архијереја Артемија и то не може побити ниједна форма саопштења у стилу: "поводом небивале клеветничке хајкe, подбуњивања неупућених верника против сопствене Цркве и њених канонских епископа, као и покушаја обликовања секташког и парасинагогалног, Православљу потпуно страног, менталитета, чије су коловође заблудели и неодговорни појединци који делују преко антицрквених, расколнички усмерених сајтова..."

Прво, сва ова писања која су претходила сабору СПЦ нису се дотицала нити Патријарха СПЦ Иринеја, нити Сабора СПЦ, већ су сва била уперена против неканонских одлука Синода СПЦ донетих противно Уставу СПЦ.

Па овакво замагљивање истине и ширење кривице према ауторима текстова који су наводно извршили "глобални напад" на целу Српску Православну Цркву је само скретање теме са одговорности актуелног Синода СПЦ, и њихово узвратно пребацивање властите кривице на благочестиве вернике који су их на то само упозорили.

Као логистичка подршка горњем саопштењу, након тога долазе текстови као нпр. у Дневном листу "Блиц" од 07.05.2010. године наслова: "Владике ће морати да одговарају патријарху и да буду ближе народу" , са најавом "обнове црквеног живота у складу са Уставом, канонима СПЦ, потребама и временом у коме живимо"; где се свему томе придружује још и ауторитет институције над владикама - а то је Патријах.

Нити се овде ради о неком новом канонском и уставном дисциплиновању - него управо насупрот томе, нити се може "први међу једнакима" - Патријарх сада претворити у неког новог папу као команданта над другим владикама СПЦ.

Значи, као закључак је да су наречена саопштења и новински написи неутемељени и то и канонски и црквено - уставно , а Божија је заповест борба за Истину, па сви они благочестиви верници - ма их звали црквенорушитељима, који све то виде и препознају - не смеју никада заћутати.

У Чачку, дана 10.05.2010. године                                раб Божији Томо Обрадовић

Последњи пут ажурирано ( уторак, 11 мај 2010 )