Са "Руске народне линије": Економија екуменизма
уторак, 22 јун 2010

Александар Јевгењевич Молоток –

Руска Народна Линија

ЕКОНОМИЈА ЕКУМЕНИЗМА

         Од редакције: Са идејама савременог православног мислиоца А.Е.Молоткова може се спорити, али се не могу порећи чињенице да његове идеје терају на размишљање о нашој прошлости, садашњости и будућности. Управо због тога ми и публикујемо овај чланак.

 

Пораз

Традиционално православно сазнање се веома ревносно односи према проблему екуменизма, сматрајући чистоту Православља главним залогом сведочења хришћанске Истине у светској историји. Потпуно оправдана и принципијелна позиција на којој се практично и формирала сва руска цивилизација. Свој посебни пут развоја, не католичко-западни, Русија је одлучно назначила још у тринаестом веку у време Александра Невског а потом га не једном потврдила у току историје. Но, данашњи процеси глобализације чине претњу екуменизма оштријом него икад и предодређени су самом логиком интеграционих процеса.

Ако би са те тачке гледишта погледали на данашњу стварност онда би, благо речено, ствар изгледала врло лоше. Експанзија западно-хришћанске цивилизације је практично већ у потпуности заузела „канонску територију“ Православља, покоривши је под видом западно-либералне економије! Та ситуација нас приморава да се на савршено нов начин осврнемо на проблем чистоће Православља, преводећи га са задатка очувања чисто црквених догмата на ниво заштите традиционалне социјално економске и културне реалности. Чак и површан осврт сведочи да је положај у тој области катастрофалан и баш ту Православље трпи свој главни пораз у данашњем свету. Пред РПЦ је постављена озбиљна претња „економског екуменизма“ као неповратног присаједињења западно-хришћанском отпадију на темељу неолибералног модела друштвено-економског развоја. То је истовремено проблем Цркве и руске цивилизације уопште.

Проблем се појавио недавно као резултат либералне револуције. Нова актуелизација Православља дошла је у Русију у тренутку кардиналних промена у друштвеном устројству, када се урушио стари социјално-економски систем и шок терапијом успостављен капиталистички модел привреде. Црква није непосредно учествовала у том избору али је пост-фактум потпуно блаконаклоно прихватила промене јер је захваљујући њима добила не само слободу проповеди него и огромне спонзорске новце за сопствено уздизање. Али шта смо добили као резултат? Уздигнуту Цркву и разорено друштво.

   Разлога за тријумфализам нема. Заправо супротно, на реду је преиспитивање свих видљивих успеха са позиције отрезњујућег фактора социјално-економске реалности. Катастрофална деградација друштвеног морала, културе и државности на фону наизглед свеопштег уздизања православне активности, тера да на крају обратитмо пажњу на тај економски „извор свих зала“ који неумољиво руши и развраћа руско друштво. У супротном, даљња ефикасност православне мисије остаје под знаком питања.

Нећемо открити велику ствар ако кажемо да је „извор“ данашњег социјалног зла у либерално-тржишној привреди. Среброрубље, то је реч која стреми профиту, то је и поклоњење мамону, то је и покретач и савремене руске привреде и данас је постао главни мотив делатности огромне већине руских грађана. И то није њихов лични избор, такав је алгоритам постојања социјално-економског система наметнутог друштву од стране реформатора. Неопходност учешћа у свеопштим „таракана-јурњавама“ за добитком и профитом, подвргава личност човека моћном утицају разноразних искушења и саблазни, којима многи нису у стању да одоле. Као резултат свега тога, друштво у целини неумољиво деградира у духовно-моралном погледу. Чак и православна „одгојеност“ овде пуно не помаже. Избор је жесток и неумољив: или ћемо прихватити свеопште „тржишне“ услове достизања успеха или ћемо, чувајући духовност, сићи са социјалне дистанце на крајњу маргину. Очигледно да огромна већина данашњих „православних“ прима управо први услов и то одлучујуће утиче на раст духовне деградације друштва, и практичну јаловост хришћанске мисије. Без обзира на јавно изражен повратак Православља у друштвено сазнање, руско друштво се муњевито трансформише у земљу западно-либералног начина живота у његовим најгорим облицима. Руска цивилизација губи последње карактеристике идентитета и то је парадокс „православног препорода“ Русије на основама западно орјентисане привреде.

 

   Идентитет

   Да би открили суштину тог парадокса, треба се сетити темељног својства сваке цивилизације као што је самодовољност. Управо је принцип самодовољности православно-историјске традиције био грубо одбачен од стране реформатора деведесетих година (тајни агенти глобализма), који је заменио руску матрицу историјског развоја са западно-либералном матрицом. И притом апсолутно, на свим нивоима: идеолошком, социјалном и политичком. Тим самим је била прекинута могућност сопственог избора историјског пута и руска цивилизација је изгубила инерцију свог развоја.

Међутим, самодовољност историјског субјекта подразумева да у сопственом постојању он може исходити само из себе! Изходити из тога онтолошког начела (логоса) који је Бог заложио у темеље тог субјекта у плану Своје Промисли. Практично се тако развија и сваки организам, само изнутра, из дубине свога генома. Сваки нови стечени квалитет може бити донесен у тај организам само изнутра кроз унутрашњу генерацију сопствених потенцијала и „преваривање“ других споредних утицаја на ту основу. Зато се истинска цивилизација развија  буквално сама из себе! Мале нације (не цивилизације) могу себи допустити тражење и позајмљивање са стране (њима је то чак неопходно да не би нестали из историје) али већ постојећа цивилизација увек има извор сопствене историје у себи самој. Питање је само колико и како ће она у датом моменту реализовати свој унутарњи потенцијал. Тако све велике цивилизације (Кина, Индија, Европа, Исламски свет) већ одавно постоје „саме из себе“ и више од тога, тиме остварују и формирају свеопшту историју. Зато је методолошка орјентација на „самодовољност“ принципијелан услов постојања и развоја сваке цивилизације. Када из овог или оног разлога та могућност буде исцрпљена, та цивилизација ће нестати са историјске сцене! Она више нема шта рећи историји.

Ето зашто у условима наше историјске кризе која носи изразито цивилизацијски карактер принципијелно је важна орјентација на личне приоритете а не на безумно следовање за западним стандардима.  Да не би заменили наше, историјски пострадано решење нашег, „руског питања“ неком готовом „општеевропском“ заменом.

Кад би се ствар тицала просто проблема националне иживљености, могли би се са мање осетљивости односити према идеолошком питању што нас пуно не кошта. Али цивилизацијска питања се увек показују као најглавнија. Очит пример је лутање Украјине. Са једне стране они би хтели себе видети као део Европе са правима „једне од европских нација“ а са друге стране остати са Русијом у контексту Православне Свете Русије. Да им не позавидиш. И то је питање за нацију која је просто залутала у свом цивилизацијском идентитету. За нас (као постојећу цивилизацију) све је много озбиљније, питање је хоће ли нас уопште бити или неће? Ми смо евроазијска цивилизација и ако ми уђемо у Европу - ми ћемо нестати!

Источни аспект даје нам посебну цивилизацијску специфичност (духовну, социјалну, етичку и религијску) коју ми морамо очувати и раскрити у историји ако хоћемо да останемо то што јесмо. При том та специфичност треба да буде јасно артикулисана националним самосазнањем. Као што је то било предсказано у пророчанствима старца Филофија, у идејама славјанофила, у прозрењу руске књижевности и откровењима руске религиозне филозофије и та специфичност и данас захтева исту такву пажњу. Ако желимо да продужимо своју историју, неопходно је да формулишемо сопствене цивилизацијске приоритете у контексту глобализације.

 

Глобализам

Ето, са тих општих позиција може се прећи на разматрање појединих аспеката везаних за актуелизацију хришћанских начела и паравославне традиције. С једне стране рекло би се да је све веома просто – католичко и правосалвно учење засновани су на једној истој хришћанској Истини, на једном истом Јеванђељу,  и примена те истине у социјалној проблематици (данас практично истој и за нас и за Европу) треба да има универзална  решења која само треба потврдити, која само треба да се потврде у заједничком искуству. Али у пракси, што се тиче горе реченог, то изгледа немогуће! Зато што су католицизам и Православље већ одавно на идеолошкој основи две раздвојене гране хришћанске цивилизације – западне и источне. И све што су ове социјално-економске традиције сакупиле, произашло је управо у контексту развоја тих цивилизација и то је практично њихов израз. То су већ органски различите духовно-социјалне структуре, различите цивилизације. Њихова обрнута конвергенција, без слома традиционалних социјалних, културних и духовних основа (на што глобализација и позива) није могућа! Као што је немогућ ни „уједињујући“ екуменизам без слома хиљадугодишње религиозне традиције.

И овде ми долазимо до веома важне околности која у најмању руку није примећена од стране строгих противника екуменизма. Очигледно је да процеси екуменизма и глобализације иду једно са другим под руку као једна те иста појава. Али то што се покретачком снагом глобализације јављају економски процеси, затим информациони, па културни и тек потом религиозни као да се не узима у разматрање. Проблем екуменизма се поставља као чисто догматски проблем конфенсионалне независности и чистоће Православља, без узимања у обзир те социјално-економске реалности у коју је погружено друштво. Речју, канонска чистоћа Цркве може да се сачува у неком идеалном пространству и у пуној независности од реалне социјалне стварности. Међутим, практично битисање ту социјалну стварност неизбежно ставља изнад личне духовности (о чему смо претходно говорили) и трансформише је на свој начин, неприметно мењајући систем вредности. Зато прихватање „економије глобализма“ неминовно води и до екуменизма  као „религије глобализма“ и то је само питање времена. Ми смо већ чврсто стали на економске шине глобализације и крећемо се пуном паром ка њеном екуменистичком оваплоћењу!

   При том сва православна антиглобалистика остаје беспомоћна. Претња се доживљава још на нивоу микрочипова, ИБГ (идентификациони број грађанина) и надолазећег „информационог концлогора“ где тобоже нико не може „ни купити ни продати“. Баријере се постављају у области информационих технологија, заштити од западне културне експанзије и екуменистичких контаката са Ватиканом. При том, без сенке сумње остаје комплетна сфера социјално-економских односа под плаштом „тржишне економије“ која тобоже има апсолутни  алиби историјског победника над „безбожним социјализмом“. Сматра се да је тај модел сам по себи универзалан, ефикасан и природан.

Ту и долази до замене теза: систем заштите православне духовности почиње да се опире на економску платформу либерализма!

Може ли из тога било шта разборито проистећи? Очевидно да не може. Већ обрнуто, таква стратегија самозаштите руске цивилизације је осуђена на пропаст као пуштање у свој систем „тројанског коња“ западно-либералне економије. Тај економски модел је већ до темеља разрушио систем совјетске индустрије и државности и сада он уништава остатке традиционалне културе и морала. И баш тај модел, а не „идеологија православних вредности“, у целини опредељује стратегијско укључење Русије у систем глобализације. Чак и ако сва председничка свита и друштво буду углавном оцрковљени, „економска платформа“ ће сигурно поставити Русију на назначено место и тако ће (целом свету) бити удобније сачекати антихриста.

 

Раскрсница

Тако се може констатовати следеће.

Истинско размимоилажење са западним либерализмом у друштву и у Цркви није у равни политичких или духовних „слобода“ него у области економских приоритета. Присталице либерализма су сарадници Запада и екуменизма у првом реду (и обавезно) убеђене присталице капиталистичког модела социјално-економских односа! Баш тај систем они сматрају универзалним и историјски неизбежним, једино способним да обезбеди градњу дугоочекиваног „грађанског друштва“. Не примећујући да се тиме у потпуности подчињавају глобалном диктату „завршно побеђеног“ мамона са свим одатле произилазећим духовно-историјскими есхатолошким последицама.

Рекло би се да није питање само у „Симболу вере“, него баш овде произилази стратешки духовни избор. Чак ако у њему не учествујемо непосредно, он неумољиво утиче на свеукупност друштвених процеса. И чак ако је неко одлучио у наше име, ако се не противимо, ми смо за!

Није пријатно о томе размишљати, тешко је о томе размишљати, некако се не да. Посебно кад вам као алтернативу потурају „призивање комунизма“ са његовим гулазима, рушењима храмова и ратничким атеистичким безбожништвом. Пријатније је мислити о православној ренесанси, о сваколикој обнови храмова, о неограниченој слободи мисије, о православној (на великим празницима) власти, надајући се да ће се све остало постројити само од себе. Али, да ли се ми удаљавамо од принципијелног питања историје? Удаљујемо ли се од неопходности да потврдимо свој сопствени пут у будућност? Утврђујемо ли ми истину руске цивилизације не само на идеалном нивоу вере већ и у конкретном плану социјално-економске реалности? Јер је вера без дела мртва, па би тако и руска цивилизација без сопствене социјално-историјске алтернативе западном свету изгубила смисао.

И овде не треба бркати то питање пуком апелацијом на монархију, надајући се да ће уз њену помоћ бити отупљена оштрица духовно-историјског момента. Монархија је питање о политичкој форми државног устројства, проблем економског модела друштва се неће уклонити! Монархија или република могу постојати у потпуно различитим социјално-економским условима. Није случајно што се данашња глобализација може похвалити пуним спектром политичких субјеката, од монархије и републике до демократије и „отвореног друштва“ само да би економска структура одговарала потребама „слободног тржишта“ а остало није важно. Завршном универзализму и победи тог система сметао је једино алтернативни модел „планске привреде“, али је са нестанком совјетске Русије као ослонца социјализма, та „задржавајућа“ преграда више не постоји.

 

Социјализам

И та чињеница мора на крају бити осмишљена са тачке гледишта резултата „хладног рата“, али и са тачке гледишта успостављања национално-историјског идентитета. Чињеница је у томе да је пораз претрпела не просто „комунистичка“ Русија него руска цивилизација као таква! Јер сав комплет обележја, укључујући западни модел привреде, сведен је на улогу сировинског привеска, расчлањеног на неколико сегмената, на окупацију идеолошког пространства, на успостављање компрадорске администрације и управљања споља, није ништа друго него победничка контрибуција Запада у цивилизацијском рату против Русије. При том, што је сада очигледно, кључна операција тог рата је био рушилачки слом привредно-економског система социјализма, који се цинично завршио тенковским „салутирањем“ по Белом дому 1993. године.

Историја ће заувек памтити имена издајника и саучесника те „шок диверзије“ Запада против Русије. Нама је важно да схватимо да се успостављање државне моћи треба започети у обрнутом смеру, успостављањем социјалистичких начела друштвено-економског живота као најближих руском духовном строју. Продужетак игре „тржишне економије“ ће нас само све више и више удаљавати од самих себе и двадесет година „реформи“ је довољно време да то већ једном схватимо. Различити путеви западне и источне хришћанске цивилизације нису одређени само конфенсионалном фарбом, већ подразумевају конкретан социјално-економски израз! И постоје сви разлози да се сматра да је специфичност источно-хришћанске цивилизације управо у орјентацији на социјалистичке принципе друштвеног устројства, док се западно (католичко-протестантско) хришћанство у потпуности задовољило капиталистичким формама друштвено-економских односа. За руску цивилизацију то се посебно изражава у саборности и заједништву које подразумевају приоритет социјалне правде, док се за европску традицију веже индивидуализам са ослонцем на приватни интерес који је најјаркије изражен у протестантизму.

Да, социјалистичко учење се прво зародило у западно-хришћанској мисли, али је било реализовано управо у руској цивилизацији! И наравно, не случајно. У време кад је за Запад социјализам био само теоретска реакција на социјалну неправсу капиталистичке стварности, за руску цивилизацију он је био шанса да се избегне капиталистички пут развоја.

Тако је историјска Промисао уредила да је Русија до краја 19. века још увек сачувала патријархалну заједницу и претња капиталистичке експанзије је за њу била неприхватљива  више од ризика поласка на непознате путеве историје. Цивилизацијско питање је баш тако тада стајало и Русија је направила свој једнозначни избор. А Запад ни онако није могао да преодоли сопствену цивилизацијску баријеру и заувек је остајао у оквирима буржоаског строја, само мало се приклонивши у страну великог патернализма.

   Овде нећемо разматрати атеистички аспект социјализма 20. века (то је одвојено питање), него то да је на бази социјализма Русија достигла изузетну висину свог цивилизацијског развоја и мислим да то нико неће порицати. И управо то говори да је социјализам органски близак руској цивилизацији и да је то оптимална форма њеног социјално-економског устројства. Данашња капиталистичка „управљана катастрофа“ само потврђује ту тезу.

 

Пут

И то није данак социјалне архаичности. Социјалистички пут Русије је предодређен не само њеном патријархалном традицијом, већ и православном мисијом хришћанског преображаја живота. Јер чиме се још може посведочити хришћанска истина „свим народима“ ако не видљивим примером хришћанског друштва? Управо у томе се и састоји оправданост источног хришћанства као самосталне цивилизације. Још средином 19 века Херцен је писао: “Пред социјалним питањем почиње наша једнакост са Европом, или још боље, то је тачка пресецања два пута. Сусревши се, сваки даље наставља својим путем“. И стварно „сопствени пут“ руске цивилизације је постао социјализам, систем заснован на приоритету општедруштвеног начела над индивидуалним. Ту не треба рачунати примитивну редукцију хришћанства као повратак хришћанске личности ка обезличеном колективизму. Него обрнуто, ту је заложен високи задатак хришћанске историје по питању хришћанског преображаја друштва! И ако је западно хришћанство учинило много на откривању индивидуално-личног начела, то је источно хришћанство призвано да то уради у односу на друштво, да његово битије испуни хришћанским смислом. То је објективни задатак хришћанске историје који до данас није у потпуности откривен и осим руске цивилизације нема га ко други решити. Ту се испреплетао различит историјски смисао дијалектике, цивилизацијске неопходности и хришћанске мисије и то је задатак Русије да то реши.

Економија је материјализована етика. Форма економских односа директно одражава духовни ниво друштва и задаје параметре социјалне организације. Зато, у најмању руку, савремена православна социјална доктрина треба да постане „хришћанска концепција социјализма“ у истом степену у коме се данас јавља као социјална доктрина „хришћанска концепција капитализма“. То би био достојан и адекватан одговор Православља на принципијелан изазов историје. У супротном нам остаје да се задовољавамо социјалном доктрином католичанства (већ завршена у својој неолибералној догматици) као „догматском“ основом сопственог уласка у западну цивилизацију. На жалост, садашња социјална доктрина РПЦ је веома блиска концепцији Ватикана и директно иде практично њеним стопама. 

Та тенденција треба да се превазиђе. Време очекује нове православне богослове који су способни да подигну социјални задатак и актуелизују православље на квалитетно новом нивоу, способном да изведе руску цивилизацију и историју на нове стратешке хоризонте. Треба преузети на себе историјску и духовну одговорност за формулисање сопствене социјално-економске доктрине која одговара Јеванђелском духу, националној традицији и суровим изазовима времена. Или ћемо је ми формирати, или ће прича о „православном препороду“ остати неутемељена. Ако неко мисли да се може направити универзални (један за цео свет) либерално-капиталистички модел социјалних односа и при том чувати за тај свет посебну истину православне духовности, он се жестоко вара. Свака истинска духовност има под собом видљиву социјалну формулу како у личном тако и у друштвеном смислу и ако тога нема та духовност је самообмана.

Овде се у ствари и крије кључни проблем социјалне актуелизације проблема РПЦ о  оцрковљењу активне мушке већине. Код савременог Православља имамо женско лице. Женско сазнање је више асоцијално од мушког, које је по природи социјално одговорније. И ако је женском духовном осећају довољно „храмовно православље“ за рационално-одлучни мушки строј такво православље није убедљиво. Мушкарци су по свом склопу призвани да реалност доживљавају максимално трезвено, на бази апстракције у истинској православној социјалности и зато јој прилази свестрано. Тек када савремена православна доктрина заузме социјално значајне позиције пред лицем друштва и када власт, утврђујући духовно убедљиве орјентире национално-друштвеног развоја, активна мушка већина ће се прикључити томе процесу осећајући у њему реално историјско дело. Или ће Православље остварити предметну везу са социјалном реалношћу, или ће бити осуђено да остане у области духовне факултативности.

   Да, у РПЦ постоји сопствена, званична „социјална концепција“. Али она је веома неодређена у социјално-економској и политичкој стратегији. Она се додуше не односи на данашњу реалност у тој сфери и практично ћутањем се само потврђује њен статус кво. Но садашња руска реалност уистину реализује управо западно-хришћански (католичко-протестантски) социјални модел! И какво је то онда Православље? Ето где је основна двосмисленост садашњег положаја РПЦ у односу према друштву, држави и историји. Пошто она није превладана садашња „православна ренесанса“ ће остати историјски беспредметна.

Постоји ли у савременој РПЦ као друштвеном институту неких резерви за решење тих назирућих друштвено-историјских проблема или то решење треба да оствари сама „православна заједница“ као актуелна друштвено-политичка сила? Одговор још није јасан. Но, очито испољена неодлучност црквене јерархије по том питању чини другу могућност вероватнијом. То подразумева формирање, у друштвено-политичком пространству, нове православно-политичке силе способне да преузме на себе решавање тога задатка како у теоретском тако и у практичном односу. Многи предуслови су већ сазрели за то, време је да се формира широка „народна војска“ за заштиту руске цивилизације од претње неолибералног уништења.

Са Руске Народне Линије (www.ruskline.ru)

Превео: Ранко Гојковић

Последњи пут ажурирано ( уторак, 22 јун 2010 )