У прилогу доносимо текст новинарке „Печата“ Наташе Јовановић „Вунена времена“, који је објављен у листу „Печат“ бр. 125, као и реаговање умировљеног епископа Атанасија на исти.
+++
СЛУЧАЈ АРТЕМИЈЕ И МСП
Вунена времена
Пише Наташа Јовановић
У којој мери саветодавно мишљење МСП о статусу Косова нуди објашњење за све оно што се дешавало у Епархији рашко-призренској, од туче монаха пред вратима Грачанице до трајне забране о повратку владике Артемија на Косово и Метохију
+++
Да ли је Косово заиста пало са мишљењем Међународног суда правде о легитимној одлуци косовских Албанаца да декларацијом о независности наруше интегритет Србије или је на делу само епилог једне издаје? „Дан после“ неко је приметио да хронологија препуштања јужне српске покрајине датира још из 2005. године, када је Вук Јеремић, тадашњи саветник за спољну политику председника Србије Бориса Тадића, својим саговорницима у америчкој администрацији у Вашингтону, по питању сецесије Косова и Метохије, у неформалним сусретима, одговорио: „Морамо да нађемо начин како да горку пилулу обложимо шећером.“ И док прича о борби за Косово тече на два колосека, панел дискусијама на којима наша петооктобарска политичка елита прибегава искључиво „демократским“ методама и уз то троши милионе долара пореских обвезника, у самој Србији све што чини опозицију идеји да Косово није брижљиво спремано на предају, бива кажњиво. У том духу је и Бранислав Тапушковић, адвокат оца Симеона Виловског којег српска власт терети за финансијске малверзације, а опет са позиције некадашњег правног заступника Гојка Ђога, аутора збирке песама „Вунена времена“, коме су због неадекватне садржине осамдесетих година књиге осуђене на ломачу, изјавио: „Људи, почела су Вунена времена“.
НАТО ТРАНСПОРТЕРИМА ДО ГРАЧАНИЦЕ
Средином фебруара 2010. године под необичним околностима, у пратњи Косовске полиције и НАТО оклопних транспортера и џипова, као нови администратор епархије- рашко призренске у Грачаницу је ушао умировљени владика захумско- херцеговачки Атанасије. Владика Артемије је због, како је наведено у званичном саопштењу, финансијских проневера свог администратора оца Симеона, склоњен са места поглавара рашко-призренске епархије. Какве то има везе са Косовом и мишљењем МСП? Има, и то велике. Објашњење нуди Џулија Горин, специјалиста за балканска питања и консултантска чланица Америчког савета за Косово која је у више наврата писала о дешавањима на Космету. У тексту Тоталитаризам у служби Запада Горинова наводи: „Средином јануара 2010. године у Пећи је одржан регионални састанак посвећен питањима безбедности, на којем је официр КФОР-а обавестио присутне како је извесно да ће владика рашко-призренски Артемије бити смењен, а на његово место постављен нови епископ Српске православне цркве – отворенији за сарадњу и дијалог са Западом. Човек се пита како је НАТО уопште могао да зна тако нешто. А онда се одговор намеће сам: Србија ће дати све од себе да испуни оно што Запад пожели, па официр КФОР-а није урадио ништа нарочито, само је открио обећање српских званичника. И тако, мање од месец дана касније, именован је нови администратор Епархије“.
И док пред вратима средњевековне Грачанице Дечанци под управом владике Теодосија, у пратњи КФОР-а и косовске полиције, насрћу на монахе верне свом духовном оцу Артемију, телима правећи живи зид око манастира, у „Асосијетед пресу” већ неко време излазе чланци у којима се Артемије представља као особа „позната по својим ултранационалистичким и антизападњачким ставовима“. Тучом монаха СПЦ пред дверима манастира пољуљан је једини престали стуб ослонца православном живљу на Космету; одлуком да ускрати благослов посети Џозефа Бајдена Дечанима, по оцени Запада, владика Артемије постаје „типичан Србин“ . Као такав за њих он је неприхватљив. У томе се слажу и појединци из врха СПЦ-а.
О вези са Западом и појединацима из наше власти владика је први пут јавно проговорио у „Печату“: „Питање Бајдена, који је без најаве након обиласка Београда и Приштине, одлучио да посети манастир Дечане прелио је чашу. Одлучно сам се супротставио овој посети. То Бајден није могао да преживи и удар је дошао са те стране. То је био окидач, а ја перманентна сметња да се посао око Косова, а уз помоћ Брисела, истурене руке Вашингтона и, на жалост, морам да кажем наших власти у Београду, заврши“.
Касније, на заседању Синода СПЦ санкционисање владике Артемија са места управљања епархијом добило је своју коначну формулацију одлуком о умировљењу. За ту прилику, препричао је владика касније, Сабор се претворио у градску скупштину у којој је већином гласова донета одлука о умировљењу и забрани повратка у ЕРП. За владиком је кренуо и део монаштва ове епархије, нешто више него ли данас укупно има Бугарска православна црква. И док се у Синоду већа који би манастир било најбезболније дати умировљеном епископу рашко- призренском, а да не буде стециште све његове духовне деце са Космета, пре месец дана стижу и прве похвале специјалног представника Европске уније на Косову и Метохији Питера Фејта који поздравља промену става Српске православне цркве према питању јужне српске покрајине, заправо, како каже „транзицију СПЦ према умеренијем приступу по питању Космета“.
Догађања на Косову и улогу међународног фактора у јужној покрајини можда је најбоље формулисала Изолда Хенри, ауторка књиге „Прикривање геноцида на Косову“, рекавши да је све то подсећа на роман Вилијама Голдинга „Господар мува“ у коме руља убија Пигија без разлога, само зато што је друкчији од осталих и што је било потребно наћи жртвеног јарца.
ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА
Истина је да је након нелегитимног проглашења независног Косова 2008. године, владика Артемије забранио монаштву да одлази и комуницира са страним амбасадама које су подржале албански „маневар“, представницима ЕУ и косовских власти. Не мање упадљиво остала тужба коју је је владика упутио земљама које су бомбардовале Косово, затим одбијање да се почне са обновом манастира зато што би се обновило само 11 или 12 цркава и манастира, од 150 сакралних здања уништених од тренутка када су НАТО и УН преузели контролу над Косовом и Метохијом. Аргумент који је владика Артемије упућивао Синоду да његово противљење има само и једино везе са чињеницом да њу не могу да врше екстремисти који су светиње и уништили није наишла на разумевање. Због оваквог става још 2004. године владика рашко призренски је укорен од стране Синода СПЦ. Ни чињеница да цркве и манастири одабрани да буду обновљени нису намењени Србима, јер у тим местима Срба више ни нема, није променила курс делања званичне политике.
Ваљда је зато адвокат Џим Џатрас, заступник Србије и Косова по разрешењу Артемија са места владике ЕРП прве поруке из Америке формулиса са „Косово и Метохија је срце Србије, али друго срце, које се не може одвојити од Косова, јесте православна вера. Није случајно то што је напад усмерен против владике Артемија, који је живи символ оба срца“.
Да је идеја о обнови само замаскирани параван ЕУ и НАТО било је јасно нешто касније када је се у документу ЕУ од фебруара 2010. године под називом „Развој културног наслеђа на подручју Косова“, којим руководи Европска Комисија, наводи се да је Европски парламент учинио први корак за очување и обнову културног наслеђа у областима захваћеним сукобима на Западном Балкану. Три милиона евра је одвојено за пројекте у Босни и Херцеговини и на Космету с циљем да се нагласи вредност и богатство културног наслеђа Западног Балкана. У наглашавању културног наслеђа Косова ни речју се не упућује да је део српске цивилизације, историје, религије и културе. Промоција оваква политике свакако је и званична интернет презентација Европске комисије на Косову у којој стоји да је Европска комисија од 1999. године до данас уложила две милијарде евра како би изградила и поспешила рад такозваних Косовских институција, помогла социо-економски развој и регионалну интеграцију Косова и Метохије. У перспективи, сви манастиру на Косову третираће се као део туристичке понуде косовских власти. То можда објашњава и оно резање назива Косово и Метохија на Косово. Метохија у преводу значи српска православна земља. Она то, захваљујући ангажовању Албанаца приспелих у комонвелт повлашћених, више није. О томе Горонова каже: „Немојмо заборавити да је обнова цркава од стране албанских власти на Косову заједно с међународном заједницом кључ за завршну фазу преговора о Косову – и то на два начина. Прво, то ће омогућити косовском доктору Франкенштајну, а пре свега његовом америчком куму, да укаже на овај „подвиг“ као на доказ зрелости Косова, одговорности и поштовања према мањинама и мањинским вероисповестима. Друго, и још горе, ови манастири и цркве полако али сигурно почеће да се представљају туристима као „наслеђе Косова“ и као „косовска обележја“.
Из те перспективе можда је сада лакше разумети зашто је владика који је упозоравао да ће Косово од једне хришћанске покрајине постаје исламска Џамахирија у срцу Балкана и Европе, постао особа нон грате. Из те перспективе другачије звуче и речи владике милешевског Филарета изречене у беседи на слави манастира Куманица, четири дана након изреченог мишљења МСП о легитимном одвајању Косова: „Шта ћемо сад? Где нам је Косово? Шта ће сада да раде владике које су осудиле Артемија...?“
Ових дана, врућ шамар из Грчке, добило је Министарство правде Србије, тужилаштво и полиција, али и појединци из самог врха СПЦ. Наиме, Врховни суд Грчке је и званично одбио да изручи рашчињеног монаха Симеона Виловског, оценивши да је случај некадашњег блиског сарадника Владике Артемија политички обојен. Да ли се враћамо на почетак приче? На конференцији за новинаре адвокат и правни заступник Сименона Виловског изричито је тражио да се одлука Аеропага не своди на „лажно сведочење Артемија“ како је на пресуду одговорио СПЦ, јер поменутом суду није приложен ни један доказ о малверзацијама које су смениле и администратора и владику ЕРП. Но, о повратку владике, упркос апелима избеглог монаштва и сада званичним доказима да кривица не постоји, нема ни помена. Са његовим одласком и забраном повратка у ЕРП процес деклерикализације може мирно да се приведе крају. У том смислу мишљење МСП представља и својеврсно оправдање учињеног. То од нас очекује Европа. А ми смо испунили сва очекивања.
______________
Суд врана
Током дугих година рада на Косову, каже Мери Волш, Иркиња, стручњак за међународно право са десет година радног искуства на Балкану, у једној од својих књига посвећених геноциду над Србима, присећала сам се прича свог оца о разноврсним природним појавама, укључујући и – једном – „суд врана“.
„Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.
Неко може питати какве везе ова прича има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се на Косову догађа“.
http://www.pecat.co.rs/2010/08/slucaj-artemije-i-msp-vunena-vremena/
+++
Реаговање ВЛАДИКЕ АТАНАСИЈА на текст Вунена времена
Уредништву листа „Печат“
Поштовани господине уредниче,
У Вашем листу бр. 125, од 30. јула 2010. године, објавили сте текст новинарке Наташе Јовановић „Вунена времена“, у којем она, између многих других клевета на Српску Православну Цркву, износи и једну где се конкретно помиње и моје име. Цитирам: „Нато-транспортерима до Грачанице. Средином фебруара 2010. године под необичним околностима (сиц!), у пратњи Косовске полиције и оклопних транспортера НАТО-а и џипова, као нови администратор Епархије рашко-призренске у Грачаницу је ушао умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије.“ У наставку текста новинарка наводи своје изворе, то јест „објашњење које нуди Џулија Горин, специјалиста за балканска питања и консултантска чланица Америчког савета за Косово“… и тако даље.
Пошто је посреди ноторна лаж, којом сам оклеветан да сам експонент америчке НАТО политике отимања српског Косова (како пише Џулија Горин), молим да објавите следећи деманти.
Дана 13. фебруара лета Господњег 2010. дошао сам на Косово дечанским аутом, са владиком липљанским Теодосијем. Свративши претходно у Куршумлију, где нас је чекао приспели у међувремену синодски акт о разрешењу владике Артемија, акт са његовим потписом поред осталих, ушао сам око подне на Мердаре. Ту су нас сачекала пратећа кола Еулекс-полиције, тојест редовна пратња владике липљанског Теодосија. Узгред, Еулекс-полиција је као пратња увек ишла и уз владику Артемија, све до његове коначне селидбе у манастир Шишатовац, 6. јуна 2010. године, дакле и после његовог смењивања. Није било никакве „Косовске полиције и НАТО-оклопних транспортера и џипова“ нити „необичних околности“. Иначе, Еулекс-полиција је редовно пратила обојицу ових владика, јер су и Артемије и Теодосије користили међународну пратњу, раније, низ годинâ, пратњу Унмик-полиције, а потом пратњу Еулекс-полиције. [то се тиче моје маленкости, током ранијег вишегодишњег боравка на Косову, са прекидима, па и сада, током ова три месеца (фебруар-април 2010), никада нисам ни тражио ни користио пратњу било које полиције, али сам зато, на њихов изричит захтев, лично потписао изјаву да „сâм сносим одговорност за своју безбедност“ (чувам више таквих потписаних изјава). Тако је било и док сам са владиком Артемијем путовао по Косову и Метохији, од 16. јуна 1999. до краја 2004. године, кад ми је, на захтев Симеона-Дејана Виловског, бившег протосинђела, секретара, „архимандрита“ и заменика владике Артемија, ускраћено право да „вршљам по Епархији“, како је говорио тај до 13. фебруара 2010. свемоћник на Косову (и над Артемијем), да би исти, у рану зору тог 13. фебруара, побегао са Косова кукавички, као лопов, са преотетим од манастира аудијем и грдним новцем са собом, не рачунајући онај у грчким и другим банкама.
Тужно је, и отужно, да су информације новинарке Наташе Јовановић, а и неколико других пискарала, узимане углавном са антицрквених прљавих сајтова Артемијевих присталица међу монасима, одметнутих у секту, бегунаца са Косова и Метохије који себе сада зову „монаси у егзилу“, а у ствари су својевољно и самовољно напустили древне српске светиње. Једнако је тужно, и дозлабога подло, да нико од свих њих – таквих монаха и таквих новинара – неће ни да помене битну чињеницу која демонтира све њихове теорије о томе да у Српској Православној Цркви постоји „завера против владике Артемија“ и самим тим „против Косова“! А та чињеница јесте: на мајском заседању Светог Архијерејског Сабора, лета Господњег 2006, донета је – без гласања – једногласна саборска одлука да владика Артемије распусти пљачкашку групу око себе, а вођу исте, протосинђела Симеона, стави под црквени суд. Артемије је тада ту одлуку изиграо и изиграва је од тада до данас, да би сада трагикомично изигравао „мученика“ и „прогнаника“, „невину жртву“ коју на олтар НАТО-а и Евроамерике приноси нико други него Сабор српских архијереја! А то је исти Сабор који је епископу Артемију учинио крајње снисхођење да не буде суђен: гласање на Сабору маја 2010. било је само о томе да ли да он иде на суд или у пензију, па је превагнула двотрећинска већина за примену икономије или блажег канонског приступа. Дејан-Симеон Виловски је пак црквено суђен и осуђен на рашчињење, тојест на оно што је требало бити учињено још маја 2006. године.
О недавним одлукама судова – атинског, хашког и лондонског – не бих сада говорио. Рећи ћу само ово: крајње је бесавесно то што се, без и најмањег људског и хришћанског стида, свака „шуша и тмуша“ осећа позваном да тако лако блати свету и мученичку Цркву Христову у народу Светога Саве, светог Лазара Косовског, светих Николаја и Јустина и толиких светих великомученика и новомученика, од Косова до Јадовна.
„Суди ми по правди Твојој, – а не људској, – Господе Боже мој!“ (Псалам 34, 12).
Манастир Тврдош, 30. јула 2010.
+ Епископ Атанасије, умировљени захумско-херцеговачки
http://www.pecat.co.rs/2010/08/reagovanje-vladike-atanasija-na-tekst-vunena-vremena/