Упокојио се у Господу велики борац за Православље митроп. Августинос Кандиотис
понедељак, 30 август 2010

ЕКСПРЕС КОЈИ ЈЕ  СТАРАЦ ЧЕКАО ГОДИНАМА ЈЕ ДОШАО ДА ГА ПРЕУЗМЕ

(У СУБОТУ 28-8-2010 у 17,00h)

 Поштовани наш духовни оче, срећан нам сусрет у вечности!

Нека се не жалосте верни, што је Старац отишао од нас, јер Христос живи а људи Божији не умиру никада. Старац, борбени јерарх, из тријумфалне Цркве ће бити ближи Богу и увећ се наћи у помоћи борбеним хришћанима и молиће се за њих и бориће се заједно са њима.

У једној проповеди је рекао·

«Ја ћу отићи. Где ћу отићи­­­­­­? Где год и да одем, ако видим да је ПРАВОСЛАВЉЕ у опасности одмах ћу подићи револуцију и објавићу узбуну. Нећу оставити Цркву Христову ни атеистима ни масонима ни екуменистима…».

Добро би било, да неке владике које подржавају екуменизам, испоштују Старца тако што неће доћи да прослављају у Флорини. Борбени јерарх о. Августинос Кандиотис не би пожелео присуство  јеретичких архијереја својој сахрани.

Нек не жале верници и нек се не радују неверници, јер глас Старца неће утихнути. Постоји толико материјала, предао нам је огромну духовну фабрику, да ће у сваком часу и у свакој борби Цркве, Старац са својим ватреним проповедима се налазити пред нама и преокретати ће подле планове непријатеља Православља. Нек знају непријатељи Православља и Грчког народа, нису завршили са о. Августиносом Кандиотисом у  104 –тој години. Увек ће бити пред њима а њихове стреле више му неће моћи нашкодити никада.

Хирург Евгеније Бајрамидис у поноћни час је гледао мирно лице Старца које се није променило ни мало од јаке плућне инсуфијенције у последња 24 часа са чуђењем је рекао· Погледајте Старчево лице, има боју брескве! Ако то није чудо, онда шта је чудо!

Када је присутна бубрежна инсуфијенција лице црни. Код о. Августина то се није догодило јер није била воља Божија.

 

http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=14869

 +++

Поводом упокојења  митроп. Флорине Августиноса Кандиотиса, подсећамо наше цењене посетиоце на две беседе овог великог борца за чистоту светог Православља које су објављене на нашем сајту.

Уредништво

+++

О. Августинос Кандиотис о Епископима последњих времена

БОРБА ПАДА НА НАРОД

У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА САТАНА ЋЕ ОДЕНУТИ СВЕШТЕНИКЕ И ВЛАДИКЕ, ОДЕНУЋЕ ИХ У ДЕСПОТСКЕ ОДЕЖДЕ И СТАВИТИ ИМ ПАТЕРИЦЕ ДА РАЗОРЕ ЦРКВУ

“На жалост и оно мало добрих епископа  што постоји је плашљиво и нема храбрости да се бори! Плаше се и боје се да ће бити рашчињени!”

“Они који су имали у себи једну малу побожност, који су веровали у Бога,  када би чули о епископском чину њихова душа је дрхтала од страха! (…) (Зато) их је и бирао на силу народ да буду епископи!”

Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија Великог на силу…. А сада разни данашњи свештеници грабе на силу за себе тај епископски чин! Видите ли само која је то велика разлика. И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и црепове, може ли неко да очекује нешто добро?

Да би неко постао владика треба да је Божији изабраник или народни. А ове данашње владике ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао! И уопште данас владике у нашој Цркви ни Бог не позива а ни народ не бира.

Христофор Калива, један од мојих здушних пријатеља, веома важна личност, ми је пре неколико година рекао следеће у једном од наших разговора: “ Бре Августине, не схваташ ли ти шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да би уништио Цркву. Употребиће у последња времена једно од својих последњих оруђа: Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти и даће им одежде и патерице. А кроз те архијереје ће уништити Цркву…”.

Богохуле овде у Грчкој јеретици, богохуле атеисти, богохуле сви, јер немамо Цркву живу и слободну, јер немамо епископе који би живели да умру за нашу Веру, не постоје такви!

На жалост не постоји данас Златоуст, не постоји данас Василије, не постоји данас Григорије Назианзински. На жалост, и ово мало добрих епископа што је остало је плашљиво, немају храбрости да се боре! Боје се лоших, боје се да их не рашчине, јер су у могућности да их рашчине. А заборављају добри епископи, да је једно расчињење част, за онога кога рашчине такви лоши епископи. (иде у прилог Вери).

Као рашчињен је умро Златоуст, али његова слава је остала вековима у Цркви. Било би ми драже да  ме рашчине такви  лоши епископи  и да одем у пустињу да плачем за својим греховима.

Сви ти свети очеви су се борили али данас нема борбе. Свештенство се не бори. Нема борбеног духа више. Шта ће ли се догодити? Борба пада на народ. Као на жалост и све остале потешкоће као што су економија, порези, војска, крвопролиће, мучење, све пада на наш народ. Тако и тежина ове црквене борбе пада на народ.

Сви који сте верни, станите! Ми смо последња врата страже! Неће их проћи Папизам, неће их проћи јерес, вечно ће опстати Православље.

Што се тиче мене не знам (шта ме очекује) да ли ће то бити пустиња, прогон, смрт, ја ово мало  оружја што имам не предајем, борићу се до краја, да видим једну Цркву моћну и свету, као што су нам је предали Очеви наши, у векове векова.”

Део из говора Епископа Флорине Августиноса Кандиотиса (из књиге: “Хришћани у последња времена”, и “Издаја Православне вере” – Козани 2007).

http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?cat=42

                                                                                                         +++

             Митроп. А. Кандиотис: "Да се не заваравамо, јер је наступила издаја вере и лево и десно од нас"

Спознаје православног клирика (свештеника)

         Драги моји, треба да исповедимо једну горку истину. Верници који се боре да одрже Православље су у мањини. Велики део је оних, који полако али сигурно се удаљавају од православне вере.

Рећи ћу нешто што никада није нико рекао. Можда ћете помислити да је егоистично то што имам рећи, али дајем вам једну вагу да изважете све свештенике, владике, сав клир и све теологе. А та вага која је? Која је спознаја свештеника? Да прикупља прилоге; Да одржава лепе службе; Да изговара радосне и христолошке речи са амвона тако да засузе очи појединих госпођица од тих његових речи; Која је спознаја у ова тешка времена свештеника или владике?

Спознаја владике и свештеника је борбеност, одважност. То је оно шта је рекао апостол Павле: „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (Б. Тим. 3,12). Ако видите свештеника, ако видите теолога, ако видите митрополита или архиепископа који се не прогони, него ужива у љубави и поштовању свих, тада се испуњава реч Христова: „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови“ (Лук. 6,26), знајте да један такав не иде добрим путем. И ако се зове православац а не жели да се  суочи са струјом, са том мећавом која жели да уништи свет. Православни свештеник иде узводно. Велики Атанасије је био сам али је на својим плећима као Атлас, понео цело Православље.  Марко Ефески је био исто сам, али је задржао у својим рукама цело Православље. Свети Фотије исто тако. Мало их је било, али нико не побеђује са бројевима но, побеђује са вером. Јер колико вреди један побожан свештеник, колико вреди један побожан епископ, колико вреди један побожан архиепископ, колико вреди неки верни лаик и нека верна жена, не вреди цео свет. Тако да се не заваравамо, јер је наступила издаја вере и лево и десно од нас.

Једно вам препоручујем, немојте ми рећи он је добар, он је уважен теолог, он тако полемише, он је отворио Платонову академију и ако га само чујеш остаћеш одушевљен…! Измери да ли има једну варницу од Марка Ефеског, да ли има једну варницу светог Фотија, има ли коју варницу од Кируларија и Папулака (овај неписмени човек се супротставио целом свету).

Говорим вам све ово имајући дубок осећај мога положаја као Грка и као епископа са великом одговорношћу. Спреман сам све да жртвујем. Усуђујем се, можда последњи пут са овога амвона, да кажем: “Сви ви који волите Христа, сви ви који волите Цркву, на нашој је страни Богородица и сви они који су се борили и боре за нашу православну веру. Они који су са нечастивим, нек’ седну доле, нек’ затворе своја уста. Зато што је нечастиви њихово страшило, он је њихова устрашивост, он је њихово настојање да покушају да замрзну једну шачицу оних који се муче, тиранишу и прогоне због вере у нашег Христа.

А ми имамо као лозинку речи младих Атињана. Младићи старе Грчке су на Акропољу присезали и говорили: „Сам или са другима ћу штитити  преподобно и свето“. И ја као мали војник одважно изјављујем: “Сам или са другима ћу штитити преподобно и свето наше вере са последњом капи своје крви“. А ви уместо аплауза узалудног, који ништа осим хвале не говоре, молите се пуно. Зато што је остало мало Православаца а борба се шири и да се не нађемо пред новим догађањима. Не, само у нашој малој земљи, већ и по свим дужинама и ширинама земаљским, нечастиви је мобилисао и подивљао да искорени православну веру из груди људских. Не знам шта ће бити. Не знам какав прогон ћемо поднети ми епископи који смо престали да спомињемо Атинагору, као и други свештеници који су око нас. Не знам на коју Свету Гору ћемо прибећи. Једно знам, шта и да се деси, и звезде да падну, и реке да пресуше, а свет да је горе-доле, једно знам и верујем неклонуло – да ће на крају победити Православље.

Када дође час прогона Православаца, тада и ми имамо свој план, као и сваки верник. Сви ви овде - сте 3.000; ово што сам вам рекао да разгласите свуда. Један да постане два, два да постану четири, четири да постану осам…. Нека се створи  велики морски вал, да саперемо нашу домовину, тако да Грчка постане звезда на небу, православно место, рај Православља. Амин.

...Да ли ћемо остати у вери?

Сада говоримо да верујемо, да смо хришћани али ако се појави прогон као што се појавио у време свете Филотеје и других мученика, шта ћемо учинити?

Сада имамо неку слободу, али ако се деси и код нас оно што се десило у Албанији, да се не смемо ни прекрстити, да ли ћемо се одржати чврсти и неклонули у нашој вери? То ћемо испитати и истражити.

Да испитамо себе, ако нас позову као што су позвали мученике, и затраже сведочење наше вере, да ли ћемо је посведочити или ћемо је порећи, и постати дезертери.

Историја наводи лица мученика, али не наводи лица дезертера, којих је много више. Као  у овој причи  једна жена је била мученица а остале жене су порекле Христа. Треба на то да се навикнемо. Треба да испитамо и истражимо себе, да ли ћемо издржати један прогон? Можемо ли ми поднети мучења која је поднела света Филотеја? Имамо ли вољу?

Треба да спремимо себе за мучење. Да смо приправни. Да спремимо себе за један тако тежак дан који долази. Ако дође таква непобожна власт, биће забрањено и овде да се сакупљамо. Доћи ће полицајац те непобожне власти, да нас забележи. Нећемо моћи да правимо скупове као сада, нећемо моћи правити хришћанска камповања, нећемо моћи живети у хришћанским домовима, нећемо моћи ићи у цркву на Божанствену литургију, ништа од тога нећемо моћи. Тада ћемо ићи у цркву катакомби, вратићемо се у време турске владавине, када су Свете тајне морале тајно да се врше. У такво време долазимо. Бог да стави десницу своју и да нам буде  „избављење посла  народу своме“ (Псал.  111,9).

http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?cat=36

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 30 август 2010 )