Јеромонах Бенедикт: Ко се ставља изнад СА Синода и СА Сабора СПЦ?
среда, 01 септембар 2010

Јеромонах Бенедикт

Ко се ставља изнад СА Синода и СА Сабора СПЦ?

         Маја 2006. године, у Пећкој патријаршији, одржана је „Међурелигијска конференција“ на којој су учествовали представници Римокатоличке „цркве“, Исламске верске заједнице, Евангелистичке „цркве“, Јеврејске заједнице и,  као домаћини конференције, представници СПЦ.

 Конференција је представљала покушај (како сведочи о. Сава Јањић на сајту www.kosovo.net)  „да се обнови активност међурелигијске сарадње у циљу унапређења разумевања међу различитим заједницама на Косову и Метохији и тиме пружи пример у развијању међусобне толеранције и мира на овом простору“.  Треба напоменути да на КиМ никада није постојала сарадња између „верских заједница“ чији су представници горе наведени, тако да оно што није постојало, не може ни да се обнавља, већ једино може да се гради. Коме је било у интересу да се под условима какви су били 2006. г на КиМ за Србе (а ни данас нису ништа бољи) гради међусобна толеранција (толеранција- реч која је непозната у православној терминологији)? Коме је требало пружити пример у развијању толеранције? Коме користи толеранција? Кога толерисати? Шта толерисати? То су само нека од питања на која нико није пружио одговор већ пет година, откако је протекла Међурелигијска конференција која је одржана у Пећи.

(Треба ли да очекујемо да  поједини епископи ускоро зарад толеранције стану у одбрану одржавања „параде поноса“, која има за циљ да под изговором Хомофобије у Србији на најдеструктивнији начин, јавно, пропагира Хетерофобију и изругује светињу брака и Божији закон?)

Међу најзанимљивијим излагањима била је беседа – поздравно слово митрополита Амфилохија, који је јеретике и Христове противнике назвао својом браћом. Том приликом је избегао да, цитирајући речи пустињака (не наводећи притом ни његово име), „светилиште“ назове српским православним манастиром. Једном речју, као да се Митрополит застидео што је епископ Православне Цркве, и као да је у том тренутку хтео да буде све само не православан. Патријарха је назвао домаћином „овог свештеног дома“. Најчудније је, међутим, што митрополит Амфилохије ни једном једином речју није поменуо Христа. Поменут је Бог Љубави, у чијем помињању су се нашли и православни и неправославни, као и Муслимани. Али, зар је дошло време да се Хришћанин стиди Христа? Јер ко се постиди мене и мојих ријечи, њега ће се Син Човјечији постидјети када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк. 9, 26).  Ко је показао више љубави према непријатељима од Господа Христа? - Нико! Али, да се не би увредили Муслимани, име Христово морало је бити изостављено. Или се, не дај Боже, Митрополит сагласио са натписом на једној џамији у Јерусалиму, на којој стоји написано да „Бог нема сина“?! Угађање Муслиманима било  је разлог непомињања најслађег имена Исуса Христа, чиме  је митрополит Амфилохије већ на самом почетку конференције решио да покаже како се толерише. Ко се успротиви  толеранцији, биће одстрањен (видимо на примеру Еп. Артемија). Сетимо се како је свештеник Илије толерисао своју безакону децу, и како су потом завршили он и деца његова.

При крају своје беседе Митрополит је изјавио следеће: „Гледајући Вас очима ове светиње и њеног сведочанства, видим пред собом по Богу Творцу своју браћу и вјечну сабраћу“.  Да је Митрополит заиста гледао очима светиње на оне који су је вековима рушили уништавали и палили, не би њено сведочанство омаловажио на тај начин, нити би тако олако њен значај и жртву (не поменувши их уопште) минимализовао. Сви који су тамо били сабрани, имају само једно заједничко, а то је да ће њихове душе и после телесне смрти бити живе. Да ли је на то мислио Митрополит када је рекао да види пред собом вечну сабраћу, или, пак, да ће вечно боравити на истом месту с њима (што никако није изводљиво). Дакле, ово баш није јасно као, уосталом, и многе друге беседе митрополита Амфилохија. Митрополит Амфилохије има веома честе испаде; за папу каже да може много да помогне Србима; умањује број Јасеновачких мученика побијених од папине НДХ; укида обележја СПЦ у његовој митрополији; прима кардиналски прстен од папе Јована Павла II, итд.

Поздравно слово није било нимало наивно. Било би добро да се конференција завршила само овим „испадом“ митрополита Амфилохија. Али, на жалост, није. Иако је конференција била под званичним покровитељством и благословом Патријарха Павла, представници СПЦ су још једном отишли корак даље и угрозили напоре тадашње Владе Републике Србије у борби за очување целовитости Србије, а Шиптарима и њиховим анти-српским институцијама дали легитимитет, отишаваши у посету „председницима општина“ Пећ и Дечани.

Ево како је то описано у саопштењу о. Саве Јањића: „Верски представници су потом прошетали улицама града Пећи до зграде скупштине општине где их је примио председник општине Аљи Љаићи (ЛДК – партија Ибрахима Ругове).  Затим се додаје да је шетња протекла „без инцидената уз повремене непријатне гестикулације пролазника“,  али такође и  „уз поздраве неколико људи који су се затекли на улицама“ (која је разлика између људи који су се затекли на улицама и пролазника???). Након краћег разговора у општини, учесници су предвођени  „председником општине“ посетили бајракли џамију, која је уништена у рату, а која је обновљена уз помоћ италијанске организације ИНТЕРСОС. Након посете џамији за учеснике Међурелигијске конференције организован је ручак од стране „председника општине“ Пећ у ресторану „Арт Дизајн“. После ручка учесници конференције су отишли за Дечане где су најпре посетили џамију, која је такође била запаљна у рату и која је обновљена уз помоћ међународних организација. У џамији је госте поздравио имам Мурат Тачи, који је заједно са „председником општине Дечани“ Назми Саљманајем (АКК-партија Рамуша Харадинаја) дочекао госте. Назми Саљманај се присутнима захвалио на посети оценивши је као „веома храбар корак“,  што доказује да је чак и он био свестан колико су претерали чланови делегације СПЦ.

Сл. 1: Дечански јерођакон, о. Кирило, загрљен са малим Шиптарчићем у Пећи, у време када су учесници конференције (у позадини на фотографији) шетали по Пећи
Image
     

Представници СПЦ, без икакве бојазни да ће се то касније употребити против Срба и српских Светиња, и необраћајући пажњу на упозорења Еп. Артемија, шетају по Пећи. Дакле, сада када КФОР више не буде чувао Пећку Патријаршију, па се сестре са Игуманијом на челу пожале да се осећају угрожено, представници КПС-а ће им рећи: „Како се ви осећате угрожено када су ваше владике слободно шетале по Пећи и Дечанима. Виделе сте да им није фалила ни длака с главе“. Шта сестре да им одговоре? Који аргумент да употребе после таквог догађаја, који је само ишао на руку Шиптарима, а да не доведу у питање углед СПЦ и углед њених великодостојника? Како Срби на КиМ, после посете православних епископа „председницима општина“ Пећ и Дечани, да кажу како неће да учествују у шиптарским институцијама, када су их први признали епископи СПЦ (потписаним Меморандумом 2005. године, а потом и личном посетом представницима шиптарских власти у њиховим канцеларијама; дакле, не као приватним лицима, већ као функционерима који су на службеним дужностима, чиме су им дали легитимитет). Зар су два-три епископа већа од Св. Арх. Синода и Сабора СПЦ, на чијем челу је тада био Патријарх Павле, који је јасно рекао 2004. године да Срби не треба да учествују на косовским изборима. Па како су онда неки епископи самовољно отишли код шиптарских представника који су изабрани баш на тим изборима? Ко овде себе ставља изнад Партијарха и Св. Арх. Синода и Сабора? Исти они на које је Еп. Артемије указао када је на питање новинара ко су моћници у СПЦ одговорио: „Показаће се они сами (Глас Јавности, 29. март 2005). И после пуних годину дана од те изјаве, они су се заиста сами показали ко су.  А после пет година пошло им је за руком да на безакон начин смене  Еп. Артемија, који се није огрешио о Устав СПЦ, као ни о Свете Каноне Православне Цркве. Али, то није  битно - битно је само да је Еп. Артемије без суда и пресуде смењен и склоњен са КиМ. Не би било никакво чудо да је уклањање Еп. Артемија била једна од тема разговора у шиптарским општинама 2006. године.

Представници СПЦ су од Патријарха имали благослов за конференцију у Пећкој Патријаршији, али не и за шетање по општинама Пећ и Дечани где, узгред буди речено, ни једном једином речју нису поменули српске жртве шиптарских злочина, док су Шиптари пред њима говорили о српским злочинима и срушеним џамијама.

После посете дечанској општини, учесници конференције, заједно са локалном (шиптарском) политичком елитом, срдачно су примљени у манастиру Високи Дечани без знања и благослова надлежног епископа, чиме је угрожено канонско право једног епархијског Архијереја.

На крају конференције уследила је заједничка изјава.

У заједничкој изјави високи представници СПЦ су се свима захвалили на помоћи око организације Међурелигијске конференције, а посебну захвалност упутили су КФОР-у, УМНИК-у и ЛОКАЛНИМ ШИПТАРСКИМ ВЛАСТИМА.

Да ли некада представници СПЦ могу да кажу НЕ? Али, како да кажу „не“ после тако лепог ручка у „Атр Дизајну“ и тако пријатних разговора са Љаићијем и Саљманајем у Пећи и Дечанима.

Како да кажу „не“ вечној сабраћи? Како смеју њих да увреде? Јер Христос заповеда да љубимо непријатеље своје. Како, дакле, да прекрше заповест Христову о љубави? Заповест Онога кога су се стидели да помену, а који је глава Цркве коју су они представљали на конференцији. Али, пошто њима нису хтели да кажу „не“, рекли су „не“ Еп. Артемију, који им је заиста брат - и то не лажни брат, него брат који је са њима годинама живео и којега знају да је честит, искрен и да их воли. 

Последица мржње према своме брату види се у беседи митрополита Амфилохија у којој помиње своју „вечну сабраћу“. Ево шта каже Св. апостол Јован Богослов: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је: јер који не љуби брата својега којега види,  како може љубити Бога, којега не види.“ (1. Јован.  5, 20).  А пошто Епископи који су  јавно клеветали Еп. Артемија, организовали његову смену и подбуњивали клирике и мирјане у ЕРП, стално говоре да воле тог истог Еп. Артемија, исти Св. апостол Јован Богослов им поручује: „Дјечице моја, не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1.Јован.3,18). По делима свако може да закључи да они који су организовали безакону смену Еп. Артемија, немају ни трунке љубави према њему. Али зато имају љубави према Шиптарима, Латинима, Муслиманима и разним секташима и јеретицима.

Еп. Артемија називају расколником и секташем (Митрополит Амфилохије, са чијим благословом је и Велибор Џомић[1] клеветао Еп. Артемија преко средстава јавног информисања, као и још неки од епископа који су, такође, учествовали на овој анти-српској конференцији), чиме исказују своју мржњу према њему, али се и по томе спознаје да Владика Артемије то није, јер да је секташ, јеретик или расколник, они би га волели и називали вечним сабратом, али пошто није - ништа од тога... Мрзе га.

Јасно је да су сви потези, учињени у скоријој прошлости на КиМ (посебно од уклањања Патријарха Павла 2007. године па до данас) од стране Св. Арх. Синода, који већ неколико година уназад подржава пучисте у ЕРП, као и потезе Теодосија и о. Саве Јањића, у потпуности допринели жалосном стању у којем се данас налази наша ЕРП. Да смо и ми, који смо оправдано напустили своје манастире, данас, не дај Боже, доле у својим манастирима, значило би да дајемо своју подршку исељавању Срба, признавању косовских паралелних институција, независном Косову, „вечној сабраћи“ да убијају и тероришу српски народ, Ахтисаријевом плану и свим осталим злоделима у којима су саучесници били горепоменути епископи, а пре свега Теодосије и о.Сава Јањић, који никада нису гледали даље од капије дечанског манастира и свог благостања. Ако би Теодосије и о. Сава Јањић некада и погледали Србе у Метохији, то би било само онда када је требало да се јавности покаже милосрђе дечанског игумана, који је зарад своје сопствене промоције чинио оно што у историји Православне Цркве нико никада чинио није. И данас на сајту о. Саве стоје фотографије на којима се види како Срби у Метохији добијају од Теодосија по 20 евра док целивају његову десну руку која им даје новац - да зна цео свет шта ради десница твоја! Хвала Богу што нас је избавио од тако незахвалне улоге, те нас је Својим премудрим домостројем и милошћу удаљио од оних који су довели ЕРП до стања распадања у којем се тренутно налази.

 

Сл. 2: Еп.Теодосије дели новац док му старци повратници целивају руку
Image

Можда је сада право време да привремени управитељ ЕРП поново сазове међурелигијску конференцију, на којој би заједно са својом вечном сабраћом могао да апелује на Међународну Заједницу, пријатеље из ЛОКАЛНИХ ШИПТАРСКИХ ВЛАТИ, као и НАТО носиоце ордена Св. Саве, да се смилују и обуставе наредбу о преузимању заштите православних цркава и манастира од стране КПС-а.

Призрен, 20.8./2.9. 2010. г.

Јеромонах Бенедикт

__________________    

[1] Када сам овде већ поменуо о. Велибора Џомића, желим да се кратко осврнем на  његов текст у којем се види да је, на жалост, достојан ученик свога учитеља. Суштина текста који сам написао о „спорном“ акту „о оснивању“ епархије, била је да је епископ Артемије само издао сведочанство да епархија постоји и да је у саставу СПЦ. Дакле, у акту стоји да је „Епархија основана“ и да је саставни део Српске Православне Цркве. О. Велибор наводи члан 16 Устава СПЦ у којем се помиње да је оснивање епархије у надлежности Сабора, што је тачно, али актом Еп. Артемија не оснива се ЕРП, већ се сведочи њено постојање. У члану 108 Устава СПЦ, на који се позвао о. Велибор, стоји следеће: „Сем права и дужности по црквеним и канонским прописима, епархиски архијереј по својој надлежности...“ (па се наводи шта) „учи, упућује“, итд.  Члан 108 Устава СПЦ не оспорава поглаварство епископа над епархијом из члана 13, већ разјашњава које су и остале обавезе епархијског Архијереја. Ако је епархија већ основана, она не може бити основана поново, посебно не од стране једног епископа. Сигуран сам да то Еп. Артемије врло добро зна и зато није написао да је оснива, већ потврђује да је основана. Такође, желим да се захвалим о. Велибору на увредама које је изнео на мој рачун.  Велика ми је част да онај ко је вређао и клеветао мог оца, вређа  и мене. Текст о. Велибора садржи седам страница у Ворд документу (тако сам га ја добио); ја се извињавам што сам његовом тексту посветио само ову малу фус-ноту. Надам се да га тиме нисам увредио.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 септембар 2010 )