О. Антоније: На делу је формирање буловићевске унијатске "Српске православне цркве"
уторак, 21 септембар 2010

Отац Антоније

Цела изјава дата дневном листу  „Правда“ поводом синодске одлуке о забрани свештенодејства Владики Артемију

 Мислим да се владика Артемије налази на голготском распећу, као да је између чекића и наковња; са једне стране немилосрдни епископи екуменисти који га својим охолим кажњавањима желе одгурнути од себе и приморати да се од њих одвоји, а са друге стране народ побожни који нема више стрпљења гледати мирно на вишегодишња безакона и вероломна, саблажњива, пропапска дела српских екомуниста (пардон, екумениста). А, пошто одлука Владикина представља будућност Православља у Србији, најпобожније пред Господом би било поштовати све њихове неправедне казне и подносити прогоне и мучења, све дотле док не постану отворени јеретици, што нека им не би допустио Господ. А отворени јеретици не подносе православну побожност, те ће је они анатемисати позивајући се на своју екуменско фолирантску љубав. А када они анатемишу православне, сами ће се одвојити од Православне Цркве, као што су вероломни Латини донели своју анатему православнима и спустили је на свети престо Свете Софије 1054.г.

 

Дакле, неопходно је: неућутно исповедништво Православља све до избацивања и анатемисања православних од стране непоправљивих екумениста, чиме ће се јеретици јавно објавити сами собом ограђујући се од православних. То је једини Пут, а све остало би биле људске филозофије које би неке више неке мање одговарале за цепање ризе Христове, тј. Цркве Његове.

Негде је у ноторним екуменским главама процењено да је „непоправљиво“ истрајног православног владику Артемија најлакше ућуткати ако би се што пре медијском клеветом избацио из њихове цркве и прогласио непокорним сектантом са све онима који би га следили. Јер, иако је чистота Православља непобитно на страни Артемијевој, ипак се надају да би инструисаном медијском кампањом то пред народом увелико могли оповргнути.  Људима овога века увек је био приоритетан број и количина, а не Истина и страдање за Њу, Која је по земљи увек прогоњена.

Екстремно секташење, дакле, види се сада јасно једино у деловању екуменских синодских епископа, који дрским забранама, клеветама и немилосрдношћу, просто желе ишчачкати било који разлог за продубљивање овог неминовног раздора између истинољубивих и човекопоклоних, свесно или не, заборављајући да ће ово њихово екуменско пастирствовање у Дан Божији бити разоткривено као разбојништво у небоземном царству Господњем које се Православном Црквом зове.

После усменог одјављивања јесењег Сабора епископа, њега ће, изненада, ипак бити, и то 17. новембра. Екуменски лукаво одређен датум, дакле, ван сваког досадашњег традиционалног распореда. Зашто Сабор да не почне после устоличења папољубивог патријарха Иринеја у Пећкој патријаршији 3. октобра када се и онако окупљају сви епископи СПЦ? Одговор је, једино стога да би се позаборављале све њихове септембарске Бечке екуменске активности (оне минуле, али и наредне 25.септ.), те како би имали времена да се све то слегне и заборави, те се поново, путем њихових медија, усредсреди јавна пажња на даље жртвоприношења владике Артемија на престо глобалних екуменских сједињења у Антихристу.

Екуменизам епископа српских - то није само савршено глумљење љубави према непријатељима истине, већ и највећа могућа унутрашња заблуделост. То је смртна болест духа при којој се устима исповеда Православље а делима га се одриче. А управо дела су та, смирена или горда, која разоткривају каквоћу вере - то су плодови по којима се разликују истински пастири од вукова у јагњећим кожама. Јер шта значи волети јеретике римске, а не подносити православне?

Дуготрпељиво подношење страдања владике Артемија ради јединства Цркве (ево сада и повиновање страшно охолој забрани богослужења, која се изриче у само екстремним условима и без приметне секташке злурадости, као овде), јединства у православној вери, показује народу српском Христолики пут који треба следити. Када би Владика немо посматрао саблазни у Цркви, тада би он био за јединство новоформирајуће буловићевске унијатске „Српске православне цркве“. Али страдајуће исповедништво Владикино сведочи о бризи за јединство у Истини православној свих оних који желе сачувати целосном заједницу православних, која је једина Христова Црква Православна.  

 

Дана 21. 09. 2010.г.                                                      

монах Антоније

Последњи пут ажурирано ( уторак, 21 септембар 2010 )