Брисање сећања на српске мученике због доласка папе
недеља, 28 новембар 2010

 БРИСАЊЕ СЕЋАЊА НА МУЧЕНИКЕ ЗБОГ ДОЛАСКА ПАПЕ

-Јединство са латинском јеретичком црквом = јединство са усташама-

        Мада су главнину Сабора била посветили протиправном рашчињењу Владике Артемија и његовом изгону са Косова и Метохије, екоменско- латинашка већина у највишем телу СПЦ није пропустила да се посвети и плану за довођење папе у Србију. За ову најсрамнију идеју у српској историји,  нашли су повод у обележавању 1700-годишњице Миланског едикта, а у вези са наводом да је у Нишу рођен римски цар Константин, издавач едикта.

 

Иако је био главна тема Сабора, Владика Артемије је рашчињен и прогнан „по кратком поступку“, без оптужнице, саслушања и права на одбрану. То је учињено, очигледно, зато што је био (и остао) највећа сметња планираном загрљају српског патријарха и римског архијеретика.

Да се мислило и о папи, показује део саопштења Сабора: Сабор је, између осталог, донео и одлуке које се тичу предстојећег обележавања 1700-годишњице Миланског едикта (313-2013), којим је свети цар Константин Велики дао слободу хришћанима Римског Царства и поставио темеље хришћанске Европе“... Рано је, додуше, да се папин долазак у Ниш званично најави, као што је то незванично најављивао сам патријарх Иринеј. Он је  уочи избора за патријарха рекао Танјугу „...да  верује да би 2013. године у време обележавања Миланског едикта могло доћи до посете папе Бенедикта XVI Србији. Додуше, то је сада само на нивоу прича и жеља папе Бенедикта XVI да поводом обележавања 1700. годишњице Миланског едикта посети Србију“, додавши  „да верује да би Црква у целини поздравила његов долазак.“  Касније је отишао даље признавши да је екумениста и пацифиста. Свему је дао печат учешћем у латинској процесији, у србомрзачком Бечу.

Опседнутим поменутим темама, патријаху и Сабору није била ни на крају памети једна друга годишњица, болна, али за Србе и за историју српске Цркве много важнија. То је 70. годишњица од великог геноцида извршеног над Србима, у тзв. Независној држави Хрватској. О томе је, да је среће и памети, требало и раније мислити. Ни сада није било касно да се то помене, састави какав одбор, дају му се задаци и друго. Нажалост, ову тему Сабор није дотакао, ненамерно или намерно? Не зна се шта је теже и болније, заборав или свесно бежање од сећања на мученике.

Геноцид усташа је најстрашнији догађај у српској историји. Без кривице и повода, Срби су масовно убијани од својих комшија римокатолика (уз велико учешће муслимана). Чињено је то на најмонструозније начине, до тада незабележене у људској историји. Хватани су на превару, на комшијску реч,  кумовску заклетву... Најчешће су живи гурани у дубоке крашке јаме. Бацани су и у реке, клани, живи спаљивани, убијани маљевима, тестерама, закуцавањем ексера у главу... Претходно су садистички  мучени и понижавани, уз несамислива иживљавања, до задњег издаха жртве. Тако је, само од јуна, до септембра 1941, убијено стотине хиљада Срба. Убијани су сви одреда, најчешће мушкарци преко 16 година, али и жене и деца. Угашено је мноштво породица па и читавих насеља. На мети усташа посебно су били српске владике, свештеници и њихове породице.

Негде од средине септембра прве ратне године почела је са радом усташка фабрика смрти у Јасеновцу, која је непрекидно радила до маја 1945. Поред Срба ту су довођени и масовно убијани Јевреји и Цигани, али и други који нису били по вољи усташкој власти. Срби су, поред Јасеновца, и даље убијани по свим просторима НДХ, такође до самог краја рата.

Убијани су само ради своје православне вере. Убице су говориле истим језиком и били су, већином српског порекла. Од жртва их је, у бити, делила само вера. Латини у Херцеговини,  до 1878, нису имали хрватског националног осећања. Мирбожили су се за Божић и славили Крсне славе, као и православни, само по папском календру. Из записа на терену објављених почетком 20. века у књизи Јевете Дедијера Херцеговина,  види се да су сви латини у околини  Широког Бријега имали славе, различите по појединим породицама. Да би им убили сећање на верску православну и српску националну прошлост, језуити су су им наметнули хрватско национално име, укинули славе и мирбожење и од њих направили верске и националне фанатике спремне да чине сва могућа недела против православних комшија, дојучерашње браће. И они - херцеговачки латини, су и највише допринели успостављању усташке геноцидне државе и извршили најмонструозније злочина име НДХ и Ватикана.

Циљ злочина био је потпуно нестајање православних Срба на простору Хрватске, Славоније, Далмације, Босне, Херцеговине и Срема. Поред убијања, протеривања и пљачке имовине, Срби су, после јуна 1941, били изложени и присилном латињењу. Посебно је велики притисак био на преживеле удовице са децом. Многи примери показују да су латински свештеници спроводили преверавање пред само истребљење појединих села, само зато да се народ умири и не тражи спас у збеговима или устанку.

Иза НДХ и свих њених злочина над Србима стоји тзв. Римокатоличка црква на челу са тадашњим папом, кардиналима, надбискупима Степинцем и Шарићем, бискупима у НДХ, фратрима, дијецезантским жупницима и часним сестрама. Ово је непорецива чињеница, на хиљадама доказа заснована. Ова страшна истина се стално покушава сакрити или релативизовати, али без успеха. Чињенице су неумољиве. Латински сељак не би никада кренуо да убија децу свога православног комшије, да за то није имао директну, или бар индиректну (језуитски лукаву) подршку својих бискупа и жупника.  Ако нису директно учествовали или одоборли покоље, латински свештеници су дали пропагандно-психолошку подршку злочинима. У ретким случајевима, који се могу избројати на прсте једне руке, где су се свештеници успротивили убијању, Срби нису ни дирани, а ухапшени су пуштани из затвора.

Многи латински свештеници били су заклете усташе од пре рата. Сам сарајевски  надбискуп Шарић се изјашњавао као усташа. Жупници и фратри су преузимали власт и проглашавали НДХ у многим местима, да би потом били чланови усташких станова, логора и одбора за истребљење Срба. Било је и оних који су лично мучили и убијали српску нејач. Предводник „цркве у Хрвата“, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, није био само главни духовни ослонац злочиначког усташког режима, већ и војни викар усташке војске „sine titulo“, а био је на челу  комисије за католичење Срба. Он и његова војска у мантијама, је злочиначку државу прогласила за Божју- civitas dei и за „predziđe kršćanstva“.

И да није ранијих и каснијих злочина над Србима (и другима, по свету), догађаји у НДХ су довољни да тзв. Римокатоличку цркву обележе као злочиначку организацију. Њена моћ и утицај у овом свету спречавају да се са овом истином упозна шира јавност Они који данас себе сматрају за вернике те „цркве“немају, најчешће, сазнања о злочинима организације којој припадају. Ако ово не обелоданимо злочиначка обележја Римске цркве, лажемо себе и друге, чинећи свесно грех.

Поред обележја злочиначке организације Римска црква је и јеретичка верска и политичка организација, која се бори за духовну и световну власт на земљи. Али, за нас Србе,  обележје злочиначке организације тзв. Римокатоличке цркве је примарно. Она је одговорна за безбројне патње и страдања нашег народа, на правди Бога. То не смемо заборавити, држећи се начела наше вере, а о опраштању aнтрихристу, или о уједињењу са њим, не смемо ни размишљати.

Педесет година после Другог светског рата, иста организација је довршила геноцид над Србима у Хрватској и добром делу Босне и Херцеговине, а  значајно га је помогла и на Косову. Покајање од таквих не можемо очекивати. Ватикан се може одрећи “филиокве“ и неких других догматских заблуда, али се неће одрећи замишљене папске улоге у свету и цркви. То је, једноставно, немогуће. Исто тако неће и не могу признати злочине над Србима, у суштини и обиму какви су били, нити се покајати  због њих. Зато и код нас, и у свету, постоји завера ћутања о догађијима у НДХ. Њих ни Србија  није званично одредила као геноцид, а камоли неко други.

Данашњи однос „цркве у Хрвата“ (иза које стоји Ватикан, не заборављајмо!), није само пређуткивање, лагање и извртање чињеница. Он је апологија злочинаца, а тиме и апологија злочина над Србима. Да је тако говори и проглашавање Степинца блаженим и најава његове канонизације од стране папе, идуће године. Но, није реч само о Степинцу. Слични поступци се покрећу, или најављују за многе погинуле усташе- свештенике и фратре, али и световне усташе, официре и обичне кољаче. Названи су мученицима „страдалим на крижном путу“, за које су посвећени дани у календару. Значи, за ову организацију, која се назива хришћанском, убијање недужних Срба не само да није злочин, него је и свети чин. Јер, ако злочинце проглашавају за свеце, онда су им и њихова дела света. Тако, је то нажалост, а доказе за ово лако је наћи на сајтовима бискупија, фрањевачких провинција, жупа и разних „удруга“.

Треба ли онда и објашњавати куда иде онај православни Србин па још и епископ, и првојерах, који хрли у јединство са злочиначком организацијом, прелазећи преко чињенице да је та организација недавно побила хиљаде српске деце, стотине свештеника и тројицу владика!? Камо среће да нема потребе за оваквим питањем и упозорењем, а ни за одговором- да они који се уједињују неће бити више никаква црква, него исто као и они са којима се уједињују. Патријарх, синод, сабор и екуменски попови и теолози треба да чују да је уједињење са Римом- уједињење са усташама убицама сопственог народа !!!  

 Сл. 1

Братство а убрзо и јединство? - Херцеговачки фратри са Григоријевим поповима

(са сајта Епархије захумско - херцеговачке)

 

 Сл. 2

Молитвено општење

 

 

Да су српски зизјулаши одавно одлучили да, зарад лажног помирења у региону и приближавања Латинима, затру истину о страдању српских мученика, од латинске цркве, сведочи и поставка сајта Епархије захумско- херцеговачке, одељак Историја http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/10.

Ту нема ни речи о страдању народа и свештенства у НДХ, која творевина се и не помиње, као ни усташе. Говори се само о оштећеним и уништеним црквама, парохијским домовима, библиотекама и архивама. Исто се говори и о рату 1991- 95, уз напомену да је ова епархија међу онима које су највише тада страдале. Као да није била и 1941- 45!? Опет се не помињу људске жртве- убијени, мучени у логорима, прогнани, нити од кога је епархија страдала! Иоле упућене, помињање херцеговачких Срба прво асоцира на крашке јаме и масовне покоље народа, оба пола и свих узраста, а нарочито невине деце и њихових мајки. Такође и свештеника, од којих су само њих 5 преживели Други светски рат. Сведоци, међу којима су и Хрвати, изјавили су 1946, да су усташе свештенику Љуби Хајдиновићу, пред бацање у јаму, уочи Видовдана 1941, извадили очи. Очи су вађене другим свештеномученицима  из ове епархије. Ово потврђује наводе италијанског књижевника Малапартеа, да му је Павелић, почетком јула 1941, показао корпу пуну људских очију, рекавши да му је то дар његових усташа из Херцеговине. (1)  То је једноставно избрисано из историје епархије, без сумње, одлуком епископа зизјулаша. Разлози су јасни. Требало се усагласити са дневном политиком, да се не би узнемиравао папа, Хрватска и њени савезници. Ово је велика срамота  херцеговачких Срба, без обзира што нам је један епископ Мачванин, а други Босанац. Време је да Херцеговци  проговоре о овоме на правом месту, али и о скидању икостаса, литургијским новотаријама, латинаштву, скандалозним иступима и учешћу њихових епископа у прогону Владике Артемија, отуђењу црквеног земљишта у корист Хрвата, ергели коња и кафанама у власништву епархије и о много чему другом.

Патријарху и његовим истомишљеницима у Сабору (неистомишљеници се не слажу са њиховим неканонским одлукама, али не спречавају да се оне доносе), треба рећи да ми ту тзв. хришћанску Европу памтимо по казненим експедицијама из 1914/15, вешалима по Мачви, по  Јасеновцу, Јадовну и херцеговачким јамама, по санкцијама, Бљеску, Олуји и прогону на тракторима, по бомбардовању Србије на крају 20. века, по отимању Косова, по насртају на нашу веру, традицију и идентитет...  И не треба нам папа, никакав и никада. Макар дошао и у Јесановац и мрмљао тамо, као недавно кардинал Бозанић.

За  прилику да  загази у Србију папи је најмањи  проблем да посети Јасеновац. И да се тамо "помоли",  поклони, „осуди злочине“, изрази жаљење и слично, што је сада мода код неких "у региону". И шта ће нам то значити? Ништа добро, осим још једног понижења. Зашто папа не би посетио Јасеновац?  Папа тамо неће признати злочине своје „цркве“ над Србима, нити ће доћи до неког покајања  папине верске организације, нити хрватске државе или народа. Сигурно је да неће скочити сами себи у стомак.

У Јасеновацу су избрисани многи трагови злочина, а деценијама се око њега води прљава прича о броју броја жртава. У њу се укључио и јеромонах Јован Ћулибрк, кадар митрополита Амфилохија и председник Одбора за Јасеновац СПЦ. (2) Он је у јавности поменуо списак од само 90 000 страдалих у овом логору?! Када се се тај списак погледа на интернету, на њему се могу наћи имена хиљада херцеговачких Срба, који нису убијени у Јасеновцу, него у јамама по Херцеговини!? Овим се фалсификују докази, да би се компромитовале чињенице о огромном страдању Срба у усташкој фабрици смрти. Чини ли ово Ћулибрк и његови људи намерно, или због своје неодговорности и некомпетености? У сваком случају, иду се на руку латинској пропаганди, која настоји да умањи број српских жртава у НДХ. То дебело користи и свима који хоће да папу доведу у Србију. Уз овакав скандал, као и чињеницу да  су у логору убијани и Јевреји, Цигани, Хрвати и муслимани /које су усташе сматрали за своје противнике/, партизани, четници, љотићевци, масони, чак и католички попови- Словенци, папа може мирне душе да посети Јасеновац и да тиме добије пропагандне поене. Србима би се замазале очи  галамом о некаквом „историјском чину помирења“, да би народ некако прогутао долазак римског архијеретика у Ниш. Зато, греше многи неупућени, који траже да, пре посете Србији, папа оде у Јасеновац. Он то и чека. За папу је незгодније много ако се позове у долину Неретве, околину Стоца или Попово поље, где су хиљаде Срба, међу њима и деце, страдали у јамама, или запаљени у кућама и шталама, под командом латинских жупинка. Он тамо неће доћи, а и не треба нам.

Папа нам још мање  треба у Србији, посетио или не посетио Јасеновац. Поборници папине посете говоре да се не требамо плашити папе!? Није реч о страху. Папина посета би била срамота и увреда за Србе, њихове милонске жртве, веру, Цркву и историју.

 Р.М.

____________

(1) Достављам списак од усташа убијених  свештеника, ђакона, монаха и искушеника и из Захумско- херцеговачке епархије. Мученички су пострадали за Христа и веру православну. Како за њих нема места на сајту Епархије, молим да овде објавите списак како би се Срби упознали са истином о страдању нашег народа од латина.

1. Ђакон Ашкрабић Душан, вероучитељ из Мостара, 33 године;

2. Јереј Благоје Душан, парох у Стоцу, 32;

3.Билановић Бранко, богослов, манастир Житомислић, код Мостара, 21;

4. Протојереј Вишњевац Видак, вероучитељ у Гацку, 71;

5. Протојереј Вујовић Јевто, члан црквеног суда и архијерејски заменик из Мостара, 47;

6. Јеромонах Вукићевић Доситеј, сабрат манастира Житомислић, 26;

7. Јеромонах Вучуровић Констатин, настојатељ манастира Жит., парох у Љубушком, 33;

8.Протојереј Гвозденовић Владимир, парох у Мостару, 75;

9. Игуман Деретић Иларион, старешина манастира Завала у Поповом пољу, 54;

10. Јереј Ђоговић Богдан, парох у Кифином Селу код Невесиња, 36;

11. Јереј Ковачина Василије, парох у Метковићу, 29;

12. Протојереј Крњевић Душан, виши војни свештеник  у Мостару, 59;

13. Јереј Манастирлић Ставро, парох у Поцрњу, код Љубиња, 26;

14. Јереј Медан Војислав, парох у Дабру / Берковићи/, 25,

15.Јеромонах Милановић /или Миловановић?/ Севастијан, сабрат ман. Житомислић, парох у Дувну;

16.Окиљевић Обрен, искушеник у манастиру Житомислић, 18;

17. Јеромонах Пејак Макарије, сабрат манастира Житомислић, 20;

18. Јереј Пејановић Петар, парох у Мостару, 30;

19. Јереј Петковић Вукашин, парох у Мостару, 37;

20.Продановић Марко, богослов, манастир Житомислић, 21;

21. Јереј Радић Огњен, парох у Мостару, 34;

22.Прототојереј Старовић Спиридон, парох у Автовцу, 66;

23. Јереј Хајдиновић Љубомир, парох у Чапљини, 35;

24. Протођакон Чејовић Владимир, секретар црквеног суда у Мостару, био у ман. Житомислић

25. Шаран Младен, искушеник ман. Раковица/ затекао се у ман. Житомислић/, 20;

26. Јереј Шаренац Божидар, парох у Драчеву, Попово поље, 34;

(2)  Колико су у Одбору за Јасеновац компетентни за свој посао, говори и њихов сајт, по коме је латиница једно од 2 српска писма. Тиме су се, свесно или несвесно, укључили у рад на латињењу Срба, што је био посао и Алојзија Степинца, а требали би и да знају да је први акт Павелићеве власти био забрана употребе ћирилице, донет још 25.априла 1941.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 28 новембар 2010 )