БОРБА ЗА ВЕРУ - Р. Селић: Подсећање еп. Лаврентија на оно што је Христос писао по прашини

Џорџ Орвел је говорио о времену када ће постојати полиција мисли. Ова полиција ће бити окрутна и неумољива. „Зломисао“ се неће трпети, а „зломислитељи“ ће бити брутално кажњавани. Људи ће се бојати да мисле. „Партија“ ће поданицима неметнути „новоговор“ и у њему три кључне пароле: „Рат је мир“, „Слобода је ропство“ и „Незнање је моћ“. Биће то последњи покушај лажи да победи истину.

Орвел није своју мисао осветлио Христом – Који је светлост свету, али је схватио и рекао: „Бити у мањини, макар и сам, не значи бити луд. Постоји истина и постоји неистина; онај ко се држи истине, макар и насупрот целом свету, није луд“. А Господ нам рече: „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“. (Јн. 8,32) И: „Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни“ (Јн. 8,36).

Чување здравог расуђивања у време данашње – наша је насушна потреба. Услов за ово је чиста Вера и живот по учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Молитва нека нам је стално у уму, у срцу и на уснама. Пречисто име Исусово изговарајмо непрекидно (Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног). И не дозволимо да љубав охладни у нашим срцима, „јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6,12).

26. новембра еп. Лаврентије је издао акт Е.бр.501 којим забрањује клирицима шабачке епархије „било какав контакт са монахом Артемијем и његовим присталицама“. „Било какав контакт, било ког клирика, без знања и благослова надлежног епископа, биће најстрожје санкционисан“... „И преступи верника у том погледу биће строго санкционисани“.

Џорџ Орвел... Велики брат... Полиција мисли... Зломисао...

Епископ који се у августу 2000. године са својих 36 свештеника поклонио римском папи, тражећи његов благослов. Његови свештеници су том приликом на православном антиминсу служили у бенедиктанском самостану у Фиренци у коме је 1439. потписана срамна Флорентинска унија, што је догађај без преседана у новијој историји СПЦ. Шта је ово до издаја Христа! Је ли тада владика Лаврентије „најстроже санкционисан“ од Сабора због издаје Вере?! Не! Ево шта је о томе у „Православном мисионару“ (1/2001) писао Никола Солдатовић, студент теологије из Земуна који је био један од „ходочасника“ Риму:

>>...Наше свештенике пут је даље одвео до Фиренце, где их је топло примио Његова узорност кардинал Пиованели... У Фиренци постоје руска и румунска православна богомоља. Познат је самостан (манастир) бенедиктинаца и катедрала у којој је 1439. потписана Флорентинска унија. Овде су наши свештеници служили Свету литургију (будући да су са собом на пут носили св. антиминс), и тиме показали западним хришћанима лепоту и тајанствени смисао Литургије Источне цркве. Управо ту су дошле до изражаја богонадахнуте речи нашег владике Лаврентија: „Оно што нас удаљује долази од људских слабости, а оно што нас зближава и спаја иде од Бога".<<

Одакле долази Ваш акт, Владико? Од људских слабости, или од Бога (Боже опрости!)?

У интервјуу НИН-у од 6.2. 2003. владика Лаврентије је изјавио: „Знам да ћу због овог интервјуа добити грдњу од Његове светости патријарха Павла, али ћу му рећи да ме је ИСТИНА повукла да јавно говорим, па зато нисам послушао ни Његову светост“. Дакле, еп. Лаврентије није слушао свог Патријарха „јер га је Истина повукла“! Зар никог осим њега не сме Истина да повуче?!

У интервјуу „Православљу“ од 15. маја 2003. владика Лаврентије је на питање новинара: „Oд свих наших архијереја вас бије глас да сте близак Ватикану“, одговорио: „Имао сам прилику и ЧАСТ, то подвлачим да сретнем папу Јована Павла Другог седам пута...“ А колико си пута срео свог брата Артемија, Владико, од када је отпочео његов прогон?! Јеси ли слао своје свештенике да поздраве владику Артемија и његове монахе, као што си слао десет својих свештеника у Торонто у августу 2002. да поздраве "Светог Оца" за интернационални дан младих католика у Торонту?! А шта рећи о одласку Твог хора у Загреб и обиласку гроба „блаженог“ Алојзија Степинца при чему су око гроба направили побожни мимоход?! Ево шта о томе пише у књизи Владимира Димитријевића „Нема крста без три прста“:

>>По писању „Гласа Концила" од 28. сијечња 2001, „надбискуп загребачки Бозанић примио ходочаснике из шабачко-ваљевске епархије, међу којима су били чланови Црквенога мјешовитог збора „Јован Богослов" у просторијама Надбискупског двора. Након поздравних ријечи надбискупа Бозанића, викар епископа шабачко-ваљевскога Лаврентија Владимир Станимировић захвалио је на гостопримству те подсјетио на незаборавни боравак у Ватикану и другим ходочасничким мјестима Италије и Словеније. Гости су се затим и окријепили, те отпјевали више црквених складаба показавши да збор „Јован Богослов", који ове године навршава и 130. обљетницу постојања, има добре темеље за будућност. Прије Одласка из Загреба, сви су обишли катедралу и гроб бл. Алојзија Степинца. Вођа тог ходочашћа у Ватикан био је млади католички свећеник дон Ђироламо Јакобучи из Пескаре који је у задње вријеме много учинио на конкретном екуменском гибању између католика и православаца.

Гибање се наставило у лето 2002, кад је епископ шабачко-ваљевски г. Лаврентије, отишао на светски сусрет католичке омладине у Торонту и срео се са папом Иваном Павлом II, поклонивши му Христову икону. У пратњи шабачко-ваљевског Владике опет је било неколико свештеника.<<

Зашто, Владико, не волите брата свога Артемија, као што заволесте дон Ђиролама Јакобучија? На његовом испраћају из Шапца, почетком ове године, рекосте да Вас је освојио својом „добротом, љубављу и службом Богу“?

Дон Ђироламо Јакобучи, жупник цркве свете Ане, после 12 година свештеничке службе у Шапцу враћа се у Пулску бискупију из које је, како објашњавају у Римокатоличкој цркви, пре више од деценије „позајмљен” Београдској надбискупији. На свечаној миси која је у недељу, 7. фебруара, служена у препуној цркви Свете Ане, дон Ђироламо опростио се од верника и пријатеља из Шапца и Београда.

Опроштај је био у духу његове шабачке мисије коју су обележиле блиске везе са локалном Српском православном црквом, интензиван пасторални и хуманитарни рад. Осим што је оживео цркву свете Ане, дон Ђироламо поставио је и темеље Каритаса у Шапцу и шабачког огранка покрета Неокатихуменски пут, којем и сам припада. Међу званицама на опроштајној миси били су: епископ шабачки Лаврентије са свештеницима Шабачке епархије, представници Италијанске амбасаде у Србији, Апостолске нунцијатуре и Надбискупије београдске, градоначелник Шапца и председник градске Скупштине Милош Милошевић и Слободан Марковић, челници шабачких здравствених и социјалних установа. Нису изостали ни опроштајни говори и поклони.

Музичка секција цркве свете Ане имала је појачање у православном црквеном хору “Свети Јован Богослов”, који је одржао и краћи концерт после мисе. На богослужењима у посебним молитвама поред поглавара Римокатоличке цркве папе Бенедикта XVI, надлежног надбискупа београдског Станислава Хочевара, који је био спречен да дође, помињани су и “света Српска православна црква, њен нови патријарх Иринеј, владика шабачки Лаврентије”, као и “сви они којима је поверена власт над народима света и у Србији”.

У Шапцу СПЦ и РКЦ имају дугогодишњу сарадњу: православни свештеници и чланови црквеног хора више пута били су у дон Ђироламовој родној Италији, српско свештенство традиционално присуствује Светском дану младих РКЦ, а 2000. у години обележавања два миленијума хришћанства свештеничку делегацију тадашње Епархије шабачко-ваљевске са владиком Лаврентијем на челу примио је у Ватикану покојни папа Јован Павле Други. Иако је екуменизам у Шабачкој епархији често на мети критика појединих кругова у СПЦ, шабачки свештеници сматрају да је реч о непознавању друге стране.

Дон Ђироламо, пак, сматра, што је истакао и у опроштајној проповеди, да се у Шапцу „дише чист зрак и нема подељености, јер има Духа светога”. Дарујући га Светим писмом и иконом Богородице, владика Лаврентије захвалио је дон Ђироламу за све што је учинио док је био међу Шапчанима који су га „заволели као свог”, јер их је „освојио својом добротом, љубављу и службом Богу”.

- Тешко је речима описати шта је ових 12 година живота у Шапцу значило за мене. Био сам овде у тешким временим. Нисам знао језик, али видео сам како Бог отвара све путеве и врата, пре свега са СПЦ и владиком Лаврентијем, који ме је примио као отац и увек био поред нас. Ниједног тренутка нисам се осећао као странац, јер сам био прихваћен од свих. Није ме обесхрабрило ни то што сам преузео напуштену цркву – каже за Данас дон Ђироламо.<<

Зар ће, Владико, владика Артемије и његови монаси „загадити“ својим присуством овај „чист зрак“ у Шапцу о коме говори дон Ђироламо, па зато издадосте свој страшни акт?!

Зашто нисте, Владико, ради доласку брата Вашега Артемија у епархију Вашу, као што сте ради доласку папе Бенедикта XVI и Далај ламе, за кога кажете да би га, ако дође, „прихватили оберучке“ – оног истог Далај ламу који је упутио „писмо подршке премијеру Косова Хашиму Тачију!“

>>ШТА ЈЕ О ДАЛАЈ ЛАМИ РЕКАО ВЛАДИКА ШАБАЧКИ ЛАВРЕНТИЈЕ У ИНТЕРВЈУУ ДНЕВНОМ ЛИСТУ „КУРИР“ 3. АПРИЛА 2010.:

>>Прихватамо долазак и папе Бенедикта и далај-ламе

...Значи, Црква нема ништа против доласка папе?

- Црква би драге воље прихватила да дође папа. Чак и далај-лама да дође, ми бисмо га прихватили оберучке. Али, наш народ, посебно онај у западним крајевима, који су усташе завиле у црно, наљутио би се на мајку цркву. Ипак, не можемо ми целог живота ићи леђима у будућност. То мора једном да се заврши<</.../

Ако, владико Лаврентије, чак и претпоставимо да је владика Артемије крив, зар је његова кривица већа од кривице римског папе – највећег српског крвника, Далај ламе, многобројних јеретика – непријатеља Христових, са којима сте се сусретали и са којима се сусрећете?! Коме од њих забранисте долазак у Вашу епархију?! О, да су владика Артемије и његови монаси, Боже опрости, чак и губави, зар не бисте, по примеру Господњем, имајући веру непоколебиву у срцу, требали да им приђете и да их љубите као малу браћу Христову?! Зар заиста мислите да ћете „проблем око владике Артемија“ који, како кажете у свом акту, „може имати несагледиве последице по живот и поредак наше цркве“, решити оваквим актима? Зар заиста мислите да је владика Артемије и његово монаштво већа „опасност“ од разноразних јеретика и секташа који, без Вашег противљења и уз Вашу сагласност вршљају по Вашој епархији?

Није моја намера да побројим све Ваше догматске преступе, Владико. Али Вас морам подсетити, зарад истине, не би ли се како опоменули одакле сте пали и покајали. Јер „...који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу“ (Јн.8,7). Ви, који сте најзаслужнији за штампање Сабраних дела Владике Николаја, неупоредиво боље од мене познајете дела Владикина. Сигуран сам да добро знате шта Владика Николај каже о томе шта је Исус писао по прашини?!

Знајте, док ово пишем, сузе ми се котрљају низ образе. Са дубоким болом у души ово пишем, јер сам Вас, Владико, волео неизмерно. Слушао сам беседе Ваше седећи код ногу Ваших, као некада Марија што сеђаше код ногу Исусових и слушаше беседу Његову. Зашто постадосте саучесник онима „...Чији суд одавно не доцни, и њихова погибао не дрема“? (2. Петр. 2,3)

Мало је рећи да дубоко жалим због овог што учинисте. Али, по свему судећи, долазак Господњи се приближи. „И не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају. А доћи ће Дан Господњи као лупеж ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће. Па кад ће се све ово распасти, какви треба да будете ви у светом владању и побожности... Нова пак небеса и нову земљу очекујемо, где правда обитава. Зато, љубљени, очекујући ово старајте се да се нађете пред Њим чисти и непорочни у миру“ (2. Петр. 2, 9-11; 2, 13-14).