Архимандрит Серафим (Алексијев), Архимандрит Сергеј (Јазаджиев)
ЦРКВА ЈЕ - НЕПОГРЕШИВА
-Докази инославних у корист Православне Цркве против папске „непогрешивости“-
Као обележје истините Цркве може се навести још једно њено карактеристично својство - непогрешивост. Православна Црква неопогрешиво исповеда веру предату јој Самим Господом Христом преко Његових св. Апостола.
Знаменити француски црквени историчар, о. Владимир Гете (1816-1892), бивши римокатолички опат, који је прешао у Православље, у свом чланку "Основна начела Православља" пише: "Са тачке гледишта Православне Цркве Догмат о непогрешивости Цркве је потпуно разумив и не може се схватити као претенциозна философија; у суштини, он се своди на веродостојно сведочанство (које хришћанска заједница стално истиче) о оном учењу које су Христос и Његови апостоли предали тој заједници. Веродостојност тог сведочанства потврђује се, као историјска чињеница, непрестаним доказима који почињу од првог века и надовезују се један на други све до наших дана. То сведочанство је до те мере несумњиво, да би за његово порицање било потребно одбацити сву историју, јер нема друге историјске чињенице, која би тако дуго непрекинуто трајала, као што је сведочење целе ове заједнице, живе у свим епохама, која се чврсто држи предатог јој учења... Заиста диван призор пружа Православна Црква својом задивљујућом постојаношћу у учењу." Она је преживела многе спорове и расправе; она је издржала многобројне нападе непријатеља; она је била изложена страшним мучењима и прогонима... Али, и у несрећи и понижењу, као и у данима славе, она је сачувала своје учење: њена основна начела остала су истоветна са начелима истинитог хришћанства. Она и у наше дане може понудити јеретичким "црквама" своје учење, дивније од свих које је свет икада чуо!"
Потом о. Гете супротставња православном учењу римокатоличке заблуде у погледу догмата о непогрешивости, које "очито проистичу из заблуда (погрешака) које је она (римска "црква" - прим. прев) усвојила у свом учењу о Цркви. Још пре него што је ова црква прихватила поделу на цркву учећу и цркву поучавану, њени епископи су већ били присвојили за себе искључиви ауторитет учитељства, који произлази из њиховог епископства; затим су ову неопгрешивост сместили у епископски сабор на челу са главом сабора, то јест папом. А у наше дане већ смо чули како папа (на I Ватиканском концилу 1870.г.) каже својим епископима: "Само ја могу одређивати догмате; епископи имају само саветодавну улогу; само сам ја непогрешив!" Тако је грешка, која је у први мах изгледала као безазлена домислица, настала богословским утанчавањем, на крају одвукла римску цркву у јерес и апсурд".
Данас видимо потпуни крах погрешног римског учења о папској "непогрешивости" коју у суштини одриче чак и такав ревнитељ папистичке "традиције" какав је француски архиепископ Марсел Лефевр. После II Ватиканског Концила (1962-1965), он се успротивио Риму, не прихвативши новотарије, и у Швајцарској (Екон) основао је сопствено "традиционалистичко" богословско училиште. Од тада Лефевр рукополаже свештенике - традиционалисте, а 30. јуна 1988.г. без папиног допуштења рукоположио је четири епископа, због чега је, заједно са рукоположеним епископима одлучен од стране папе Јована Павла II. Одговарајући на питање, како се осећа због предстојећег одлучења, Лефевр је одговорио: "Ја сам спокојан, јер то одлучење нема никаквог значаја: бићи одлучен од стране папе -модернисте, док су, све до Јована XXIII, папе одлучивале модернисе. Сам модерни Рим налази се у расколу јер се одваја од Традиције и чак јој се противи ... Дакле, ми смо у расколу са онима који су и сами у расколу са својим претходницима".
Не само православни, него и многи непристрасни инославни богослови виде у Православљу једину Цркву која је током векова остала верна Христу и Његовом посредством св. апостола завештаном учењу. Ево неколико примера.
Англиканац X. А. Хоџ у књизи "Англиканство и Православље" (Лондон, 1955, стр. 46-47) пише да "Православна вера, коју неизмењеном чува Православна Црква, јесте хришћанска вера у њеном истинитом и суштинскомоблику".
Франц фон Бадер (1765-1841) философ и богослов дошао је, на основу својих еклисиолишких истраживања, до закључка да је "Православна Црква остала вернија првобитном духу хришћанства него Западна црква". "Треба признати, пише Бадер да се Православна Црква са много више права од Западне цркве назива Апостолском и верном старини". Разлог за ово Бадер види у чињеници да се Православна Црква, за разлику од црквене државе папизма и државне цркве протестантизма, држи саборног устројства, и једино у томе је њено спасење. Јер, "оно што није видиво возглављено, не може бити обезглављено ни од једне пролазне власти". Невидиво Возглављена Христом (Еф. 1, 10), а лишена земаљског центра (Јевр. 13, 14), Православној Цркви напади антихриста уопште не могу наудити.
Овербек, протестантски богослов 19. века, упоређујући Православље са Римокатилицизмом, прише: "Православна Црква је остала неизмењена у својој вери и канонима. То је она иста вера од пре 1000 година. Рим је сматрао неопходним да измени неизмениву веру, да је учини покретивом, да је развија. Само ју је Православна Црква чувала и утврђивала у оном облику у којем је она била апостолским Предањем предата Цркви".
"И након што је папа отцепио Западну цркву од Источне, пише Овербек у другом свом делу, Источна Црква је, према сведочењу историје, своје вековно једно -васеленско (католичанско учење очувала неизмењеним све до данас". Гетеле, чувени римокатолички богослов -историчар 19. века, био је, и поред своје привржености Риму, принуђен да призна како у "богослужењу и учењу грчке (тј. Православне) Цркве нема ни најмањих промена од времена њеног разлаза са Римом".
Након што се обратио у Православље, раније поменути о. Гете, писао је: "За православно хришћанство Црква је хришћанска заједница која постоји од апостолских времена; она живи једним животом; она се не мења јер не чини никакве измене у Богооткривеном учењу; примивши то учење на почетку, она га из века у век предаје онакво какво јој је дато. Верујући (лаици) у њој су нужни и неопходни као и епископи. Ови последњи имају нарочиту обавезу да надгледају хришћанске заједнице, како се у њима не би појавиле неке новотарије; али и сви верујући такође имају право да штите Православље. Они су дужни да упозоре и самог епископа, ако би он, изневеривши своју обавезу, хтео да уведе какве новотарије.
У римокатолицизму се осуђују они људи који устају против грешака и злоупотреба у вршењу епископске власти. То се јасно показало у време проглашења послед њих погрешних догмата - о непорочном зачећу и о папској непогрешивости. Када су поједини савесни свештеници подигли глас против овог новачења, њих су осудили, вукли на разна саслушања и осрамотили онолико колико лаж може осрамотити истину.
У Православној Цркви је немогуће да сви епископи изневере своје служење, зато што њихова глава није такозвани непогрешиви човек; шта више, поједини епископи, например Несторије, могу пасти у заблуду. Али у том случају свештеник или лаик, који укаже на јеретика, не само да не бива кажњен, него га цела Православна Црква прославља и изражава му благодарност.
Урс Кјур, старокатилички бернски епископ, истиче да је "у хришћанском животу Источне Православне Цркве присутна Првобитна сила, велики интензитет и чистота, и да је она кроз векове очувала црквено Предање, које се у знатној мери изгубило у западном хришћанству".
Са њим се саглашава и проф. др. Ернст Бенц: "У савременом хришћанском свету Православље сија јединственим сјајем. Његова величина је у томе што је оно у свим областима свог живота сачувало пуноту католичности древне Цркве. У његовом богослужењу по прејемству наставља да живи древно црквено поимање и древна црквена литургијска пракса. У његовом богослужењу, такође по прејемству, живи и сва пунота учења древне Цркве. У њему богослужење није одвојено од богословља, нити молитва од учења. Ова Црква је сачувала првобитну свест о свом васеленско - католичанском карактеру. Њено самоодређење - да је она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква не заснива се на идеји права, него на свести о томе да она представља мистично тело Христово ... У овом мистичном телу реално се пројављују дарови Светог Духа и молитва једних за друге, која обухвата и упокојене, јер Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22, 32) ... Православље је најверније, до наших дана, сачувало предато му древно-црквенодогматско наслеђе".
Проф. др. Фриц Либ сматра изузетно значајним то што је "Источна Црква сачувала чистим и непатвореним древне хришћанске догмате, не искваривши их схоластикчким рационализмом".
Поздрављајући ова признања западних хришћана, учињена у корист Православља, додаћемо и ово: високи углед јединог истрајног и непогрешивог носиоца Истине св. Православна Црква је стекла својом непоколебивом приврженошћу оној догматској вери коју је наследила од Самог Господа Исуса Христа и Његових светих апостола, и коју је учврстила на Васеленским и прихваћеним Помесним саборима. Отуда је јасно да догматско наслеђе које је Црква примила од Спаситеља и Његових непосредних ученика представља чврст и неразорив темељ (уп. Лк. 1, 4) на коме она толико векова стоји увек неизменива и неделива.
Православна Црква је брана свакој заблуди на идеолошко - догматском плану; она све досад чува Истину у коју верује за спасење (2. Сол. 2, 13) и чуваће је до краја света, да би истинска чеда Божја и у последња времена - времена антихриста - могла на основу ње да разликују истину од лажи. На тај начин Православна Христова Црква ће помагати свима који буду искрено желели да нађу истину у време свеопштег отпадништва (2. Сол. 2, 3), како не би подлегли лукавом обманивом учењу Христовог противника, него да у условима опште издаје Христа остану верни своме Господу и Спаситељу и путем праве вере и њој саобразног добродетељног живота достигну у вечну заједницу са Њим у Царству бесмртности.
Свој узвишени задатак чуварка Истине, св. Православна Црква, треба и данас да остварује верношћу непроменивим и једном заувек уобличеним догматима и канонима, како би се испунило Спаситељево обећање "да је ни врата пакла неће надвладати" (Мт. 16,10).
Православни хришћанин не треба да буде екумениста зато што:
1) екуменизам не верује у постојање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве;
2) јеретички подрива православну еклисиолигију;
3)изражава сумњу у силу Христових речи, неизменивих до краја света, о непобедивости Цркве (Мт. 28,20)
4) проповеда потпуно ново, православној вери супротно, учење о Цркви.
Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).
Превео: Родољуб Лазић
Приређивач: "Борба за веру"
Напомена: Сва подвлачења у тексту наша - прим. "Борба за веру"