БОРБА ЗА ВЕРУ - Они су као пиревина и дивљи сирак

За случај о којем је реч, овај аутор је сазнао од сада покојног Властимира Животића, тада посланика Скупштине Србије. Главни јунак приче је нико други него један од најмоћнијих људи југословенске државе у оно време Светислав Стефановић Ћећа, родом из Кучева. Када је друг Ћећа нашао мало времена да посети родно место, кучевски ловци су одлучили да га поведу у лов на дивље свиње. Био је то велики ризик, јер се та дивљач на овим просторима теже налазила. Али, ловци нису могли да одоле жељи да високом госту приреде - велики лов.

- Кад смо се окупили и погледали се, било је јасно да нас је мало за тако озбиљну ствар – сећао се добри човек Власта, у то време директор кучевске школе, што значи личност која је морала да се појави у лову. – Ћећа је са пратиоцима отишао на чеку, а ми смо се распоредили и кренули.. Но, што смо више напредовали брука нам је била све извеснија. Између ловаца било велико одстојање, а пси, ем их мало, ем слабо лају. На чеки тамо напред - Ћећа. Чека дивљег вепра, а ми ни зеца да истерамо. Почео да нас хвата неки страх – шта ако пропаднемо. Кад, одједном се пронесе глас: Лајте сви, што гласније!

Он стави десну руку на леву страну груди, у знак да говори сушту истину, кашљуцну мало, па прозбори: „Откуд бих смео да измишљам такву ствар. Лајали смо колико нас је грло доносило. Био сам љут на самог себе. Питао сам се шта ми то треба. Али, кад уђеш у коло мораш да играш.“

Неколико година касније, као новинар локалног листа у Пожаревцу, овај аутор имао је прилике да се присети те Властине истините приче.

У Пожаревцу је, уз подршку врха српске партије у Београду, општински партијски комитет покренуо највећу локалну хајку тога времена која и данас живи као предање у народу. Дотадањи перспективни и уважавани члан пратије, председник пожаревачке општине Бранко Ивошевић, одлучио је да се издвоји из „комитетског хора“, у којем су чланови један другог допуњавали у дискусијама, док се до свих села у општини стизало тешко проходним разрованим путевима, а сам град личио на неку изгубљену паланку.

Као да су све време очекивали да се неко такав појави, људи су стали уз Бранка, па је за неколико година до сваког села стигао асфалт. У граду су основане Љубичевске коњичке игре, које и данас трају на понос Пожаревљана, основана је сада већ чувена сликарска галерија „Милена Павловић Барили, у кући велике сликарке, покренута је обнова манастира Брадача, који су Турци разорили три века раније, петак је претворен у дан када председник разговара са људима из своје општине, црква је одахнула од дотадањег комитетског притиска и ниподаштавања, па је сјајни владика Хризостом био радо виђен гост на значајним културним скуповима.

То је унело панику у редове „солане“, како су они виспренији и слободнији називали општински комитет. Муњевитом брзином добро утренираних партијских жонглера све је окренуто наглавачке. Ивошевићево организовање расписа за „асвалтни“ самодопринос протумачено је као додворавање народу, Галерија „Барили“ као афирмација Карађорђевића, Љубичевске коњичке игре као србовање, јер су униформе такмичара у вишебоју биле из доба кнеза Милоша (лакше би им пало да су из колекције Фрање Јосифа), а обнова Брадаче означена је као помоћ цркви да „дигне главу“. Као да још звони глас оног ватреног „партијског друга“: “Људи, па ви не знате шта тај Бранко све ради! Он у свој канцеларији држи слику светог Саве поред слике друга Тита“.

Полтрони су као пиревина и дивљи сирак, не можеш их ничим уништити. Нема хајке у којој они неће учествовати, ако их „газде“ позову. Хајке не настају саме од себе и без циља. У почетку се то не примећује најбоље, али што време више пролази и хајка се захуктава, њен циљ бива све јаснији.

Квалитет човека кога хајкачи руше нема у том послу никакву ни вредност, ни важност. Кад га буду срушили, потрудиће се да потру све што је код њега било добро. Иако ни до колена нису били Бранку Ивошевићу, по моралу, одговорности, елоквентности, храбрости, осећајности за људе и његовој укупној људској доброти, хајкачи, чија ће имена историја запамтити за поуку, ако их град заборави, свом својом снагом и мржњом сручили су се на њега. Новинари, међу којима је и онда било као и сада оних који се најбоље осећају кад су уз власт, здушно су подстрекивали ту нечасно потпаљену ватру.

Хајке не предузимају обични људи. Чине то они који имају власт, па тиме и моћ да за собом поведу довољно хајкача. Принципи су увек исти, без обзира на то где се припрема хајка – у најмањој српској општини или у најмоћнијој светској држави. Онај кога означе као противника бива сатанизован уз помоћ свих могућих средстава, укључујући и употребу великих количина лажи. Касније, кад на површину избију праве истине, читав случај се баца у заборав, као да никад ништа од те хајке није било.

Ивошевић је покушао да уклони пожаревачку жабокречину, али они који су том мртвилу својски давали допринос нису желели да се ишта мења док су они власници те баре. Искористили су снагу своје власти, прикупили хајкаче нудећи им читаву лепезу привилегија (један од најгрлатијих постао је после закупац сеоске кафане) - и кренули у потеру. Наравно, то није ишло лако. Велика већина народа је била против прогона човека који је толико задужио град и целу општину, што се лако могло видети. Покретачи хајке, све времена линији са Београдом, међутим, ломили су отпор претњама, хистеричном дрeком, заклетвама у „Тита и партију“, уценама. Народ их, заправо ту уопште није занимао. Одлуку није он доносио, него одборници, с којима је требало „радити“ и умањити Ивошевићеву већину.

Ток хајке је био дуг и мучан. И, како то бива у оваквим потерама, а оне код нас не престају, Бранко Ивошевић је смењен. Народ се ућутао, а они су приграбили власт и владали још тридесет година.

Остало је само оно што је Бранко урадио. И све то, као вредност града, постоји и данас.

Они су измислили само фабрику шећера, увалили цео округ у огроман дуг, и после три године рада фабрику су затворили. Ено је и сад тамо, стоји као споменик хајкачкој памети.

Бранко је наставио живот као адвокат, али до смрти, која га је задесила пре десетак година, редовно је одлазио на представе београдских позоришта у Пожаревцу, на песничке вечери, на сликарске изложбе, и имао широк круг пријатеља. Његови прогонитељи ретко су долазили на таква места и нестајали су као да их никада није било. То је, ваљда, неумитна судбина хајкача. Имају сиромашан лични живот. Не зна човек кога више да жали: Бранка, који је толико страдао од неумних, властољубивих људи, или те несрећнике, чији је живот тако празно пролазио. Јер кад им се одузме политика, не остаје готово ништа.

Размишљамо да ли да наведемо још неки пример из арсенала нашег хајкачилука. Боље да не настављамо. Јер, код нас нема ни најмањег села, а камоли града, у којем није приређена бар једна хајка. А гдегод су оне биле, истина је страдала, пошто хајкачи обично немају уши да чују. А очима само гледају где је нога која им је подметнута.