Др Иван Радовић: Синко, чувај се последње, а последња је увек Божија
среда, 09 фебруар 2011

Др Иван Радовић

КАД ДУША ЗАБОЛИ...

(Поводом 160 година од Његошевог упокојења и 95 година од првог рушења Његошеве капеле на Ловћену)

       Највећи живи српски песник, Матија Бећковић, на почетку своје поеме "Лелек мене", говорећи о највећем песнику у историји рода српског, каже [1]:

"Боже драги, нема већег чуда

Но што пишу послије Његоша

На врху је само једно мјесто

И никад се неће упразнити

А горему ниђе краја нема!

Никад није било једне главе

Да је могла јаче заманути

Нит ће икад бити љуцке душе

Да ће моћи дубље заумити"

Прошло је већ пуних 39 година откако су мали и зли људи Петру Петровићу Његошу, једном од највећих људи у историји рода људског, завет погазили, храм порушили, гроб оскрнавили, а његов Ловћен нагрдили. Али, да кренемо редом.

Почетком маја 1845. године Његош је завршио своје велико и славно дело "Луча микрокозма". Након тога два месеца провео је у потпуној аскези. У јуну те године почео је да гради цркву на Ловћену, настављајући тако, како сам каже, своју химну преблагом и дивном Створитељу. Ту цркву посветио је своме стрицу, Светом Петру Цетињском.

Његов секретар и биограф, војвода Милорад Медаковић, у свом животопису Његоша, каже [2]: "Излазио сам шњим на Ловћен, кад је ставио својом руком основни камен Цркви на врх Ловћена, коју је он саградио и посветио светом Петру. Ову је Цркву саградио у тој намјери да буде сарањен у њој, на оној висини, која је највиша у Црној Гори, и од куд се понајвише види само србска земља и сиње море".

На самртном часу, 31. октобра 1851. године, Његош у аманету Црногорцима, како га је записао војвода Милорад Медаковић, каже [2]: "Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену... То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учинит', како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу".

Од 1851. године, велики и славни српски Владика, бесмртни Митрополит Црногорско-приморски, "Прометеј поред чијих ногу ниједна океанида није плакала [3]", почивао је, по својој жељи, у цркви Светог Петра Цетињског на Ловћену (гроб је у цркви направљен 1855. године).

Када је аустро-угарска војска 1916. године окупирала Црну Гору, бечка влада је, ради моралног сламања српског народа, одлучила да оскрнави једну од његових највећих светиња. Наређено је разарање цркве Светог Петра Цетињског - Његошеве капеле и преношење Његошевих земних остатака на Цетиње. У телеграму који је Министар спољних послова и саветник Царско-краљевског дома, барон фон Буријан, 16. јуна 1916. године упутио своме изасланику на Цетињу, Едуарду Оту, стоји [2]: "Влада... сматра да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта који сад има, што би само допринело будућој анексији тог краја".

У пуној тајности, 12. августа увече, окупаторска аустријска власт разваљује Његошев гроб, вади Његошеве земне остатке и кришом их, током ноћи, пребацује у Цетињски манастир. А црква Светог Петра Цетињског остаје оскрнављена, проваљеног зида и ишчупаних громобрана, остављена на милост и немилост.

И тако, док Његошев храм и земни остаци страдају, делећи судбину читавог српског народа, у Бечу и Загребу ликују, певају оде, праве значке и медаље у славу освојитеља и скрнавитеља Ловћена на коме се планира огромни споменик цару Фрањи Јосифу. Расписује се и конкурс за идејно решење споменика на који се јавља чак 17 уметника, а побеђује рад дубровачког вајара Марка Рашице [4].

Истовремено, високи аустријски официри који су командовали јединицама у нападу на Ловћен, генерали Стјепан Саркотић и Игнац Тролман, траже од цара Карла да им додели баронско звање "фон Ловћен" [2]. Цар је у недоумици, јер на то звање првенство има генерал, касније фелдмаршал, Херман Кевеш фон Кевешхаза, као главнокомандујући војске у походу на Црну Гору. Овај се, по сведочењу свог сина, барона Гезе Кевеша, доктора философије, историчара и кустоса Војног музеја у Бечу, великодушно одрекао тог звања, изјавивши пред царем да он већ носи племићку титулу "фон Кевешхаза" [2]. Тако цар додељује Хрвату Саркотићу звање "фон Ловћен", а Аустријанцу Тролману звање "фон Ловћенберг". Један постаје Саркотић фон Ловћен, други Тролман фон Ловћенберг.

Овде је, од мноштва докумената, интересантно издвојити песму "Освојитељу Ловћена ген. војсковођи др Стјепану пл. Саркотићу", хрватског песника Ивана Тртња. У њој се, између осталог, каже [2]:

"Хрвати зато хвалу ти кличу,

хосана пјева Дукљанин сваки,

у грудим нове наде им ничу

на бољи живот, поносни, лаки;

сатро си главу гладној аждаји,

слободу дао зетској домаји!"

Ова песма је интересантна јер се из ње јасно види одакле потичу корени, чијим интересима служе, и са којим циљем, они у Црној Гори који себе називају Дукљанима, који имају тзв. Дукљанску академију наука, који кажу да не говоре својим српским, већ тзв. "црногорским" језиком и који би да (поред Митрополије Црногорско-приморске која ту постоји већ 800 година, која је створила Црну Гору као државу и чији су Митрополити били и Свети Петар Цетињски и Његош) прогласе једну тоталитарну и деструктивну секту, путујући циркус распопа Мираша Дедејића, за некакву "црногорску православну цркву".

Очигледно је да је једини циљ стварања и промовисања ове псеудо-религиозне племенске секте, која себе лажно назива "црквом", унијаћење Црногораца, тј. покатоличавање православаца. Томе у прилог иде чињеница да је Которска бискупија недавно поклонила тзв. "црногорској православној цркви", у самом центру Котора, своју зграду из 16. века да у њој, против сваке логике, подигну звонару и направе "цркву свађалицу".

Нашу заблуделу и заведену браћу у Црној Гори, као и оне наше црквене великодостојнике, екуменистички настројене, који се хвале даровима из Ватикана, подсећамо на стару руску народну пословицу која каже: "Све се у животу плаћа, само је сир за мишоловку бесплатан".

Овде је интересантно поменути и Његошев сусрет са римским папом док се налазио на лечењу у Италији. О томе сведочи знаменити писац и песник Љубомир Ненадовић, син проте Матеје Ненадовића [5]: "Једно послеподне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса, одакле је врло леп поглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан-Анђео возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: "Ецеленца, заповедајте изаћи!". "Зашто?" - упита Владика зачуђено. "Иде, вели, свети отац, и сад ће овуда да прође". "Па нека га, нек иде! - одговори Владика - он има свој пут, а ми имамо наш". Кочијаш, кад види да Владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и господин Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили Владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изађу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владици бјеше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: "Божја ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало Црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је и до сада слазио, а владика црногорски заиста неће!".

Иначе, вредно је напоменути да је чак и аустријска окупаторска власт на Цетињу увидела какав је стравичан грех учинила, покајала се (што братски и од срца желимо данашњим Дукљанима и екуменистима, не због нас, већ због њих) и посебном објавом од 25. августа 1918. године предлагала да Његошеву капелу "темељито" обнови и врати у првобитно стање [4].

   Након Првог светског рата, Његошева капела налазила се у јадном и жалосном стању. На основу извештаја Митрополита Црногорско-приморског, касније Патријарха Српског, Гаврила, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на својој седници одржаној 19. новембра 1920. године у Патријаршији у Београду, на којој је учествовало 13 епископа са Патријархом Димитријем на челу, донео је одлуку о обнови цркве Светог Петра Цетињског -Његошеве капеле.

Рад на обнови поверен је великом стручњаку у области сакралне архитектуре, бившем професору Петроградског, а потом Београдског Универзитета, Николају Краснову. О Његошевој капели Николај Краснов каже [2]: "Његош је велики човек кад је могао да има овако оригиналну идеју за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, тј. два круга у основи разних пречника, а који продиру један у други".

До које мере се настојало да се Његошева капела што верније обнови, сведочи и овај пример: када су мајстори тражили од професора Краснова да повећа димензије капеле да би имали што више простора за рад, он је то одлучно одбио, изјавивши да се мора поштовати величина старе грађевине. Једино је, по одлуци Сабора Српске православне цркве, око нове капеле додата мала порта са каменом оградом, ради безбедности посетилаца.

На радост свеколиког српског народа, у славу Божију, Његошеви земни остаци пренети су у обновљену цркву Светог Петра Цетињског на Језерском врху, 21. септембра 1925. године. Његошева капела обновљена је од стране краља Александра, Његошевог пранећака по мајци, иначе рођеног под Ловћеном, који је тиме само испоштовао одлуку и вољу Српске православне цркве. Витешки краљ Александар дао је средства у износу од 520 хиљада ондашњих динара са златном подлогом за обнову Његошеве капеле.

Вредно је напоменути да је краљ Александар, те исте године, учинио још један велики гест према Његошу и српској култури, купивши за петнаест хиљада шилинга од аустријске државе рукопис "Горског вијенца" који се до тада чувао у Националној библиотеци у Бечу. О томе сведочи "Протокол", потписан 17. септембра 1925. године у Бечу од стране секретара Министарства спољних послова Републике Аустрије, Франца Петера, и опуномоћеног министра Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Милана Милојевића [2].

Ретки су тренуци у историји нашег народа када су се тако поклопиле и засијале људска и Божија правда. Његошу, који је, као и сваки Србин, тако дубоко и интензивно патио за Косовом и својим српским народом, капелу је обновио краљ Александар, ослободитељ Косова и ујединитељ српског народа. Његошу, који је, као и сваки Србин, изузетно ценио и поштовао Карађорђа, оца Србије (његово најпознатије дело, "Горски вијенац", почиње "Посветом праху оца Србије"), капелу је обновио краљ Александар, праунук Карађорђа, оца Србије. У то време није било достојнијег човека, од краља Александра, да обнови Његошеву капелу, као ни достојнијег човека, од Његоша, коме је краљ Александар могао да учини вечни спомен.

   Чудне ли ироније, оно што није успело аустријском цару, успело је аустријском каплару Јосипу Брозу! Под изговором да капела на Ловћену није аутентична, да Његош нема споменик достојан себи и да му треба подићи други, у виду огромног маузолеја, власт Јосипа Броза поновила је, 1972. године, стравичан злочин Аустрије из 1916. године. Премудри Његош давно је рекао [6]:

"Не бојим се од вражјега кота,

нека га је кâ на гори листа,

но се бојим од зла домаћега"

Е, то домаће зло, антицивилизацијско, антихришћанско, антицрногорско и антисрпско, порушило је цркву Светог Петра Цетињског - Његошеву капелу, прекопало Његошев гроб и његове земне остатке пренело на друго место. На тај начин лепота је претворена у ругобу, светиња у аветињу, храм Божији у контејнер, част у бруку, понос у понижење, највиши смисао у апсолутни бесмисао.

Никада у мирно доба, у историји рода људског, није извршен такав удар на један народ у циљу његовог распамећивања и отуђења од самог себе, као што су то варвари, у брозоморно доба, учинили над Црногорцима и осталим Србима рушењем Његошеве капеле и градњом, на њеном месту, фараонског Мештровићевог маузолеја.

Каквом је то болесном уму и каквој је то огреховљеној души сметала црква Светог Петра Цетињског са Христом Сведржитељем у олтару, иконама Светог Јована Владимира, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стевана Пиперског и Његошевим гробом? Каква је то манија величине која се усудила да бесрамно погази завет једног од највећих људи у историји рода људског? Какви су то људи, шта се налази у срцима и душама њиховим, који неће своју светињу, а хоће туђу проклетињу? Какви су то издајници, имају ли и трунке образа, части, морала и поштења, који су пристали да разоре Ловћен и понизе Његоша да би прославили и узвисили Броза (уствари, Његоша су пред Богом још више прославили, а себе, заједно са Брозом, унизили док је века и света)? Колики то морални суноврат и пад треба човек да доживи да би, уместо Његошеве воље, поштовао Брозову самовољу?

За сваког честитог и поштеног Црногорца, коме је стало до образа, скрнављење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, рушење Његошеве капеле, прекопавање Његошевог гроба и гажење Његошевог завета, највећи је српски пораз после Косова.

   Скрнављење и рушење Његошеве капеле на Ловћену згрозило је и сав културан и цивилизован свет. Од безбројног мноштва великих имена који су упућивали молбе тадашњим југословенским властима да поштеде Његошеву капелу, треба издвојити три знамените личности 20. века: Андре Малроа, дугогодишњег француског министра културе у влади Шарла де Гола и водећег европског интелектуалца тога времена, Пјера Емануела, члана Француске Академије и тадашњег председника међународног Пен клуба, као и Габријела Марсела, великог хришћанског философа.

Вредно је напоменути да је сву тројицу анимирао велики црногорски родољуб и патриота, познати српски писац и новинар, Комнен Бећировић, који већ дуги низ година живи и ради у Паризу. Ако се једног дана, ако Бог да, обнови Његошева капела на Ловћену, име Комнена Бећировића, заветног борца за Ловћен Његошев, требало би у њој бити уписано златним словима.

Од безбројног мноштва страних листова који су писали о невиђеном злочину на Ловћену који се спремао, треба издвојити: Фигаро, Монд, Комба, Летр Франсез, Трибин де Женев, Коријере де ла Сера, Ентернејшенел Хералд Трибјун, Сандеј Тајмс, Франкфуртер Алгемајне цајтунг, Ди пресе, Лос Анђелес Тајмс и Асахи Шимбун [2].

Камење од Његошеве капеле, збачено са врха Ловћена ђаволовом руком, налази се већ пуних 39 година згомилано на Ивановим Коритима, на петнаестак километара од Цетиња. Ту се налази и част, образ, слава, јунаштво и понос Црне Горе. Јад, беда, жалост, брука и срамота налази се на Језерском врху у фараонском, антихришћанском маузолеју.

Да би се вратио мир у душу народа, да би са савести послератних покољења опрали четвороструки грех: грех против Бога, грех против природе, грех против Митрополије Црногорско-приморске и грех против Његоша, на Ловћену треба обновити цркву Светог Петра Цетињског, на истом месту, истог облика и величине као што је била, и у њу вратити Његошеве земне остатке.

Сваки прави и искрени Црногорац зна шта је јунаштво, али зна шта је и чојство. Чојство је не рушити и не понизити никога и ништа, па ни уметничко дело, чак ни уметничко дело једног Ивана Мештровића који је рекао да је "српски народ богохулан и зрео за секиру", који је направио скулптуру надбискупа Степинца коме Христос даје благослов и који је у усташком листу "Хрватска ревија" у Буенос Ајресу објавио чланак у славу Степинца [2], ваљда зато што је "блажени" Алојзије благословио ону секиру коју он помиње. Једноставно, како је маузолеј монтиран, тако га треба размонтирати и пребацити на неко друго брдо. У Црној Гори, хвала Богу, бар брда има на претек.

Каква је Црна Гора без Његошеве капеле, са фараонским маузолејем на Језерском врху? Нико то лепше није описао од Његошевог достојног наследника по перу, Матије Бећковића. На почетку већ поменуте поеме "Лелек мене", Матија каже [1]:

"Црна црна црна

Гора гора

Црна гора

Све црња и гора

Док постаде црна, Црна Гора!

Црна Гора -

Да нема куд црња,

Црна Гора -

Да не може гора!"

Бесмртни Његош каже [6]: "Покољења дјела суде, што је чије дају св'јема!". Један мудри старац из српске Херцеговине често је говорио: инко, чувај се последње". А последња је увек Божија. Сви ћемо се ми, кад тад, неко пре, неко касније, преселити из овог пролазног живота у онај вечни. Шта ће нам тада Бог рећи, шта ће нам рећи светитељ Божији, Свети Петар Цетињски, чији је храм зверски порушен, шта ће нам рећи прославитељ Божији, Његош, чији је завет нељудски погажен?

У оној ноћи из "Горског вијенца", која претходи истрази потурица, војвода Батрић и четрдесет Црногораца сањају колективни сан: Милош Обилић језди преко равна поља цетињскога. У некој будућој ноћи, ако Бог да, када Црна Гора дође себи, својим коренима и постане велика, поносна, јуначка и славна, као што је вековима била, сви честити и поштени Црногорци сањаће колективни сан: свето камење са Иванових Корита лети уз Ловћен ка Језерском врху.

 Др Иван Радовић, научни сарадник

Институт за нуклеарне науке "Винча"

Напомене:

1. Матија Бећковић, "Очинство", изабране песме и поеме, Граматик, Подгорица,  2001, библиофилско издање.

2. Комнен Бећировић, "Борба за Ловћен Његошев", Светигора, Цетиње, 2002.

3. Xavier Marmier, "Lettres sur l'Adriatique et le Monténégro", Paris, 1854.

4. Љубомир Дурковић-Јакшић, "Његош и Ловћен", Православље, Београд, 1971.

5. http://borbazaveru.info/content/view/336/1/

6. Петар II Петровић-Његош, "Горски вијенац", Београд, 1996, библиофилско издање.                            

Последњи пут ажурирано ( среда, 09 фебруар 2011 )