Драган Радосављевић: Притајено подривање Светог Православља
среда, 23 фебруар 2011

Питам се: да ли смо довољно свесни размера притајеног, али систематског подривања наше свете Вере? Да ли исправно сагледавамо докле је то отишло? Плашим се да ће се многи од нас, православних Срба, једног јутра пробудити као неправославни, а да ће и даље „мантрати“: „Ми смо православни, ми славимо Крсну славу.“ Ево једног примера који ме је покренуо на размишљање у том правцу.

Већ годинама редовно примамо „Светосавско звонце“. Ћерка га, још од предшколског узраста, ишчитава од корице до корице. Данас је супруга, прелиставајући јануарски број овог листа (одлуком СА Синода СПЦ проглашен помоћним средством у настави веронауке), запазила у причи под насловом „Лукина одлука“ неколико, са православног становишта, проблематичних ствари.

Прича, иначе, неодољиво подсећа на приче аутора уџбеника за веронауку еп. Игњатија Мидића; сувопарна, без православне топлине, усиљена, некреативна - у суштини – новотарска.

Ево најпре приче, а потом ћу рећи још коју реч, као родитељ и православац.

+++

Љиљана Дугалић

ЛУКИНА ОДЛУКА

ImageЛука је дошао из школе и из ранца извадио лист папира. Помало бојажљиво пружио га је мајци. Мајка је узела папир очекујући да ће на њему бити записано време родитељског састанка.

Унапред се забринула како ће ускладити пословне обавезе са одласком у школу. Отварајући пресавијени папир силно се изненадила. На папиру се налазио списак намирница: кромпир и друго поврће, риба, конзерве сардине и туњевине, кукуруз, маргарин, тестенина и кекс без млека и јаја, чоколада за кување, тврде бомбоне.

Затечена необичним списком, упитала је свога сина какав је то збир намирница. Лука је спремно одговорио да је вероучитељица издиктирала шта може да једе до суботе. У суботу ће са школским друговима ићи у цркву на Литургију и да се причесте.

Лука се мало бринуо како ће родитељи реаговати на његову одлуку јер се никада у животу нису причестили. У време када су били ђаци, мислио је Лука, није било веронауке у школама. Тако нису умели сами да се припреме за причест, нити су знали да своје дете томе поуче. Ипак, обоје су се обрадовала чувши за Лукину одлуку.

Наредних дана цела породица се трудила да подржи најмлађег члана како би одолео слаткишима којих је била пуна кућа. Видео је Лука да се његови родитељи веома радују што се у њиховом детету пробудила вера и што жели да се причести на велики празник Ваведења Пресвете Богородице.

У суботу су поранили. Мајка је окупаног и дотераног Луку повела у школско двориште. Тамо је чекао аутобус и нестрпљива деца у њему. Лука је заузео своје место и махнуо мајци кроз прозор.

Око поднева Лука је позвонио на врата свога стана. Када су их отворили, родитељи су угледали срећног, насмејаног дечака чије је лице зрачило посебном срећом и задовољством. Загрлили су свога сина и изљубили.

Лука је ужурбано скинуо своју зимску јакну, опрао руке и стао да препричава доживљаје са свог првог причешћа.

- Знаш мама - започео је - данас је било много занимљиво. Не можеш ни да замислиш колико је само људи било у цркви, и колико деце. Родитељи су донели и бебе. Једва смо прошли до свештеника који је држао велику златну чашу и прво причешћивао најмању децу. Онда је дошао ред на нас ђаке. Кад сам се причестио, пришао сам, као и остала деца, до другог свештеника. Он нам је на длан десне руке спуштао ситне коцке нафоре која је, мама, слађа од хлеба из продавнице. После сам пришао икони Мајчице Божије. Поред иконе је било пуно новчаница. Сва деца су после љубљења иконе стављала прилог поред слике.

Image

Мајка је пажљиво слушала своје дете и у том часу се ражалостила. Сетила се да Луки није дала новац пре поласка у цркву и разочарано уздахнула:

-  А ти, сине мој, ниси имао за прилог.

-  Имао сам, мама! - мирно је наставио дечак - пронашао сам један динар у џепу од јакне и спустио сам га поред иконе.

Тако је одговорио Лука и зачуђено гледао у лице своје мајке, чије су се очи зацаклиле.

У том часу њено лице заличило је дечаку на онај лик што је у цркви целивао.

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић

Извор: „Светосавско звонце“, бр.1/2011.,стр.4-5.

 

+++

Сви који су одрасли у православној вери, у време када у нашој Цркви није било новотарија, сигурно су одмах уочили списак намирница који је „вероучитељица“ дала Луки. Тачније речено, списак намирница које ђаци „могу јести“ у дане припреме за Свето Причешће: „Кромпир и друго поврће, риба, конзерве сардине и туњевине, кукуруз, маргарин, тестенина и кекс без млека и јаја, чоколада за кување, тврде бомбоне.“ Е па извините, господо новотарски вероучитељи! У историји Српске Православне Цркве ђаци никада нису јели рибу и уље пред Свето Причешће.

„Лука се мало бринуо како ће родитељи реаговати на његову одлуку јер се никада у животу нису причестили. У време када су били ђаци, мислио је Лука, није било веронауке у школама. Тако нису умели сами да се припреме за причест, нити су знали да своје дете томе поуче“.

Тачно, није било веронауке у школама када смо ми, вршњаци Лукиних родитеља, били ђаци, али смо имали наше православне епископе, свештенике, калуђере, богомољце и наше побожне баке и деке – најбоље вероучитеље. Тако да би се Лука боље припремио за причешће да су његови родитељи о томе питали неку православну баку из своје зграде, него што је њиховог сина о томе поучила „вероучитељица“.

Кад сам ја био дете у нашој Цркви није било новотарија. И знало се: сви једемо из истог лонца! А списак намирница је био другачији – православан: кромпир „у капуту“, пасуљ скуван на води, пекмез од шљива (или неког другог воћа), паприкаш на води и ... хтео бих још нечега да се сетим да смо јели, али нисмо. И нисмо роптали. Није било ни сојиног млека, ни „корн флекса“, ни „муслија“, ни чоколада за кување ни још много којекаквих посних ђаконија које данас постоје. И да се зна: шест дана на води, а седми дан причешће! Није било никаквог ублажавања поста за нас децу. Овде, наравно, не мислим на болесне, него на здраве. Знам, знам да ће новотарци приговорити да је ово „зилотизам“. Али, шта је нама до тога? Од њих се, иначе, мало тога паметног може научити. Нека их, нека говоре, али се једино на чистом извору отачког Предања одгајају Христови војници, борци против греха и ђавола, чврсти и неустрашиви борци за јединоспасавајући Веру – свето Православље. Добро знају непријатељи Православља шта раде. Знају они где ударају. Они не желе да им се на њиховом цркворушилачком путу нађу борци за веру огњени духом, већ раслабљени, млитави и пихтијасти, које могу, као глину и пластелин, обликовати према својим потребама. А Господ Исус  Христос нам је јасно рекао да се род ђаволски из човека не може изгнати другачије до молитвом и постом.

Десет Божјих Заповести, Символ Вере и Оче наш, прочитао сам као дете у малом црквеном календару стотине пута. А још кад би се у њему појавили цитати из Светог Писма - била ми је духовна посластица. Тако сам се молио Богу. И ни један владика тада није говорио, као данас што говори владика Игњатије и њему подобни, да су Божије заповести променљиве. Али, неће то код православних Срба проћи. Ни мењање постова, ни мењање Божијих заповести, ни промена Литургије, ни један новотарија неће проћи.

На жалост, код многих су се новотарије већ примиле (нека би Бог дао да се заблудели врате на стазе светоотачке). Разлог је следећи. После вишедеценијског борбеног атеизма, дошла је слобода исповедања Вере. Оних који су познавали своју Веру, и живели по њој, било је мало. Оних који су се обраћали у Веру, било је много више. То је било плодно тло за сејање новотарија. Лукина мајка типичан је пример за оно што се догодило. Она не познаје Православље, па лако прихвата накарадни списак намирница које се „могу јести“ пред причешће. Њој је брига како да усклади своје обавезе за термином за родитељски састанак. Списак намирница – никакав проблем! Људи који су се почели обраћати у Веру у време појаве новотарија у СПЦ, не умеју разликовати исправно од неисправног. Њима је свеједно. Они који су први пут дошавши на Литургију видели током целе Службе двери отворене, не знају да то није исправно. Они не знају да није исправно да се свештеник моли окренут ка Западу, да их причешћује сједињеним честицама итд. Тако су се новотарије у СПЦ примиле. Код многих новотараца је довољно да дођете на Службу, и у време причешћа приђете, отворите уста и причестите се*.

Али, незнање неће никог оправдати на Суду Божијем. Ко год је крштен у православној Вери дужан је да зна. Дужан је да зна да се „...од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с паром осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11,12). А подвиг је постити онако како Црква прописује. Ко не може или неће, нека га, али нека његова немоћ и нехтење не буду образац другима. Либерализације вере коју проповеда вероучитељица из приче (и њој подобни), донеће зле плодове у своје време (и већ их доноси).

Наредних дана цела породица се трудила да подржи најмлађег члана како би одолео слаткишима којих је била пуна кућа. Видео је Лука да се његови родитељи веома радују што се у њиховом детету пробудила вера и што жели да се причести на велики празник Ваведења Пресвете Богородице.

У суботу су поранили. Мајка је окупаног и дотераног Луку повела у школско двориште. Тамо је чекао аутобус и нестрпљива деца у њему. Лука је заузео своје место и махнуо мајци кроз прозор.

Као што рече Деда Славко из Лучана, ово је заиста ругање здравом разуму. Цела породица се трудила да подржи најмлађег члана у посту. Како? Аплаузом и скандирањем? Чудна нека подршка; сви га подржавају, али му се нико не придружује у посту. Дете пости, а родитељи га, мрсећи, подржавају. То је проповед новотарске љубави, а не истинске православне љубави. Његови родитељи се „веома радују“ (отац је, истини за вољу, деветоразредан у причи) што се у њиховом детету пробудила вера, али им ни на крај памети не пада да се макар из родитељске љубави придруже свом чеду у посту, да се и у њима пробуди вера. Да ли је овде реч само о некреативности, или...?

Да, Лукина мајка се ипак мало потрудила: окупала га, лепо обукла и одвела у школско двориште. Али, она у цркву не иде.  

Има у причи још једна чудна порука.

Када се причестио, мали Лука је узео нафору, а потом „пришао икони Мајчице Божије“. Поред иконе је било пуно новчаница и сва деца су после љубљења иконе „стављала прилог поред слике“ (час икона, час слика). Знам за много новотарија које су уведене у СПЦ, али за ову први пут чујем. Од када се то ставља новац на иконе после причешћа? Је л' се то Причешће плаћа, Боже ме прости!? Или нам то, не дај Боже, долази? Или је само несмотреност у питању? Сваки православни Србин зна да се новац ставља поред целивајуће иконе одмах по уласку у храм, пре почетка Службе. Додуше, имао сам прилику да видим призор када свештеници исповедају испред иконе, па верници после исповести прилазе и стављају новац на икону. Саблажњавајуће! Изгледало је као да је исповест плаћена, што ме је асоцирало на индулгенције.

- Знаш мама – рекао је Лука - данас је било много занимљиво. Не можеш ни да замислиш колико је само људи било у цркви, и колико деце. Родитељи су донели и бебе.

После ових Лукиних речи, сасвим је нормално очекивати да Лука каже како би желео да и његова мајка буде међу многим мајкама у храму на Служби, или да срце мајчино буде дирнуто синовљевим речима, па да га обрадује речима да ће на следећој Служби и она бити с њим. Али, не. Мајка се забринула због новца: А ти, сине мој, ниси имао за прилог.

Није то најважније, господо „вероучитељи“, није то најважније! Ово је најважније: „Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе“ (Приче 23,26).

И ово знај, мили ђаче: пред причешће се пости на води. Дакле, не једе се ни храна спремљена на уљу, ни риба. Новац на икону стави чим уђеш у храм  (постарај се да дођеш пре почетка Свете Литургије), а не после причешћа. И не брини се много за новац. У дом Очев можеш доћи и без новца, ако га немаш. А оно што прилажеш, приложи од срца, по примеру удовице из јеванђелске приче, која приложи једну лепту, а Христос рече да она приложи више од свију оних који прилажаху у благајну храмовну од сувишка својега.

Ако неко другачије учи од онога чему нас Оци наши научише, и не држи се здравих речи Господа нашега Исуса Христа и учења о побожности, погордио се ништа не знајући... (уп. 1.Тим.6,3-4) „А било је и лажних пророка у народу, као што је било и лажних учитеља, који ће унети јереси погибли...“ (2.Петр. 2,1).

        "Стојте чврсто и држите предања, којима сте научени било нашом речју, било посланицом" (2. Сол. 2, 15).

__________

*Што се тиче причешћивања без прописане припреме (постом, молитвом, покајањем, исповешћу и чињењем добрих дела), занимљив је догађај за који ми је испричао покојни отац Петар Денковачки (Царство му небеско):

На једном скупу са свештенством и игуманима манастира своје епархије, надлежни владика љутито (јер га многи нису хтели послушати у вези причешћивања верника без прописане припреме) издаде следећу заповест: Хоћу да причешћујете сваког ко дође и зине! На то га отац Петар упита: Је ли, Владико, код мене око манастира пасу волови. Ако дође који од волова и зине, да ли да и њега причестим? Извиче се Владика на оца Петра, али поука остаде за сва поколења.

Последњи пут ажурирано ( среда, 23 фебруар 2011 )